USAMLJENI I PREPUŠTENI SAMI SEBI: HIV pozitivne osobe u Srbiji su i dalje diskriminisane / foto: m. milenković

Zdravlje >

Gde smo stigli sa sidom

Ako osoba mlađa od 40 godina na vreme otkrije da ima virus i ako na vreme i propisno počne da se leči, može da živi i 50 godina od trenutka dijagnoze, što je po dužini veka približava zdravim ljudima. Međutim, ako se neko bolesniji otkrije kao nosilac virusa, njegov životni vek ne može biti duži od 30 godina od trenutka dijagnoze

Početkom ove godine u Srbiji je 1398 osoba živelo sa HIV-om. Procenjuje se da još toliko osoba ne zna da je inficirano ovim virusom, jer infekcija može da bude prisutna u organizmu dugi niz godina bez ikakvih znakova i simptoma. Jedini način da se otkrije virus jeste da se osoba koja se rizično ponašala – testira na HIV. Testiranje je anonimno i besplatno i može se obaviti u 20 instituta i zavoda za javno zdravlje širom Srbije. Međutim, malo je osoba koje koriste ovu mogućnost – po potrošnji testova na HIV, Srbija je jedva malo bolja od Albanije.

foto: m. milenkovićVAŽNO JE TESTIRATI SE ŠTO PRE: Đorđe Jevtović

"Dve trećine HIV pozitivnih ljudi živi oko nas, a da mi za njih ne znamo, pošto oni iz straha ili iz neznanja ne dolaze da se testiraju", kaže za "Vreme" dr Đorđe Jevtović, načelnik Centra za HIV i AIDS iz Instituta za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije. Slab odziv na dobrovoljno testiranje dr Jevtović vidi u diskriminaciji kojoj su oboleli od HIV-a svakodnevno izloženi. "Uprkos moći medija i zdravstvenih radnika da edukuju javnost, stepen diskriminacije HIV pozitivnih osoba u Srbiji je još uvek velik. Rezultat te diskriminacije je da su ljudi koji imaju HIV poprilično usamljeni i na neki način prepušteni sami sebi."

DIJAGNOZA: Iako je zaražena igla pre dvadesetak godina važila za najveći rizik od "fasovanja" smrtonosnog virusa u Srbiji, stvari su se u međuvremenu promenile. Danas je sve manje novootkrivenih zaraženih iz redova intravenskih narkomana. Dominantnija je opasnost prenos virusa seksualnim putem i to češće kod muškaraca nego kod žena. "Ovaj podatak mogli bismo da tumačimo kao posledicu neke vrste opuštanja, posebno u gej populaciji. Saznavši da je HIV infekcija sa kojom se može živeti, gej osobe sve učestalije zanemaruju mere prevencije. Ne samo u Srbiji nego svuda u svetu, zbog čega sada i imamo eksploziju infekcije među mladim gej osobama koje su postale seksualno aktivne u vremenima kada je AIDS relativizovan kao problem", kaže dr Jevtović.

U poslednjih deset godina, sida se smatra hroničnom bolešću sa kojom se živi. Ako osoba mlađa od 40 godina na vreme otkrije da ima virus i ako na vreme i propisno počne da se leči, može da živi i 50 godina od trenutka dijagnoze, što je po dužini veka približava zdravim ljudima. Međutim, ako se neko bolesniji otkrije kao nosilac virusa, njegov životni vek ne može biti duži od 30 godina od trenutka dijagnoze.

Realnost u Srbiji je, međutim, da se pacijenti uglavnom kasno jave na lečenje, tek pošto počnu komplikacije koje bi, da su na vreme došli, bile izbegnute. Oni koji bolest nisu otkrili na vreme i kod kojih se virus spontano razvija sada su teški bolesnici.

"Neki naši pacijenti lekove uzimaju petnaest godina, ali mi ne znamo šta će s njima biti u sledećoj deceniji. Sudeći po trendovima razvijenih zemalja, možemo da procenimo da će, ako sve bude ovako teklo i dalje, oni uz lekove moći uspešno da se bore sa virusom i da će i sledeću deceniju preživeti, što je u poređenju sa onim od čega smo počeli ogroman napredak", kaže dr Jevtović.

