foto: vesna anđić

Intervju – Bojan Dimitrijević, istoričar, Institut za noviju istoriju Srbije >

Frustracija kao prelomna tačka

Analize koje je uradila CIA 2003. pokazale su da su vazdušni udari snaga NATO-a bili značajni za slabljenje moći Republike Srpske, ali da su pre svega zajednička ofanziva muslimansko-hrvatskih snaga i politički pritisak međunarodne zajednice uticali da se rat završi. Ali, to je naknadno mišljenje. Tokom 1995. i početkom 1996. bilo je uvreženo mišljenje da su Amerikanci, a onda i NATO, svojim vazdušnim udarima, najviše doprineli brzom kraju rata

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, činilo se da je NATO dospeo u određenu krizu identiteta. Nakon završetka hladnog rata bezbednosna stvarnost se u potpunosti izmenila, pa je izgledalo da je nekada moćan savez, napravljen u cilju teritorijalne bezbednosti, samo relikt prošlog vremena, koji je izgubio smisao i funkciju. Međutim, u to vreme došlo je do raspada, a potom i oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, pa se pokazalo da se nova funkcija NATO-a može naći u mirovnim misijama.

"Mislim da do krize identiteta NATO-a nije došlo odmah, da je ona počela negde sredinom devedesetih. Početkom devedesetih NATO je posmatrao kako se Varšavski pakt raspada i kako je počeo da nestaje jedan dotadašnji svet", kaže u razgovoru za "Vreme" vojni analitičar Bojan Dimitrijević: "Prvo što je preduzeto bilo je smanjenje konvencionalnih i kopnenih snaga u Evropi. Veliki deo je smanjen između 1992. i 1994. U to vreme nastaje i ideja američke administracije da se napravi Partnerstvo za mir, da bi te nove evropske države dobile šansu da se afirmišu i vežu za NATO. Čini mi se da je Partnerstvo za mir glavna karakteristika tog perioda početkom devedesetih.

Paralelno sa tim procesom, dešava se kriza Jugoslavije koja je otvorila mnoga pitanja funkcionisanja NATO-a u vreme kada ima realan izazov. Otvorena su pitanja od načina razmeštaja snaga u Italiji do pravne verifikacije upotrebe sile van teritorije Saveza i reagovanja NATO-a u situaciji kada je protivnik nedefinisan i direktno ne ugrožava NATO. Dakle, reč je o potpuno novom protivniku. Čini mi se da je to sredinom devedesetih bio najveći problem."

"VREME": Krajem osamdesetih, u ranoj fazi jugoslovenske krize, kada još nema oružanih sukoba, kako NATO gleda na ta dešavanja?

BOJAN DIMITRIJEVIĆ: Oni su se u sve što se događalo na Balkanu uključili kasnije. Tokom 1991. situacija je nekako bila prepuštena događajima i, uglavnom, političke reakcije su dolazile iz zemalja članica, a ne iz samog NATO-a, sve negde do proleća 1992. Tada počinje aktivnije uključivanje Sjedinjenih Američkih Država, pa i NATO-a. Od sredine 1992. NATO se delimično uključuje u operacije blokade ovog prostora, kao što su kontrola Jadrana, vazdušnog prostora, itd. Od 1993. kreće i direktnije angažovanje NATO-a.

Da li u tom periodu priroda NATO-a može da se odredi kao prelazak od političko-vojnog ka vojno-političkom savezu?

To je jako čudna stvar. U samom NATO-u su uvek tvrdili da su u vremenu hladnog rata bili vojni savez, a da su nakon hladnog rata, devedesetih, postali prevashodno politički i ekonomski, pa tek onda vojni savez, tako da su njihova objašnjenja različita od onoga što se realno događalo na teritoriji Balkana.

Kako na početku sukoba na NATO gledaju lideri pojedinih republika SFRJ?

Mislim da se Slovenija i Hrvatska u početku nisu okretale samom NATO-u. Ta podrška je tražena na bilateralnom nivou i tražena je podrška Evropske zajednice. Prve međunarodne misije koje se pojavljuju na ovom prostoru nose oznake evropskih misija. Čini mi se da u tom trenutku NATO nije adekvatno reagovao, pre svega zato što se Varšavski pakt raspadao i trebala im je snaga za dekomponovanje Evrope u tom svetlu, dok se na Balkanu otvarala nova kriza.

