POSREDNIK IZMEĐU SVETOVA: Tito sa pratnjom u Helsinkiju

Trideset pet godina od osnivačkog skupa KEBS-a >

Na prekretnici bezbednosti

Ja tada nisam slutio da će iz Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju održane leta 1975. godine u Helsinkiju nastati OEBS, organizacija tako važna i u današnje vreme. Mislim da ni oni na vrhu – Brežnjev, Ford, sa našeg stanovišta Tito – nisu znali da je to možda bio početak kraja istočnog bloka i sovjetske dominacije nad velikim delom sveta

Meseca novembra 1974. godine počeo sam da radim kao savetnik za štampu i kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu. Taman sam se navikao na svakodnevni posao, zavladala je nekakva rutina, ali još nije bilo dosadno, kada je stigao nalog iz Kabineta predsednika Republike da se temeljno spremim i dođem u Helsinki na Konferenciju za evropsku bezbednost i saradnju kao prevodilac za nemački jezik predsednika Tita. Naravno da sam bio oduševljen.

"Rutina u ambasadi" značila je da u pola osam ujutro krenem iz stana u Bad Godesbergu prema predgrađu Melem, gde se nalazila ambasada. To je uglavnom bila stambena četvrt, znači da se u to vreme kolona automobila kretala prema centru, a ja u mom pravcu nisam imao problema. Pri povratku kasno posle podne obratno, velika većina kola vozi se ka rubu grada, ka njegovim "spavaonicama", a meni je prema centru otvoren put. Vozio sam, doduše, još uvek "stojadina" – "zastavu 101", mislim da je to bio pristojan automobil – ali sa diplomatskom registracijom 0-70-7.

U podne bih obavezno išao na ručak i kratko popodnevno spavanje. Moja prva pobeda na "dipomatskom ratištu" bila je da sam to pravo izborio za sebe. Kad sam stigao bio sam, uprkos visokom rangu savetnika, žutokljunac, pa su me u posao uvodili ambasador Budimir Lončar i ministar-savetnik Željko Jeglič i pored ostalog ljubaznim, cvrkutavim glasom saopštili:

"Samo da znaš, nas dvojica nemamo običaj da za ručak idemo kući..."

Odmah sam shvatio da je reč o osnovnoj slobodi moje ličnosti i odgovorio:

"Ako nemate ništa protiv, ja ću redovno ići kući na ručak..."

Izgurao sam svoje. U osam sam među prvima bio u ambasadi, proučio bih četrnaest novina i časopisa pre nego što bi ambasador stigao i počeo sastanak kolegijuma. Nisam završavao rad u pet, kao većina, nego često u šest kretao pravo na razne prijeme, konferencije, otvaranja izložbi, koncerte, navraćajući kući samo po ženu, ako je i ona htela ili morala da pođe sa mnom, i da se presvučem, ako bi to protokol zahtevao. To je često trajalo do ponoći, pa i duže. Međutim, u jedan i petnaest sam bio kod kuće, ručao sa porodicom, svukao se u pidžamu i čvrsto spavao jedan sat.

SUDAR SA NEMAČKOM POLICIJOM: Svakidašnjicu je jednog jutra prekinuo sudar sa policijom. Bukvalno sudar. U poseti nam je bio dobar drug i prijatelj, književnik Radomir Smiljanić. Spavao je kod nas. Plan je zapravo bio da on ujutro sa mnom dođe u ambasadu, ali za doručkom se tako lepo zapričao sa Draganom da su odlučili da on ostane da joj pravi društvo, pa posle sam da krene u centar. Možda mu je to spaslo život.

Veselo vozim u pravcu ambasade. Radio trešti. Na nevažnoj raskrsnici za mene zeleno. Taman dodajem gas, kad začujem sirenu i istog trena policijska kola me tresnu sa desne strane u bok tako da mi se auto okrenuo za 180 stepeni. Srećom, niko nije dolazio u susret ili je stigao da zakoči. Konstatujem da je desna strana "stojadina" smrskana. Da je pošao sa mnom, smrskan bi bio i Raša. Vrata sa moje strane se mogu otvoriti, izlazim. Već su iz svojih kola izašla dva policajca i pitaju:

"Jeste li čitavi?"

"Jesam. A vi? A šta se radi kad policajci prouzrokuju saobraćajnu nesreću?"