Pacijenti sa HIV-om često dugo lutaju dok ne dođu na pravu adresu, što opet pogoršava prognozu uspešnog lečenja. S obzirom na to da je sida bolest imuniteta, najčešće se javljaju komplikacije poput neobičnih infekcija, upale pluća, tuberkuloze ili tumora. Ove tegobe pacijente, po pravilu, odvode kod doktora, ali ne kod infektologa. Bolji scenario je da pojedinac svestan svog rizičnog ponašanja to prijavi svom lekaru opšte medicine.

Pravi prvi korak je odlazak u Centar za savetovanje i dobrovoljno testiranje, a ako se tamo dobije potvrdan rezultat testa, sledeća stanica je ambulanta Infektivne klinike u Beogradu, Nišu, Novom Sadu ili Kragujevcu, gde će se utvrditi stadijum infekcije i da li je i koja vrsta lečenja potrebna. Pacijentima iz unutrašnjosti preporučuje se odlazak u najbliži centar. Kroz ambulantu na Infektivnoj klinici u Beogradu dnevno prođe između 30 i 50 pacijenata. Daleko manje ih je u Novom Sadu i Nišu. Još manje ih je u Kragujevcu, zbog čega ti centri nemaju potrebu da rade svaki dan. Centar za savetovanje i dobrovoljno testiranje na studentskoj poliklinici u Beogradu radi i danju i noću i ne prima samo studente već i sve ostale građane.

Testiranje je jednostavno i dostupno. Međutim, postoji problem sa dostupnošću testova i analiza. "To što smo postigli neki standard ne znači da je on stalno isti. U nekom trenutku sve izgleda dobro, a onda nam testovi ponestanu", kaže dr Jevtović. "To nam otežava posao, a pacijente čini nervoznim. Nažalost, to je naš hroničan problem."

Ali ako pođemo od idealnih uslova – da ima svega potrebnog u smislu neophodnih dijagnostičkih procedura – onda će svaka osoba na vreme dobiti dijagnozu. Lekovi se mogu dobiti na lekarski recept od specijaliste u Infektivnoj klinici i pacijent jednom mesečno dolazi po njih, kao i na kontrolu da li ima poteškoća u toku lečenja. Dva do tri puta godišnje proverava se i da li je lečenje dovoljno efikasno na osnovu krvne slike i toga kako se pacijent oseća – da li su mu neke prethodno prisutne komplikacije nestale i da li su se pojavile nove.

LEČENJE: Nekada su pacijenti zaraženi HIV-om dnevno morali da uzimaju i po sedamnaest tableta, nekoliko puta dnevno. Novi lekovi su komforniji, u smislu da ih pacijenti sada uzimaju jednom ili dva puta u toku dana, što omogućava kvalitetan život. Terapija u nekim slučajevima podrazumeva dva, a u drugim deset tableta dnevno.

Odabir lekova zavisi od vrste komplikacija. Infektivne komplikacije se leče raznim antibioticima. Kod malignih tumora koji prate poremećaj imuniteta vezan za HIV, primenjuju se citostatici koji su sami po sebi opasni, a udruženi sa HIV infekcijom često mogu da dovedu do neželjenih posledica u lečenju. "Naš najveći napredak je spektar lekova koji deluju na sam virus, na HIV", kaže načelnik Infektivne klinike. U svetu ih ima dvadesetak registrovanih i u upotrebi, a kod nas je trenutno na raspolaganju spektar od 12 lekova koji, ako se pravilno koriste, mogu obezbediti četiri do šest kombinacija koje se mogu primenjivati možda i više decenija. Ako se pacijenti i lekari pridržavaju principa korišćenja lekova, bilo bi optimalno da neko ko počne određenu vrstu lečenja terapiju ne menja nekoliko godina. Međutim, neminovno postoji mogućnost da se u nekom trenutku javi neki stepen rezistencije virusa na lekove i tada se terapija menja.

