MAJSTOR ZA MEČKE, KONJE, MUVE I VEVERICE: Miroslav Bukovčić / fotografije: dragan todorović

Ljudi – Miroslav Bukovčić, jedan od naših prvih kaskadera >

Smrt ga nije ‘tela

Kad je Kirk Daglas snim’o film u Parizu, niko nije mog’o snimi scene sa mečkom, i Kirk kaže, dođi Buki. Ode Buki, upozna se sa mečkom, i uzme veliki ekser, palamar, i nabije mečki u kičmu, a ga mečka stegne, on je pritisne ekserom, i tako regulis’o mečku do kraja snimanja

Miroslav Bukovčić (1928) je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bio naš najpoznatiji kaskader. Sa svojim konjima je učestvov’o u brojnim filmovima, da se pomenu oni o Vinetuu, zatim Marko Polo, Probušeni dolar, Dugi brodovi, Lafajet, Bitka na Neretvi... Imao je i svoju grupu, Divlji komančerosi, sa kojom je nastupao u svim većim mestima bivše Jugoslavije. Bio je i prvi pobednik Ljubičevskih konjičkih igara. Nema tog inostranstva u kome Miroslav nije jašo po šume, prerije i livade, gde nije juriš’o na tvrđave, lomio ruke, lomio noge, i sve što se dalo slomiti. Upad’o i u živo blato, kol’ko puta, jednom mu i srce stalo, ali iz svega izaš’o živ, jednostavno, kako kaže, smrt ga nije ‘tela. Danas sa suprugom živi u rodnom Vrelu, kod Uba, preš’o osamdesetu, ali povremeno oblači kaskadersku opremu, da bi se oseć’o živ.

TAKO DO SEDAM: Bivši kaskader reportera "Vremena" dočekuje po dogovoru, ispred svoje kuće u Vrelu, i spreman – crni kaubojski šešir, svilena marama oko vrata, kožni prsluk, revolver na desnoj strani, crne čizme. Za potrebe razgovora izlepio prsluk kopijama tekstova, plakatima priredbi na kojima je učestvov’o. Uvodi nas u kuću, i zidovi primaće sobe izlepljeni plakatima sa raznih rodea, člancima o Bukovčiću, slikama sa konjima. Sedamo, Bukovčić pred sebe stavlja veliku statuu propetog konja, koja teška k’o crna zemlja, to dobio kao pobednik prvih Ljubičevskih igara, lično mu je uručio glumac Milivoje Živanović. Prebira po fascikle i papiri, pripremio se, kaže, a ima te dokumentacije još puni’ 15 kufera na tavanu.

U Tamnavi su se, veli, po tradiciji držali konji, tako bilo i u njegovim Bukovčićima. Deda mu im’o 30 konja. Ali, u Prvom svetskom ratu mobilišu i konje i ljude, retko se ko vratio. Posle Drugog rata im i zemlju oduzeli, postali sirotinja. Posle tog rata kupe kod Šapca dva ždrebeta, čuju ima trka u Valjevu, i odu sa konjima. Pobede, za nagradu mogli kupe nekoliko krava. Ali, on ode u kafanu, i sve pare spiska na piće i pevačicu. Kad doš’o kući, brat ‘oće ubije, pobegne za Beograd, u prvo vreme radio svašta, kop’o kanale, spav’o na drvetu kod Hajdučke česme. Da se metne u novine da je tri meseca spav’o na drvetu.