"Nismo mi krivi, imali smo upaljeno rotaciono svetlo i sirene..."

"Za vas je bilo crveno, a osim toga ste iz uzane ulice skretali u za vas zabranjenom pravcu, znači, trebalo je prvo da proverite da li su ostali učesnici u saobraćaju zapazili vaše svetlosti i čuli sirene, pa onda da krenete. Kad sam vas ja čuo već je bilo kasno..."

"Dobro", reče stariji od njih. "Izaći će, razume se, druga patrola da snimi stanje..."

Znam da ne bih tako prošao da nisam bio diplomata. Ljubazno su me odvezli kući, ostalo smo prepustili osiguravajućim društvima. Možda je zanimljivo što je na kraju procenjeno da je policija bila kriva 75 odsto, a ja ipak 25 odsto. Rezultat je bio da sam ostatke "stojadina" za male pare prodao nekom našem mehaničaru gastarbajteru, koji ga je skrpio ili ga rastavio na delove, a ja sam od odštete mogao da kupim novi tamnoplavi "ford taunus" sa crnim krovom, najlepša i meni najmilija kola koja sam vozio u životu.

Sad je, međutim, valjalo ostaviti svakodnevni, rekoh već, rutinski, ali još uvek ne dosadni posao, i krenuti na sever u Finsku gde nikad dotad nisam bio.

RIZIK PAMĆENJA: Posle zaista velikih događaja u svom životu nisam odmah pravio zabeleške. Nisam shvatio da su tako važni? Ili sam možda sam sebi bio tako važan da nisam stigao da se bavim efemernim stvarima kao što su privatne beleške? Za vreme svog boravka u Bonu nisam vodio nikakav dnevnik, samo sam mnogo kasnije zapisao nekoliko reči dosta velikim, ćiriličnim slovima preko cele stranice:

"Bitno 1974–1980

4 godine u Bonu, 1 godina priprema za Havanu, 1 godina dosađivanja u SSIP. Odluka o penziji i književnom radu.

Učešće u Helsinkiju, Berlinu, Havani."

To je sve na šta mogu da se oslonim kad pogledam u velike sveske koje nazivam "poslovnim dnevnicima", a koje sa prekidima vodim od 1. januara 1958. godine, uglavnom beležeći činjenice o tome šta sam radio i uradio, a veoma retko emocije.

Ponešto sam objavio u svojim knjigama Pisma iz Havane i Titov prevodilac, ali moram da proverim podatke i kopam po pamćenju, pokušam da se setim Helsinkija. Tešim se što mislim da čovek najbitnije što doživi svakako zapamti, a što je zaboravio valjda i nije bilo tako važno. Ali da li je zaista tako? Možda je opasno pretpostaviti da je tako? Možda je Frojd u pravu kad tvrdi da potiskujemo u podsvest baš ono što nas najviše muči? Šta će mi drugi reći ako pogrešim? Znam da je ovakvo pisanje rizično, samo što, srećom, ne pišem istoriju, nego samo zbrda-zdola zapisujem šta se meni događalo. I šta sam video. I kako sam shvatao što sam video, što se događalo meni i oko mene. Ako pogrešim, neka to bude licencija poetika – beletristima je sve dozvoljeno.

PREVOĐENJE I TERMINOLOGIJA: Naravno da sam i pre poziva pratio pripreme za održavanje velike Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji već i zbog toga što je valjalo da čitam šta nemački mediji pišu na tu temu i o ulozi moje zemlje u njenim pripremama, pa da o tome obaveštavam naše ministarstvo. Uloga Jugoslavije bila je, naime, veoma važna. Ustručavam se pomalo da kažem, ali hajde da se usudim: bila je presudna. Istorija govori o nastojanjima "nn-zemalja", to je bila naša skraćenica za "nesvrstane i neutralne zemlje". Samo što je među njima bilo i "velesila" kao što su San Marino ili Vatikan, Malta i Kipar. Mnogo toga, da ne kažem najviše, palo je na nesvrstanu Jugoslaviju i neutralnu Austriju. A Jugoslavija – to je tada značilo Tito.

