Božidar Nikolić (u sredini) i Bred Pit (desno) na snimanju filma "Tamna strana sunca" (1988)
Božidar Nikolić (sredina) i Bred Pit (desno) na snimanju "Tamne strane sunca", 1988.

Filmovi koje nismo gledali >

Jednokratna kinematografija

Nema cenzorskog tela, nema agitpropa, nema sudskih zabrana, ali pojavila se grupa filmova koja nikad nije došla do bioskopa. Reč je o filmovima finansiranim od države koji su previše loši čak i po merilima viđenim za postpetooktobarski srpski film

Postoji, izgleda, u savremenoj domaćoj kinematografiji prećutan izgovor da nije svaki film za publiku. Međutim, svaki film, a pogotovo onaj koji je prošao na državnom konkursu, jeste za publiku, jer je za nju i pravljen, a što se svega ostalog tiče to zavisi i od režiserovih shvatanja i od same publike. U grupi novijih ali već zaboravljenih filmova našli su se oni što kvalitativno nisu ponudili ništa što bi nekog distributera podstaklo da ih prikaže. Ti filmovi, iako odobreni i finansirani iz državnog budžeta, nisu došli do publike, sklonjeni su, zatomljeni, a njihove IMDB stranice nestale. Fenomen filmova novije generacije "napravljenih za jednokratnu upotrebu" analizirao je filmski kritičar Zoran Janković, povodom čega je održao i predavanje u Domu omladine: "Novi milenijum je iznedrio već dovoljan broj filmova koji nikada nisu dospeli do kakve-takve bioskopske distribucije. Nijedan od tih filmova takav status nije zavredeo svojom provokativnošću ili polemičnošću sa ideološkim preferencama vladajuće vrhuške, nego se jednostavno radi o filmovima koji su previše loši, čak i po merilima viđenim za postpetooktobarski srpski film." Zapravo, došlo se do nivoa neestetskih filmova koji su možda prevršili meru, kaže Janković za "Vreme", ali za razliku od mnogih drugih koji su takođe prevršili meru, ovi filmovi nisu imali zaleđe koje bi ih poguralo kako bi i oni imali deo bioskopskog kolača, pa makar i od 1000 gledalaca. Reč je o filmovima koji su uspeli da se nametnu za državnu pomoć i da budu proizvedeni, potom su se pojavili na nekom od festivala i tu im se gubi svaki trag.

RANI RADOVI: Počev još od devedesetih, prvi zatomljeni film tog perioda jeste američko-srpska koprodukcija Dark side of the sun (Tamna strana sunca) Božidara Nikolića. Sniman je 1988. u Kotoru a vrhunski kuriozitet filma je to što se u njemu pojavljuje Bred Pit, i to dve-tri godine pre nego što će postati velika filmska zvezda. Film nikad nije igrao u bioskopima ni kod nas ni u Americi, tamo se pojavio na DVD-ju, slabo se rentirao, a ovde se pojavio na VHS-u pred samo bombardovanje, i tu se sve završava. Bred Pit, postavši slavan i kandidat za Oskara, učinio je sve da osujeti distribuciju tog filma u Americi i Kanadi. Film je izrazito niske produkcione vrednosti, doduše pregledan i jasan, prema rečima kritike, ali i bizaran. Naime, glavni lik (Bred Pit) ima oboljenje kože, kroz ceo film nosi nekakvu skarednu masku na licu, i ide kod pravoslavnog vrača da traži lek... "To je loš film", ocenjuje Janković, "ali loš na zanimljiv način, što je važno kod takvih filmova. Zanimljiv je za sve koji vole treš, opskurno, bizarno."

Jevreji dolaze je prvi igrani film Prvoslava Marića, prikazan 1992. na filmskom festivalu Novosadska arena. Radnja je sledeća: grupa slepih u malom vojvođanskom selu priprema pozorišnu predstavu za Jevreje koji dolaze da posete grobove svojih predaka, a u stvari inicijatori predstave manipulišu slepim ljudima želeći da što više ganu Jevreje kako bi dobili više novca... Pri tom, u filmu slepe ljude igraju slepi, što u ovom slučaju nameće pitanje etičnosti brisanja granice između glume i realnog života. Kada je publika, nezadovoljna filmom, tokom premijere počela da negoduje i da izlazi, režiser je izašao na binu i sočno ih izvređao pošto njegov film nisu razumeli. Potom je svoj prvenac povukao iz konkurencije za nagradu i taj film se nigde više nije pojavio.

