Uoči koncerta – Parni valjak >

Favorit iz retrovizora

Hus i Parni Valjak su odavno u savršenoj, većini čak teško zamislivoj situaciji da im stare numere donose novu publiku, a nove održavaju staru. Nikakvo čudo, dakle, da je Parni valjak rasprodao jedan nastup u Beogradskoj areni i uveliko ‘puni’ drugi, što je od (ex)domaćih pošlo za rukom jedino naturalizovanom Beograđaninu Zdravku Čoliću

Nedelja visokorizičnih događaja u Beogradu završava se vikend-koncertima u Areni, gde će ipak publike biti nekoliko puta više nego pripadnika policije i obezbeđenja. No, kako nastupi VIS Parni valjak iz Zagreba nemaju (niti će, nadam se, imati) nikakve veze s jubilejima našeg drugog najtrofejnijeg kluba, da se podsetimo početaka i nekih zanimljivosti iz karijere najduže kotrljajućeg benda (ex)jugoslovenske scene. Ovde nije održao koncert još od VIII sednice, a samo najstariji hard-diskovi imaju memorisano kako su se Valjak i Beograd voleli davno.

Parni valjak krenuo je iz dve krajnosti, pozitivne koja mu je obezbedila kredit/poverenje u zaletu, i negativne koja ga je rano naučila/usmerila na pravi put. Gitaristi Husein Hasanefendić Hus (r. ‘54, Banja Luka) i godinu mlađi Jura Pađen već su bili veterani legendarne Grupe 220 ugašene 1975. Hus je još 1968. s bubnjarem Ivanom Pikom Stančićem bio u sastavu Ab ovo, a proleća ‘71. pridružio mu se u potpuno novoj, nepoznatim mladićima popunjenoj postavi Grupe 220, koju je i dalje predvodio pevač i autor Drago Mlinarec. Istinski veliki jugoslovenski hit-singl, neodoljivi Osmijeh i prvi domaći rok-album Naši dani (1967, odnosno 1968, Jugoton; CD 2000, Croatia Records/Perfekt Music) postavili su Grupu 220 na mesto odakle ih niko ne može skinuti. Učestano su nastupali, pa i kao zagrevanje na YU-gostovanjima britanskih Marmelade, Status Quo i Mungo Jerry. Kantautorski pristup već zrelog Mlinarca postepeno se razilazio sa otvrdnjavanjem zvuka ‘mladunaca’ koje je sam probrao, pa je tokom snimanja albuma A ti se ne daj (1971, Jugoton) odlučeno da bude objavljen kao prvi (pokazaće se, od mnogih) Dragin solo. Kvartet svirača s ovog već klasičnog ostvarenja jugoslovenskog rokenrola produžio je kao Grupa 220, početkom sledeće godine objavivši singl s Husovom Kiši i malo je hladno, a uživo se naveliko oslanjajući na repertoar grupa Stones, Free i S. Quo. Bili su redovni na tada glavnim, po pravilu kolektivnim događajima domaće rok-scene – prolećnim BOOM festivalima, pa su na čuvenim dvostrukim live-albumima s prve dve te smotre u Ljubljani sačuvane i njihove ključne numere (Pop pjevač 1973, Čovek bubanj 1974.). Na potonjoj je već i Pađen, s kojim su uradili i LP Slike (1975, Suzy), nažalost, slabiji od njihove koncertne reputacije. Posle BOOM festivala 1975. u postavu dolazi pevač Aki Rahimovski (r. 1954, Niš) iz progresivnog skopskog benda Tor, Grupa 220 učestvuje na Hit paradi u Beogradu, a Husove pesme izlaze na singlu Balada o djevojci sa sela/Ponovno na putu (1975, PGP RTB). Ritam-sekcija zatim odlazi u sastav Time, a iz veteranskih Zlatnih akordâ zamenjuju ih brkajlije Zlatko Miksić Fuma (1946–1983) i bubnjar Srećko Antonioli.