Ford i Brežnjev

SSSR s jedne strane, SAD s druge strane – dve prave velesile od kojih je zavisilo sve – u početku su bile veoma uzdržane. Te dve države na čelu svojih blokova imale su suprotne interese i stavove. U toku priprema čak je preovladavala skepsa, mnogi nisu verovali da li će se takva konferencija uopšte održati.

Znao sam, naravno, da će moja uloga biti samo da prevodim na Titovim sastancima sa prvim ljudima istočne i zapadne Nemačke kao i Austrije, odnosno u toku njihovih priprema našem ministru inostranih poslova Milošu Miniću sa svojim kolegama. Svejedno je trebalo da se upoznam sa svekolikom materijom na oba jezika da se na licu mesta ne bih zbunio. Navešću samo sitnicu o terminu dokumenta koji se zamišljao kao zaključak. Na engleskom – najvažnijem jeziku – govorilo se da će biti Charta, ali mi smo govorili o završnom aktu, a na nemačkom govornom području to je bila Schlussakte. Takvih terminoloških problema bilo je na desetine.

MIROLJUBIVA KOEGZISTENCIJA: Inicijativa da se održi neka vrsta skupa na najvišem nivou o evropskoj bezbednosti potekla je od SSSR na čijem je čelu već više od deset godina bio Leonid Brežnjev. On je rado govorio o "miroljubivoj koegzistenciji" dva sistema – kapitalizma i onog, što je on smatrao socijalizmom, ali se zapravo radilo o pokušaju definitivnog zamrzavanja stanja u Evropi, koje je 1964. godine preuzeo od Hruščova. To bi sa njegovog stanovišta značilo i da se uz trajno priznavanja podele Evrope, a time i Nemačke, ipak počne sa sveobuhvatnom ekonomskom i tehničkom saradnjom, što bi koristilo i životnom standardu, a time i smirivanju stanovništva istočnog bloka, pored ostalog i zbog toga što bi prestalo ili se bar bitno smanjilo neprijateljstvo između Istoka i Zapada. Sistem kolektivne bezbednosti takođe bi omogućio smanjivanje enormnih izdataka na trku u naoružavanju, koju Moskva više nije mogla da izdrži.

Naravno da je Zapad na čelu sa Vašingtonom shvatio o čemu je reč, video u tome šanse i za sebe, ali postavljao izvesne uslove koji su se ticali pre svega labavljenja stega unutar istočnog bloka.

BELE NOĆI I NESANICA: Da ne duljim, ja nisam poznavao detalje, ali sam shvatio da sam dobio mogućnost da prisustvujem nečemu što se zaista i bez ikakve patetike moglo nazvati istorijskim činom. Leteći iz Bona za Helsinki, gledajući kroz prozor aviona, prvi put shvativši da Danska, preko koje smo prelazili relativno nisko, nije samo veliko poluostrvo iznad Nemačke nego se sastoji od beskrajno mnogo ostrva posejanih po Baltičkom moru, računao sam s tim da me čeka dosta neudoban boravak u glavnom gradu Finske. Intimno sam bio spreman da ću spavati makar i na madracu u nekom hodniku naše ambasade, ali imao sam 46 godina što mi se iz moje današnje perspektive čini kao da sam bio klinac.

Tako strašno nije bilo, ali, kao što sam unapred znao, Helsinki se pretvorio u nekakav diplomatsko-policijski logor uz prisustvo 35 šefova država i vlada sa Istoka i Zapada i njihovih pratnji. Grad sa oko pola miliona stanovnika na obali mora činilo se da puca po svim nitima.

Nerviralo me je što na ulici ni reči nisam razumeo. Melodija finskog jezika slična je mađarskom. Znao sam iz škole da su to navodno srodni jezici, da je to finsko-ugarska grupa, svaki čas sam mislio da mi se nešto čini prepoznatljivim, ali nisam razabirao ni reči. Švedski, koji se tu takođe mnogo govorio, gotovo da mi je bio rođački blizak, jer sam zahvaljujući sličnosti s nemačkim bar tu i tamo razumevao ponešto.

Što se tiče smeštaja, nisam morao da se zadovoljim nusprostorijama ambasade, ali o hotelu nije bilo ni govora. Dobio sam sobicu u nekakvom studentskom domu sa tušem i klozetom na kraju hodnika, ali veći problem bio je što zavesa nije funkcionisala, a kraj jula je doba belih noći u tom delu našeg kontinenta, što znači da se uopšte nije smrkavalo. O spavanju ni govora.