Već pomenuti Božidar Nikolić, koji je u međuvremenu snimio Tri karte za Holivud, autor je još jednog "nestalog" filma rađenog 1999. godine, U ime oca i sina. To je film s antiratnom tezom, ali toliko loše izveden u tehničkom, narativnom i svakom drugom pogledu da je na kraju delovao kao sprdnja antiratnoj tezi koju pokušava da zastupa, kaže Zoran Janković. Film je prikazan na festivalu u Nišu, Sarajevu i – nestao. Pojavio se još jednom, 2003. na festivalu u Herceg Novom gde je trebalo da postane prvi crnogorski film, nakon rascepa s Miloševićevom politikom. Sva crnogorska politička elita skupila se tom prilikom da podrži crnogorski film, pri tom s antiratnom tezom. Međutim, svedoci kažu da je posle prikazivanja nastao muk u publici, uvaženi gosti su naglo otišli, a iako se znalo da će film dobiti sve glavne nagrade, nije dobio nijednu. Taj film nikad nije prikazan ni na srpskom tržištu (s obzirom da je to vreme državne zajednice SCG i da u njemu igraju poznati srpski glumci) niti na crnogorskom tržištu.

NOVO VREME: Posle 2000. u Srbiji je pokrenuta i realizovana ideja sistemske, kanalisane državne pomoći filmu. Međutim, ta pomoć, s druge strane, iznedrila je i neke interesne grupe. Često se može čuti kako se u velikom krugu, predviđenom za gro finansiranja, vrte uvek jedni te isti autori i producenti koji dobijaju državnu pomoć, a u onom malom, sporednom, bude počašćen i poneki film neutralnog tipa, no više simbolično. Nažalost, već dugo su priče o srpskom filmu zanimljivije od samog filma i imaju triler zaplet, oboren konkurs, svoje favorite, ubačene igrače... Ipak, od svih dosadašnjih konkursa kao najskandalozniji ostaje onaj iz 2003, povodom koga je režiser Milutin Petrović u "Vremenu" broj 655 napisao: "Reakcije se kreću od užasnutosti, preko besa, ciničnih opaski, do rezigniranosti i potpunog neverovanja u bilo kakvu budućnost našeg filma (simptomatično je da takvim očajanjem najčešće reaguju mladi)." Na tom konkursu izabrano je devet scenarija od pristiglih 57, izdvojeno je 100 miliona dinara za pomoć, a od tih devet scenarija postoje samo dva filma – sedam ostalih nikada nije snimljeno. Jedan od ta dva snimljena filma zove se Žrtve zahvalne, i prikazan je samo premijerno, na filmskom festivalu na Paliću 2004. godine.

Žrtve zahvalne je film koji je sniman pod imenom Magma ćilibara, u režiji Karolja Vičeka, u produkciji "Digitela" i RTS-a Novi Sad uz izdašnu pomoć resornih ministarstava kulture Srbije i Vojvodine. Film donosi priču pre, posle i za vreme NATO bombardovanja, uz ponešto refleksija na stradanje mađarskog življa na tlu Vojvodine u prošlosti, ali uz sve to postoji i ocena da se film u stvari suštinski svodi na niz ilustracija terora bahatih Srba raznih generacija nad umetničkom izražavanju sklonim Mađarima. To ilustruje, kako tvrdi Zoran Janković, i jedna od ključnih scena iz filma: dok Mađari uživaju u slušanju klasične muzike, srpski dečaci se penju po drveću i iz vazdušnih pušaka ubijaju ptice kako bi ih ometali u muzičkom uživanju. Prilikom prikazivanja na Paliću, dometi filma ostali su u senci burne reakcije prisutnih (najpre žirija, ali i publike). Autori su potom najavili da će film ići na dodatnu montažu, da će redosled scena biti promenjen čime će film postati dinamičniji, bioskopski start bio je obećan za novembar te godine, pominjana je i trodelna televizijska serija, ali sve je ostalo na tim obećanjima. Magma ćilibara je nestala, a u istoriji domaće kinematografije možda će ostati zabeležen kao prvi skriveni srpski film novog milenijuma.