PRVI MAČIĆI: Hus i Pađen su novi bend pokrenuli sa tada jednim od svega nekoliko specijalizovanih rokerskih menadžera u zemlji, i još zadugo magom estrade Vladimirom Mihaljekom Mihom, svežim iz raskida s Bijelim dugmetom, koje je upravo odživelo svoju prvu trijumfalnu godinu. Na BOOM-u 75. baš je Miha zapazio vokalnog solistu/klavijaturistu Tora, i predložio ga za (sad!) Parni valjak, a iz pečalbarske zemlje Aki se žustro preselio u Zagreb, da živi od muzike. Ta svest o poslu, dosledan profesionalizam, obeležava celu karijeru Parnog valjka, makar je u početku ‘bacao i bumerange’. Iako je Miha želeo ‘novo Dugme’ ili bar rivale koji će smrsiti konce Bregoviću, petorka u šljaštećim (glam/glitter) odorama i čizmama ‘s platformama’ (debeli đonovi, visoke potpetice, tzv. slejdare – po grupi Slade), uronjena u bugi-svirku žarila je i palila publiku uživo, ali i postigla het-trik autogolova na vinilu – sa prve tri singl-ploče u 1976! Spoljni tekstopisac Josip Ivanković natezao je štosne stihove i – čak i za ono doba kad su domaći sastavi poslovično kuburili sa tekstovima – uneredio Parni valjak kao npr. M. Tucaković mnoge kasnije. Štaviše, štos je bio tematski, trilogija na osnovu naziva benda: Parni valjak, Tako prođe tko ne pazi kad ga Parni valjak zgazi, Ljubavni jadi jednog Parnog valjka! Muzičari su bili na visini zadatka (sic!) i banalne dosetke uglazbili kradenim rifovima, štaviše plagijatima (proverite sami), zbog čega su u medijima istrpeli više nego Bregović. Em pesmice nisu prihvatili čak ni navijači Partizana, em ih je na domaćem terenu sustavno ulubljivao Darko Glavan, ispred svih kritičara.

Kako reče filozof, ono što bend ne rasturi – čini ga jačim. Fotografije Fume raskrečenog na bini, s isturenom bas-gitarom, bile su kao ikona po ovdašnjoj štampi, a Parni valjak nije propuštao ne samo BOOM i festivalska izdanja nego ni brojne beogradske masovke koje su u nazivu uvek imale pop ili rok, šou ili parada, i treskale u Hali sportova na N. Beogradu ili u ‘Pinkiju’ u Zemunu. Dešavalo se i Valjku da ‘ne stigne’ na koncert pa je viđan samo Rahimovski kako na glavi (!) unosi električni klavir u zgradu, da bi malo posle zabavljao publiku kao solista (i doslovno, s Mercedes Benz). Međutim, ovaj sin profesora muzike, i sam školovan, s grupom iza sebe delovao je kao hibrid Godzile i (tada nama nereprezentativno gostujuće) Tine Tarner, što je svakako pomoglo da Parni valjak pretekne ondašnje suparnike iz ZG, uživo spektakularnu, a ubrzo zaboravljenu Grupu Marjana Škrgatića. Kao i još neke potcenjene snage ZG-roka (npr. Drugi način), Parni valjak je objavljivao ploče u Beogradu, a debi-LP Dođite na show (1976, PGP RTB) čak je bio konceptualni, o fiktivnoj grupi "Ludi šeširdžija i jahači rumene kadulje". Potonji deo naslova nema veze sa sastavima (New) Riders of the Purple Sage iz SAD, nego svi zajedno s popularnim istoimenim omladinskim vestern-romanom (iz 1912) Zejna Greja. LP-prvenac doneo je i prvi Valjkov klasik, neodoljivu varijaciju bugi-šablona Prevela me mala žednog preko vode, koja je naredne godine bila njihov poslednji singl za PGP RTB, i produžila kao favorit brojnih live-izdanja i kompilacija. PGP je ostao s izazovom/mogućnošću da u nastupajućim tehnološkim menama prepakuje bar jedno izdanje na ijekavici, kao protivteža reizdanjima ćiriličnih Idola iz ‘srpske sobe’ u arhivima Jugotona/Croatia Records.