U Srbiji, NATO se ne percipira kao opasnost sve do 1994. godine. Tek kada su izvedene prve ofanzivne akcije, dolazi do negativne percepcije. Međutim, antinatovska retorika u Srbiji se pojavljuje tek u septembru 1995. Do tada je ona uglavnom na nivou kritike pojedinih evropskih država i Amerike, a čini mi se da je kod Hrvata bilo isto. Muslimanska strana je imala jednu konstantnu frustraciju oko toga da se evropske sile i NATO ne angažuju dovoljno. NATO se tek u otvorenom smislu angažovao 1995. godine. Reklo bi se da pre ofanzivnog uključenja snaga UNPROFOR-a, odnosno snaga angažovanih u operaciji zabrane letova nad Bosnom i Hercegovinom, a koje su bile NATO snage, nema agresivnijeg ili pomnijeg bavljenja NATO-om kao savezom.

Šta je bila prelomna tačka zbog koje NATO odlučuje da se angažuje više?

Prelomna tačka je frustracija koju su doživljavali komandanti UNPROFOR-a, koji su odreda bili komandanti iz NATO-vih vodećih zemalja. Ta frustracija dolazila je od odnosa pre svega srpske vojske na terenu prema njima. Nekoliko slučajeva obaranja aviona i zarobljavanja njihovih ljudi je dovelo do snažne frustracije. Ona je išla na dva kanala: evropski i američki. Amerikanci su već od 1993. godine, znači, sa početkom rasporeda vazdušnih snaga u Italiji, počeli da prave planove o eventualnim napadima na srpske položaje. Evropljani su takođe imali osećaj frustracije, ali, sa izuzetkom Engleza, kod njih još nije bila sazrela želja za nekakvom jačom akcijom. To će se videti 1995. godine, a onda i u ratu 1999: u NATO-u postoje dve brzine, američka i evropska. Amerikanci insistiraju na upotrebi sile kao pretekstu za politička rešenja. Dva puta su to učinili i to im se do Avganistana i Iraka činilo kao presudan model za rešavanje ovakvih kriza.

foto: reutersMANDAT SA OGRANIČENJIMA: Vojnici UNPROFOR-a u BiH

Koje su ključne tačke razvoja antagonizma koji je u Srbiji rastao prema NATO-u tih godina?

Početkom devedesetih, antagonizam nije bio vezan za NATO, čini mi se da je više bio fokusiran na evropske zemlje. Negativna medijska kampanja je uglavnom bila usmerena na njih, a u to vreme jedan od glavnih negativnih stereotipa bila je Nemačka, koja je potencirana kao vekovni neprijatelj Srba. Ali, naravno, uključenje SAD i šira blokada Srbije od 1992. godine uticali su da se u medijima u Srbiji, a manje u Republici Srpskoj (koja je bila u ratu i vodila neke svoje brige), u negativnom uticaju tih sila traži opravdanje za sve loše što se događalo u Srbiji, od ekonomskog kraha do političkog pritiska. Kako se NATO sve više uključivao, tako je i taj negativni odijum prema njemu rastao, dok nije eskaliralo posle vazdušnih napada na Republiku Srpsku u septembru 1995. godine.

Šta je prelomilo da NATO donese odluku o vazdušnim napadima?

Pre svega to što je njihovo agažovanje u Bosni i Hercegovini bilo ograničeno čitavim nizom potrebnih odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. To je, čini mi se, bila noćna mora za komandante na terenu. Drugo, činjenica da upotreba i demonstracija NATO-vih oružanih potencijala nad Bosnom nije dala efekat prema Srbima, nego je, naprotiv, izazvala da određene ofanzive budu još žešće, kao što je bilo u slučaju Goražda i Bihaća. Tada su NATO snage izgubile neke od aviona, neki piloti su bili zarobljeni. To je dovelo do toga da 1995. NATO, odnosno Sjedinjene Države, traže razlog za angažovanje u Bosni, gde će upotrebom sile okončati to što evropska diplomatija nije uspela da uradi. U tim trenucima, izvesna podela na evropski i američki deo NATO-a dolazi do izražaja. Od tada se sasvim jasno uočava da SAD donose glavnu odluku o upotrebi vojne sile.

