Autor

reagovanje >

Jugoslavija, Balkanski pakt i NATO

Odsustvo trajne koordinacije na nivou vojne operative, isključivo delimična koordinacija sa Grčkom i odbijanje da svoju odbranu stavi u funkciju NATO odbrambenih planova (Ljubljanska vrata), upućuje na zaključak da Jugoslavija nije bila u odbrambenom sistemu NATO-a

U brojevima nedeljnika "Vreme" od 8. aprila i 13. maja 2010. godine u dva nastavka objavljen je dodatak pod naslovom "Srbija i NATO". Ovaj dugački tekst, zajedno sa tematskim intervjuom sa dr Predragom Simićem koji je nedavno objavio knjigu Tito i NATO, predstavlja jedan koristan i informativan istorijski pregled naših odnosa sa NATO-om od Drugog svetskog rata.

U ovom prilogu, međutim, želim da skrenem pažnju na nedovoljnu preciznost kada su u pitanju Balkanski pakt i njegov stvarni domet i značaj. Naime, u tekstu koji su potpisali novinari Filip Švarm i Jovana Gligorijević u oba nastavka stoji gotovo indentična rečenica: "Na temeljima svega ovog – iako nije pristupila NATO-u – Jugoslavija se ranih pedesetih našla u Alijansinom sistemu kolektivne bezbednosti ("Vreme", 8. april, str. 25) i "Još važnije je bilo to da iako nije postala članica NATO-a, Jugoslavija se našla u njegovom sistemu kolektivne bezbednosti" ("Vreme", 13. maj, str. 36). Dr Predrag Simić u navedenom intervjuu izjavljuje: "Preko Balkanskog pakta, Jugoslavija de fakto postaje članica NATO-a iako de jure nikad to nije bila" ("Vreme", 13. maj, str 42).

Smatram da su navedene konstatacije ne samo neprecizne, već da u neku ruku šire i zablude. Naime, i pored toga što su pod okriljem Balkanskog pakta delimično razmenjivani i usaglašavani odbrambeni planovi sa Grčkom, smatram da se čak ni ova činjenica, iz razloga koje ću izneti, ne može tumačiti kao pripadanje kolektivnoj bezbednosti NATO-a, niti kao de fakto članstvom u NATO-u. Osim toga, u ovim tekstovima se ovlaš prelazi preko svih teškoća i napora prilikom sklapanja Balkanskog pakta kao najviše tačke saradnje Jugoslavije sa dvema članicama ove organizacije. Mislim da se upoznavanjem sa procesom dolaženja do njegovog potpisivanja bitno širi razumevanje njegove suštine. Na kraju, u objavljenim tekstovima nedostaje osvrt na značaj i efektivno trajanje Balkanskog pakta.

Tačne su konstatacije da Jugoslavija nije želela da iz ideoloških i unutrašnjopolitičkih razloga postane članica NATO-a. Ona je i otvoreno odbijala takve predloge koje su u izvesnim trenucima dolazile od strane Turske. Ovaj predlog je, naravno, učinjen uz odobrenje SAD, iz razloga ispitivanja stvarnih namera jugoslovenskog rukovodstva, bez stvarnih očekivanja da će biti prihvaćen. S druge strane, potencijalnom ulasku Jugoslavije u NATO suprotstavljale su se i pojedine njegove članice. Razlog za ovakav stav nalazio se u činjenici da je, bez obzira na strateški značaj Jugoslavije, ona imala komunističko uređenje. Teško je, naime, zamisliti jednu zemlju koja ima antikapitalistički sistem i nedemokratski režim kao članicu NATO-a (vojne diktature u Grčkoj i Turskoj pojaviće se tek kasnije). Sve to bi trebalo da bude prilično poznato svima koji su se malo zainteresovali za ovu problematiku.


Prepreke i motivi za sklapanje Balkanskog pakta

Možda je manje poznato da su se SAD u pojedinim trenucima, zapravo do pred samo potpisivanje, protivile i sklapanju Balkanskog pakta. Razloga za to ima više, od kojih je svakako jedan od najvažnijih protivljenje Italije, sa kojom je Jugoslavija bila u izuzetno zategnutim odnosima usled krize oko statusa Trsta, to jest zone A i B, i to u čitavom periodu 1945–1954. (videti, Roberto G. Rabel, Between East and WestTrieste, the United States and the Cold War, 1941-1954, Duke University Press, Durham, 1988). O tome svedoči i diplomatska prepiska SAD oko Trsta koja se može naći u Foreign Relations of the United States (u daljem tekstu FRUS) 1952–1954, Vol. VIII, Department of State, Washington DC, Government Printing Office, Washington DC, 1988, str 238–589.

