Portret savremenika – Vojin Đorđević >

Lumpen-kapitalizam

Vojin Đorđević ima znatne troškove kako bi održao magiju svog uticaja na kreditore, poreznike i ministre Srbije. Nema te sponzorske akcije u kojoj on nije učestvovao, naročito u sportu, posebno košarci (fudbal drži drugi ogranak alko-mafije), pa čak i u rukometu, dok je predsednik jednog beogradskog rukometnog ligaša bio načelnik poreske uprave za Vojvodinu

Porodična kuća poznatih biznismena Vojina i Živojina Đorđevića u Malom Bajmoku (poznatih, pre svega, kao kreatora pelinkovca Gorki list, flaširane vode Vodavode i Nekst sokova) trebalo je 15. avgusta, posle sedmodnevnog odlaganja dana "fendovanja" utvrđenog u prvobitnom rešenju Osnovnog suda u Subotici, da bude predmet licitacione prodaje na osnovu zahteva nenamirenih poverilaca – banaka Inteza iz Beograda i Kredi agrikol iz Novog Sada. Ova lepa kuća iz predgrađa Subotice, izgrađena na placu od 5 ari i 94 kvadratna metra, iz nekog razloga je zvanično procenjena na basnoslovnih 52.704.600, 81 dinar (ili oko 500.000 evra), što znači da se ne može izlicitirati na manji iznos. To, verovatno, nadalje znači da uskoro neće biti prodata, bar ne za tu cenu.

Poverioci koji su krenuli u ovu akciju i inače bi se mogli namiriti, koliko stignu, samo od pola cene, pošto su Đorđevići drugu polovinu kuće opteretili hipotekama kod drugih poverilaca, koji mudro ćute. Prema nekim glasinama, ova nesrećna kuća nosi, u stvari, ukupan hipotekarni teret od oko četiri miliona evra, što bi moglo da znači da je Đorđevićima i na ličnom imanju uspelo ono što malo kome u Srbiji uspeva – da za kredite založe i deset puta manju vrednost imovine, kao "obezbeđenje plaćanja". Valjda zbog te uske grupe privilegovanih, mi ostali moramo za jedan evro pozajmice kod banke da zalažimo i do pet evra imovine.

Čuje se ovim povodom da su Đorđevići tu veštinu zaduživanja usavršili do fantastičnih razmera i da različiti kreditori imaju upisane hipoteke na svakoj njihovoj liniji za točenje vode ili nekog pića, jedan na jednoj liniji, drugi na drugoj liniji, a društvo im prave poverioci koji su hipoteku upisali na krovnu konstrukciju zgrade u kojoj se toči voda ili piće i oni koji su se upisali na podrum gde bi ta pića trebalo da budu, a najčešće već nisu. Većina tih poverilaca ni ne aktiviraju hipoteke, jer bi se morali suočiti sa realnošću da one ne obezbeđuju ni 10 odsto potraživanja, pa bi svojim vlasnicima i kontrolorima morali da objasne zašto su i ušli u posao sa takvim dužnikom.

Dobri poznavaoci poslovanja Vojina Đorđevića i njegove grupe firmi (koje kontinuirano umiru, dok se nove rađaju) kažu da nema nijednog kvadratnog metra u tim firmama koji posle nekoliko meseci od "svečanih otvaranja" nije pod nekom hipotekom, a neki su to i po nekoliko puta. Nešto preciznije rečeno, već i sama činjenica da je Đorđević dosad osnovao više od 30 firmi na samo tri adrese, a koje su se bavile uvek sa tri ista proizvoda, dovoljna je za razumevanje njegove "osnovne delatnosti".

BEG OD DUGOVA: Da li, u tom kontekstu, uopšte ima nekog smisla diskusija o tome čemu je trebalo da služi ta serija preduzeća, ako ne zametanju dobiti i bekstvu od dugova, kada se pogleda samo stalna seoba proizvodnje najčuvenijeg Đorđevićevog proizvoda, pelinkovca Gorki list. Taj sada popularni aperitiv prvo se proizvodio u "Subotičanki", zatim u Si end Si kompaniji, pa u Premijum likvidu, pa u Podrumu "Palić", pa u Destilingu, pa u Fajndrinksu, pa u Džast top kvalitiju, a trenutno nije jasno gde još. Navodno, toči se (u inače zanimljive boce) i u Sloveniji, gde je mudri Đorđević sklonio intelektualnu svojinu nad tim brendom (posle nekoliko vrlo unosnih preprodaja od svojih sebi, pa nazad) i zaštitio je kao Grenki list, u korist jednog od svojih sinova. Dakle, Gorki list je preživeo, ali nisu "Subotičanka", Si end Si i tako redom.

