Pikaso: "Golub mira"

Izložba – Temporatura 39° >

Tri ljubavi

Izložba umetničke zbirke Svetozara Vukmanovića Tempa i Milice Sarić Vukmanović u galeriji SANU prvo je predstavljanje Legata Vukmanovićevih u Beogradu. Reč je o reprezentativnoj zbirci jugoslovenske moderne umetnosti, kao i delima Renoara, Šagala, Pikasa, Rivere, Dalija i drugih, koja su slavni revolucionar i njegova supruga skupljali godinama

Izložba umetničkih dela iz kolekcije Svetozara Vukmanovića Tempa i Milice Sarić Vukmanović, Temporatura 39 °, otvorena je ovog ponedeljka u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Cilj joj je, osim da ilustruje Tempovu umetničku kolekciju (o čijoj vrednosti i veličini se do sada nagađalo u javnosti), i da svojim primerom bude putokaz kolekcionarima, kao i da uputi javni poziv društvu da reaktuelizuje svoje umetničko nasleđe i da ga na dostojan način štiti i čuva.

Svetozar Vukmanović Tempo (1912–2000) bio je pravnik, slavni revolucionar, narodni heroj SFRJ, visoki funkcioner SKJ, nosilac raznih društveno-političkih funkcija. Bio je osnivač sportskog kluba Partizan i dao mu ime, s Goranom Bregovićem je otpevao revolucionarnu pesmu Padaj silo i nepravdo za album Bijelog dugmeta. Kao predsednik Saveza sindikata Jugoslavije izjavio je da ako radnici misle da loše žive neka onda štrajkuju, posle čega mu je savetovano da se povuče iz političkog života; on je tu promenu iskoristio da piše, što ga je učinilo prvim visokim rukovodiocem SFRJ koji je napisao memoarsku knjigu. Njegova supruga Milica Sarić Vukmanović, rođena u beogradskoj Dušanovoj ulici pre 95 godina, sada živi u Reževićima u Crnoj Gori, i inicijator je nastanka Zbirke Vukmanović.

ZBIRKA: "Moja majka je mom ocu, verovatno 1950. godine, poklonila za rođendan – sliku. Tada nije bilo uobičajeno da supružnici jedan drugom poklanjaju umetnička dela", seća se Zoran, stariji sin Vukmanovićevih, u razgovoru za "Vreme" o umetničkoj kolekciji svojih roditelja. "Kada je to tačno bilo i koja je to slika bila – ne znamo, znamo samo da je bio rad Mila Milunovića. Mom ocu se ta slika veoma dopala. Kasnije je zapisao da ga je podsetila na more, na sunce, na predeo iz mladosti. Tako je sve počelo: poklanjali su jedan drugom sliku za rođendane, za godišnjice, za bilo koji lep dan."

Milica i Svetozar Vukmanović darovali su, kao legat, svoju zbirku gradu Cetinju pre 39 godina – što objašnjava broj u naslovu izložbe. U kolekciji su 223 dela likovne i dva dela primenjene umetnosti. Dominiraju radovi domaćih umetnika, između ostalih Zore Petrović, Jovana Bijelića, Bete Vukanović, Petra Konjovića, Petra Lubarde, Marijana Detonija, Zlatka Price, Ede Murtića, Lazara Vujaklije, Mila Milunovića, Petra Lubarde, Miodraga B. Protića, Peđe Milosavljevića, Marka Čelebonovića, Šilje Todorovića, Branka Filipovića Fila, Lazara Vozarevića, Ede Murtića, Janeza Bernika, Miljenka Stančića, Milića Stankovića, Dade Đurića, Miće Popovića, Bate Mihailovića, Danice Antić, Riste Stijovića. Desetak stranih imena, među kojima su Renoar, Šagal, Pikaso, Rivera, Sikveras, Dali – doprinose atraktivnosti i vrednosti Zbirke Vukmanović.

