2006, Legija dolazi u Specijalni sud / foto: aleksandar anđić

Kriminal i pravosuđe >

Zatvorska čamotinja Milorada Ulemeka Legije

Kad neko već dobije jedinstvenu kaznu od četrdeset godina robije, šta mu preostaje? Da piše knjige, da se tužaka iz puke dosade, da iz zatvora pakuje razne intrige i vodi poslove; da snuje o bekstvu, naravno. Običan robijaš teško da može sve to zajedno. Milorad Legija Ulemek, međutim, ima sve pretpostavke: organizacionu i medijsku infrastrukturu van zatvora, obožavaoce, simpatizere, advokate i porodicu; političke pristalice; i svoje drugove, bisere rasute po celom svetu – od Zabele do Australije

Težak je život zatvorenički i dosadan. Vuku se dani u istoj rutini između paljenja i gašenja svetla – ako se gasi. O tome imamo sjajnu literaturu Bore Pekića i Vitomila Zupana, da ne idemo dalje, do Dostojevskog i drugih. Ima tu, međutim, jedna razlika: ova tri autora zaglavila su robiju manje-više na pravdi boga (s današnje tačke gledišta; Bora Pekić je ipak ponosno tvrdio da je zatvora dopao zasluženo i svestan te opasnosti). U jednoj od svojih knjiga Vitomil Zupan tvrdi da je umeo da izađe iz zatvora i da se onda vrati natrag, a da niko ne primeti; možda, znajući ga kakav je bio.

Naš najpoznatiji zatvorenik, miljenik tabloida, izvesnih političkih ljudi, nekih kriminalaca i ekstremne desnice, Milorad Ulemek, zvani Legija (sasvim biblijski), drugačiji je slučaj. Nije čak nalik ni na onog Kerila Česmena koga su godinama držali u redu za gasnu komoru, pa je napisao zanimljivu knjigu o tome, pre nego što su ga konačno udavili cijanovodonikom. Taj Česmen, naime, pisao je o svom slučaju, tvrdeći da nije imao pošteno suđenje i da je – bazično, je li – bio nevin. Imao je talenta, bog mu dao rajsko naselje, ali nije bio baš najuverljiviji. Zato mu je ta knjiga, svojevremeni bestseler iz ranih šezdesetih, i bila zanimljiva. Vrhovni sud SAD i guverner Kalifornije, nažalost, nisu bili impresionirani, pa se to tako završilo.

AGRESIVNI MARKETING: Ovaj naš veselnik u svojim se pisanijama ne bavi slučajem, tačnije krivičnim predmetima u kojima je bio pravosnažno osuđen. Ne. Iz pritvora, tokom suđenja, napisao je svoj "Gvozdeni rov", dozlaboga smarajuće i neuverljivo pretenciozno štivo koje se, doduše, dobro prodalo samo i isključivo zahvaljujući imenu autora, koji je tada bio medijski vrisak. Naredna knjiga, opet iz pritvora, tokom suđenja, Legionar, bila je još dosadnija i još pretencioznija: isprazno hvalisanje, jednom rečju. Kažu da piše i dalje, ali teško da bi čovek skupio snage da sve to čita; sve dok ne počne o samoj stvari, to jest, kao što je obećavao. E, tada će biti vredno napora. Bilo je čaršijskih nagađanja – da li sve to piše on sam od sebe, ili ima nekoga da mu pomaže, rediguje, pegla i to; po stilu sudeći, teško: stil je autentičan, isti njegov iz onih nastupa na sudu. Nego, to je manje važno; važniji su napori i novci uloženi u izdavanje i propagandu njegovih sastava. Politička, logistička i medijska infrastruktura koju je Legija gradio od 2000. godine imala je zadatak da ga održi u javnom opticaju kako god zna; Legija je čovek veoma svestan kolika je korist od dobrog, agresivnog marketinga, kao što znamo još od početka. Uspeo je da kroz dnevne i nedeljne žućkaste tabloide sebe i svoju bandu iz JSO izviče za "nove Obiliće", "junake bez straha i mane", "branitelje i zaštitnike Srpstva Vaskolikog", "vitezove", "nepobedive specijalce" kojima nema ravnih i tako dalje i tako dalje, sve računajući da će "patriotska" maskirna mreža pokriti pravu istinu. Ko je poverovao – poverovao je; sam je kriv. Kad je stvar krenula nizbrdo i kad je propao "glupi pakt sa glupim ljudima" (Beba Popović) na osnovu koga je Legija dolijao, nije preostalo ništa drugo, nego da "veliki patriota" i junak piše knjige iz zatvora – da ga ne zaborave. Zaborav? Nikako! Koji ga nema, bez njega se može, kaže narod.