Iza sahranjenih kompanija ostaju pretežno poreski dugovi, kad ih dotera do pristojne visine, ne uvek i do 10 miliona evra (čini se da je tom cilju bio blizu u dva slučaja), stvarni vlasnik gubi volju za poslom i seli svoju hladnu vodu i zlatnu gorku koku pod neko novo ime, a za nove vlasnike prijavljuje rođake, saradnike i službenike na koje je navikao u prethodnom poslovanju. Navodno, sve po zakonu. Istina, neki koji su na Đorđevićevo poslovanje bacili pogled iz aviona, pri preletu Srbije, došli su do zaključka da se on u suštini već deceniju bavi jednim od najstarijih sportova tržišne ekonomije, sportom koji se jednostavno od početka zvao "lažno bankrotstvo" (sve moderne tehnike tog sporta, varijacije su nečeg starog). Istina ne svi, eno onih Nemaca iz svetski poznatog Sinalka, koji su sa Vojinom Đorđevićem u Banji Vrujci uložili u grinfild fabriku sedam-osam miliona evra – i ostali kratkih rukava. A tu fabriku, koja sada stoji u jadnom stanju "ni sebi ni svome", prvo je blagosiljao tadašnji predsednik upravnog odbora Si end Si kompanije Božidar Đelić (između dva ministarska mandata), a zatim svečano okadio tadašnji premijer Vojislav Koštunica u društvu teritorijalno nadležnog vladike SPC-a.

PORESKE KNJIGE: No, ako ostavimo po strani naše bankare i njihove direktore, koji će verovatno svoje akcionare uveriti da je "politički rizik" poslovanja u Srbiji takav, pa se otuda cela privreda ove siromašne zemlje mora lemati prohibitornim kamatama, da samo letimično pogledamo poreske dugove poslovnog lanca Vojina Đorđevića, jer ti podaci su tipični podaci "od javnog interesa". Tu počinje rašomonijada u koju se nijedan iskusniji novinar nikad neće zatrčati. Evo, kako je naša štampa, prema nepotpunoj dokumentaciji sa kojom raspolaže pisac ovih redova, obaveštavala poreske obveznike o neplaćenim poreskim obavezama firmi čiji je spiritus movens bio Vojin Đorđević. Na primer, beogradska "Politika" je proletos došla do podatka da je Đorđevićeva grupa preduzeća još početkom 2008. godine imala nenamirene poreske obaveze od 738,4 miliona dinara (što je tada bilo oko 9 miliona evra). Istovremeno, "Privredni pregled" piše da je tek uz pomoć poverenika za informacije uspeo da sačini spisak od pet firmi (oko Si end Si kompanije) koje su po osnovu PDV-a, krajem 2009. godine, dugovale državi 986,3 miliona dinara (uzmimo da je to tada bilo oko 10 miliona evra). No, "Vreme" je iz izvora bliskih Vladi Srbije uspelo da sazna da je Đorđevićeva grupa od samo pet firmi, još pre dve godine, imala nenamirenih 3,8 milijardi dinara, što je tada bilo na nivou od 50 miliona evra. Da li je taj dug "regulisan" i kako – to je pitanje koje građanstvu i dalje duguje šef poreske službe Srbije.

Tačnije rečeno novinaru "Vremena" je predočen isečak sa spiska od 100 najvećih poreskih dužnika Srbije, koji je još početkom 2008. godine bio dostavljen svim članovima Vlade Srbije, što bi trebalo da znači da nijedan ministar ne može reći da "nije znao". Tim povodom se novinar "Vremena" zapitao, koliko tek duguju ostali sa ovog spiska, kada je poreski najzaduženije Đorđevićevo preduzeće zauzelo tek 22. mesto na ovoj rang-listi srpskog lumpen-kapitalizma. Čitaocima ostavljam da se pitaju zašto nas neki od ministara finansija u proteklih 10 godina (za one prethodne ne vredi se pitati) nikad nije obavestio o svim "najvećim poreskim dužnicima Srbije". To mora da su pravi majstori politike u našoj "pravnoj državi".