Autor izložbe Slavko Timotijević opisuje predstavljena dela kao jugoslovensku selekciju moderne umetnosti, a vrednost izložbe poredi sa selekcijom radova istog perioda u Muzeju savremene umetnosti. Temu izložbe je definisao nazivom Iz socijalističkog realizma u modernizam, polazeći od stanovišta da postoji povezanost, kako kaže, "između tvoraca Zbirke, vremena u kome je ona nastajala, zatim vremena u kome su dela nastajala, i organske povezanosti samih dela u Zbirci". Tokom razgovora za "Vreme" Timotijević skreće pažnju da se ova kolekcija pokazala kao idealna za izučavanje odnosa suprotstavljenih tokova na našoj umetničkoj sceni pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. "Činjenica da je jedan kolekcionarski par eksplicitne komunističke vokacije sakupljao primere iz predratnog mejnstrima, na primer dela Bete Vukanović izrazito salonsko-buržoaske modulacije, ili Bijelića, Ličenoskog, Aralice, ali takođe i radove umetnika jugoslovenskog socrealizma – Kuna, Vujaklije, Lubarde i Detonija, govori da oni nisu potpuno odbacili socijalistički realizam a da se nisu poveli ni za takozvanom građanskom umetnošću, već su uvažavali prirodni kontinuitet umetnosti i nastajanje novih pojava", smatra Timotijević. "Dalje, takav njihov izbor stvorio je kolekciju koja otkriva genezu naše posleratne scene. U njoj je vidan put od socijalističkog realizma preko buma apstrakcije i visokog modernizma posle koga je prevladao intimizam. Takođe, kolekcija pruža izuzetnu priliku za novo sagledavanje tog vremena, i što je posebno retko, dozvoljava da se ta tema prouči unutar kolekcije, bez traženja artefakata po muzejskim zbirkama. To je posebna povoljnost za istraživače."

POLITIKA I UMETNOST: S obzirom na društveni položaj para Vukmanović i na vreme u kome je nastala njihova kolekcija, ona upućuje i na priču o odnosu politike i umetnosti. Naime, osim što se bavio umetničkim delima, ovaj kolekcionarski par je oformio privatno-javnu scenu u svom domu na Dedinju, pa zatim i u kući na Svetom Stefanu i u Reževićima, okupljajući umetnike, književnike, kulturne radnike i političare. "Moji roditelji se nisu osećali prijatno u društvu funkcinera", priča Zoran Vukmanović, "moj otac nije odlazio na bilijar-druženje Titovog tima, više je voleo slikare i književnike. Stalni gosti naše kuće su bili Veljko Petrović, Olga i Tanasije Mladenović, Petar Lubarda, Milo Milunović, Lazar Vozarević, Vlado Popović... Ja u šali kažem da je naša kuća u Beogradu bila u topčiderskom trouglu: Milunovićev atelje je bio na padini okrenutoj prema Košutnjaku, atelje Rista Stijovića je gledao na Mostar, a odmah iza naše kuće bio je Lubardin atelje. Bila je to prava umetničko-intelektualna kolonija." U toj sprezi politike i umetnosti, po Slavku Timotijeviću obrazovana je snažna platforma u korist umetnosti sa koje je određena grupa umetnika promovisana, podrška bez koje oni ne bi mogli lako da se pozicioniraju u društvu. "Takođe, ispostavilo se da umetnost, odnosno njena potreba da prevaziđe socijalistički realizam i prihvati odlike modernizma, može da inkorporira svoje stavove u zvaničnu kulturnu politiku države."