Očuvanju uspomene i dugog sećanja na Legiju posvetili su se i drugi. Pre svega ekstremna nacionalistička i klerofašistička desnica. Olako se zaboravlja slika onih magaraca iz "Obraza" kako prilikom jednog prekršaja javnog reda i mira većih razmera nose ripidu sa Legijinom slikom u prirodnoj veličini i mašu njime pred žandarmima. Poruka je bila jasna: oni smatraju da je Zorana Đinđića i trebalo ubiti, pa je – prema tome – Legija nacionalni heroj. Nisu jedini, uostalom; i to je ono što bi trebalo da zabrine vlasti u Srbiji, kao što ćemo videti. Još ni ona nadasve zanimljiva epizoda iz noći Legijine predaje, u Jočićevom MUP-u i uz sasluživanje Radeta Bulatovića, nije rasvetljena, niti je priroda njihovih noćnih razgovora objašnjena. Da ne govorimo o radovanju Dejana Mihajlova i njegovim izjavama za koje je kasnije na sudu priznao da su laži, izrečene "u žaru političke borbe"; nije on jedini, ima ih tu još, istih takvih kao i on. Dodajmo tu i stalno podgrevanje ovih ili onih "kontroverzi" oko akcije "Sablja": te kako su poginuli Duća i Kum; te ko je platio specijalcima 50.000 evra da ih ubiju; te je li to bilo po Ustavu ili pak nije; te, dodaćemo, ko je sve uzeo grdne pare za sedenje u pritvoru. Čuvena politička pozadina ubistva Zorana Đinđića – vidimo na Legijinom primeru – nije nimalo naivna priča; sve dok se te neke stvari ne rasvetle.

PROTIVTUŽBE: Sedi tako Legija u zatvoru, stigao je i do Zabele, ali teško da mu je dosadno. U jednu od zatvorskih zanimacija sada spada i tužakanje. Čuje se da je tužio za klevetu Slobodana Homena, višenamenskog državnog sekretara u Ministarstvu pravde, jer da ga je Homen izrezilio tvrdeći da je ono pola kuće u Filmskom gradu što mu je oduzeto (drugu polovinu pritežava supruga Aleksandra Ivanović; ostalo joj od pokojnog Šuce) stekao, dakle, od novca iznuđenog kao otkup za otetog Vuka Bajruševića (zanimljivo koliko se često izvesna imena pojavljuju u ovakvom jednom kontekstu). Jer da je g. Homen to izjavio na jednoj tribini "Vremena" posvećenoj zakonu o oduzimanju zločinom stečene imovine, pa sada istražni sudija zivka novinare "Vremena" da daju iskaze na tu okolnost. Sve to ima na snimku i u novinama, pa nije ovde važno. Ovde je važno nešto drugo: šta će, po svom opunomoćenom consigliereu, Legija reći – od kojih je para kupio pola kuće? Od Ibarske magistrale? Od Budve i Ivana Stambolića? Od Dućinog heroina? Od otmica Miškovića, Babovića, Musića? Od reketa, pardon, "patriotskih doprinosa" koje su plaćali ovi i oni bogatiji ljudi? Jedva čekamo. To nije smešno; smešno je što sud takvu jednu bestidnu tužbu uopšte uzima u razmatranje umesto da je zgužva i odbije. Ovako se Legija Ulemek zabavlja sa uzdanjem u neku materijalnu korist (valjaće mu u zatvorskoj kantini kad uzme pare Homenu), ali ima i dopunske razloge da u povlašćene posete (bez prisustva straže) prima svoje advokate-consigliere, što je mnogo važnije od zabave. Naime, osuđenik može da prima posete bez nadzora straže kad je reč o užoj porodici i advokatima. Pošto su njegovi krivični predmeti pravosnažno i izvršno okončani, valja stvoriti nove sudske predmete, ne bi li advokati imali neki razlog za povlašćene posete.

