Autor

lični stav – politika koja se ponavlja liči na farsu >

»Farma« u Sandžaku

Zaboravilo se, nekako previše brzo i revnosno, da je bezmalo ista retorika kojom Srbiju danas plaši Zukorlić, tokom devedesetih, a bogami i kasnije, bila Ugljaninov zaštitni znak i politički specifikum

Raščišćavanje političke situacije u Sandžaku, rukovođeno političkim trustom mozgova iz Beograda, izgleda kao čišćenje kuće govnjavom metlom. Mogla sam, naravno, za početak ovog teksta da upotrebim i stilsku figuru o gašenju požara čistim benzinom, no uzdržala sam se u poslednjem trenutku. Mislim da je "zapaljive" retorike ovih dana bilo na pretek, goreli su verbalno i stanovi i kuće, igralo se vatrom na sve strane, letele su iskre iz Pazara ka Beogradu i obrnuto, pa sam te "goruće" teme, ipak, ostavila muftiji Muameru Zukorliću, koji ih je i potpalio.

Predsednik države i njegovi savetnici (koji npr. savetuju predsednika da u posetu muftiji, svojevremeno, ponese dve flaše vina, doduše kvalitetnog!!!) smislili su ovoga puta da ojačaju, skoro politički rahmetli (pokojnog, mrtvog, p. a.), Sulejmana Ugljanina, ne bi li umanjio zabrinjavajući uticaj muftije Zukorlića. Dakle, da benzinom ugasi vatru, govnjavom metlom obriše sobu ili da ljudima koji su svojevremeno ojadili, devastirali, pokrali i skoro uništili dobar deo Sandžaka, vrati političku moć, ne razmišljajući o konsekvencama i posledicama takvih nerazumnih rešenja. Kao rezultat takvog "promišljanja" na važna načelnička, direktorska i ostala mesta od javnog značaja, na velika vrata i u velikom stilu vraćaju se Ugljaninovi "kadrovi" zbog kojih se svako normalan stidi što je Bošnjak.

Naime, za načelnika školske uprave, pre neki dan, inaugurisan je dugogodišnji Ugljaninov reketaš, čovek preko čijeg NVO-a su pokradeni milioni evra iz budžeta Novog Pazara, koji je, recimo, onomad uzeo dvesta hiljada evra na ime reketa za davanje dozvole za izgradnju benzinske pumpe tik uz crkvu Sv. Petra i Pavla, inače najstariju srednjovekovnu građevinu na Balkanu... Za direktorku Medicinskog centra, vele, biće postavljena supružnica istog "kadra", odbornica u lokalnoj skupštini, poznata kao rekorderka u konfliktnom ponašanju i ophođenju prema svemu i svakome ko nije Sulejmanov čankoliz.

Malo me je uveselio čaršijski haber da se uposlenici Medicinskog centra spremaju na bojkot te odluke. Ne raduje me, naravno, takav stav iz čiste zlobe, već zato što pojedini građani, ipak, pokazuju određen nivo svesti i što im je preko glave poslušnih političkih kadrova iza kojih ostaje pustoš u institucijama u kojima su postavljeni. A i, valjda, kolege najbolje znaju ko je ko i ko je kakav, te da li zaslužuje da im bude lider...

Ovi primeri, sami po sebi, bili bi potpuno nevažni da nisu, nažalost, paradigma hroničnog ponašanja Beograda prema Sandžaku. Ovde se problemi decenijama rešavaju tako što se naprave još veći i sa dugoročnijim posledicama. Beograd se Sandžakom bavi iz fotelje, iz "kruga dvojke", posle ne baš prijatnih razgovora sa strancima (koji tek pojma nemaju šta se ovde, uopšte, dešava) ili posle nekog prijema kod značajnih ambasadora iz još značajnijih zemalja s kojima moramo održati dobre odnose zarad očuvanja Kosova.

Zaboravilo se, nekako previše brzo i revnosno, da je bezmalo ista retorika kojom Srbiju danas plaši Zukorlić, tokom devedesetih, a bogami i kasnije, bila Ugljaninov zaštitni znak i politički specifikum. Nije li i Ugljanin pretio otcepljenjem Sandžaka, nisu li ovi i oni (imena menjati po potrebi) bili "salonski četnici", nisu li se kao ključni argument da baš oni treba da budu vladari Sandžaka, potezali izborni rezultati, nije li se hvalilo Sarajevo a kudio Beograd, nismo li se onoliko nagledali primitivnog i prostačkog divljanja s besnim kolima, nismo li seirili nad silovanjem svake normalnosti i građanskog stava!? Što se mene tiče, između Zukorlićevog danas i Ugljaninovog juče stoji dosledan znak jednakosti i svako ko ima gram mozga i memorije priznaće da nama istorija, pa i ona najbliža, nikako nije učiteljica života, ne služi nam da od nje bilo šta učimo, mi znamo jedino da ponavljamo iste, fatalne greške.