U vezi s pitanjem Trsta izuzetno tvrdu poziciju i značaj koji mu se pridaje zastupala je i ambasador SAD u Italiji, Claire Booth Luce, supruga Henrya Lucea, vlasnika nedeljnika "Time", koja je imala izuzetan uticaj u vašingtonskom establišmentu. Ona je čak u jednoj ekstravagantnoj depeši Specijalnom savetniku predsednika SAD Jacksonu (od 30. juna 1953) ispevala pesmicu kojom ukazuje na ključni značaj ovog pitanja (videti navedeni tom FRUS, str. 267).

Naime, Italija je bila izuzetno značajan faktor u odbrambenom sistemu NATO-a, svakako značajniji od Jugoslavije. Bilo kakva nagodba na štetu Italije pretila je da osnaži ionako jaku Komunističku partiju ove zemlje što bi po mišljenju Amerikanaca moglo da dovede do bitnog narušavanja bezbednosti Zapada u slučaju konfrontacije sa SSSR. Ovo je vidljivo i kroz pokušaj (relativno neuspešan) SAD da uslove vojnu pomoć pruženoj Jugoslaviji njenim korišćenjem u odbrani Ljubljanskih vrata.


Grčka, Turska, Jugoslavija

Motivi Grčke i Turske, koje su pristupile NATO-u 1952. godine, bili su, naravno, drugačiji i proizlazili su iz njihovog nacionalnog interesa. Turska je bila najistočnija zemlja NATO-a, sa dugačkom granicom sa SSSR i, samim tim, potencijalno na udaru po širokom frontu. Povezivanje sa Grčkom i Jugoslavijom dodalo bi težinu regionu i njenom značaju u okviru NATO-a.

Grčka je sa svoje strane imala negativno iskustvo građanskog rata u okviru koga je izvršena koncentracija komunističkih partizana na severu Grčke sa potencijalnom strategijom stvaranja odvojene države na ovoj teritoriji (pod imenom Makedonija) i njenim otcepljenjem uz oslonac na Bugarsku, a samim tim na SSSR. Obilnu pomoć komunističkoj gerili pružala je i Jugoslavija sve dok Tito, posle raskida sa Kominformom, nije zatvorio granicu Jugoslavije za pomoć grčkim partizanima 1949. godine.

Stvaranjem vojnog saveza sa Turskom i Jugoslavijom, ne samo da bi se pridobila Jugoslavija, koja je do koju godinu pre toga smatrana neprijateljem zbog pomoći grčkoj komunističkoj gerili, već bi jugoslovenska dugačka granica sa Bugarskom smanjila pritisak na severnu Grčku koja bi dolazila iz pravca ovog sovjetskog satelita. U takvom savezu Grčka bi obezbedila svoje levo i desno krilo i dobila manji i lakše odbranjiv front u slučaju konfrontacije. Nije slučajno što je prvi predlog o stvaranju vojnog sporazuma između Grčke i Jugoslavije došao od grčke strane u decembru 1950.

Grčka i Turska su pristupile NATO-u 1952. godine, a značaj Jugoslavije se ogledao u spajanju ovih mediteranskih zemalja sa Zapadom, to jest u geografskom povezivanju NATO-a.

Motivi jugoslovenskog rukovodstva da uđu u bliži savez sa ovim državama bili su višestruki i višeslojni. Očigledan motiv je odbrana od spoljne agresije od strane SSSR i njegovih satelita. Situacija u SSSR nije bila sasvim jasna ni posle smrti Staljina (mart 1953), pa je stvaranje saveza bilo neka vrsta dodatne garancije potencijalne zapadne podrške. No, osim toga, Jugoslavija je već bila počela da prima pomoć (materijalnu i vojnu) od SAD, pa je bliži savez sa njenim novim NATO partnerima predstavljao i dodatnu garanciju američkoj strani da Jugoslavija neće ići u olako pomirenje sa SSSR posle odlaska Staljina. Pomirenje sa Grčkom i bliži odnosi sa Turskom davali su značaj celokupnoj regiji, pa samim tim i Jugoslaviji.