Da li je ta podela ikada ranije bila izražena?

NATO je nastao na osnovu želja pojedinih evropskih lidera da ne budu pregaženi od strane sovjetskih snaga 1949. i 1950. godine, odnosno želja SAD da stabilizuju svoje evropske saveznike koji su bili izmoreni Drugim svetskim ratom i da ih naoružaju i organizuju u nekakvu odbrambenu snagu protiv snaga komunističkog bloka.

Američka dominacija je konstanta hladnog rata i dosta je uočljiva od početka NATO-a. Evropske zemlje su i svojom veličinom i svojim vojnim potencijalima uvek morale da se oslanjaju na SAD. SAD su imale program zajedničke vojne pomoći u kome je bila i Jugoslavija, a koji su koristile sve članice NATO-a.

Jedini faktički evropski izazov NATO-u bila je De Golova pretnja istupanjem Francuske. Ostale države su prihvatale američki vojni primat, a u tom trenutku, Nemačka kao vodeća evropska nacija, u smislu veličine i pozicije, bila je razoružana i njena armija nije postojala do 1958. godine. U principu, Sjedinjene Američke Države su neosporno imale dominantnu ulogu u hladnom ratu, ali je zbog potreba jačanja evropske bezbednosti i osećaja jedinstva evropskog fronta u slučaju sovjetskog napada, bilo poželjno da drugi jezik bude francuski, da određeni regionalni komandanti budu iz određenih nacija. Na taj način su određene evropske članice participirale na adekvatan način. Ali u realnom ratu nad Bosnom, a pogotovo nad Srbijom, videlo se da je odnos angažovanja američkih i evropskih snaga uvek bio 3:1. Tehnološki stepen angažovanih američkih snaga uvek je bio dramatično visok u odnosu na evropske. To je sasvim jasno – Amerika je vodeća sila u tom političko-vojnom savezu, a to se posebno videlo devedesetih. Činilo se da su tu Amerikanci odbacili evropske strategije, jer su ustanovili da Evropljani nisu efikasni i rat u Bosni je pokazao da evropski način rešavanja takvih kriza nije delotvoran, po američkom mišljenju. Oni su želeli brzo rešenje za zaustavljanje rata, uspostavljanje ravnoteže snaga koju bi mogli da kontrolišu, a to Evropljani iz niza razloga, političkih, ekonomskih i vojnih, nisu uspevali da učine. Prosto, uključenjem Amerikanaca rat je rešen, ali, onda je pokazano da je Amerika dominantna u NATO-u.

Kada posmatramo ceo tok rata devedesetih, kako je uključenje NATO-a uticalo na njegovu dinamiku i brzinu završetka?

Čini mi se da samo angažovanje NATO snaga nije dramatično poremetilo odnos snaga u Bosni i Hercegovini. Nad BiH su NATO vazdušne snage u većem obimu angažovane od 1994. godine i tokom 1995, ali tada imaju fiksna ovlašćenja da patroliraju i reaguju samo u određenim situacijama, ali sredinom 1995. u Bosnu su, kao posebne snage, poslate Snage za brzu intervenciju (Rapid Reaction Forces), kojima je komandovao general Majk Džekson, kasnije, u Makedoniji 1999. prvi komandant KFOR-a. U leto 1995, njihov angažman se sastojao u pružanju artiljerijske podrške muslimanskim i hrvatskim snagama u centralnoj Bosni. Njihov boravak je značio i prestanak međusobnih sukoba muslimanskih i hrvatskih snaga u Bosni. Ključni događaj je upotreba vazdušne sile od 30. avgusta do 14. septembra 1995. godine, kada je zbog događaja na pijaci u Sarajevu došlo do aktiviranja vazdušnih udara u okviru operacije Deliberate Force (Oslobođena snaga). U toj operaciji, okosnicu su činile američke vazdušne snage, a značajan deo ostalih snaga bio je dopunjen iz ostalih članica NATO-a, pre svega Engleske i Francuske, Španije, Turske, a po prvi put se uključuju i Nemci, doduše, ne u borbenim operacijama. To je ključni momenat. Upotrebom vazdušne sile, došlo je do poremećaja odbrane Republike Srpske upravo u trenutku kada je došlo do sukoba u dva nivoa: NATO snage vrše udare po određenim strategijskim ciljevima u Republici Srpskoj, a za to vreme padom Krajine nastaje mogućnost za hrvatske snage da pređu i spoje se sa muslimanskim, tako da su faktički one bile te koje su presudno uticale na to da se rat u Bosni završi ubrzo.