PORUKE: U vreme kad su Vukmanovići uvrstili u svoju kolekciju Lubardu, Milunovića, Vozarevića i ostale slikare poput njih, ti slikari bili su na početku karijera. "Sećam se da su moji roditelji izuzetno cenili savremena dela. Smatrali su da treba uhvatiti duh svoje generacije, i taj princip su poštovali kao jedini pravi put kolekcionarstva", kaže Zoran Vukmanović. Zatim, njima su bile interesantne i grafike i crteži – forme koje među tadašnjim privatnim kolekcionarima (a i sadašnjim) nisu bile popularne. Međutim, upravo zahvaljujući njihovom afinitetu prema grafici moguće je sada otkriti neke posebnosti u slikarskim opusima. Za to Slavko Timotijević daje primer grafika Mila Milunovića u kojima je "pokazao snažan poriv za eksperimentom, za oslobođenim crtežom što otkriva umetnikovu energiju". Takođe, da Vukmanovići nisu imali odnos prema grafici kakav su imali, njihova Zbirka sada verovatno ne bi sadržala i dela nekoliko značajnih svetskih umetnika. Timotijević objašnjava da su se njihove grafike, za razliku od slikarskih dela, do početka sedamdesetih godina mogle kupiti po pristupačnim cenama: "Danas, činjenica da Vukmanoviće nisu zanimali samo autori iz zemlje, odnosno da u kolekciji ima i savremenih stranih autora, govori o njihovom kosmopolitizmu, o emancipovanosti, o zdravom kolekcionarskom refleksu oslobođenom nacionalne uobraženosti i ksenofobičnosti. Zbog radova inostranih autora, Zbirka Vukmanović dobija posebnu vrednost kojom se svrstava u rang muzeja. Danas, međutim, kolekcionari ne žele da skupljaju ni grafike i crteže, smatraju ih delima skromne tržišne vrednosti, a ni savremene autore iz inostranstva, smatrajući da su njihova dela nepouzdane vrednosti. Zbirka Vukmanović poručuje koliko je takvo procenjivanje pogrešno"

Zoran Vukmanović kaže da je njegovim roditeljima glavni kriterijum prilikom kupovine nekog dela bilo – dopadanje. "Odatle je proistekao i naslov ove izložbe: Tempo asocira na vlasnike Zbirke, a pojam Temporatura na osećaj skoka telesne temperature koji vas obuzme kad uzdrhtite pred nekom slikom, na osećaj zbog koga se odlučujete baš za nju. Ne bih mogao da kažem da su više voleli ovog autora a manje onog. Voleli su lepotu, bez obzira na ime koje ju je proizvelo." Zbirku svojih roditelja doživljava kao tri ljubavi koje se prožimaju: "Iz njihove uzajamne ljubavi je proizašla ljubav prema umetnosti i, zato što vole svoj narod, poklanjaju mu ono što su stvorili."

ČUVANJE: Zbirka Vukmanović je kao celina do početka devedesetih bila izložena u posebnom delu Narodnog muzeja na Cetinju. "Tako je bilo dok je direktor Muzeja bio Lazar Vozarević. Zbirka je bila postavljena onako kako su moji roditelji želeli, i pod uslovima pod kojima su je poklonili Cetinju. A onda, baš nekako s početka raspada SFRJ, sve se promenilo", priča Zoran Vukmanović. "Jedan deo je inkorporiran u postavku sa jugoslovenskim slikarstvom, Lubardine i slike Fila Filipovića su premeštene tamo gde su se nalazile njihove slike iz muzejske postavke, jedan manji deo, i to pod nazivom Zbirka Milice Savić Vukmanović je bio reprezent Legata mojih roditelja, a veći deo je sklonjen u muzejski depo. Tako se ne poštuju pokloni. Ako institucija kojoj je nešto poklonjeno ne poštuje volju darodavca, onda, osim drugih ružnih posledica, to stvara negativan publicitet u javnosti o poklonima, odnosno, odvraća one koji su, umesto naslednicima, želeli da poklone svoj imetak svom narodu. Na svu sreću, ni nevolja nije večna: sa novom upravom Muzeja, sa Pavlom Pejovićem na čelu, Legat se opet čuva onako kako bi trebalo."