"Rutinsko testiranje osetljivosti virusa na lekove kod nas nije uobičajeno, jer su to veoma skupe laboratorijske metode, ali u svetu postoji praksa da se testira koliko je virus osetljiv na neke lekove", kaže dr Jevtović. Reč je o nekoj vrsti antivirograma i lekaru pomaže da odabere lekove koji su efikasni.

Pacijenti koji su na uspešnom lečenju postigli su optimalan napredak, ali to je, nažalost, praćeno i nekim neželjenim posledicama. Iako većina onih koji imaju HIV izgledaju zdravo, neki od onih koji su dugo na lečenju mogu da razviju razne stigamtizujuće promene. Jedna od takvih promena uzrokovana je lipoatrofijom (metaboličkim komplikacijama koje dovode do preraspoređivanja masnog tkiva, zbog čega ljudi budu mršavi u licu, imaju tanke ruke i noge, ali uvećan stomak), koja se neminovno javi kod onih koji se leče 10 godina.

STIL ŽIVOTA: Uprkos sve intenzivnijem informisanju javnosti o načinu na koji se HIV može dobiti i činjenici da se nećemo zaraziti ukoliko pijemo kafu, držimo se za ruke, igramo fudbal ili idemo na časove plesa sa osobom koja je ovim virusom inficirana, u Srbiji je stigmatizacija tih ljudi i dalje na poražavajuće visokom nivou. Zazire se do te mere da čak i članovi porodice neretko odvajaju pribor za ručavanje i ličnu higijenu od obolelih. Strah od zaraze često je pomešan sa osudom, pa zato neke porodice pribegavaju najradikalnijim rešenjima – izopšte obolelog tako što ga izbace iz kuće, ili mu nađu drugi smeštaj.

Četrdesetogodišnja Ivana koja sa HIV-om živi osamnaest godina kaže za "Vreme" da najteže pada osuda porodice: "Teško je izaći na kraj sa osudom zbog nečega što si uradio i sa tim da se tretiraš kao greška u toj porodici, jer si ih obrukao na neki način. U tom smislu smo i dalje malograđansko društvo. Neprihvatanje i činjenica da si ti neka greška strašno demorališu i onda počinješ da misliš da nisi dovoljno vredna osoba i da ti onda, na kraju, život i nije potreban. To je dovoljan okidač da kažeš ‘ja nisam dovoljno vredan kao oni’. Onda džabe i lekovi i samo počneš da se gasiš. Kada bi me pitali šta je važnije – lekovi ili psihosocijalna pomoć, rekla bih – oboje."

U Srbiji je, međutim, psihosocijalna podrška relativno skoro organizovana. Na tom je nivou da se pacijenti međusobno podržavaju. "Nije to isto kao podrška stručnjaka", kaže Ivana. "Kada ti neko zdrav kaže: ‘Biće sve uz redu’ ti mu baš toliko i ne veruješ. A kada ti neko ko to živi iz svog iskustva kaže i kada ti vidiš na njemu da živi normalno, to puno znači." Ivana podršku nalazi u beogradskom udruženju Q klub u koji su 2006. godine i osnovale osobe ugrožene HIV-om i oboleli od side.

HIV učini život mnogo složenijim nego pre infekcije. Mnoge svakodnevne stvari poput posla, škole, prijatelja se iskomplikuju ako živite sa HIV-om. Ivana kaže da se njen život ne razlikuje od života zdravih ljudi. Ironično ili ne, nju je HIV priklonio zdravom i kvalitetnom životu. "Ne pijem, ne pušim, ne izlazim često u noćne klubove i, najvažnije – prestala sam da uzimam narkotike. Redovno uzimam lekove, dobro spavam, umereno se bavim sportom i tretiram svoju bolest kao najvažniju sporednu stvar na svetu", kaže uz osmeh.