Ako u nečemu i postoji razlika, ona je samo u licima i, biću sasvim iskrena, u neospornoj Zukorlićevoj teatralnosti, elokventnosti i neverovatnom, prirodnom glumačkom talentu i harizmi koji se Ugljaninu ni u najboljim namerama nikada nisu mogli pripisati. Sve ostalo je isto! Iste laži da se brani nacionalni identitet i interesi Bošnjaka, dok im se istovremeno cedi poslednji dinar iz džepa, ista licemerna priča o tome da država Srbija ne radi ništa za "nas siromašne" Bošnjake, dok se oni iz čijih usta izlaze ove laži enormno bogate.

Ne vidim baš nikakvu razliku u tome da li je Ugljaninovo ili Zukorlićevo obezbeđenje izlomilo izlog radnjice nekom jadniku koji od toga hleba jede, a još mi je svejednije da li će gradsku, dakle, imovinu građana Novog Pazara uzurpirati, otimati i prisvajati bilo ko u ime ličnih, partijskih ili verskih interesa. I da budem malo lična, najsvejednije mi je da li će Ugljaninovi ili Zukorlićevi "psi čuvari" dahtati iza leđa u besnim kolima dok ja, "strana plaćenica", gulim peške i pretiti pištoljima što mnogo lajem u medijima... Ili će me prostački, najprimitivnije i najvulgarnije opljuvavati po svojim novinama, ne osvrćući se pri tom na moj javni rad, nego me prozivajući da sam kurva zato što nisam ispoštovala patrijarhalnu šemu udaje, dece i domaćičke poslušnosti i lojalnosti tradiciji. Pa, prijatelji, ja se za to nisam borila i ovo nije ishod o kome sam sanjala kad sam prvi put ‘91, izašla na beogradske ulice. Sve dotle dok ne shvatimo da jedini način da živimo kao pristojan svet jeste uspostavljanje principa i pravila koji će važiti za sve i biti primenjivani prema jednakim aršinima. Bez obzira na to ko je akter, jer demokratija nema ni baba, ni majku, a još manje me zabole za nečiju bezočnu i prostačku otimačinu i lični interes providno upakovan u jalovu priču o opštem dobru.

Sve što se ovde događa liči na Pinkovu "Farmu" gde izvesni pevač Miloš Bojanić napljuje sve ukućane, pa se na krv i nož posvađa sa istima, a onda glumi žrtvu (a sve pod budnim okom Grand maga i suštinskog Velikog brata – Saše Popovića). Što je najgore, takve budalaštine prolaze kod anesteziranih gledalaca. Godinama se isti recept primenjuje u sandžačkoj farmi. Ugljanin se devedesetih, ko bajagi, posvađao sa celom Srbijom (Veliki brat je u ovom slučaju bila DB, naravno) i preko noći postao žrtva u očima Bošnjaka koji su odjednom shvatili da imaju nekakav nacionalni identitet. On je, pažljivo režirano, postao mučenik i žrtva Miloševićevog režima (doduše, drugi su za njega popili batine i zatvorske kazne) i tako dugoročno betonirao svoje neprikosnoveno mesto u srcima i novčanicima sandžačkih Bošnjaka. Sve ovo što danas Zukorlić radi jeste isti scenario, on se upinje da iznervira državu ne bi li ko od njegovih vernih pratilaca dobio koju ćušku ili packu, te bi tako preko noći bio inaugurisan u bošnjačkog Mendelu, te za narednih nekoliko stotina godina etablirao svoju neprikosnovenu vladavinu i vlasništvo nad Sandžakom.

Nije, međutim, najveći poraz u tome da su nam se, baš onda kad smo mislili da su zauvek za nama, vratile devedesete, već činjenica da su izbori za Nacionalni savet i sve ono što se odigravalo oko toga, ogolili i u najgorem svetlu nama, a i ostatku sveta, pokazali gde se Bošnjaci danas nalaze. Ne treba da budete politički genije pa da vam bude jasno da je zakon o nacionalnim savetima i smišljen tako da razori svako, pa i minimalno jedinstvo u korpusima manjina, da je sve "skockano" tako da privatno preduzeće zvano Demokratska stranka može u svakom trenutku da kontroliše manjine, zlu ne trebalo (čitaj, izborima ne trebalo!).