Moj komšija u toj teškoj situaciji bio je Titov prevodilac za ruski jezik Bora Milošević. Ni "njegov jezik", baš kao ni moj, nije bio mnogo u upotrebi, mada bitan zbog veza Tita sa Brežnjevim. Imali smo dosta vremena. Bora je poznavao Helsinki i stigli smo da lutamo kroz grad. On je po antikvarnicama tragao za nekim ruskim knjigama iz samizdata, koje u SSSR nije mogao da nabavi, a meni pomagao da za Draganu nađem zanimljive baletske publikacije. Njegov mlađi brat Slobodan, koji će petnaestak godina kasnije određivati sudbinu sviju nas, nije bio tema, znao sam da postoji, ali ukoliko smo ga pominjali – mislim da površno jesmo – poluprezrivo s obe strane, reč je samo o "malom Slobi". On je tada bio zamenik direktora nekakvog tamo Tehnogasa, ali koga je to zanimalo?

GERONTOLOGIJA STVARA ISTORIJU: Engleski, francuski i italijanski je za Tita prevodila Lijana Tambača, moram da kažem da sam na delu video dosta prevodilaca, ali da je ona bila najbriljantija koju sam ikada posmatrao, rekao bih, najbolja na svetu. Fenomenalno je pamtila, a sve što bi se izgovorilo za pet i više minuta precizno je mogla da ponovi na više jezika. Pored nje svi smo bili amateri.

Poslovni centar Finlandija nije bio planiran za takve susrete. U upoređenju sa beogradskim Sava centrom njegov foaje i saloni su prilično skromni. U pauzama konferencije stiskalo se tu 35 šefova država ili vlada sa isto toliko ministara inostranih poslova, beskonačno mnogo savetnika, ličnih lekara, prevodilaca i telohranitelja. Već sam više puta pričao i pisao o tome, ali utisak je nezaboravan. Ako bismo uspeli da se izborimo za šoljicu kafe ili času soka, jedan lakat bi nam počivao na ramenu predsednika Rumunije, Čaušeskog, a drugi se našao u bradi predsednika Kipra, vladike Makariosa. Primetio sam da su svi ti veliki državnici po visini mali, poneki od njih gotovo kepecasti ljudi. Premijer Kanade Pjer Trido i predsednik Francuske Žiskar d’Esten su sa svojih, ako se ne varam, metar i osamdeset, nadvisili svoje kolege za glavu.

U toj situaciji su "alfa-životinje" Brežnjev i američki predsednik Džerald Ford, sa sobom imali horde telohranitelja. U principu se govorilo da sve zemlje učesnice treba da imaju istu vrednost i težinu, San Marino baš kao i Sovjetski Savez ili SAD. Setio sam se Orvelovog romana Farma životinja u kojoj se kaže: "Sve su životinje jednake, ali neke su jednakije od drugih." Kad bi se Ford ili Brežnjev pokrenuli u gužvi, njihovi ljudi bi im pravili mesta nemilosrdno i neučtivo laktovima gurajući u stranu ostale državnike. Bili su "jednakiji" od ostalih učesnika Konferencije. Jedan jedini izuzetak predstavljao je Tito.

Tito je uživao u tome da u takvoj sredini pokaže svoje znanje raznih jezika sasvim dovoljno za koktelske razgovore. Mi, njegovi prevodioci, stajali smo sa strane, posmatrali ga i očekivali njegov mig da smo potrebni, koji bi izostao. Pored njega je bio samo njegov ađutant, general Marko Rapo. Ali pred Titom se ta masa predsednika i ministara jednostavno sklanjala kada bi se nekamo uputio. Bio je najstariji po godinama, ali – stvarno ne preterujem – i najpoštovaniji. Imao sam utisak da se i mi uz njega sunčamo u sjaju koji je zračio taj njegov značaj.

U konferencijskoj sali su delegacije bile raspoređene po abecedi, zbog toga je Jugoslavija, zahvaljujući tome što se pisala sa "YU", bila poslednja. Za naše momke iz bezbednosti, ali i za mene, to je bila velika prednost. Za njih, jer niko nije sedeo nama iza leđa, za mene, jer sam tako mogao da budem u sali. Ostale delegacije dobijale su mesta za samo nekoliko članova delegacije, ali pošto je iza nas bilo prostora, moglo je da nas se smesti koliko god nas je htelo.

