PRED REIZBOROM: Aleksandar Tijanić

Mediji >

Svi direktori Radio-televizije Srbije

Tokom godina izgradnje, godina sramote i godina obnove Radio-televizije Srbije, funkcija generalnog direktora podrazumevala je izuzetno bliske ili izuzetno konfliktne odnose s vlastodršcima, burne javne rasprave sa savremenicima, jake reči i brojne protivnike. U zavisnosti od toga kako su se u toj ulozi snašli, upravljanje RTS-om za neke direktore bila je samo crtica u biografiji, za neke vrhunac karijere, a za jednog – direktan put na robiju

Ukoliko mu, što je skoro sasvim izvesno, pođe za rukom da po drugi put bude izabran za generalnog direktora Radio-televizije Srbije, Aleksandar Tijanić ipak neće biti rekorder po broju godina provedenih na čelnoj funkciji te medijske kuće. Rekorderi su za sada Milan Vukos, koji je RTS-om upravljao od 1972. do 1985, kao i Zdravko Vuković, koji je bio generalni direktor od 1962. do 1972. godine. Isto tako, ukoliko se desi neko čudo, pa Tijanić bude morao da traži drugi posao, ni to neće biti jedinstvena situacija. Tokom 52-godišnje istorije RTS-a, direktori su smenjivani pod čudnim okolnostima, imenovani pod još čudnijim, a čitav taj proces uvek je i obavezno bio rezultat aktuelnih političkih prilika i odnosa političkih snaga.

Iako jedinstven po mnogo čemu, Tijanić, kako god da okrenemo, nije jedinstvena pojava u istorijatu dosadašnjih generalnih direktora. Karijere njegovih prethodnika jasno pokazuju da je upravljanje RTS-om oduvek podrazumevalo izuzetno bliske ili izuzetno konfliktne odnose s vlastodršcima, burne javne rasprave sa savremenicima, jake reči i brojne protivnike. Teško je proceniti da li je to dobro za RTS i da li tako baš mora da bude, ali je sasvim sigurno da je u ovom trenutku malo onih koji se u tu sliku uklapaju bolje od Aleksandra Tijanića.

GENERALNI DIREKTORI RTS-a OD 1955. DO 2004:
Mirko Tepavac

GODINE IZGRADNJE: Prvi generalni direktor tadašnje Radio-televizije Beograd bio je Mirko Tepavac. Bivši skojevski ilegalac, partizan i partijski rukovodilac, imenovan je za generalnog direktora Radio Beograda 1955, a na toj poziciji bio je i u vreme osnivanja televizije 1958. No, za razliku od svojih sledbenika, kojima će upravljanje državnom televizijom uglavnom predstavljati kraj karijere, ova funkcija u Tepavčevoj biografiji nije bila jedna od presudnih: čitavih deset godina po odlasku s čela RTB-a, 1969. godine, postao je ministar spoljnih poslova tadašnje Jugoslavije. U međuvremenu, bio je i direktor "Politike" i jedna od viđenijih političkih figura svog doba. Početkom sedamdesetih, Tepavac ipak pada u nemilost – navodno zbog "antisovjetizma" i "odsustva klasnog pristupa u spoljnoj politici", sukoba sa Edvardom Kardeljom, ali vrlo verovatno i zbog javno iskazanih simpatija prema studentskom pokretu 1968. Zvanično, Tepavac je napustio političke vode posle unutarpartijskog sukoba između konzervativnog krila i "liberala" okupljenih oko Marka Nikezića, Koče Popovića i Latinke Perović. Tokom devedesetih, aktivan je u Evropskom pokretu u Srbiji, kao učesnik pokreta za demokratske promene i kao publicista – pre svega u listu "Republika".