Takođe, jedan od izuzetno važnih motiva bio je rešenje statusa granice sa Italijom – pri čemu je manifestovan izuzetno tvrd stav jugoslovenskog rukovodstava o statusu teritorija koje su oslobodili partizani i samog grada Trsta. Drugim rečima, prelazak tršćanskog pitanja iz sfere hladnoratovske konfrontacije kakva je ona bila u početku u spor između saveznika (Italija) i potencijalnog saveznika (Jugoslavija), davala je jugoslovenskoj strani neuporedivo bolju diplomatsku pregovaračku poziciju.

Najzad, potencijalni savez je omogućavao i bližu saradnju sa Zapadom bez ulaženja u NATO. Umesto NATO-a, s obzirom na to da je on bio neprihvatljiv, jugoslovenska strana je pokazivala interes za ideju o Evropskoj odbrambenoj zajednici, o čijem formiranju se u to vreme govorilo i koja je inicirana od strane SAD kako bi se podstakle čvršće evropske integracije i obnovila vojna uloga Zapadne Nemačke.


Ankarski ugovor

Smatram da je važno navesti i šta je prethodilo stvaranju Balkanskog pakta. Pre ovog sporazuma, Grčka, Turska i Jugoslavija potpisale su Ankarski ugovor, 28. februara 1953, iz čijeg nacrta su bile izbačene sve vojne odredbe, osim načelnih, upravo na insistiranje NATO-a. Naime, američka strana je sve do pred kraj stvaranja sporazuma, insistirala na opreznosti, što zbog Italije, što zbog obaveza koje bi NATO, u tom slučaju, potencijalno preuzeo. Tek u junu 1954. godine dolazi do rešenosti triju zemalja da ovaj sporazum preraste u vojno-odbrambeni savez, a sam Balkanski pakt je potpisan na Bledu u avgustu 1954. godine.

Usled krize oko Trsta, bilo je predloga koji su potekli od SAD, da se ovom savezu priključi i Italija. To je naišlo na protivljenje od strane Grčke, jer bi se po mišljenju njenih zvaničnika time umanjio njen značaj kao i značaj regionalnog saveza. (Posle sporazuma u vezi s Trstom u jesen 1954, Grčka je promenila stav u vezi s Italijom, ali se njenom potencijalnom prijemu usprotivila Jugoslavija.)

Sam sadržaj Balkanskog pakta menjan je u poslednjem trenutku na insistiranje kako Jugoslavije tako i NATO-a. Jugoslovenska strana je u početku želela automatizam vojnog učešća potpisnica Pakta u odbrani od napada na bilo koju od zemalja koje su pristupile ovom savezu. Tome su se suprotstavljale zemlje NATO-a sa SAD na čelu. Bilo je više razloga za ovo protivljenje. Svakako, najznačajniji je bio opasnost od uvlačenja, po automatizmu, NATO-a u sukob sa SSSR zbog njegovog eventualnog napada na Jugoslaviju (nečlanicu NATO-a). Drugi razlog je što bi potencijalni sukob Jugoslavije sa članicom NATO-a Italijom, zbog Trsta (pri čemu je tokom sporenja oko ovog pitanja dolazilo i do vojnih pretnji i zaoštravanja), dovelo do sukoba unutar zemalja članica NATO-a ukoliko bi po principu automatizma u taj sukob bile uključene Grčka i Turska.

Debata u okviru NATO-a završena je tako što je odobreno da članice mogu da formiraju posebne saveze, pa je tako došlo i do realizacije potpisivanja Balkanskog pakta. Ovo je omogućeno time što je odbačeno pravo veta članica NATO-a na druge vojne saveze njenih članica, prvenstveno zbog interesa SAD koje su stvarale vojne saveze i van kruga zemalja koje su pripadale NATO-u. Međutim, u tekstu Balkanskog pakta uvedena je formulacija da se u slučaju agresije protiv neke zemlje prema kojoj jedna ili više zemalja imaju obaveze uzajamne pomoći, primeni posebna procedura. U tom slučaju, vršile bi se konsultacije na nivou Stalnog saveta Pakta. Ovo je, s jedne strane, potencijalno sprečavalo da dođe do širenja sukoba između članica NATO-a – na primer u slučaju sukoba Italije i Jugoslavije zbog Trsta. S druge strane, agresija protiv neke druge NATO države (sem Grčke i Turske) ne bi automatski obavezivale Jugoslaviju na oružani angažman (na primer, u slučaju napada SSSR na Zapadnu Nemačku). Na taj način Pakt je postao isključivo odbrambeni i nezavisan od NATO-a.