MARKICE I PROFIT: Neko će se ipak jednom upitati da li se neko u ovoj državi bavi poslovanjem bar Vojina Đorđevića, makar koliko njegov slučaj delovao kao komplikovan, mada je u osnovi tipičan. Na primer, neko naivan može postaviti pitanje kako to da u Poreskoj upravi već deceniju nije uspotavljena komunikacija između šaltera na kojem se zadužuju akcizne markice koje se obavezno lepe na alkoholna pića i šaltera na kojem se one razdužuju, jer ono što je Đorđević na jednom šalteru zaduživao u drastičnoj je razlici sa onim što je razduživano – a naš junak, to jest njegovi predstavnici, i dalje zadužuje sve novije pakete akciznih markica. Drugo je pitanje, zašto Vojinu nije dovoljan profit od nešto više od jednog evra po svakoj od 2,8 miliona boca Gorkog lista koliko se godišnje navodno proda. Da li znate nekog čoveka u Srbiji kome nije dosta blizu tri miliona evra godišnjeg profita, pa mora od poreskih obveznika da digne još toliko.

Istina, Vojin Đorđević ima znatne troškove kako bi održao magiju svog uticaja na kreditore, poreznike i ministre Srbije. Nema te sponzorske akcije u kojoj on nije učestvovao, naročito u sportu, posebno košarci (fudbal drži drugi ogranak alko-mafije), pa čak i u rukometu, dok je predsednik jednog beogradskog rukometnog ligaša bio načelnik poreske uprave za Vojvodinu. No, Đorđevićevo polje sponzorstva vremenom je postajalo sve šire, naročito od kada se posvećuje i direktno patriotskim ciljevima, pa su srpski mediji objavili da je on početkom ove, 2010. godine bio u višednevnoj "humanitarnoj poseti" Kosovu. Čak je i javnom RTV servisu, odnosno onome ko je obnovio Avalski toranj, poklonio neki stan da se ispomogne rekonstrukcija "srpske vertikale" koju su oborili NATO avioni.

A da o Nedelji srpskog filma u Parizu (pre dve godine) ili nekoj od nezapamćenih kompanijskih proslava na Azurnoj obali, Kelnu ili Briselu – i ne govorimo. Sudeći po našim novinama i našim televizijama (uključujući javni servis), mučio se u "gradu svetlosti" naš uglađeni biznismen sa slavnim, ali obično slabo stojećim filmskim svetom Srbije, željnim pečenih puževa i šampanjca, koje je tamo namirivao u ime budžeta Srbije. Jer, taj budžet tako malo sredstava odvaja za širenje nacionalne kulture, pa moraju da priskoče socijalno odgovorni dobrotvori. U stvari, da se Đorđević nije naselio na deo državnog budžeta Srbije i uzeo sam stvari u svoje ruke, Parižani ne bi mogli da se podsete kakve je fenomenalne doprinose evropskoj kulturi dala kolona naših sineasta sa Kusturicom i drugovima na čelu.

LIST I STRAST: No, ipak, najdirljivija i najsvežija Đorđevićeva marketinška akcija je zavođenje nagrade "Gorki list, plamen strasti", koja je krajem prošle godine prvi (a valjda ne i poslednji) put dodeljena u Kristalnoj dvorani beogradskog hotela Hajat. Žiri ove zanimljive nagrade imao je 14 članova iz raznih naših štampanih i elektronskih medija, među kojima je bilo i 10 dama sa prvoupisanom Isidorom Bjelicom, urednicom časopisa "Isidorine ženske strane". No, obrazloženje za uvođenje ove nagrade verovatno nije pisala ona (mada nisam siguran), već verovatno sam Vojin Đorđević. Na taj zaključak navodi liričnost obrazloženja uvođenja ove nagrade, gde se na retorsko pitanje "zašto strast" odgovara: "Jer je ona kreativna, ona se kreće, njoj treba, ona želi, ona žudi, ona nije završena, nezasita je, teži savršenstvu, uvek iznova samu sebe redefiniše..." Nagradu koja se sastoji od statue, umetničkog dela vajara Gabrijela Gilda i putovanja dodelio je Vojin Đorđević, a sve to, uključujući i spisak laureata, preneo je Tanjug (16. decembar 2009. godine).

