Autor

iz ličnog ugla – kritički intelektualci u srbiji >

Uspon beznačajnosti

Ako jedno društvo sebi dozvoli da stigne dotle da se pristojnijeg, kritičnijeg, ponekad i obrazovanijeg sveta može sresti među "političkim delatnicima", negoli na katedrama univerziteta ili u kojekakvim, trebalo bi, "stručnim" udruženjima, onda je to društvo vrlo verovatno na dobrom i sigurnom putu samouništenja

Nedavno su – malo jasnije, glasnije i politički neobojeno – stručnoj i široj javnosti ponuđene dve ideje: da će glavna stvar za društvo, pa i za budućnost politike u vremenu koje je pred nama, biti pitanje kulture, kulturnog identiteta i vrednosti i, drugo, da se stiče utisak da među mladima u Srbiji nema entuzijazma za društveni i kulturni angažman, štaviše – da se figura "kritičkog intelektualca" umnogome izgubila. Verujem da su oba, naizgled protivrečna utiska, u osnovi tačna. Da bi se, međutim, razumelo o čemu je reč, izgleda da je potrebno suočiti se sa teškom i bolnom istinom: stanje na našoj političkoj sceni je, en generale, skoro katastrofalno, ali stanje na našoj akademskoj sceni je još i mnogo gore. A ako jedno društvo sebi dozvoli da stigne dotle da se – čast izuzecima – pristojnijeg, kritičnijeg, ponekad i obrazovanijeg sveta može sresti među, široko uzevši, "političkim delatnicima" (a o njima ne gajim nikakve iluzije), negoli na katedrama univerziteta ili u kojekakvim, trebalo bi, "stručnim" udruženjima, onda je to društvo vrlo verovatno na dobrom i sigurnom putu samouništenja. Ne samo da u tom svetlu postaje mnogo očitije zašto su mladi "kritički intelektualci" retka pojava nego i da su već upaljeni alarm i crveno svetlo za uzbunu. Jer, ako se ovakvo stanje produži, ne samo da nećemo imati kritičkih i javnih intelektualaca nego nećemo imati nikakvih intelektualaca – u meri u kojoj je kritički stav spram status quoa saobrazan i sapripadan ideji intelektualca.

NEOLIBERALNA PESMICA: Uzroci ove sasvim nezavidne situacije složeni su i mnogobrojni, a geneza problema prevazilazi okvire ovog članka. Suština verovatno leži u tome da smo ono što je trebalo da budu najbolje petooktobarske, i zapadne, i civilizacijske tekovine – demokratija, pluralizam, sloboda, autonomno mišljenje – ugušili u startu, odnosno u prvoj deceniji. Dogodila nam se "politizacija" na najgori i najpogubniji mogući način. Umesto "politizacije" koja znači aktivno učestvovanje u političkom životu jedne zemlje i samosvesno i umno promišljanje o istom, mi smo shvatili da je neoliberalna pesmica hit i "in", te da one koji znaju makar njene prve dve strofe treba brže bolje institucionalno prerasporediti. Pri tome smo nekako takođe ispustili iz vida da se "zlatno doba neoliberalizma" završilo i da to više nije "jedina igra u gradu", odnosno svetskim gradovima. Možda je prevladavala iskrena naivna vera i ubeđenje da ćemo se tako približiti Evropi, "boljem svetu" i onoj "svetloj budućnosti" koja nas sigurno čeka iza ugla. Možda su namere bile sasvim dobre, ali posledice su bile ništa manje katastrofalne. Baš kao što se, naime, politička apatija kvalitativno i kvantitativno nalazi u porastu, i među građanima prevladava osećanje mučnine i zamor od politike, tako su se i mnogi intelektualci – demotivisani atmosferom u kojoj se folirant više ne razlikuje od znalca, priučen od obrazovanog, i lično zainteresovan od onog koji traga za istinom – povukli u mir svojih radnih soba ili napustili zemlju.