foto: arhiv tv beogradZdravko Vuković

Značaj RTB-a u karijeri Mirka Tepavca možda najbolje i ilustruje značaj te medijske kuće u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji: skoro zanemarljiva crtica njegove biografije, bila je isto tako zanemarljiv faktor političkih uticaja. Međutim, kako je rastao broj radio i TV prijemnika, rastao je i značaj funkcije generalnog direktora: o tome najbolje govori činjenica da je jedan od Tepavčevih sledbenika – Zdravko Vuković – smenjen u već pomenutoj "čistki liberala". Vuković je na mesto generalnog direktora došao posle Dušana Popovića (direktor od 1959. do 1962) i tu se zadržao čitavih deset godina. U kratkoj vesti povodom njegove smrti u julu 2005, navodi se da je "tu kuću vodio u vreme njenog procvata", a i istorijat RTS-a pokazuje da je bilo upravo tako – za njegovog vakta udareni su temelji novinarske škole RTS-a, dopisničke mreže i sistema koji će tokom sedamdesetih i osamdesetih rezultirati programom o kojem se i danas s nostalgijom priča.

foto: arhiv tv beogradMilan Vukos

U knjizi Od deformacija SDB do maspoka i liberalizma: stenografski zapisi 196672, objavljenoj 1989, Vuković iznosi niz epizoda koje ilustruju prve sukobe tadašnjih političara s viđenijim novinarima i urednicima, ali i sve veći značaj koji se pridaje državnoj televiziji. Ipak, iako je Vuković "počišćen" kad i ostali navodno "liberalima" skloni urednici, njegov naslednik nije izabran isključivo na osnovu političkih preporuka. Naprotiv. Ako je Vukovićevo doba bilo zapamćeno kao vreme procvata, period od 1972. do 1985, tokom kojeg je direktor RTB-a bio Milan Vukos, svakako je zabeleženo kao zlatno doba – delom je u pitanju bilo ubiranje plodova Vukovićevog upravljanja, ali delom svakako i pametno usmeravanje sve veće i jače televizije. Milan Vukos je i pre dolaska na čelo RTB-a imao bogatu karijeru: bio je urednik kultnog lista "Student", studentski partijski funkcioner Beogradskog univerziteta, najmlađi ministar za kulturu Srbije (vlada Slobodana Penezića), potpredsednik gradske vlade u vreme gradonačelnika Branka Pešića, a jedan je i od osnivača Bitefa, Bemusa, Festa i Radosti Evrope. Skoro poetsku ilustraciju Vukosovog upravljanja televizijom, u jednom autorskom tekstu u "Politici" izneo je televizijski veteran Raša Popov: "Jednom mojoj ekipi zabrane ulazak u studio na Sajmu, jer je u njega ubačen otrov za trovanje pacova! Zovem urednika – na vikendu je. Zovem direktora OUR-a – i on je na vikendu. Zovem generalnog direktora, on se, iako je nedelja pre podne odazove, smesti nas u studio bez otrova. I još lično dođe da vidi nije li i tu ubačen otrov... Tako se o poverenom mu imanju brine domaćin."

foto: draško gagovićRatomir Vico

Teško je bilo kojeg od Vukosovih naslednika zamisliti u istoj situaciji. Ne samo što je njihova firma, u međuvremenu, postala mnogo moćnija i veća nego što je bila u vreme prvih direktora, već su i direktori novijeg doba bili sve bliži političkom vrhu, a sve udaljeniji od svojih zaposlenih i – ponekad – od realnosti. Od 1985. do 1989. na čelu RTB-a bio je Ratomir Vico, čovek čija će bliskost budućoj političkoj eliti postati jasna nekoliko godina kasnije, kada je po drugi put postao generalni direktor, a potom (1994) i ministar informisanja.

Krajem osamdesetih, međutim, raspad Jugoslavije i sramotno doba državne televizije tek su se nazirali.