"Cilj ranog otkrivanja i adekvatnog lečenja i jeste da inficirani HIV-om žive normalno, da rade sve ono što su radili i što žele da rade, ali što ne iscrpljuje njihov organizam", zaključuje dr Jevtović. "Nećemo nikoga terati da bude maratonac, ili mu dozvoliti da to bude, ali svaka normalna sportska aktivnost, odlazak na posao i obavljanje svakodnevnih obaveza vrlo je poželjno. Mnogi tako i žive."


 

Dr Ivana Mišić, pomoćnik ministra zdravlja: Država protiv HIV-a

Dr Ivana Mišić, pomoćnik ministra zdravlja: Država protiv HIV-a

U Srbiji, na polju borbe protiv HIV/side aktivnosti se sprovode duži niz godina. Republička komisija je osnovana 2002, a 2005. godine usvojena je prva nacionalna strategija za borbu protiv HIV/side, za period od 2005. do 2010. Sada se aktivno radi na izradi nove nacionalne strategije koja će definisati prioritete u ovoj oblasti do 2015. godine. Pri Institutu za javno zdravlje Srbije radi Kancelarija za borbu protiv HIV/side.

U odgovoru države na HIV prepoznat je značaj partnerstva, pa uz koordinaciju Ministarstva zdravlja, nevladin sektor, međunarodne organizacije, kao i osobe koje žive sa HIV-om, imaju aktivnu ulogu u svim navedenim telima i segmentima borbe protiv ove bolesti.

Ministarstvo zdravlja vodi tri projekta koja se finansiraju sredstvima Globalnog fonda za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije. Dva projekta su fokusirana na borbu protiv HIV/side. Jedan projekat sprovodi Ministarstvo zdravlja, a drugi zajednički sprovode Ministarstvo zdravlja i Omladina JAZAS-a. Ukupna vrednost ovih projekata, do 2014. godine, je oko 15 miliona evra. U sprovođenje ovih projekta uključeno je više od 50 nevladinih organizacija i institucija. Brojne aktivnosti za cilj imaju s jedne strane prevenciju HIV-a među ranjivim grupama a, sa druge, poboljšanje kvaliteta života osoba koje žive sa HIV-om. Treći projekat koji se finansira sredstvima Globalnog fonda, Ministarstvo zdravlja sprovodi u saradnji sa Crvenim krstom Srbije. Ovaj projekat se bavi kontrolom tuberkuloze, značajan je segment i fokusiran na koinfekciju HIV-a i tuberkuloze. Sprovođenje ovih projekata prati posebno telo, Savet za praćenje projekata Globalnog fonda, u čiji rad su uključeni predstavnici Ministarstva, institucija, nevladinog sektora i osoba koje žive sa HIV-om.

Osobe koje žive sa HIV-om u Srbiji leče se na infektivnim klinikama u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Terapija i lečenje su u našoj zemlji besplatni i dostupni a finansirani su sredstvima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Kako bi se dodatno unapredio kvalitet tretmana koji se pruža osobama koje žive sa HIV-om, kroz projekte Ministarstva zdravlja koji se finansiraju sredstvima Globalnog fonda, nabavljaju se oprema, testovi, kondomi; adaptirano je VI odeljenje Infektivne klinike u Beogradu, a nabavljena je i oprema za odeljenja za lečenje osoba koje žive sa HIV-om, u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. U klinikama za sidu uveden je softver za unapređenje kvaliteta pružanja usluga osobama koje žive sa HIV-om u Srbiji. Ove godine su za Infektivnu kliniku u Beogradu nabavljeni aparat i testovi za praćenje rezistentnosti (otpornosti) na terapiju (u vrednosti od oko 110.000 evra). U Srbiji su sprovedena dva obimna istraživanja u oblasti kontrole epidemije (2008. i 2010. godine), koja su uključila i istraživanje o kvalitetu života osoba zaraženih HIV-om. Rezultati pokazuju da su osobe koje žive sa HIV-om u velikom procentu (95,6 odsto) zadovoljne odnosom osoblja infektivnih klinika, kao i mogućnošću da u apoteci dobiju terapiju (95,6 odsto).