Sledeći diskografski ugovor Parni valjak je potpisao u svom gradu, efektan omot za njihov drugi LP (Glavom kroz zid, 1977, Jugoton) delo je uspinjućeg strip-crtača Igora Kordeja iz prelomnog strip-kolektiva Novi kvadrat, a udarne tačke su Kravata oko vrata (buntovnik bez razloga) i Lutka za bal, potonja i nezvanična posveta tada već opadajućim BOOM-festivalima. No, svoje mesto dobijaju i balade kao Noć, dokaz Akijevih interpretatorskih kvaliteta: njegov prodoran glas, neretko kreštanje, ipak bi se – uvek kad ‘zagusti’ – ubedljivo ‘vratio’. No, te godine izašao je i poslednji singl s Ivankovićevim stihovima, ujedno i poslednji pokušaj da Dugmetu (kao i mnogi drugi, uzaludno) doskoče Bregovićevim oružjem: folk-poskočica Hoću da se ženim sledovala je komisijsku etiketu ‘šund’ i srećom uskočila u zaborav kao u šaht. Narečeni Ivanković, uz širenje u uloge kompozitora/producenta/menadžera već 1978. uspeo je u fabrikovanju tinejdžerske grupice Prva ljubav, a znatno kasnije i sa folkom, kroz tamburaše Zlatni dukati. No 1978. hit-singl Lutka... takođe vrti pođonjen Stones-rif, što je čini sledećim PV klasikom, i zaključkom prvog razdoblja karijere ovog sastava. Hus i Aki odlaze u JNA (Vi mlađi, to je skraćenica za ‘odsluženje obaveznog vojnog roka’), a Pađen osniva Aerodrom.

NOVI POČETAK: Postalo je jasno da i Parni valjak ima osovinu najčešćeg tipa u rokenrolu: gitarista i pevač, s tim da u njihovoj verziji poveći gitarista u senci nije zadužen samo za rifove i sola, nego je preuzeo i kompletno autorstvo, a omanji pevač je potpuni zabavljač. Srećom dovoljno daleko od tumačenja cvijet hrvatstva, Hus i Aki su kao tandem ipak poranili da Parni valjak bude prepoznat kao multietnička atrakcija. Svejedno, promet ostalih muzičara kroz dugovečnu postavu nikad nije ugrozio nivo isporuke, pa iako večiti drugi na zamišljenoj listi YU-bendova, Valjak je ostao neprikosnoveno prvi po koncertnim kvalitetima među zvezdama glavne struje. Ubrzo je Hus znao da biti drugi ume da bude i lagodna pozicija (‘duvati za vrat’ Dugmićima... ili bilo kome ko je privremeno u špicu, opterećen), posebno ako sve ostale redovno ‘oduvate’ live; to nikako nije samo pitanje uvežbanosti i opreme (mada je Dugme i tu poslovično hramalo, najblaže rečeno), nego ukupne produkcije koncerata i ujednačenosti turneja. U manjem obimu, rokerska publika u Srbiji nešto slično pouzdano doživljava samo od grupe Van Gogh, i za takvo ulaganje/zalaganje je prirodno i masovno zahvalna.