Na Palićkom festivalu 2004, prikazan je i debitantski film Memo Miloša Jovanovića, inače vlasnika marketinške agencije iz Novog Sada. Za Memo, s jedne strane, može se čuti kritika da je reč "o ekstremno artističkoj, impresionističkoj priči o holokaustu koju je malo ko od prisutnih razumeo". Film je, kako se tvrdi, izrađen privatnim sredstvima uz manjinsku podršku državnih institucija, a priča o dečaku Benji Konu i stradanju njegove porodice u različitim vremenskim dimenzijama, prema nekim ocenama, i najstrpljivije je ostavila ravnodušnim. Istovremeno, za ovaj debitantski film tvrdilo se da je imao zapažen uspeh na nekim niže rangiranim svetskim festivalima. U svakom slučaju, distributeri su bili nezainteresovani za taj film i domaća publika nije imala mogućnost da ga vidi. Jovanović je posle Mema nastavio da snima, najavljivan je njegov film Senka o Milevi Marić-Ajnštajn s Anicom Dobrom u glavnoj ulozi, međutim, film nije dovršen, nepoznato je koliko materijala je snimljeno, a Jovanović se nakon svega vratio marketinškom poslu.

I onda se dolazi do najluđeg filma, a to je Libero autora Miodraga Kotlajića, za koji niko nije znao otkud se pojavio, priča Zoran Janković za "Vreme". Otac i sin Kotlajić su napravili malu porodičnu manufakturu, a to su ljudi bez ijedne stavke u filmografiji. Pokrajina i Grad Novi Sad dali su pare, film je prikazan samo na jednoj zatvorenoj projekciji u bioskopu Arena, i ona se završila tučom. "Teško je prosuditi šta je bizarnije – postojanje ovakvog filma (dotiranog državnim novcem) ili čitava priča sa pratećom trivijom u vezi sa njim. Prvobitno najavljen kao britansko-špansko-srpska koprodukcija koja svakog dana treba da počne da se snima u Engleskoj sa Branislavom Trifunovićem i Danijelom Kregom na čelu glumačke kolone, da bi potom usledila najava da će ‘film u celosti biti sniman u Novom Sadu na atraktivnim lokacijama novosadskog univerzitetskog grada koji izgleda kao Oksford’. Autori, otac i sin Kotlajić, naglašavali su da će Libero svetsku premijeru imati na festivalu u San Sebastijanu ‘gde je film već uvršten u glavni program na osnovu scenarija’." Na kraju, snimljen je za 13 dana u Novom Sadu, prikazan je samo na internoj projekciji za prijatelje, sponzore i članove pokrajinskog veća gde je došlo do skandala, nakon čega je pao u potpuni zaborav. "Šteta što ovaj film nije dopro do publike", smatra Janković, "jer bi trešoljupci nesumnjivo uživali u ovoj paradi filmske nepismenosti, promašenih rešenja i jeftinih gegova."

Libero je bio poslednji od emitovanih skrajnutih filmova, a to je bila 2004. godina. Posle njega, (zaboravljeni) filmovi ili dugo vremena provode u postprodukciji, ili ne budu snimljeni u celini, ili ne budu uopšte snimljeni iako postoje u najavi. Stvari stoje još gore kada se državnog novca (i to dosta) nađe za svačije želje i ukuse (kao, najnovije, za Balaševićev film), a pri tom mnogi školovani režiseri nikada ne dobiju šansu da pokažu ono što su naučili.