ŠTA NEDOSTAJE: E, tu dolazimo na najnovija čaršijska "uzbuđavanja" oko Legije, na malograđansku slatku jezu koja se po izvesnim medijima marljivo podgreva već godinama: hoće li – tačnije: kada će – Legija pobeći iz zatvora. Naravno da Ulemek – kao i svaki robijaš – sniva o bekstvu. Ima tu, međutim, jedna razlika: nema svaki robijaš izvan zatvora takvu potencijalnu i stvarnu podršku kakvu ima Legija Ulemek. Bez podrške spolja, bekstvo iz zatvora tek je skok iz tiganja u vatru. Priče o bekstvu, dakle, nisu bez osnova; štaviše, ciljane su planski. Kad izostavimo blesave glasine kojih je bilo po tabloidnoj "legijalističkoj" smrdištampi, imamo dva zanimljiva primera: prvi je onaj sa kombinacijom plastične replike pištolja i simuliranja bolesti; drugi je ovaj najnoviji sa detonirajućim štapinom. Podsetimo se ukratko: jedne noći, pre par godina, Ulemek se u CZ-u požalio na akutne zdravstvene probleme i tražio da ga prebace odmah na VMA. Na stranu pitanje šta bi bilo da je neki obični pritvorenik tražio tako nešto; straža bi se upišala od smeha i odvela bi ga u zatvorsku bolnicu, normalno. Ali, pošto je on bio Legija, je li, doveli su mu doktore sa VMA; nisu naseli na priču da ga treba odvesti tamo. Posle su se ispostavile dve okolnosti: da je Legiji nađena prilično uverljiva plastična replika pištolja u ćeliji; i da su izvesna sumnjiva vozila bila primećena oko VMA te iste noći. Lako se može zamisliti taktička varijanta zasnovana na ta dva elementa: zaseda usput, u kombinaciji sa plastičnim pištoljem kod Legije u marici. Uz malo sreće i malo spretnosti... možda bi i bilo uspelo. Nedavno čujemo da je pred premeštanje u Zabelu u Legijinoj ćeliji u CZ-u pronađeno nešto komada detonirajućeg (brzogorećeg) štapina, skrivenih u hemijskim olovkama, dakle ne dužih od desetak santimetara. E, sad: tehnički gledano, stvar je zanimljiva, jer reč je o ozbiljnom eksplozivnom sredstvu u rukama inventivnog i veštog stručnjaka. Sa tim detonirajućim štapinom (to su dobri ljudi iz SOE bacali padobranima našim borcima u Drugom svetskom ratu; kaleme od 150 m zvane "cordtex", uz još kojekakve zgodne stvari; kasnije se raširilo okolo) dade se uraditi svašta: seći rešetke, drveće i bandere; praviti improvizovane ručne bombe itd. Problem je u tome – i to treba da nas brine – što sam taj komad štapina nije ni od kakve koristi bez izvesnih tehničkih komponenata, jer se ne sme aktivirati tek tako (odoše ruke). Gde su potrebne komponente (minerska spojnica, obična ili električna itd.)? Nešto tu fali, jer bez toga komadi detonirajućeg štapina ne vrede ništa. I tu je zamisliva taktička kombinacija zasede i primene improvizovane eksplozivne naprave tokom transporta zatvorenika za Zabelu.