DRUŠTVO BEZ DEBATE: Nije, dakle, jedini problem u tome što, recimo, u SANU-u nisu zastupljeni i izabrani najugledniji predstavnici svih oblasti umetnosti – mada bi to nesumnjivo bilo i lepo i važno – nevolja je, nažalost, mnogo šira i dublja. Da uzmem ovom prilikom "slučaj filozofije", i ostavim kolegama da govore o književnosti, društvenim naukama i umetnosti. Problem je, dakle, što danas studenti mogu završiti filozofiju a da nikada nisu čitali Marksa, Sartra ili Fukoa, o Badjuu, Ransijeru i Kastorijadisu da i ne govorimo. Problem je što, kada je ovog proleća Žak Ransijer, jedan od najvećih živih svetskih filozofa, gostovao u Beogradu, to ne samo da nije bilo organizovano na nivou univerziteta i odgovarajuće katedre u zemlji domaćinu, nego se niko – ali baš niko – iz ove institucije nije prevario ni da se pojavi na predavanju. (Sećate se, to je bilo otprilike onda kada su i svi koji nisu želeli saznali ko je Majkl Volcer?) Ali ne treba u svemu tražiti teoriju zavere. Možda ljudi stvarno ne znaju ko je Ransijer. I to je u redu. Ali onda nije u redu da sede tamo gde sede.

U nepunih šest meseci srpska filozofska scena (ukoliko optimistično i dobronamerno pretpostavimo da tako nešto još uvek postoji i zaslužuje to ime) doslovno je obezglavljena. Srbija je ostala bez Svetozara Stojanovića i Mihaila Markovića, bez dva intelektualca koja ćemo pamtiti ne samo po njihovom svetski priznatom doprinosu filozofiji nego i po ličnom angažmanu i aktivnom oblikovanju i usmeravanju društvenog života. Ali i još ponečem. Ova dva filozofa poslednjih decenija bili su ideološki neistomišljenici – ali i veliki prijatelji. Njihove razlike najčešće su bile samo izuzetni podsticaji za razgovore i debate. Danas smo, izgleda, daleko i od razlika i od debata na velike teme pravde, jednakosti, slobode. Danas smo, da stvar bude dramatičnija, daleko i od mišljenja i uma. I sami snosimo odgovornost za to. U odgovoru na čuveno i uvek neiscrpno pitanje "Šta da se radi?", može se reći sledeće: kultura i pitanje vrednosti, uloga intelektualaca u javnom životu, ubrzo će, ili makar u sledećim decenijama, doći na dnevni red jer "uspon beznačajnosti", o kojem govori Kastorijadis, neće večno trajati. Baš kao ni neoliberalizam, koji je već danas poprimio bitne obrise "državno regulisanog kapitalizma", što je već nešto drugo i drugačije. Mada će u Srbiji verovatno potrajati najduže. I uopšte ne bi bilo čudno da, recimo, teorijski i praktično, Srbija bude "poslednji bastion liberalizma". Ili jedna od poslednjih država koja je shvatila da je u Imperiji panika.

JAVNI INTELEKTUALCI: Ali, o tom potom. Za početak možda nije loše da obavestimo ljude da su i Marks i Fuko i Badju sastavni deo najboljeg filozofskog obrazovanja u Njujorku ili Parizu i da neće(mo) biti manje "svetski" ako se ozbiljno izmene i dorade programi. Ukoliko neko misli da se naše filozofske tradicije i praksis filozofije treba sećati, onda uvrstiti, recimo, i nju negde, može i sa strane. Najzad, kada su skoro sve institucije jednog društva u krizi, uvek se pojavljuje legitimna opcija vaninstitucionalnog delovanja, u kojoj često raste teorijska i praktična alternativa. Obaveza i odgovornost je svakog kritičkog i angažovanog intelektualca u Srbiji da stvara i piše, ali i obrazuje i prosvećuje, koliko god i gde god to bilo moguće. Jer priča o "javnom intelektualcu" nije samo priča XX veka. I sve ovo je neophodno da se ne bismo probudili u Srbiji u kojoj ima svega – ali više ne i samosvesnog i autonomnog mišljenja.

Autorka je politički filozof


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net