Osobe koje žive s HIV-om su, od pojave ove bolesti, visoko stigmatizovana i često diskriminisana grupa, kako u svetu tako i kod nas, pa je pored terapije ovim osobama često potreban i drugi vid podrške. Na to ukazuju i rezultati istraživanja, jer je samo 3,9 odsto ispitanika javno objavilo svoj status. Kroz projekte Ministarstva zdravlja koji se finansiraju sredstvima Globalnog fonda aktivnosti koje se tiču osoba koje žive sa HIV-om, sprovode se kroz sledeće NVO: "Više od pomoći" iz Beograda, "Q club" iz Beograda, "Žena plus" iz Beograda, "Ekumenska humanitarna organizacija" (EHO) iz Novog Sada, "PaO2" iz Pančeva, "Stav plus" iz Subotice, "Sunce" iz Niša. Aktivnosti podrazumevaju usluge koje se na lokalnom nivou pružaju osobama koje žive s HIV-om, a u cilju unapređenja kvaliteta njihovog života. To su grupe samopomoći, psihosocijalna podrška, saveti pravnika, pomoć u pribavljanju dokumentacije neophodne za ostvarivanje prava iz socijalne i zdravstvene zaštite i kućna nega. Ovim aktivnostima na terenu do sada je obuhvaćeno 720 osoba koje žive s HIV-om. Pored toga, 610 osoba koje žive sa HIV-om edukovano je o pravilnoj upotrebi terapije, a 34 zaražene osobe su prošle trening iz ove oblasti, tako da su sada "parnjački" edukatori za ovu oblast.

Edukacije se sprovode i za zdravstvene radnike koji rade na infektivnim klinikama, unapređuje se palijativno zbrinjavanje kroz edukacije zdravstvenih radnika, ali i radnika socijalne zaštite.

Tokom 2009. godine kroz ove projekte Ministarstvo zdravlja je sprovelo kampanju pod nazivom "I plus, i minus!". Glavni cilj ove kampanje bilo je smanjenje stepena stigme i diskriminacije koje su prisutne u našem društvu i prema samoj bolesti prema obolelima od side.

Kroz ove projekte Ministarstva zdravlja koji se finansiraju sredstvima Globalnog fonda, u prve tri godine sprovođenja, za aktivnosti na unapređenju kvaliteta života osoba koje žive s HIV-om, kao i na smanjenju stepena stigme i diskriminacije, izdvojeno je više od jedan milion evra.

Zaista, u medicini je teško naći oblast koja je za tako kratko vreme (10 godina) napredovala kao lečenje od side. Uprkos tom napretku, ova oblast nije naročito popularna za ovdašnje lekare. U Srbiji manje od 10 lekara leči pacijente obolele od side, ali stvari bi se i u tom pogledu mogle promeniti, s obzirom na to da studenti Medicinskog fakulteta koji sada uče o HIV infekciji i sidi znaju o tome više nego neki doktori koji su diplomirali pre 20 godina i koji se s tim zapravo nisu ni susreli. Tako da se oni koji su se razboleli, ili su dobili tešku upalu pluća, tuberkulozu ili neki tumor, tek tada obrate nama, a to je uglavnom kasno.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Oboleli, živi i umrli

Prema podacima Instituta za javno zdravlje, u Srbiji je od 1985. do 2009. godine zvanično registrovano 2440 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1489 osoba obolelo od side, dok su 1042 HIV pozitivne osobe umrle. Uticaj HIV-a na umiranje u Srbiji je mali, a i naši se pacijenti sada uspešno leče, žive duže a smrtnost je sve ukupno ispod sedam odsto.

Procenat umiranja od side u Srbiji srazmeran je procentu u ostalim zemljama u Evropi i imamo veoma nisku prevalencu – oko 0,1 odsto. Broj novoobolelih raste, ali ne drastično. Godišnje se registruje oko 100 novotkrivenih i taj trend traje godinama.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net