GODINE SRAMOTE: Za razliku od mnogih novinara koji vremenom postanu političari, Dušan Mitević, generalni direktor Radio-televizije od 1989. do 1991. u novinarstvo je stigao direktno iz politike. Fotelju predsednika omladine Srbije zamenio je krajem šezdesetih pripravničkim statusom u Televiziji Beograd gde je vremenom, kažu svedoci, postao jedan od vodećih novinara i urednika. Takav status, uz činjenicu da je bio blizak prijatelj bračnog para Milošević-Marković još iz studentskih dana, učinili su da u političkim previranjima krajem osamdesetih postane jedna od ključnih karika Miloševićevog uspona na vlast. Po svedočenju Slave Đukića, tokom Osme sednice upravo je Mitević "davao ton iz studija Televizije Beograd" i bio "hokus-pokus kreativac". Takođe, opet po Đukićevim rečima, on je prvi preko TV ekrana lansirao Miloševićevo istorijsko "Niko ne sme da vas bije", izgovoreno u Kosovu Polju. Nije zbog toga čudo što je konačno došao i na čelnu poziciju u televiziji. Nije takođe ni čudo što je Mitevićeva televizija o srpskoj opoziciji, događajima 9. marta 1991. i svemu što je sledilo, izveštavala onako kako je izveštavala – u najmanju ruku neobjektivno. Čudo je, međutim, to što su demonstranti koji su tada tražili Mitevićevu smenu zaista poverovali da će njegov naslednik biti bolji.

foto: imre saboDušan Mitević

O Mitevićevoj karijeri, njegovom usponu i padu, njegovom prijateljstvu s Miloševićem i pravoj ulozi u političkom pozorištu devedesetih, mnogo je toga rečeno i napisano. Za ovu priču, međutim, najvažnije je da Mitevićeva televizija, u kontekstu onoga što se događalo posle njega, nije bila ni izbliza tako loša kao što se tada činilo. Ne zato što je Mitević bio bogzna kako dobar direktor ili novinar, već pre svega zbog toga što su njegovi naslednici uspeli da dosegnu do tada nezamislivo dno profesionalne i ljudske etike.

Žrtvujući svog dugogodišnjeg prijatelja, Slobodan Milošević je navodno ispunio zahteve demonstranata i imenovao novog direktora – već pomenutog Ratomira Vica. Provereni kadar učinio je da se strasti donekle smire, ali i on je bio samo privremeno rešenje. Naime, u međuvremenu je tipično miloševićevskim zakonskim obrtom omogućeno da televizija postane preduzeće pod totalnom kontrolom vladajuće partije. Na osnovu Zakona o Radio-televiziji iz 1991, objedinjena su tri samostalna preduzeća – RTV Beograd, Novi Sad i Priština i osnovano je javno preduzeće Radio-televizija Srbije u državnom vlasništvu. Ovakva centralizacija osigurala je uticaj Socijalističke partije Srbije na upravljanje televizijom, pre svega na izbor rukovodstva i uređivačku politiku, što će se pokazati ključnim u godinama koje su sledile. Između ostalog, već na samom početku, obavljena je čistka zaposlenih koji su ocenjeni kao nepodobni, a na njihova mesta dovedeni su novinari koji će učiniti da RTS tokom devedesetih bude ruglo jedne profesije, pa i jedne države.

Na čelo tako "očišćene" medijske kuće postavljen je 1992. Dobrosav Bjeletić, nekadašnji direktor Republičkog zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i univerzitetski profesor. Bjeletićevo vreme i njegov angažman možda najbolje ilustruju njegove sopstvene reči, izgovorene u intervjuu za "Večernje novosti" u maju 1992: "Zadovoljan sam što je RTV Srbije zakoračila u svet i postala svetska televizija, oslobođena od protektorata hrvatske televizije. Zadovoljan sam što smo pomogli srpskom narodu u Hrvatskoj da ga ustaše ne ubijaju dva puta: jednom duhovno, drugi put fizički."