Ali, zbog činjenice da su Amerikanci imali odlučujuću ulogu i da je specijalni izaslanik za Balkan Ričard Holbruk imao vodeću ulogu u tome, a kasnije i u Dejtonu, u suštini, prevagnula je iluzija da je rat dobila vazdušna sila objedinjenih snaga NATO-a. To su kasnije analize, koje je uradila CIA 2003. analizirajući iz svojih izvora rat u Bosni, pokazale i demantovale. Po njima, vazdušna snaga NATO-a je bila značajna za slabljenje moći Republike Srpske, ali da su pre svega ta zajednička ofanziva muslimansko-hrvatskih snaga i politički pritisak međunarodne zajednice uticali da se rat završi.

Ali, to je naknadno mišljenje. Tokom 1995. i početkom 1996. bilo je uvreženo mišljenje da su Amerikanci, a onda i NATO, svojim vazdušnim udarima, najviše doprineli brzom kraju rata. To uverenje je bilo osnova za sledeću vazdušnu intervenciju, nad SR Jugoslavijom 1999. godine.

Kako teku odnosi između Srbije i NATO-a u periodu između Dejtonskog sporazuma i krize na Kosovu koja eskalira 1998. godine?

Odnos SR Jugoslavije u tom trenutku je bio sledeći: Jugoslavija je dozvolila 1992. godine, da bi pokazala da ne krši međunarodni embargo, da se predstavnici NATO vazduhoplovstva rasporede na vojnim aerodromima. Oni su ovde bili i osmatrali sve što se dešava. S obzirom na to da je Slobodan Milošević proklamovao aktivno angažovanje Beograda u mirovnom procesu, čak je dozvoljeno i da se određene američke snage iskrcaju u Surčinu i preko srpske teritorije uđu u Bosnu, u decembru 1995. godine. Tada su se snage za implementaciju mira, odnosno IFOR, razmeštale u BiH. Tako da je odnos bio promenljiv i diktirala ga je srpska politika, odnosno Milošević.

Do 1996. taj kontekst je u Beogradu zaboravljen jer je vladala zaokupljenost unutrašnjim problemima. Za to vreme, u Bosni su se IFOR snage, sastavljene od britanske, američke i francuske divizije, konsolidovale. Potom se NATO, odnosno SAD, uključuje u model regionalne kontrole naoružanja koji je proklamovan jednim od podaneksa Dejtonskog sporazuma, koji je verifikovan u Firenci. Njime je uspostavljena ravnoteža između ratujućih snaga u regionu, pa su sve strane, SR Jugoslavija, Hrvatska, a posebno srpska, hrvatska i muslimanska strana u BiH, morale da smanje naoružanje do određenog nivoa i da dozvole međunarodnu verifikaciju svih strana. Tako je NATO uspostavio određenu prevenciju da snage na Balkanu ne krenu ponovo u sukob. Kroz taj sistem verifikacije uspostavljena je kontrola dešavanja na terenu, smanjeno je naoružanje i taj proces je trajao od 1996. do 1998.

Upravo u to vreme otvara sa novo žarište na Balkanu. Kako se NATO postavlja u prvo vreme prema dešavanjima na Kosovu, s obzirom na to da od početka sukoba u SFRJ zvaničnici NATO-a ukazuju na mogućnost da Kosovo bude sledeća neuralgična tačka?