Hus je kao autor sazreo trećim albumom, Gradske priče (1979, Suzy), gde je kratka saradnja sa Branimirom Džonijem Štulićem (postava nije nastupala) uticala više nego što bi se reklo na osnovu samo dve Štulićeve pesme koje je Valjak prvi objavio (prelomni Jablan na ovom, i Kad Miki kaže da se boji na sledećem albumu). Praktično, Džonijeva energija i stav poslužili su kao katalizator za Husovo/Valjkovo uspešno uklapanje u nadolazeći Novi talas, a Hus je zauzvrat odmah potom producirao prvi Azrin singl, legendarni Balkan/A šta da radim (1979, Suzy), gde svira i solo-gitaru; nažalost, zbog Valjkove turneje nije mogao da to uradi i za Azrin debi-LP. Album Gradske priče uključio je Parni valjak u statusni trend snimanja po eminentnim evropskim studijima, ponekad sa stranim producentima; takođe, Suzy kao licencni partner CBS-a uspeo je ‘uzvodno’ da zainteresuje svetskog diskografskog giganta pa je do 1983. nekoliko Valjkovih albuma i singlova (uključujući i prepeve/pevanje na engleskom) objavljeno u raznim zemljama. Izdvojeni nastupi u inostranstvu nikad se nisu približili onome što je bend uživao na procvetaloj sceni svoje (tada šire) domovine, pa nije bilo ni opasnosti da se Steam Roller ‘otkotrlja napolje’ na duže.

Kopču s Novim talasom na ulasku u osamdesete držao je i ‘povratnik’ Piko Stančić; njegov prethodnik na bubnjarskoj stolici Valjka, Antonioli, kasnije će još svirati s Džonijem, a sledeći – Paolo Sfeći (Sfecci) praktično je jedini član kojim se Valjak ne može baš ponositi. Naime, u kasnijoj nesviračkoj karijeri, posle raspada zajedničke države, Sfeći se ispred HGU (Hrvatske glazbene unije) isticao protivljenjem da muzičari iz Srbije – uprkos pozivima i ponudama – gostuju u Hrvatskoj. Ipak, s Paolom (ex-Aerodrom) u podmlađenoj postavi i crnim odelima, Parni valjak je svoj vrhunac dostigao albumom Vruće igre i nastavio s Vrijeme je na našoj strani (1980, odnosno 1981, Suzy). Hus je odlično iskoristio priliku da svoje znanje i ljubav iz popa šezdesetih stopi s Novim talasom, što je urodilo nizom hitova u trendovskim aranžmanima, zaključno sa uglađenom stilskom vežbom Kao ti (doo-wop). Posebno je značajna Neda, koja se kao Husova Peggy Sue diskretno javlja i u kasnijim pesmama, vršnjački mereći protok vremena. Dotad je Valjak pridobio i kritiku, sa sve nekadašnjim ogorčenim protivnicima, a Hus izrastao u vrsnog producenta (Haustor, Patrola, Stidljiva ljubičica, Animatori, P. Orkestar, Cacdou Look).

Puna zrelost Valjka, ne samo njegovog glavnog autora, očituje se perfekcionističkim izdanjima Glavnom ulicom (1983, Suzy) i Uhvati ritam (1984, Jugoton); prvi je doneo stidljivo, ali značajno Husovo pevanje, a drugi ‘ajmo svi naslovni mega-hit, i gotovo pravilo da kod Valjka gostuju kolege-zvezde. Balade su još od Stranice dnevnika uzdanica Parnog, a LP Anđeli se dosađuju? 1987. duboko je obeležila epska Jesen u meni, mnogima prepoznatljiva po Akijevim ćempresima, mada na istoj ploči Anja (čita Novu reviju). Dotad najveća turneja izazvala je kraću stanku u radu i još jedno obnavljanje postave, otad pojačane klavijaturama i bez naročitih muzičkih noviteta. Albumi Valjka nikad nisu pali ispod bar korektnog nivoa, a 1990. je Lovci snova (naslovljen iz Pavićevog Hazarskog rečnika) nosio znakovitu Suzama se vatre ne gase. Dok je prvi gitarista Prljavog kazališta Zoran Cvetković Zok više puta dolazio/odlazio, drugi iz istog benda – Marijan Brkić – došao je i ostao do danas.

