ČEKANJE NA ODLUKU: Američki vojnici i pripadnik Vojske Srbije (u pozadini) / foto: igor salinger

Autor

pogledi – srbija i nato >

Strateški dezorijentisana država

Pripadati Evropskoj uniji i istovremeno biti neutralan nije moguće. Naime, EU razvija vlastiti sistem bezbednosti, a u velikoj meri se oslanja na NATO, koji je još uvek jedini efikasan vojno-politički savez na planeti kome pripada većina članica EU

Odnos Srbije i NATO-a je, prema stavovima dela trenutne političke elite, određen našim članstvom u Partnerstvu za mir, što je prema nekima "dovoljna mera odnosa". Ova "mera odnosa" omeđena je sa jedne strane tzv. vojnom neutralnošću, a sa druge strane tzv. strateškim ciljem ulaska u EU.

Vojna neutralnost u savremenim geostrateškim odnosima predstavlja potpunu besmislicu. Ideja o neutralnosti je odvaljena u sklopu Rezolucije u kojoj je po ko zna koji put sačuvano Kosovo u granicama Srbije, a odvalili su je politikanti koji, ili nisu čitali ništa što je objavljeno posle pedesetih godina prošlog veka ili veruju da je narod blesav, što je verovatnija opcija. Kada je neutralnost postojala bilo je neophodno da se takav status potvrdi međunarodnim ugovorima u okviru kojih se određuju konkretni sadržaji stalne neutralnosti svake države. Koliko je meni poznato, naša vlast nije nijednoj državi ni međunarodnoj organizaciji predložila potpisivanje takvog ugovora. Pored toga, ni u jednom dokumentu koji se odnosi na nacionalnu bezbednost, a koji je donet nakon one nesrećne Rezolucije, neutralnost nije ni spomenuta, što samo govori koliko se ona ozbiljno shvata i u unutrašnjoj srpskoj politici. Da podsetim, nakon Rezolucije u kojoj je "ustanovljena" neutralnost, doneta je Strategija nacionalne bezbednosti, Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, koji su morali da razrade naše razumevanje neutralnosti, na temelju koga bismo tražili i od drugih da nam priznaju neutralnost. Mogu da zamislim začuđena lica predstavnika "stubova spoljnje politike" kad bi im stigao ovakav predlog ugovora! Ako sebe zaista smatramo neutralnom državom (a to ima pravnu vrednost kao da ja sebe smatram švedskim kraljem!), onda nije jasno kako smo još uvek u Partnerstvu za mir i zašto tražimo prijem u EU, jer je i jedno i drugo nespojivo sa neutralnošću.

Po pitanju neutralnosti, Srbiju pre možemo definisati kao strateški dezorijentisanu nego kao neutralnu državu.

Kada je u pitanju "strateški cilj Srbije da uđe u EU koji nema alternativu", stvar postaje još smešnija. Pripadati EU i istovremeno biti neutralan nije moguće. Naime, EU razvija vlastiti sistem bezbednosti, a u velikoj meri se oslanja na NATO, koji je još uvek jedini efikasan vojno-politički savez na planeti kome pripada većina članica EU.

Ovde će se analitičari dosetiti: Aha! uhvatili smo te!, a vojno neutralne članice EU, šta je sa Švedskom, Austrijom, Finskom, Irskom...? E, ovde sam ostao bez reči, ovo se često poteže kao argument protiv članstva Srbije u NATO-u, a evo kako stvari stoje.

Kao prvo, sve te države su davno i u potpuno drugačijem vojno-političkom okruženju postale vojno neutralne i to ne svojom voljom nego kompromisom velikih sila, neke su čak i kažnjene vojnom neutralnošću. Kada je hladni rat završen sve do tada neutralne države su postale članice Partnerstva za mir, koji je da podsetim, bilateralni sporazum svake države sa NATO-om i nije spojiv sa neutralnošću. Većina nekada neutralnih država je danas aktivnija u međunarodnim vojnim operacijama od mnogih punopravnih članica NATO. Danas Šveđani i Austrijanci govore o neutralnosti kao o svojoj prošlosti za vreme hladnog rata i nije im ni na kraj pameti da istupe iz EU zbog obaveza iz oblasti bezbednosti koje se pred njih postavljaju. Ako napuste EU, biće to iz sasvim drugih razloga.

Drugo, sve bivše socijalističke države su prvo postale članice NATO-a, pa tek onda članice EU, što sigurno nije slučajno. Članstvo u NATO-u je evropskim partnerima bilo dokaz da su bivše socijalističke države i njihova društva napravili toliko ozbiljnu promenu sistema vrednosti da mogu postati članovi evropskog kluba na koji se može ozbiljno računati. Evroatlantska zajednica koja podrazumeva NATO i EU je pre svega zajednica zasnovana na zajedničkim vrednostima i zajedničkim interesima. Treba upozoriti svakog srpskog politikanta da, pre nego što počne da priča kako EU nema alternativu, a da ulazak u NATO nije uslov za "evrointegracije" povede računa o ovoj činjenici. Nemojmo zaboraviti da pre podnošenja zahteva za članstvo u NATO-u sve priče o "evrointegracijama" zvuče prazno i neiskreno.