Sala je imala veliki pad i relativno strmo stepenište. Visinska razlika između naših redova i bine bila je visina celog jednog sprata. Titu su ponudili da ne ide na govornicu kroz salu, nego da pođe liftom dole i naokolo na pozornicu, ali on je to odbio, iako smo znali da teško hoda i to u velikim bolovima. Svejedno nije dozvolio da se to primeti, kad je na njega došao red, krenuo je niz te strme stepenice, iza njega Rapo za svaki slučaj da ga pridrži, ako treba, ali osim nas niko nije primećivao kakav je natčovečanski napor to za njega bio nekoliko godina pre smrti. Ko nije imao problema sa išijasom, to ne može da shvati.

Tito je bio star 83, Brežnjev 68, Ford 62 godine. Imao sam prilike da ih posmatram. Brežnjev je na mene delovao kao starac koji više ne zna o čemu je reč. Pored njega je uvek bio njegov ministar inostranih poslova Andrej Gromiko, mlađi samo dve godine, ali se činio bistrim, radoznalim, sigurnim u sebe. Stalno je nešto šaputao Brežnjevu, imao sam utisak da mu govori i s kim upravo razgovaraju i šta on treba da kaže. Ford je preuzeo ulogu predsednika supersile manje od godinu dana pre Konferencije u Helsinkiju, pošto je njegov prethodnik Ričard Nikson zbog afere Votergejt morao da da ostavku kako ga ne bi smenili. Aktuelni američki predsednik nije bio u toku priprema velikog skupa i takođe je morao da se osloni na ono što bi mu najvažniji saradnici šaputali.

Sudbina čovečanstva u rukama nesigurnih gerijatrijskih slučajeva? Možda se samo meni, ciniku, iz moje današnje perspektive tako čini. Zar gerontologija stvara istoriju? Kako se usuđujem da to kažem? Dok ovo zapisujem, samo sam godinu i po mlađi nego što je Tito tada bio.

POČETAK KRAJA ISTOČNOG BLOKA: Za Tita sam prevodio samo tri razgovora sa kancelarima Nemačke i Austrije Helmutom Šmitom i Brunom Krajskim i predsednikom istočne, Narodne Republike Nemačke Erihom Honekerom. O detaljima neću, ne smem, ne mogu, recimo da sam sve zaboravio, valjda negde postoje zapisnici u čijem sam pisanju morao da učestvujem neposredno posle tih sastanaka. U suštini, reč je bila o jugoslovenskom posredovanju da se dođe do završnog akta. Ja nisam znao da će iz tog skupa državnika izrasti organizacija KEBS, koja će se pretvoriti i preimenovati u OEBS, a koja je i sada tako važna za naše doba. Mislim da ni oni na vrhu – Brežnjev, Ford, sa našeg stanovišta Tito – nisu znali da je tu možda bio početak kraja istočnog bloka i sovjetske dominacije nad velikim delom sveta.

SSSR je postigao da se takva konferencija održi na njegov predlog, ali morao je da pristane na učešće dve velike severnoameričke zemlje – SAD i Kanade – koje su na taj način potvrdile da se mogu mešati u evropske probleme.

ZAVRŠNI AKT: Završni akt Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju u Helsinkiju svečano je potpisan 1. avgusta 1975. godine, znači, pre tačno 35 godina. U našem prevodu imao je 35 stranica i bio podeljen na tri korpe – ne znam zašto su ta glavna poglavlja nazvali korpama.

Još manje razumem zašto se Srbija, nedavno se obraćajući Međunarodnom sudu pravde u vezi sa proglašavanjem Kosova nezavisnim, nije pozvala na taj dokument, koji je sa potpisima šefova 33 evropske države, SAD i Kanade valjda meritoran za međunarodno pravo, iako će neko reći da to nije "međunarodni ugovor", nego samo zaključak razmene mišljenja između svih tih zemalja. Međutim, u odnosu na brojne teme, posebno na ljudska prava, baš su se zapadne zemlje otad decenijama uporno pozivale na taj papir.