Te činjenice, međutim, nijednog trenutka ne umanjuju odgovornost bošnjačkih lidera da pristaju na igre nametnute i vođene iz Beograda, ne umanjuju odgovornost za katastrofalnu situaciju u kojoj se sada nalazimo. Takođe, niko i ništa ne može umanjiti odgovornost sandžačkih Bošnjaka da, po ko zna koji put, ponavljaju iste greške i treba im reći da više nemaju prava na njih! Bojim se da, u ovom trenutku, niko nema rešenje za pat poziciju u kojoj smo i da će ovo mrcvarenje i agonija još dugo trajati. Država, oličena u Ministarstvu za ljudska prava i manjine, uradila je sve na pogrešan i, usuđujem se da kažem, idiotski način, što je ovde širom otvorilo vrata bezakonju i bašibozuku, te dalo legitimitet i opravdanost za brojne pogrešne poteze, još dublje zakopavanje u sopstvene rovove i pucanje iz svih oružja na one iz "protivničkog tabora". Brojnim strancima, koji su na privremenom, dobro plaćenom radu u našoj zemlji, čujem, to je pokvarilo dobro jutarnje raspoloženje i mirne i srećne diplomatske dane, pa su počeli da se raspituju šta se to, kog đavola, opet dešava u tom dalekom Sandžaku! Pošto je daleki Sandžak toliko daleko da se do njega mora danima putovati, upitali su dežurne beogradske dušebrižnike, poznavaoce političkih prilika opšteg smera i ponekog NVO pregaoca/pregalicu koji znaju sve o Sandžaku samo onda kada treba da se uzme dobra parica i da se presipa iz šupljeg u prazno. I, naravno, opet sa bezbedne udaljenosti, iz prestonice, uglavnom! Nas, koji živimo ovde i godinama pokušavamo da stvorimo kakvo-takvo demokratsko okruženje, uglavnom, niko ništa nije pitao... pa smo se mi, opet, upregnuli sami. Naime, nekoliko nevladinih organizacija iz Novog Pazara je pre desetak dana predlagalo hitan sastanak sa predstavnicima vlasti u Beogradu, otvaranje dijaloga na više nivoa i ozbiljno, odgovorno i zajedničko promišljanje o trenutnoj situaciji i nalaženje zajedničkih rešenja koja će biti najbolja za sve nas. Naravno, nacionalni mediji jedva da su preneli taj apel, a još manje da se oglasio neko iz vlasti u Beogradu, pa makar bilo to urađeno pro forme. A zašto i bi!? Vlastima u Beogradu odgovaraju stalni šumovi koji stižu iz Sandžaka, tako se najbolje zaglušuje buka praznih stomaka koja je, bojim se, sve glasnija, zamagljuju se beskrupulozne otimačine koje blasfemično nazivaju privatizacijama i uljuljkuju se u iluziji da je "polje kontrolisanog sukoba" i dalje pod kontrolom.

Pitanje koje je bombastično postavljano poslednjih dana: "Da li Sandžak može destabilizovati Srbiju?" jeste još jedan isprazan manevarski fazon koji mi sa sigurnošću govori da ovoj državi nije stalo da rešava probleme u sopstvenoj avliji. Budimo iskreni, dva odsto Bošnjaka, koliko nas ima u Srbiji, manje-više se mogu svesti na nivo statističke greške, a baš nikako kao problem koji može ugroziti ozbiljnu zemlju.

Svaka iole odgovorna vlast u nekoj hipotetičkoj demokratskoj zemlji ne bi o ovome što se poslednjih meseci dešavalo u Sandžaku razglabala po medijima, nego bi sve što spada u deo pravosudnog postupka po kratkom postupku uputila na tu adresu! Uhvaćena u klopku sopstvenog nepoštovanja zakona, ovako neozbiljna i neodgovorna država izbila je sebi taj argument i dozvolila da svako tumači i deli pravdu na svoj način. Nesposobnost i neznanje vlasti u Beogradu da rešava probleme maskira se arogancijom i kvazirešenjima, a nama ovde ostaje da s tim živimo svakoga dana i da se pitamo dokle će sve ovo trajati.

Autorka je direktorka NVO-a URBAN-IN, Novi Pazar


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net