To, međutim, nije sve. Na insistiranje SAD, članovi sporazuma Balkanskog pakta o uzajamnoj pomoći su ublaženi kako bi bili manje obavezujući. Član 2, uzet za sebe, sličan je članu 5 Severnoatlantskog ugovora (NAT). Taj član u tekstu Balkanskog pakta (član 2) vredi citirati u celini:

"Strane ugovornice saglasile su se da će svaku oružanu agresiju protiv jedne ili više od njih na ma kom delu njihove teritorije smatrati kao agresiju protiv svih snaga ugovornica, koje će, prema tome u vršenju prava legitimne, individualne i kolektivne samoodbrane, priznate članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija, pružiti pomoć, individualno i kolektivno, napadnutoj Strani ili Stranama, preduzimajući po zajedničkom dogovoru, odmah sve mere, podrazumevajući tu i upotrebu vojne sile, koju budu smatrale potrebnim za efikasnu odbranu.

Strane ugovornice, uz rezervu člana VII ovog ugovora, obavezuju se da neće zaključiti mir niti bilo kakav drugi aranžman sa agresorom, sem po prethodnom međusobnom sporazumu."

No, ovom članu je, na insistiranje NATO-a, pridodat i član 10 koji glasi:

"Odredbe ovog Ugovora ne utiču i ne mogu se tumačiti kao da na ma koji način utiču na prava i obaveze koje za Grčku i Tursku proističu iz Severnoatlantskog ugovora od 4. aprila 1949. godine."

Ovaj član je proistekao iz više razloga, kao što je već rečeno, ali u ovom kontekstu očigledna je želja da se sačuva mogućnost da ne dođe do opšteg sukoba NATO-a sa SSSR u slučaju napada na Jugoslaviju. Naivno mi se čini verovanje da bi u slučaju takvog napada došlo do opšteg sukoba NATO-a sa SSSR po automatizmu, što bi u tom slučaju i u to vreme moglo da dovede i do nuklearnog rata. Drugim rečima, Jugoslavija nije de fakto bila ni u NATO-u, niti deo Alijanse.

Reakcija SAD bi gotovo zasigurno morala da bude potpuno nedvosmislena u slučaju agresije SSSR na zemlju potpisnicu Severnoatlantskog ugovora, dok bi u slučaju napada na Jugoslaviju pitanje reakcije zavisilo od političkih odluka do kojih bi se došlo u zavisnosti od toga da li bi se i na koji način potencijalni konflikt prelio izvan granica Jugoslavije.


Dokle bi išla podrška u slučaju napada na Jugoslaviju?

Nije više tajna ni to da se Velika Britanija suprotstavljala ideji da se u slučaju napada na Jugoslaviju pošalju simbolične vojne snage prilikom pružanja pomoći otporu agresiji. Ovako izričito protivljenje moralo je da bude uvaženo od strane SAD, tako da je ovo pitanje posle dužeg vremena relativizovano u smislu da se ostavi mogućnost da se o tome naknadno odlučuje u skladu sa situacijom koja bi eventualno proistekla u slučaju oružanog sukoba Jugoslavije sa SSSR.

Ambivalentnost SAD prema potencijalnom sukobu SSSR i Jugoslavije manifestovana je u više navrata. Tako, na primer, prilikom razgovora generala Collinsa, načelnika Generalštaba kopnene vojske SAD, i načelnika Generalštaba JNA Koče Popovića u jesen 1951. godine, došlo je do spora oko uslovaljavanja pomoći od strane SAD inspekcijom vojnih objekata JNA, oko uklapanja jugoslovenskih oružanih snaga u NATO odbrambene planove (Ljubljanska vrata) i oko nivoa podrške na koji bi Jugoslavija mogla da računa u slučaju agresije od strane SSSR.

Najozbiljnije razočaranje za Koču Popovića bila je Collinsova konstatacija da SAD ne bi, u slučaju agresije od strane SSSR, Jugoslovenima pružila podršku iz vazduha upotrebom svoje avijacije. Odgovor načelnika Generalštaba JNA se sastojao u gorkoj konstataciji da to samo govori u prilog potrebi da njegova zemlja stvori sopstvenu avijaciju. Collins je pokušao da ublaži svoju izjavu tako što je dodao da bi sasvim druga situacija nastala ukoliko bi se rat proširio van lokalnih okvira, što on lično veruje da bi se dogodilo (videti: Lorraine M. Lees, Keeping Tito Afloat,The United States, Yugoslavia and the Cold War, Pennsylvania State University Press, University Park, PA. 1997. str. 110).