LJUDI U SIVOM: Da svedemo priču na suštinu: Milorad Ulemek ima dobro organizovanu i finansiranu podršku spolja. Svoje knjige krijumčari iz zatvora i objavljuje bez znanja i dozvole predsednika suda; njihovo izdavanje neko plaća; neko mu je doturio plastični pištolj i te komade štapina; neko je koordinirao akciju sa prevozom na VMA; neko je morao da ima plan koji se tiče primene nađenih eksplozivnih materija; neko brine da Ulemek bude svako malo u centru pažnje. Zna se da je dobar deo raspuštenog JSO-a ostao u državnoj službi; viđani su kao žandarmi, policajci i čak sudsku stražari. Poslovni prijatelji, "biseri rasuti po celom svetu", uvek su tu "i kad se pije i kad se puca". Količina novca koju je Ulemek štekovao na vreme ostaje nepoznata do danas, mada ima ljudi koji tvrde da znaju kako i preko koga Ulemek vodi svoje finansijske poslove iz zatvora. Gđa Aleksandra Ivanović, Legijinica, ozbiljna je žena: zgodna, otresita, inteligentna i vična svim veštim veštinama svojstvenim udovicama ozbiljnih ljudi kakav je bio njen pokojni Šuca (iz istog Arkanovog čopora kao i Legija). Advokati, pak, posebna su priča: uglavnom iz bivšeg Miloševićevog pravosuđa (neki sa zaista skandaloznim karijerama); od 2001. neke od njih je baš krenulo sa parama. Njih neko plaća; teško da rade pro bono, kakvi su inače. Advokatska mafija – ili mafijaški advokati? Prosudite sami, jer se ista imena javljaju u veoma sličnim predmetima.

I gde smo prispeli?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Sabrana dela

Nakon predaje i dolaska u CZ Legija otkriva svoj "spisateljski dar". Do sada je objavio devet knjiga: Gvozdeni rov, Legionar, Momci iz Brazila, Boro i Ramiz, Juda: Roman o prijateljstvu, Čopor, Kralj, Mađioničar i Tajna moga srca. Činjenica je da su se njegove knjige dobro prodavale i još se prodaju. Legijina nevenčana supruga Aleksandra Ivanović je u oktobru 2006. čak tvrdila da je prodato preko 100.000 primeraka njegovih knjiga. Pojedini poznavaoci tržišta knjiga u Srbiji, ili preciznije "ukusa i opredeljenja mnogih čitalaca", kažu da "tajna" dobre prodaje Ulemekovih knjiga više leži u "znatiželji – šta li je to Legija pisao, nego u kvalitetu i zanimljivosti štiva".

Od 2004. do 2006. godine u Beogradu su se Legijine knjige uglavnom prodavale samo na trafikama i kod uličnih prodavaca knjiga. Onda je, u oktobru 2006, izdavačka kuća Prosveta prihvatila da prodaje Legijine romane, što je izazvalo buru protesta u javnosti, pa je usledila zabrana Ministarstva kulture da se "knjige čoveka koji je osuđen zbog najmonstruoznijih zločina prodaju u državnoj firmi kao što je Prosveta".

Legija ima i klub svojih obožavalaca, koji su napravili i prezentaciju na društvenoj mreži Fejsbuk.

J. M.

Zločini i kazne

Milorad Ulemek Legija pravosnažno je osuđen za najteža krivična dela u četiri najznačajnija krivična predmeta. Za ubistvo premijera Zorana Đinđića osuđen je na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina, a iste kazne dobio je i za četvorostruko ubistvo funkcionera Srpskog pokreta obnove i prvi pokušaj ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, zatim za ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića na Fruškoj gori i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, kao i za više ubistava koje je počinio zemunski kriminalni klan. Rano ujutru 11. jula ove godine Legija je, zajedno sa bivšim načelnikom Resora državne bezbednosti Radomirom Markovićem, pod stražom prebačen iz beogradskog Centralnog zatvora u Kazneno-popravni zavod Zabela, kraj Požarevca, gde će Legija svoje kazne izdržavati u novom posebnom odeljenju, a Marković u sedmom paviljonu. Odlukom o premeštaju, sud je odredio da će Legija u posebnom odeljenju Zabele, koje važi za jedno od najbezbednijih u Srbiji, ostati dve godine, nakon čega će sud preispitati ima li razloga za njegovo dalje zadržavanje pod specijalnim režimom.