foto: draško gagovićMilorad Vučelić

Posle Bjeletića, na čelo RTS-a postavljen je Milorad Vučelić. Ovaj bivši urednik "Studenta", sekretar časopisa "Ideje", sekretar i urednik pozorišnog programa u Studentskom kulturnom centru, urednik i komentator "Književnih novina" i "Književne reči", kao i bivši novinar NIN-a, još je i pre Miloševićevog doba važio za "dečka koji obećava". Devedesete su mu, međutim, pružile prilike da iskaže sve svoje političko-medijske potencijale. U njegovom slučaju, veza s politikom bila je vrlo eksplicitna i vrlo konkretna: osim upravljanja državnom televizijom, Vučelić je bio narodni poslanik, šef poslaničkog kluba SPS-a i član Izvršnog odbora te partije. Tokom januara 1993. Vučelić je s RTS-a uklonio više od hiljadu "nepodobnih" koji su tu preostali, fondove te kuće nemilice je trošio na spotove folk zvezda (pre svega Vesne Zmijanac), ali sve to tek su sitnice naspram činjenice da se upravo u njegovo doba iz studija RTS-a režalo na sve što je bilo protiv Miloševića, da se nemilice lagalo o svemu i o svima, da se bukvalno pozivalo na linč, rat i krvoproliće. Da ga 1995. na mestu generalnog direktora nije smenio Dragoljub Milanović, moglo bi se slobodno reći kako je Vučelićevo doba istovremeno bilo i doba najvećeg beščašća te kuće. Ovako, čini se da je između njih dvojice "mrtva trka".

foto: reutersDragoljub Milanović

Milanović je pre dolaska u direktorsku fotelju bio novinar TV Prištine, dopisnik "Politike ekspres", a kasnije i urednik političke rubrike tog lista. U vreme Osme sednice pričalo se da je Milanović unapred znao šta će koji delegat reći i šta će od čijeg govora ući u novine. Na XI kongresu CK Srbije 1989. izabran je za izvršnog sekretara, da bi tri godine kasnije bio imenovan za glavnog urednika Informativnog programa RTS-a. Pošto je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma bilo logično da Milošević kao balkanski mirotvorac promeni i svoju informativnu politiku, već izvikani Vučelić bio je prinuđen da svoje mesto ustupi ne toliko profilisanom, a opet u propagandi dovoljno verziranom Milanoviću. U tom smislu, Milanović je ne samo ispunio već verovatno i prevazišao Miloševićeva očekivanja: laži, huškanja, medijske konstrukcije i nenamensko trošenje sredstava nastavljeni su, ali ovaj put čak i bez one trunke ukusa i morala koja je prethodno bar ponekad mogla da se nađe. Dragoljub Milanović je Petog oktobra jedva izvukao živu glavu iz RTS-a, a danas robija zbog toga što je direktno odgovoran za smrt šesnaestoro radnika te kuće ubijenih u napadu NATO-a u aprilu 1999. Pitanje da li je desetogodišnja zatvorska kazna dovoljna za Milanovića, odavno se više ne postavlja. Suvišno je potpuno za svakog ko se seća Milanovićeve televizije i ne zaboravlja njegova nedela.

foto: peđa milosavljevićNenad Ristić

GODINE OPORAVKA: Neposredno posle Petog oktobra 2000, Vlada Srbije imenovala je Upravni odbor RTS-a i Kolegijum vršilaca dužnosti direktora u kojem su se našli Vojislav Milenković, Dragan Kolarević i Nenad Ristić. U decembru 2000, odlukom Privrednog suda za vršioca dužnosti generalnog direktora postavljen je Nenad Ristić. Iako na Ristićevu biografiju i novinarski ugled nije bilo većih primedbi, od njega se kao direktora u datom trenutku nije moglo očekivati ništa više osim da RTS preživi. Razorena infrastruktura, nagomilani dugovi, višak zaposlenih, nepoverenje gledalaca bili su problemi koji su zahtevali dugoročni rad i sistemske promene.