Važno je ozbiljno analizirati kakav je realni odnos Srbije i NATO-a, da li smo mi partneri ili neprijatelji? Pre nego što se otpočne ova analiza neophodno je ustanoviti šta je to zapravo NATO i da li je uopšte moguće sa njim biti prijatelj ili neprijatelj?. NATO je vojno-politički savez koji čine suverene, i ne manje važno, demokratske države. Suverenitet svake članice je dodatno garantovan načinom donošenja odluka u okviru NATO-a. Naime, sve odluke se donose konsenzusom i nije moguće nijednu odluku nametnuti bilo kojoj članici Alijanse, niti je moguće doneti bilo kakvu odluku ukoliko se sa njom ne slože sve članice. Zbog toga su stalne konsultacije o načinu na koji NATO funkcioniše, što predstavlja odličnu priliku za sve članice, pogotovo manje države, da promovišu i zaštite svoje nacionalne interese u okviru Alijanse, što je jedan od glavnih razloga što sve evropske države koje još nisu članice na sve načine pokušavaju da to postanu. Iz ovakve organizacije i načina funkcionisanja Alijanse sledi samo jedan zaključak, prijatelj ili neprijatelj se može biti samo sa državama članicama, ali nikako sa NATO-om kao takvim, jer on ne predstavlja nikakav politički entitet koji ima svoju autonomnu političku volju, već odluke Alijanse kreiraju sve članice zajedno. (Sad će opet analitičari reći da Ameri dođu pa izdaju naređenja i svi moraju da rade ono što im oni kažu. Primer akcije u Iraku pokazuje da nije baš tako. Izgleda da moraju da rade sve što im Ameri kažu baš oni koji nisu u NATO, jer takve države uključujući i Srbiju nemaju tako moćan politički mehanizam kao što je NATO da se zaštite.)

Ključni "argument" protiv članstva Srbije u NATO-u jeste činjenica da su njegove članice izvršile agresiju protiv Srbije (svi zaboravljaju i Crne Gore, koja je podnela zahtev za članstvo i dobila MAP, a verovatno će i poziv da se pridruži na Samitu u Lisabonu u novembru ove godine), pa zbog toga naši geostrateški geniji insistiraju da se put ka EU odvoji od članstva u NATO-u. Često se čuje da želimo u EU jer mi pripadamo Evropi, ali nećemo u NATO jer ne možemo sa zločincima koji su nas bombardovali. Ovo je vrhunac licemerja, zbog koga i prolazimo ovako kako prolazimo. Molimo Britance, Nemce, Francuze, Holanđane, Italijane i ostale uticajne države EU da nam udele milostinju da preživimo (a već dugo od njihove milostinje i preživljavamo), da nam ukinu vize, da nam obećaju prijem u EU, koji naši politikanti predstavljaju kao raj u kome padaju pečene ševe s neba i na tome varaju naivne građane, da bi ih već u sledećoj rečenici, kada se pomene NATO, nazivali zločincima i ubicama sa kojima nikada nećemo jer bismo na taj način izdali svoju braću Ruse, koji, uzgred budi rečeno, sjajno sarađuju sa tim istim zločincima od kojih ih mi branimo.

Ono što posebno treba napomenuti jeste činjenica da smo u junu 1999. godine potpisali Kumanovski sporazum, kojim je okončan oružani sukob sa NATO-om. Od kada se piše istorija, ima bezbroj primera da su bivši ratni neprijatelji postajali saveznici i obrnuto. Kada bi se u Evropi držali ove "logike", ni EU ni NATO danas ne bi postojali, jer u okviru EU je veoma teško pronaći države koje su geografski blizu a da nikada nisu međusobno ratovale.

Odnos najuticajnijih krugova u srpskoj kvazipolitičkoj kvazieliti prema NATO-u i EU pokazuje svu apsurdnost srpske politike koja nas vodi direktno u propast.

Zbog toga ne treba da čudi odnos najuticajnijih država sveta prema Srbiji kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Neuvažavanje državnih i nacionalnih interesa Srbije, i onda kada su oni u skladu sa razumevanjem pravde većine država sveta, direktna je posledica nepostojanja jasne nacionalne strategije i pokušaja da se svetske sile prevare jeftinim vašarskim trikovima. Ozbiljno se pribojavam da Kosovo nije naš jedini ni najveći problem, a da ćemo probleme koji nam tek predstoje dočekati sa principijelnim stavovima i ruskom podrškom. Rezultat pogađajte.

Autor je programski direktor Međunarodnog instituta za bezbednost


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net