Onda u Beograd došli Amerikanci, kupili mnogo konja, preko 200, ‘oće snimaju filmove. Čuje da traže jahače, prijavi se, daju mu konja koga niko nije mog’o jaše. Pogleda on konja, vidi, ala, ali, seti se šta mu je deda govorio, da drugi ne vide, uzme ciglu i udari konja u cevanicu. I tako čet’ri puta. Konj samo drkće, kad ga je uzjah’o bio ko bela lala, odma’ ga prime za kaskadera. U to vreme u Beograd doš’o i najveći cirkus, "Central", nudili veliku nagradu ko izdrži krug na magarcu. Prijavi se, ali, vidi, nije magarac, mula bila, kako sedne ona ga baci preko glave. Ali, nekako je u’vati za nogu, i popne se na nju, natraške, savije ruke i ščepa je za muda, a ona počne da se rita, on joj stisne muda, tako izdrž’o na muli sedam krugova, publika brojala, jedan, dva, i tako do sedam.

Bukovčić uze priteže onaj opasač sa pištoljem koji uzeo da popušta, namesti ga kako treba, ‘oće, veli, opet malo da se oseća. Onda uze da lista, pokazuje dokumentaciju, šta je konja pod njim poginulo, u punom galopu samo povuče čeličnu sajlu, i konj pada, glava mu ode preko glave jahača, to se najviše cenilo. Iz vazdan fascikli vadi razne papire, dijagnoze, priznanice za pare, e, šta je para im’o, na džakove, ali sve otišlo, što na provod, što sirotinji. A šta sve nije bilo, kad je igr’o Indijanca, juri njega tako kroz šumu deset kauboja, sve u galopu, udari ga grana u oko, i istera oko, on rukom ‘vako, i vrati oko, stisne, i nastavi da juri, kakva bolnica, u bolnicu bio samo kad lomio, noge, ruke, kičmu... Ma igr’o u sto filmova, nastup’o na osamsto priredbi...

Nastavlja da prebira po papiri, pokazuje slike, kad snim’o Lafajet, Vinetua, plakate sa priredbi, čita, Humor, Miodrag Petrović Čkalja, filmski kadrovi, konjičke veštine, Miroslav Bukovčić, dvostruki vitez Ljubičevskih igara... Im’o ekipu Divlji komančerosi, nema gde nije bio, publike na ‘iljade, nađe i plakat, Bukovčić jaše tri konja u punom galopu, borba Indijanaca, konj leže na komandu, konj glavom diže dresera u sedlo i zajedno padaju, magarac koji puši duvan, jahanje besne kobile Viole...

Ma igr’o u sto filmova, sa kim nije, sa svim glumcima, Marko Polo, Dugi brodovi, tu se pet puta davio, pa Bitka na Neretvi, gde non-stop bio četnik, kad je snim’o Kocka, kocka, kockica sa kobilom up’o u živo blato, u punom galopu, kobila pala preko njega, udavila se, on jedva izvuk’o živu glavu, kako se izvuk’o, pa kop’o. Bio i sa Bata Živojinović, sa svi bio, ali najbolji drug bio sa Dragan Zarić. Kirk Daglas posl’o iz Pariza po njega da se bori sa mečkom. Sa tu mečku niko nije mog’o, šest Amerikanaca i osam Rusa polomila, i Kirk rek’o, dovedite mi Bukija. Kad doš’o, tamo u Bulonjsku šumu, vidi, mnogo opasna i mnogo velika mečka. Prvo zatraži da se upozna sa mečkom, ali ga mečka pri upoznavanje udari da je leteo deset metara. Nađe kopiju fotografije na kojoj on sa mečkom, pa uze da nastavi, kad je video kakva je mečka, on se seti šta mu deda govorio, i uzme veliki ekser, palamar, do’vati se sa mečkom, i kad ona uzme da ga steže, on joj zabije veliki ekser u kičmu, tako regulis’o mečku do kraja snimanja.

I MUVA JE ŽIVO BIĆE: A ti’ para im’o na džakove, žena, ne pitaj, od žena beg’o, ali nije mog’o od sve pobegne. Sve zapisiv’o, ima toga za čet’ri knjige, uze čita: S konjima kad sam bio/ mnogima sam gladnim učinio/ Sve sam pare dav’o, niko ne treba da mi vrati/ Samo jadna sirotinja, da gladna ne pati... On svima dav’o, a sad mu komunisti, pokazuje odsečak od penzije, daju 4000 dinara. Ima i o konjima, Raketi i Kokanu, koji su mu bili najbolji: Moj Kokane, moja gujo ljuta/ Izlomi se ja na tebi više puta...