foto: aleksandar anđićAleksandar Crkvenjakov

Sve to započelo je u junu 2001. kada je za generalnog direktora izabran Aleksandar Crkvenjakov, koji je prethodnih trideset godina radio kao urednik i novinar Indeksa 202, Televizije Beograd, Trećeg kanala, ali i kao direktor marketinga "Kredibel banke". Tokom tri godine koje će provesti na funkciji Crkvenjakov će biti redovno optuživan da je "čovek Demokratske stranke", da sklapa štetne ugovore, da rasipa novac kojeg je u RTS-u i inače malo. S druge strane, on će na kraju svog mandata tvrditi da je smanjio broj zaposlenih sa 8100 na 5900, da je vratio dugove u iznosu od 30 miliona nemačkih maraka, da se RTS vratio u Evroviziju, da su plaćeni telefonski računi od pet godina unazad, da su obnovljene porušene i demolirane zgrade, digitalizovana oprema, povećane plate... Nesporno je da RTS u periodu od 2001. do 2004. i dalje nije bio televizija kakvoj su se nadali oni koji su je 1996. gađali jajima, a 2000. konačno i zapalili – očekivalo se više, drugačije i bolje. Nesporno je isto tako da su se u tom periodu zbog plata ili uslova rada stalno bunili sindikati ili pojedinci – očekivalo se valjda čudo i oporavak preko noći. Međutim, isto je tako nesporno da je u vreme Aleksandra Crkvenjakova RTS postao televizija ništa bolja i ništa gora od ostalih u to doba – što je, imajući u vidu situaciju iz 2000, već predstavljalo uspeh. Što se Crkvenjakova tiče, nelogično bi bilo da nije bio blizak ovom ili onom političkom centru moći. Da li je to bio DS ili neka druga grupacija, možda i nije toliko važno. Važno je ipak da se ta bliskost nije videla "iz aviona" i da je i u tom smislu napravljen kakav-takav pomak.

RTS, 5. OKTOBAR 2000: Premlaćivanje Dragoljuba Milanovića

Uprkos tome, konstantni sukobi unutar RTS-a, primedbe na politiku te kuće u raznim oblastima i (možda i najvažnije) promene na političkoj sceni Srbije doprineli su da u martu 2004. Crkvenjakov bude smenjen, a da se na njegovo mesto imenuje Aleksandar Tijanić. Obrazlažući takvu odluku Vlade, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović istakao je da je u pitanju profesionalna stvar i da je bivši direktor smenjen zbog lošeg izveštavanja RTS-a o sukobima na Kosovu 17. marta. Međutim, o Tijanićevom novom angažmanu govorkalo se mesecima pre kosovskih događaja i to protumačeno željom nove vlade da na čelo RTS-a dovede nekog sebi bliskog. Činjenica da je Tijanić tokom svoje karijere bio blizak sa svakim ko je išta značio u domaćoj politici i biznisu, kao i da u potpunosti odgovara profilu "kontroverzne" persone, smetala je mnogima: protiv njegovog imenovanja bunili su predstavnici novinarskih udruženja, stručne i manje stručne javnosti, njegovi bivši politički prijatelji. Ono što je bilo nesporno jeste da novi direktor ima zavidnu karijeru: radio je u NIN-u, zagrebačkom "Danasu", "Startu", "Slobodnoj Dalmaciji", "Oslobođenju", "Politici", "Evropljaninu", napravio je i vodio "Građanin", a praktično je od temelja izgradio TV "Politiku" i BK TV. U Vladi Mirka Marjanovića bio je ministar za informisanje (1996), a u kabinetu nekadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice savetnik. Pored tih zvaničnih funkcija, brojne su one nezvanične, koje su podrazumevale savetovanje, marketinške nastupe, poslovna prijateljstva, medijske kampanje. Međutim, imidž čoveka koji nema dlake na jeziku nikako se nije uklapao u projekcije po kojima je na čelu RTS-a neophodan pre svega pomiritelj i promišljeni menadžer.