Ako se analiziraju zapadna štampa i NATO pres-brifinzi iz tog vremena, najveći deo tih tekstova sugeriše sledeću sliku: stanje u Bosni je sređeno, ali postoji kosovska kriza koja još uvek nije otvorena, ali biće. Kamen temeljac za NATO-vo uključenje u rat na Kosovu bio je već tada položen. NATO se nije odmah uključio u kosovsku krizu, ali karakteristika delovanja NATO-a na Kosovu je daleko brže i intenzivnije uključenje i, pod utiskom uspeha operacija u Republici Srpskoj, to je dovelo do upotrebe sile.

NATO se uključuje u kosovsku krizu u junu 1998. godine, četiri meseca posle prvih ozbiljnih i teških incidenata. Tada je organizovana vazduhoplovna vežba koja se zvala "Odlučni soko" (Determinate Falcon). U njoj su učestvovale vazdušne snage članica NATO-a, ali, zanimljivo, i tri aviona iz Albanije. Oni su nad vazdušnim prostorom Makedonije i Albanije demonstrirali određenu silu prema SR Jugoslaviji. Treba imati u vidu da je NATO vršio minimalno smanjenje svojih vazdušnih snaga, tako da on snage koje su delovale nad BiH i RS 1995. godine, uglavnom zadržava u Italiji i tamo dočekuju novi sukob 1999. Ti kontingenti su ostali, pod objašnjenjem da oni održavaju tu novu zonu leta iznad BiH i da ne dozvoljavaju ugrožavanje mirovnog procesa. U stvari, te snage su čekale uključenje u novi sukob.

U oktobru 1998. prvi put se pominje pretnja vazdušnim napadima na SRJ.

Isto kao i u slučaju rata u BiH, NATO planeri su još krajem leta 1998. počeli da planiraju operaciju vazdušnih udara na SRJ, koja je u tom trenutku imala neki numerički naziv, a tek u oktobru 1998. godine dolazi do eskalacije i NATO otvoreno govori o varijanti vazdušnih udara. Tada je generalni sekretar Havijer Solana odobrio naredbu za aktiviranje. Samo zahvaljujući dolasku Ričarda Holbruka i pregovorima sa Miloševićem između 13. i 15. oktobra, nije došlo do upotrebe sile. Međutim, između 4. i 15. oktobra značajne vazdušne snage bile su prebačene u region i čekale su naredbu da krenu u akciju nad Srbijom. Takođe, i naše snage su bile podignute na nivo borbene gotovosti.

U to vreme, kako NATO procenjuje Miloševića, a kako Milošević NATO?

Mislim da su u tom odnosu obe strane potcenile protivnika. NATO je potcenio Miloševića, jer su generalna očekivanja sa kojima se ušlo u rat 1999. bila da će rat trajati kratko i da će Milošević pristati na pregovore posle nekoliko dana. S druge strane, Milošević je potcenio NATO misleći da vazdušni udari ne mogu da mu uzmu unutrašnju vlast. To potcenjivanje je dovelo do toga da Milošević veruje da mu vazdušni napadi na neki način mogu koristiti, jer bi time, u očima javnosti, opravdao gubitak Kosova, koji je bio potpuno neminovan.

Da li u periodu između Dejtona i kosovske krize postoji u Srbiji svest o tome da bi Srbija mogla da uđe u rat sa NATO-om?

U to vreme u srpskom vojnom vrhu postoji svest o tome da se snage NATO-a nalaze u regionu, da su u Makedoniji, Bosni, delimično i u Albaniji, da su Mađarska, Rumunija i Bugarska veoma raspoložene da budu članice NATO-a. Već tada postoji svest da se SRJ nalazi u specifičnom okruženju. Te opasnosti je bio svestan i crnogorski državni vrh. Na sednici Vrhovnog saveta odbrane 4. oktobra 1998. crnogorski državni vrh, a delimično i vojni vrh, upozoravao je na to. Ali, karakteristika tog perioda je Miloševićevo neobaziranje na upozorenja. U periodu između novembra 1998. i marta 1999. smenio je sve ljude iz vojnog vrha, pa su na scenu dovedeni ljudi koji nisu dovodili u pitanje Miloševićevu političku odluku da uđe u sukob sa NATO-om.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net