Izađemo napolje, Bukovčić uze pritegne opasač, namesti revolver, američki. Stade priča o biku sa rogovima od dva metra, kako ga je ‘vato za jedan, pa za drugi rog, pređe na temu velike zgrade koja je bila naspram kuće. I kad je to ozid’o, bio u Nici, video te barove, i namerio da i on opravi jedan, planir’o da u prizemlju bude škola jahanja, na spratu 12 prozora, na svakom prozoru po dve ženske, sve lepša od lepše, sve mlađa od mlađe, a on da tu bude glavni šerif. Ostalo na planovima. Siđemo ispod te građevine gde je Bukovčić podig’o spomenik konjima, Kokanu i Raketi, koji su ga najviše zadužili. Oko spomenika niska drvena ograda, drvena vrata sa plakatima razni’ rodea, kopijama članaka iz novina. Na spomeniku ispisano, Raketa 30, Kokan 24, dobro su me služili, hvala im, kaskader, glumac, Miroslav Bukovčić. Bukovčić prekorači ogradu, ne mari i ako padne, stade u stav da ga fotografišemo, okrete i leđa na kojima beše zalepljen plakat, Samo danas u vašem gradu, Rodeo, ekipu predvodi prvi vitez Ljubičeva, glumac, kaskader Bukovčić sa sinom. Opriča i kako su poginuli konji, jedan u Beogradu, drugi u Francuskoj, jednom nogom uzjaha pripremljeno sedlo, koje mu je poklonio Kirk Daglas kad su tri konja pod njim stradala, k’o na filmu, poteže i onaj kolt, uze rukama pokazuje kako je trz’o metalnu sajlu, kako su konji padali, kako su im letele glave.

Kad se tako i potanko opričasmo, Bukovčić nas povede levo od kuće, do stare lipe koja ima važnu ulogu u njegovom kaskaderskom životu. Kad se god lomio u bolnici je bio samo dok mu ne stave gips, i pravo pod lipu, gde je prezdravlj’o. Tako bilo i kad je dole u Trsteniku, kad je upozn’o sadašnju ženu, tako slomio nogu da mu se nazad okrenula. Odvedu ga u bolnicu, i doktor ‘oće seče obe noge, nije dao, kaže budućoj ženi da tera konje u Vrelo, a njemu uzmu stavljaju platinsku dugmad u nogu, čet’ri dana su mu mećali tu dugmad, ali je načisto ozdravio tek kad je doš’o pod ovu lipu.

Stigosmo i do lipe, hrpe lišća, automobilska sedišta, krevet sa sunđerima, mnoštvo plastičnih i staklenih flaša, neki komadi metala, bubanj od veš-mašine, sve to povezano kanapima. Bukovčić uze objasni da lišće ne mete, jer je tako bolje zračenje, a onda leže na onaj krevet, uze objasni i ostalo. Kad legne pod lipu, uze potanko, žena mu donese da jede, ali napadnu ga muve. I kad zaspi, muve ga probude, dete im j... Uzme misli, mislio jedno mesec dana, krotio je konje, i muva je živo biće, ima i tu nađe rešenje. Zaveže dva magneta iznad glave za grane, zaveže i flaše sa vodom, i kad naiđu muve, on povuče kanap kojim je to povez’o, to uzme da se njiše i zveči, i muve odu. To sa muvama rešio, ali pojave se veverice, uzme bubanj od veš mašine, i kad vidi veverice on ga zavrnda, veverice odu. Kad oprič’o, uze demonstrira, povuče kanap, flaše stadoše da se njišu i zveče, bubanj da se zavrndava.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net