Prvi uslov, u vezi s inspekcijom vojnih objekata, važio je za sve zemlje koje su u tom momentu dobijale američku vojnu pomoć pod programom uzajamne pomoći (Mutual Security Assistance) i prevaziđen je tek Titovom odlukom jer je on to smatrao manje fundamentalnim pitanjem nego što ga je smatrao njegov Generalštab.

Pitanje uklapanja u odbrambenu strategiju NATO-a u tom momentu ostalo je otvoreno i sporno, jer je NATO izrazito naglašavao potrebu odbrane Ljubljanskih vrata i stavljanja najvećeg dela vojne pomoći SAD u tu funkciju. To se nije uklapalo u jugoslovensku koncepciju. Naime, jugoslovenska strane je želela da drži široki front po celoj dužini svoje teritorije. Na taj način je, u suštini, odbijala da postane integralni deo odbrambenih planova NATO-a.

Realno je NATO zaobiđen i ostavljen po strani, a vojna saradnja je uglavnom nastavljena tripartitno od strane Zapada sa SAD, Francuskom i Velikom Britanijom, kao supstitutima za NATO. Titu je ovo odgovaralo tako što ni vojno ni ideološki ne bi bio povezan sa NATO-om, a Amerikancima je odgovaralo da Jugoslavija bude povezana sa više zapadnih zemalja.

Na taj način, iako su ovo bile vodeće sile alijanse, NATO je kao organizacija izgubio institucionalnu ulogu u ovoj vojno-diplomatskoj "igri". U prilog tome govori i činjenica da je kao predstavnik ove tripartitne grupe bio određen general Thomas Handy, zamenik zapovednika američkih vojnih snaga u Evropi, umesto admirala Roberta Carneya. Carney je imao važan položaj u NATO-u kao komandant NATO snaga za Jugoistočnu Evropu. Time se svesno izašlo u susret Titu, zbog neprihvatljivosti NATO-a za jugoslovensku stranu.

Prilikom posete generala Handya Jugoslaviji u novembru 1952, održana je konferencija tripartitnih sila sa jugoslovenskom stranom. Ova konferencija se odvijala u napetoj atmosferi zbog postavljana čitavog niza pitanja: u vezi s Ljubljanskim vratima, generalnom strategijom i taktikom, tehničkim podacima. Jugoslovenska strana, predvođena generalom Pekom Dapčevićem, odbijala je da pruži tražene odgovore zahtevajući da se dostupnost tih podataka reši na političkom nivou. U pojedinim momentima izgledalo je da će doći i do prekida konferencije. Jugoslovenska strana je smatrala da su pitanja isuviše osetljiva i da nema adekvatnog eksplicitnog stava o stvarnim namerama Zapada. Ipak, jugoslovenska strana je prihvatila listu pitanja, a general Handy je po odlasku napisao izveštaj.

U decembru su ambasadori triju zemalja (SAD, Velika Britanija, Francuska) na sastanku kod ministra spoljnih poslova Edvarda Kardelja, razgovarajući o Handyjevom izveštaju, objašnjavali da su ovi podaci neophodni radi planiranja raznih opcija u slučaju agresije na Jugoslaviju. Kardelj je rekao da se nada da Jugoslavija neće biti u poziciji da se brani sama ili da postane nova Koreja – aludirajući na ograničen lokalni rat sa stranom podrškom jugoslovenskoj strani. Rekao je da očekuje da taj rat ne ostane lokalan. Američki ambasador Allen je brzo relativizovao razgovor ukazujući da se odluke u vezi s takvim događanjima nužno moraju donositi na najvišem nivou (FRUS, Vol VIII, str. 1332–1333).

Da je pitanje stvarne podrške od strane Zapada i njene širine u slučaju agresije SSSR na Jugoslaviju bilo od ključnog značaja i da je s tim u vezi postojala snažna sumnja sa jugoslovenske strane, svedoči razgovor između Tita i američkog ambasadora Allena vođen 7. januara 1953. godine, posle posete generala Handyja. U tom razgovoru Tito je izrazio razočaranje da je generalu Handyju zadata platforma za pregovore oko vojne saradnje na osnovu pretpostavke da će se potencijalni rat na teritoriji Jugoslavije voditi po modelu rata koji se vodi u Koreji. Napomenuo mu je da to razočaranje dele i oni iz rukovodstva koji su sa tom platformom upoznati. Mada je izrazio uverenje da bi potencijalni sukob prerastao u opšti rat, rekao je da će uskoro morati da pripremi narod na činjenicu da će morati da se osloni na sopstvene snage u slučaju napada. Allen mu je rekao da je osnovni jugoslovenski problem sukob sa Italijom i da to predstavlja kamen spoticanja u sistemu kolektivne sigurnosti (FRUS 1335-1336).