Šest godina kasnije, potpuno je očigledno da je Tijanić, ako ništa drugo, ostao dosledan sebi: tokom dosadašnjeg direktorskog staža, posvađao se sa svakim s kim to nije uspeo ranije; svako pitanje koje se ticalo RTS-a postajalo je skandal; na jednu reč protiv sebe ili svoje kuće, odgovarao je s bar deset. Istovremeno, međutim, čini se da je održao obećanje da će na čelu RTS-a voditi računa pre svega o "disciplini i higijeni". Uz brojne zamerke koje se tiču programskog sadržaja, broja reklama, načina na koji se troši novac dobijen od pretplate... malo je onih koji bi mogli da kažu kako je RTS danas u lošijem stanju nego što je bio 2004. Zanimljivo je takođe da danas nije najjasnije "čiji je" zapravo Tijanić. Za razliku od svih dosadašnjih direktora, za koje je bilo manje ili više jasno na čijoj su strani u političkom smislu, izgleda da je Tijanić jedini koji je istovremeno svačiji i ničiji: pristalice zbog toga tvrde da je prvi iskoristio moć koju mu pruža pozicija na kojoj se nalazi, dok protivnici zastupaju tezu da se prema javnom servisu odnosi kao prema "svojoj prćiji".

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 29. jun) još nije sigurno da li će Upravni odbor RTS-a izabrati Aleksandra Tijanića za generalnog direktora. Sve, međutim, govori upravo u prilog toj tezi. Iako je donedavno tvrdio da ima mnogo ljudi koji bi njegov posao dobro obavljali, iako se na konkurs za direktora prijavilo još četrnaestoro kandidata, čini se da su "disciplina i higijena" i dalje na ceni.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Tijanić o uticajima

"Svaka politika voli da na takvom mestu vidi slugu od karijere, priučenog roba, skromnog poslušnika, korumpiranog obožavaoca koji za stan, tajni honorar ili kredit ispunjava svako naređenje... Da li ja odgovaram opisu?"
("Balkan", 22. februar 2004)

"Tajkuni su naše komšije. Tajkuni su naši poslodavci. Tajkuni su logistika naših stranaka. Finansijeri naših medija. Ktitori naših hramova. Bakšiš-age naše javne scene. Naši aduti za borbu protiv prljavih stranih tajkuna. Blagajnici naših lobista. Oni su naša sudbina. Kasno je za oduzimanje. Kasno je za preispitivanje. Kasno je za podelu. Samo ih valja usmeriti da igraju prema napisanim pravilima. Samo valja da dele – pola sebi, pola Šarcu. Ko je Kraljević Marko?"
("Politika", 12. novembar 2006)

"Trenutno sam najdalje od svake pomisli da ovaj posao radim i u drugom mandatu. Gledajući u blisku prošlost zaključujem da sam, pre pet godina, od profesionalno zapuštene kuće koja tri sata nije objavila vest o ubistvu premijera i dva dana nije imala sliku martovskog pogroma Srba na Kosovu napravio najgledaniju srpsku televiziju. Bilo je to doba detanta između Tadića, Koštunice i Nikolića. To vreme je prošlo. Sledeće četiri godine ova fotelja biće električna stolica. Volim roštilj, ali ne volim kad sam nekome biftek."
("Press", 28. april 2010)

"Ja sam u poslednjih pet godina, koliko sam direktor RTS-a, pet odsto svog vremena posvetio uređenju tog programa. Najveći deo vremena branim Javni servis od napada."
(Tribina "Javni servisi u regionu", 29. april 2010)

Direktori

1955–1959. Mirko Tepavac

1959–1962. Dušan Popović

1962–1972. Zdravko Vuković

1972–1985. Milan Vukos

1985–1988. Ratomir Vico

1989–1991. Dušan Mitević

1991 – Ratomir Vico

1992–1992. Dobrosav Bjeletić

1992–1995. Milorad Vučelić

1995–2000. Dragoljub Milanović

2000–2001. Nenad Ristić

2001–2004. Aleksandar Crkvenjakov

2004–2010. Aleksandar Tijanić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net