ZATVARAN, PROTERIVAN, OSUĐIVAN: Pera Todorović

Rodonačelnici tabloidne štampe – Pera Todorović (1852–1907) >

Legenda našeg
modernog žurnalizma

Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu

Novinar "Vremena" i predavač na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dimitrije Boarov i njegov mlađi kolega dr Vladimir Barović završili su rukopis monografije "Velikani srpske štampe". Iz ovog rukopisa, koji će na jesen biti pretočen u publikaciju udžbeničkog karaktera, "Vreme" će u ovom i u narednom broju preneti skraćene verzije dva portreta: Pere Todorovića i Krste Cicvarića – koji se smatraju "očevima" srpske tabloidne štampe, da bismo na izvestan način ilustrovali tezu da su tabloidi kod nas uvek bili ukorenjeni u samu osnovu politike.

O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – "Radnika", "Javnosti", "Glasa javnosti", "Oslobođenja" i (posle Markovićeve smrti) "Starog oslobođenja" (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, "Rad" (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom "Crveno barjače" (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – "Straže" u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista "Samouprava" (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od "Malih novina" u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji.

Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost "višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita", a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom "čudesnom energijom", jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji "obavile posao za čitave institucije".



Treći sin među sedmoro dece

Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece.

Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih.

U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu.

Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: "Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima... Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni..."

Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis "Rad" u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: "Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala."

Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj "birokratskoj sistemi". To su odrednice budućeg radikalskog programa. "Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u 'Starom oslobođenju', od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema... Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja..."



Crveno barjače

Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne.

Brak iz političke solidarnosti

Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama.

Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine).

U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik "Straža". Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku "Zastave", on upozorava: "Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević."

Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je "Straža" obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu.

Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici.

Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju "Samouprave", koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis "Rad".

Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje "Samouprava", prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: "Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci..."



U okovimadogovor s kraljem

U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na "izdajnika" Peru Todorovića.

Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke.

Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo "Samoupravu", radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena "savezna vlada", 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list "Radikal", kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti.

Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac "patriotske literature" (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u "Dnevnom listu", napisati: "Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena... U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj... Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu... Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije..." I tako dalje, i tako redom.

Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije "Odjek" usuđuje se da napiše: "Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović..."

Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: "Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice."

Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: "Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom." Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: "Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio."

Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete.



Velika štampa počinje s "Malim novinama"

Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za "beščasteće delo" (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje "Male novine" od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji.

Kada je kupio "Male novine" on je hteo da napravi list koji će "bar približno ličiti na jevropske listove". Odmah je najavio da će list biti "za ljude sviju pravaca i pogleda" – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para ("petparački list") i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su "Male novine" bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti.

"Male novine" su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone.

Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji.

U "Malim novinama" Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat "trošio" je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne.

"Male novine" je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom "Stare Male novine", koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali.

Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo "Ogledalo" (izašlo je sto svezaka). U napisima za "Ogledalo" svodio je i svoj životni bilans: "U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki."

Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića.

(Nastaviće se)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net