Oni koji su naklonjeni uglađenom Vojinu Đorđeviću smatraju da je on žrtva nove faze provincijskog "monopolnog imperijalizma" u kojoj sve manji krug moćnika blizu vlade "tipuje" određene uspele poslovne poduhvate manjih i manje uticajnih preduzetnika i inovatora, pa ih kompromituje pre svega tako što kod njih razotkriva način poslovanja, inače raširen u svim ovdašnjim "poslovnim imperijama".

DIVČEVA RAMPA: U taj kontekst smešta se i priča iz 2007. godine, kada je Đorđević prodao Vladi Divcu manjinske pakete akcija u Vodavodi i Gorkom listu. No, kako je bio bez žute banke, bio je prinuđen da na svojevrstan način proda i pravo upravljanja celim kompanijama, jer Divac drugačije nije hteo da odobri keš. U tom slučaju Đorđević je prvi put naišao na "tvrdo", jer dotle je suprotni interes branio neko ko je bio samo predstavnik države ili nekog akcionarskog društva, to jest Alajbegove slame, a ovde se sreo sa rampom onoga ko je u operaciju uneo svoju sopstvenu živu lovu koju je stekao decenijom skakanja pod američkim obručevima. Tako je i počeo rat između Đorđevića na jednoj i Divca i njegovih konsultanata na drugoj strani, u kome je zasad Vojin izgubio Vodavodu, ali sklonio brendove – dok se osnovna stvar razvlači po sudu.

I naše "Vreme" je, poput većine srpskih listova, pre osam godina intervjuisalo Vojina Đorđevića, hoteći da podrži njegovu simpatičnu akciju "u svakoj školi košarkaška tabla" (ili tako nekako). Pisac ovih redova, koji je tada prvi put i nikad posle video i intervjuisao gospodina Đorđevića, taj intervju naslovio je: Marketing dobija utakmice (danas bih dodao – dok se ne pretera). Posle "zvaničnog dela" razgovora ćaskali smo još pola sata, pa mi je Đorđević rekao da ga mame u Udruženje industrijalaca Bogoljuba Karića, ali da "njemu to ne treba". Vaš novinar je tada pomislio da mu je taj stav dobar i da bi bilo šteta da jedan talentovan mlad biznismen upadne u loše društvo. Kada sam posle dva dana na televiziji video da je Đorđević izabran za sekretara tog udruženja i čuo njegovu ushićenu prigodnu izjavu, nisam više bio siguran ko tu koga treba više da se čuva. Princip je isti, ostalo su nijanse.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Besprekorni biznismen
Vojin Đorđević

Valjda zato što je pri kraju socijalizma, zbog nekog šverca, bio osuđen na pet godina zatvora, a pola te kazne i odrobijao, Vojin Đorđević nije žalio truda da stekne dokazive atribute uglednog i besprekornog građanina, to jest razna društvena priznanja i visoke časničke titule. Evo samo osnovnog spiska tih zvučnih počasti:

Jedan je od deset osnivača Udruženja industrijalaca i preduzetnika Srbije i Crne Gore, 2003. godine;

Bio je, zajedno sa Bogoljubom Karićem, Slobodanom Radulovićem i drugim poznatim privrednicima, član Ekonomskog saveta predsednika SCG Svetozara Marovića, 2003. godine;

Kao predsednik Si & Si grupe dobitnik je nagrade za ekonomiju i privredu Fondacije "Braća Karić" za 2002. godinu;

U 2005. godini dobitnik je dve nagrade Fonda za kulturu kvaliteta i poslovnu izvršnost (FQCE) u kategorijama "strategija i planiranje" i "društveni uticaj";

U avgustu 2007. godine list "Pres" svrstava ga na listu "SUPER 10" najpoželjnijih muškaraca Srbije "zbog svog uspeha, bogatstva, pameti, lepote, moći...".

Najzad list "Blic" gospodina Vojina Đorđevića četiri uzastopne godine (2004–2007) stavlja na listu "300 najmoćnijih" (u zoni između 57. i 100. mesta na rang-listi). Kriterijumi kojima se "Blic" služio bili su: "lakoća ostvarivanja ciljeva, prepoznatljivost u javnosti, lični autoritet i ugled institucije koju predstavlja, finansijski i politički uticaj i lična harizma".

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net