Izložba Temporatura 39 ° u SANU je prvo predstavljanje Legata Vukmanovićevih u Beogradu, i rezultat je saradnje sa Cetinjskim muzejom. Izložba je otvorena do 27. oktobra.


 

Intervju: Milica Sarić Vukmanović

Intervju: Milica Sarić Vukmanović

DOM VUKMANOVIĆEVIH U REŽEVIĆIMA: Tempo i Milica


Milica Sarić Vukmanović je napunila 95 godina. Ostala je da živi u Reževićima posle smrti svog supruga Tempa, a u Reževićima su se naselili 1972. godine. "Povremeno smo odlazili u Beograd, ali pretežno smo živeli u Reževićima. Ovde je Tempo i umro 6. decembra 2000. godine", kaže sa setom Milica Sarić Vukmanović. Ona danas u svojoj kući u Reževićima ima pedesetak slika, među kojima slike Petra Omčikusa, Miće Popovića, Ede Murtića, Nikole Graovca, Peđe Milosavljevića...

O KOLEKCIJI: "I ja i Tempo smo voleli dobro slikarstvo, dobru književnost i dobre filmove. Ljudi iz tih sfera su nam bili i ostali istinski prijatelji. Nismo se družili sa političarima, što se potvrdilo da je bilo dobro za nas. Dobar deo komunista nije znao da ceni umetnost. Umetnost sam zavolela još u gimnazijskim danima. Najviše zasluga za tu moju ljubav ima moja profesorica Jelisić, čijeg se imena ne mogu setiti. Ona nas je često vodila u muzeje i galerije. Tu ljubav sam prenela i na Tempa. Prva slika koja je ušla u naš dom bila je slika Ribe iz 1958. godine, Mila Milunovića. Zanimljivo je kako je ta slika došla kod nas. Bila sam na otvaranju izložbe Mila Milunovića. Znam da je slika bila dosta skupa – 45.000 dinara. Tempo je Mila jedno veče pozvao u naš dom. Milu sam rekla da sam bila na otvaranju izložbe i da mi se veoma dopala slika Ribe, ali da je izuzetno skupa. On nije ni trepnuo, otišao je do svog ateljea i doneo sliku. Darivao nam ju je. Bila sam srećna. Tako smo Tempo i ja počeli da sakupljamo slike. Mnogo novca smo uložili, ali nikada nismo žalili. Imali smo ono što smo voleli. Druga slika koju smo kupili je Evropa na ovnu Laze Vozarevića. Kasnije smo postali veliki kolekcionari. Nismo imali adekvatan prostor za sva ta umetnička dela, pa smo 220 radova poklonili cetinjskim muzejima 1983. godine. Oni su sledeće godine štampali monografski katalog ‘Zbirka Milice Sarić Vukmanović’ u kojem su ilustrovana sva ta dela. Posebno smo ja i Tempo voleli slike Sećanje na Velaskeza, Laze Vozarevića, Žene u cveću Zore Petrović, sve Filove slike, Zonjićev Atelje, triptih Milića od Mačve, slike Nedeljka Gvozdenovića... Tempo je posebno voleo moj portret koji je uradio Mića Popović 1979. godine. Neki likovni teoretičari za taj portret Miće Popovića su kazali da je jedan od najboljih portreta urađenih u Jugoslaviji u novije vreme. Pored mog portreta Tempo je voleo sliku Planine Petra Lubarde, ali i više Milunovićevih slika."

Stanko Papović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

IZ LEGATA VUKMANOVIĆ: Petar Lubarda, <i>Industrijalizacija</i>
  • Miodrag B. Protić: <i>Tri cveta</i>
  • Mark Šagal: <i>Revolucija</i>
  • Milan Konjović: <i>Cveće</i>
  • Mladen Srbinović: <i>Trpeza</i>
  • Đorđe Andrejević Kun: <i>Partizani</i>
  • Lazar Vozarević: <i>Sjećanje na Velaskeza</i>

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net