J. M.

Specijalni zatvor

Specijalni zatvor

Zatvor u Zabeli osnovan je još polovinom XIX veka. Prvi "kućni red" Zabela dobija 7. oktobra 1865. godine, koji se tada zvao "Pravila o domaćem redu apsanskog zavedenja u Požarevcu". Od tada do danas ovaj zatvor je pretrpeo mnoge promene.

Prema podacima Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde "koncipiranjem sedmog paviljona, tog ‘zatvora u zatvoru’, za smeštaj osuđenika sa neprilagođenim ponašanjem iz zatvora cele Republike", Zabela "dobija karakter zavoda strogo zatvorenog tipa". Taj objekat je izgrađen "po ugledu na pensilvanijsku koncepciju ćelijskog sistema sa veličinom ćelija 2x4m i galerijama na dva nivoa, preko kojih se pristupa prostorijama" i u njemu su smešteni osuđenici "koji predstavljaju opasnost po sebe ili druge osuđenike ili su skloni bekstvu i drugim incidentima", ali oni nisu potpuno izolovani, "već imaju zajedničke prostorije i utvrđen raspored dnevnih aktivnosti u okviru redovnog plana tretmana".

Starost i arhitektonska rešenja u Zabeli uslovili su da bude nepodesna za broj osuđenika koji trenutno u njoj služe kazne. Na sajtu Ministarstva se ne kaže koliko tačno zatvorenika trenutno služi kazne u Zabeli, ali se navodi da je ukupan kapacitet zatvorenog dela 1750 osuđenika, odeljenje za izvršenje mera pritvora može primiti 150 pritvorenih, poluotvoreno odeljenje 400, a otvoreno 100 osuđenika. Prosečno brojno stanje je 1300 osuđenih, 45 pritvorenih i 8 lica kažnjenih u prekršajnom postupku.

U pobuni osuđenika 2000. godine, uništeni su peti i šesti paviljon, a sedmi je znatno oštećen. Od tada je puno toga renovirano i sređeno u Zabeli. Krajem aprila 2008. godine u zatvor u Zabeli je, kao donacija Evropske agencije za rekonstrukciju, instalirana nova sigurnosna oprema, koja obuhvata blindirana vrata sa rendgenskim pregledom na ulazu i detektorima za metal, ukupno 250 sigurnosnih kamera i kontrolnu sobu, iz koje se prati svaki kutak zatvora osim ćelija, pošto osuđenici imaju pravo na privatnost. Vrednost te opreme je oko 2,5 miliona evra. Uz to, postoji i specijalni deo, Specijalni zatvor u okviru Zabele, popularno nazvan "Alkatraz". Specijalni zatvor ima 60 ćelija u kojima osuđenici borave po 20 sati. Sve ćelije isto izgledaju, imaju tuš-kabine sa čučavcem na podu, metalni ormarić, krevet, sto, stolicu i lavabo iznad kojeg je ogledalo, dve utičnice za struju i utičnicu za TV antenu. Prozori na ćelijama su na visini od oko dva metra, imaju rešetke i kroz njih se vide samo deo neba i zid zatvora sa bodljikavom žicom. Prve dve godine svi zatvorenici u "Alkatrazu" biće sami u ćelijama. Postoji i prostor, podeljen u dva odeljka, sa čeličnom žicom iznad – kako bi se sprečio svaki prilaz iz vazduha, u kome osuđenici mogu da se šetaju dva sata dnevno.

Jovan Milević

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net