S obzirom na već veliki broj loših filmskih godina u Srbiji, jer srpski film već dugo nema odjek u bioskopu, niti postoji u glavnom programu kakvog referentnog svetskog festivala, postavlja se pitanje koliko još dugo domaća kinematografija može izdržati pritisak državnog dirigovanja nad oskudnim budžetom, nepostojanje tržišta i nepostojanje publike. I koliko će dugo srpski film moći da opstaje zarad samozadovoljnog prikazivanja na ponekom od festivala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Kadar iz filma »Libero«,...
  • ...»Žrtve zahvalne«,...
  • ...»Memo«

Zaboravljeni

Na filmskom festivalu u Sopotu ove godine bilo je samo sedam domaćih dugometražnih igranih filmova u konkurenciji, a pre tri godine čak 16. Šta se dogodilo u međuvremenu? Jedan od pouzdanih razloga je taj što filmovi još nisu završeni. Tako je od osam projekata u koje je 2007. uloženo ukupno 168 miliona dinara, do danas završeno pet filmova, a prema podacima Filmskog centra Srbije ostali su u postprodukciji ili u fazi pripreme, čak i posle tri godine. Nakon toga, država 2008. izdvaja još više novca (172 miliona dinara) i to za 11 filmskih projekata, a od njih do danas nastaju samo tri filma. Pet je u fazi postprodukcije a za tri filma snimanje još uvek traje. S jedne strane, može biti da suma koja se za film izdvaja nije dovoljna pa se filmadžije krpe i snalaze kako umeju, ali onda to više liči na potrebu za ekonomičnijom raspodelom fonda. S druge strane, u vazduhu ostaje da visi pitanje postoji li "razuman rok" za završetak snimanja filma i koliko je to godina u našem slučaju. I koliko to košta?

Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke: Savršen zločin

Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke: Savršen zločin

ZABRANJENI: "U ovoj zemlji, od 1947. do danas samo je jedan film bio zvanično zabranjen, i to je film Grad iz 1963, autora Kokana Rakonjca, Žike Pavlovića i Marka Babca. Devedesetih godina, pred rat, skinuli smo zabranu sa tog filma, a sredinom osamdesetih predložio sam filmskom festivalu u Vrnjačkoj Banji da razrešimo jednu misteriju jugoslovenske kinematografije, za taj raniji period, koju sam nazvao "zabranjeni bez zabrane". To znači da je film snimljen, niko ga zvanično nije zabranio, ali film nigde nije mogao da se vidi. To je meni ličilo na savršen zločin. Dakle, gledano striktno na broj zabrana, mi smo bili izrazito demokratsko društvo. Međutim, ako se u obzir uzme svih 40-ak filmova tog perioda "zabranjenih bez zabrane", što je deset odsto produkcije, onda se menja slika te demokratičnosti. Razlozi tih zabrana proizlazili su uvek iz ideoloških osnova."

NEKAD I SAD: "Situacija je sada potpuno drugačija. Gledano s jedne strane, mi smo ranije bili bogato društvo, pa i ako se od 20-ak filmova godišnje jedan do dva filma nisu prikazivali to i nije bio tako veliki problem. Dalje, prema statističkim podacima, u Jugoslaviji je 1957. bilo 108 miliona gledalaca u bioskopima, a 1959. je prvi put bila ostvarena veća zarada na domaćem nego na stranom filmu.

Međutim, za koga se danas proizvode filmovi? Za filmske festivale i televiziju. Polaznica svake priče jeste u tome da čak i kad proizvedemo dobar film mi nemamo gde da ga prikazujemo. Samo proizvodnjom filma ne stiče se potpuni legitimitet filma, on se stiče tek onda kada taj film dođe do gledaoca. Međutim, bioskop smo uništili, a uz njega uništili smo i još jednu granu koja se zove – distribucija."

ZAKON: "Od novijih filmova koje ste pomenuli da se nisu prikazivali, za sada se kopije samo jednog ili dva filma nalaze u Kinoteci. Zakon inače obavezuje autora da u prvoj godini prikazivanja filma, Kinoteci preda po jednu nekorišćenu kopiju kinematografskog dela, izvorni filmski materijal i svu odgovarajuću dokumentaciju. Ne sporim, ima tu i deo odgovornosti autora koji nije predao kopiju, kao i moje što ga nisam jurio i upozoravao na zakon. Međutim, postoji još jedan problem, a to je da u ovoj zemlji ne postoji laboratorija, pa mnogi autori svoje izvorne materijale od kojih se prave kopije drže u laboratorijama po okolnim zemljama."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net