POSLE JUGOSLAVIJE: U prelomnim trenucima rata/raspada Jugoslavije i osamostaljivanja Hrvatske, i Parni valjak je imao domoljubni uradak, prilično dobrodušni Kekec je slobodan (sad je red na nas); ništa Slovence i Hrvate ne ujedinjuje bolje nego opasnost od Srba. No već Buđenje (1993, Esnaf/Croatia Records) vraća sve u uobičajene tokove i na pravu meru: i Povratak ratnika je lična ljubavna, a Ivana sveža trans-generacijska. Pošto je Hrvatska oduvek imala jaču i bolju infrastrukturu za medije, muziku i uopšte industriju zabave, PV je normalno nastavio karijeru, ionako za uvažene veterane protkanu sve većim brojem jubilarnih događaja-izdanja, kompilacijama, live-albumima, obnovljenim/prepakovanim/obogaćenim albumima, novim formatima (DVD, naravno)... među kojima se izdvaja unplugged Bez strujeLive in ZeKaeM (1995, Croatia Records/SRMG). Krajem 2000. spektakularnim slavljeničkim koncertom u svom gradu između ostalog predstavljaju novog basistu Zvonimira Bučevića, jer je dugogodišnji Zorislav Preksavec Preksi postao kulturni ataše u veleposlanstvu u Ljubljani. Sličnim koncertom krajem 2005. obeležili su 30. godišnjicu osnivanja i objavili sporazumni prestanak radnog odnosa.

To, međutim, uopšte nije uticalo na status Parnog valjka kod publike i medija, zahvaljujući ponajviše kvalitetima Husovih pesama. Da, još pre nego je ostario bio je u stanju da se autorski iskobelja iz rokenrol-stereotipa, da varira motive a la Stones, i da premosti poneki jaz među naraštajima (kao u Ona je tako prokleto mlada, Djevojčice ne...), šmekerski je savladao i starenje kao ispitnu temu (najbolje u nezapaženoj A ja bih sa vragom sklopio savez), ali usput postigao i nešto na šta ukazuju npr. pesme Mijenjam se sa personalizovanog, signalnog albuma Zastave i nekoliko sa zasad poslednjeg studijskog Pretežno sunčano? (2000, odnosno 2004, Croatia Records). Naime, Hus i Parni Valjak su odavno u savršenoj, većini čak teško zamislivoj situaciji da im stare numere donose novu publiku, a nove održavaju staru. Odrasle i sredovečne pesme su ih održale, otud nikakvo čudo da su se ponovo okupili, za možda najveću turneju po gradovima ex-YU: prvih 14 nastupa za preko 90.000 ljudi na starim poprištima – ljubljanski ‘Tivoli’, sarajevska ‘Zetra’ – dok su u Zagrebu i Beogradu to nove arene. Kulminacija iz Zagreba dobro je poznata publici u Srbiji, zahvaljujući snimku na HRT-u, a sada RTS pokušava da parira (ne tražeći pare kao za prenose iz Parlamenta). Nikakvo čudo, dakle, da je Parni valjak rasprodao jedan nastup u Beogradskoj areni i uveliko ‘puni’ drugi (ulaznice 2200 – 6000 d.), što je od (ex)domaćih pošlo za rukom jedino naturalizovanom Beograđaninu Zdravku Čoliću. A kao što je Severinin trijumf pod tim krovom otvorio put za hrvatske pop-zvezde nastale posle 1991. (najpre Gibonni), tako i ovaj Valjkov možda uverava one preostale od pre 1991. (najpre O. Dragojevića).

Ako niste zaista sasvim ostareli i bavite se uglavnom ‘Fejsbukom za matore’ (novi naziv za čitulje), valjda već znate o novom singlu Valjka, pratećem dokumentarcu, snimanju sledećeg albuma, video-spotovima, sastavljanju koncertnog repertoara na osnovu kliktanja YouTuba i sl. Utuvili su vam i da Parni valjak ovde nije nastupao od VIII sednice, ali ako ste gradski pacov, niste primetili da je Aki i po Srbiji tezgario s pratećim pevačicama i Valjkovim hitovima – što Husa nije radovalo... najblaže rečeno. Svejedno, otkad nema Fume, Dražena, Darka... i pri posetama Zagrebu češće idem na Mirogoj nego na svirke, povratak Parnog valjka je lep i ohrabrujući.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

U BEOGRADU: Parni valjak 2010.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net