Takozvana druga korpa sadrži principe buduće saradnje zemalja potpisnica na području privrede, tehnike, nauke i čovekove sredine. Treća korpa garantuje saradnju na humanitarnom polju, olakšavanje međuljudskih kontakata preko granice blokova i razmenu informacija. Na nju su se pozivali svi oni koji su u istočnoevropskim zemljama videli nedostatak slobode, nemogućnost organizovanja, sputavanje u slobodnom izražavanju.

Najvažnija je, ipak, prva korpa, zapravo dekalog stavova: 1. Poštovanje suvereniteta; 2. Uzdržavanje od pretnje i upotrebe sile; 3. Nepovredivost granica; 4. Teritorijalni integritet država; 5. Mirno rešavanje sukoba; 6. Nemešanje u unutrašnje poslove drugih; 7. Poštovanje ljudskih prava; 8. Ravnopravnost i suverenost naroda; 9. Saradnja među državama; 10. Izvršavanje međunarodnih odnosa.

PRAVO JAČEG: Nisam pravnik, ali uobražavam da umem logično da mislim. Pre svega na tačke 3. i 4. se Srbija mogla pozvati u vezi sa priznavanjem suvereniteta jednog njenog dela bez njene saglasnosti. Znam, znam, odgovorilo bi se da je potpisnica bila Jugoslavija, a ne Srbija. Mogli bismo sa svoje strane reći da je Srbija njen pravni naslednik. Znam i to da bi sud u Hagu uz nešto jače stisnute zube i sa još okolišnijim obrazloženjem doneo istu odluku, kao i bez pozivanja na Helsinki. Znam ili mislim da znam sve to zbog toga što sam ubeđen – i ponovo naglašavam da nisam pravnik – da je međunarodno pravo zapravo to što odluče jače sile na ovom svetu, one su "legislativa" među narodima i opoziva nema.

Gde to odoh? Naravno da o takvim problemima nisam razmišljao u Finskoj pre trideset pet godina. Nisam ni sanjao da stojimo na nekakvoj prekretnici bezbednosti za Evropu i svet, da je veliki rat između supersila sad postao gotovo nezamisliv. Prevodio sam mahinalno. Prevodilac je u politici do te mere koncentrisan na pojedine reči, na trenutne konkretne formulacije da gubi iz vida celinu, koja ga se zapravo i ne tiče. Za mene je važno što sam na delu video te brežnjeve, fordove, ostale.

Dok smo se šetali tim lepim gradom, posmatrali smo policajce sa snajperskim puškama na krovovima, sklanjali se pred kolonama velikih, crnih automobila praćenih motociklistima, jer su se šefovi država neprekidno uzajamno posećivali. Brežnjev je spavao na nekom sovjetskom ratnom brodu, koji se ukotvio u luci, Tito u lepoj, ali skromnoj, za tu priliku doduše posebno opremljenoj i preuređenoj rezidenciji našeg ambasadora. Sećam se da sam jedva uspeo da uđem u bolji hotel gde su se smestili važniji službenici naše delegacije da se istuširam u sobi Blaže Mandića, Titovog savetnika za medije, i da su mi se izlozi u poređenju sa zapadnonemačkim činili na istočni način praznim.

Velike međunarodne konferencije svakog, pa i najnevažnijeg učesnika zamaraju do besvesti. Jedva sam dočekao da opet budem u avionu za Bon.

Osećao sam se kao zrno prašine na figuri pešaka koga na šahovskoj tabli velikoj kao planeta Zemlja pokreće ogromna, tajanstvena ruka. Pa neka i budem zrno prašine, bio sam u Helsinkiju, posle godinu dana na Konferenciji komunističkih i radničkih partija Evrope u istočnom Berlinu, 1979. godine na Sastanku na vrhu nesvrstanih zemalja u Havani. To su bili važni, donekle za neke pravce razvoja svetske politike presudni skupovi poslednje četvrtine prošlog veka. I to je nešto za nečiju autobiografiju.

(Iz neobjavljene autobiografije Zbrda-zdola)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

POSREDNIK IZMEĐU SVETOVA: Tito sa pratnjom u Helsinkiju
  • KONGRESNI CENTAR FINLANDIJA: Iznutra...
  • ...i spolja
  • POTPISIVANJE ZAVRŠNOG DOKUMENTA: Helmut Šmit, Erih Honeker, Džerald Ford i Bruno Krajski

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net