<< VESTI | | 25.07.2010 18:09


 

e-zoom: Zemunska štangla

Kao u onom stihu „Druže plavi, nemoj po glavi", osnovano sumnjamo da su ga „drugovi" tukli. Drugovi bliži vlasti nego što će „Vreme" ikada da bude

Ovaj tekst je objavljen u rubrici „Nedeljni utisak", u dnevniku „Blic" čiji je Dragoljub Žarković (glavni urednik nedeljnika "Vreme") stalni komentator

Teofil Pančić, kolumnista, urednik i novinar „Vremena", čovek koga smo prestali da svojatamo još odavno jer je prerastao moć i uticaj jednog nedeljnika, saradnik svega i svačega, pisac, član žirija i ovog i onog, od knjiga do pozorišta, pojava s kojom mi bliski zbijamo ponekad i šale najpre zbog enciklopedijske zainteresovanosti za pomenuto sve i svašta, brutalno i planski prebijen je u subotu uveče. Metalnom štanglom po glavi.

Kao u onom stihu „Druže plavi, nemoj po glavi", osnovano sumnjamo da su ga „drugovi" tukli. Drugovi bliži vlasti nego što će „Vreme" ikada da bude.

Da se razumemo, ne mislim ja da su dvojicu siledžija koji su pratili Teofila do autobusa prepoznatljivog iz više njegovih tekstova, onog koji ga vozi u zemunsku vukojebinu gde živi, a tamo potegli hladno oružje i nasrnuli na njegov život, zbilja odaslati od vlasti, Tadića ili Dačića, recimo, ali su sigurno bili ohrabreni nemoću ove vlasti da bilo kog napadača na novinare ozbiljno osudi.

S druge strane, novinare nikad lakše nije bilo osuditi, pa sad svaki mrzitelj misli da smo mi laka lovina: biju nas a ništa, mi napišemo a bude – svašta. Uvek na našu štetu.

„Vremenu" niko ne može zameriti oko uzdržanosti povodom napada na njegove saradnike. Od kidnapovanja Dušana Reljića do bombe bačene na porodicu Dejana Anastasijevića. Preko prebijanja pokojnog Uroša Komlenovića, otvorenih pretnji Jovanu Duloviću, poziva zaštićenog svedoka koji sagovornikiu kaže: „Batice, nisam ja obični ubica", preko raznih privođenja i istraga u vreme „nenarodnog režima"... Oduvek smo mislili da to nekako spada u opis našeg posla, ali ovo sad postaje patologija, verovatno zasnovana na „kosovskom sindromu" opšteg gubitništva.

Dakle, dva kukavička dripca, po svemu sudeći, čekali su Teofila, ko normalan, inače, ulazi u autobus s metalnom štanglom, napali ga naočigled malog broja putnika i utekli su iz autobusa pre nego što je ovaj krenuo sa stanice. Ako te siledžije policija ne uhvati, koga će uhvatiti?

Biće zanimljivo, kad ih uhvate, saznati iz kog su socijalnog miljea, šta čitaju, gledaju, koju muziku slušaju, za koga bi glasali ako znaju šta je to. A sve to ne zbog nečeg drugog nego radi opšteg dobra. Neko te razbijače regrutuje. Ne mislim da ih drži na telefonskoj vezi, ali im emituje signal da je dozvoljeno lemati novinare posebno one čije reči, misaone konstrukcije, ideje i vrednosti, slabo ili uopšte ne shvataju.

Ti neshvaćeni i jesu najranjiviji. Oni, bre, stalno nešto cinculiraju i zakeraju, služe se i komplikovanim rečima i rečeničkim konstrukcijama, umesto prosto srpski da opsuju i prilagode se opštem neukusu. Udaranje po Teofilu Pančiću sindrom je jedne socijalne patologije. On je u suštini nezaštićeni junak ovog tranzicionog doba.

Govori i piše o našim slabostima, manama, glupostima, primitivizmu, javašluku, podruguje se lošim navikama i ruga jednoj vrsti malograđanskog tradicionalizma, a s druge strane pažnji javnosti izmiče njegova požrtvovanost u promociji i onih malih tračaka kulturnih vrednosti u Srba.

Jebeš kulturu, kad nam ode Kosovo. I koga to uopšte zanima. Tući Teofila to je kao udariti dete na ulici, mada je Teofil gabaritan čovek i lako prepoznatljiv svakoj fukari jer ne odbija da bude javna ličnost s javnim stavom o javnim stvarima.

Rekao bih da policija nema preča posla nego da pronađe ove napadače. Iole priučeni „profajler" izvući će zaključke za budućnost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net