Više od godinu dana kasnije, jugoslovensko rukovodstvo je zadržalo isto viđenje. U razgovoru sa američkim ambasadorom Riddelbergerom, jugoslovenski ambasador u SAD Vladimir Popović, koji je bio u Beogradu na konsultacijama, izneo je ocenu (23. jun, 1954. FRUS, str. 1385–1387) da je hladan odnos SAD prema jugoslovenskim naporima da se uključe u sistem zajedničke odbrane doveo do toga da jugoslovenska strana pomišlja da se američka strana koleba u vezi s podrškom Jugoslaviji u ekonomskom i vojnom smislu, te se javljaju mišljenja da je neophodno da jugoslovenska strana preispita svoju politiku.

Pitanje Trsta je bilo rešeno početkom oktobra 1954. godine, posle dugih pregovora uz učešće Britanije i SAD, na način koji je u suštini priznao postojeće stanje. Prethodno je predsednik Eisenhower preko iskusnog diplomate Roberta Murphya poslao izuzetno toplo lično intonirano pismo Titu u kome mu nagoveštava nastavak ekonomske pomoći.


Početak i kraj Balkanskog pakta

Balkanski pakt je potpisan u avgustu 1954. godine, da bi konačno bio ratifikovan 1955. On je realno bio mrtav čim je napravljen. Naime, ne samo da je dolazilo do nagoveštaja normalizacije odnosa sa SSSR, na inicijativu sovjetske strane, već je počela i da se javlja ideja o nesvrstavanju.

No, nije samo postepen zaokret u Titovoj politici doveo do gubljenja značaja Balkanskog pakta. Grčka i Turska su 1955. godine već bile ušle u spor oko budućnosti Kipra. Ovaj spor je dobio dramatične razmere posle bačene bombe na turski konzulat u Solunu. Tome je prethodilo nasilje nad grčkom manjinom u Istanbulu i Izmiru, što je dovelo i do njenog egzodusa. Ovaj sukob ne samo da je okončao saradnju u okviru Balkanskog pakta, već je ugrozio i jedinstvo južnog krila NATO-a. Izuzetno zaoštreni odnosi između Grčke i Turske su s vremena na vreme dovodili ove zemlje na ivicu rata (na primer, 1967. i 1974).

Značaj Balkanskog pakta je zbog navedenih razloga bio više simboličan, a realno, gotovo nikakav. U istorijama hladnog rata on se ili ne pominje ili samo ovlaš. Na primer, u knjizi koja je klasično delo ove literature, Johna Lewisa Gaddisa, Strategies of ContainmentA Critical Appraisal of American Foreign Policy (Oxford University Press, Oxford, 1982. i 2005), Balkanski pakt se ni ne pominje, iako se dužna pažnja posvećuje Jugoslaviji i Titu. Isto važi i za knjigu Martina Walkera The Cold War- A History (Holt, New York, 1993). U savremenim udžbenicima iz spoljne politike SAD, Balkanski pakt se, takođe, ne spominje. Time je o njegovom značaju gotovo sve rečeno.


Zašto je Balkanski pakt značajan?

Zašto je onda Balkanski pakt bitan za nas? Zašto se o njemu uopšte govori, s vremena na vreme?

Pre nego što pokušam da pružim odgovor na ovo pitanje, moram da pohvalim i ujedno skrenem pažnju šire javnosti na izuzetno vredan zbornik radova i dokumenata (u dva toma) sa skupa koji je održan u Beogradu u novembru 2005. godine, pod naslovom Balkanski pakt 1953/1954. (u izdanju Instituta za strategijska istraživanja, Odeljenja za vojnu istoriju, 2008. godine) pod rukovodstvom dr Dragana Bogetića kao predsednika uređivačkog odbora. U njemu se nalaze ne samo različita viđenja domaćih i stranih autora, već i veliki deo dokumenata i vojne i diplomatske prepiske koji su prethodili potpisivanju Balkanskog pakta.

Smatram da je za nas Balkanski pakt značajan iz više razloga. Prvo, njegovo potpisivanje je bila najviša tačka vojne saradnje sa Zapadom u istoriji Jugoslavije. Do njega se došlo u vremenu kada se Jugoslavija nalazila u izuzetno nezavidnom položaju – pod pretnjom Istoka i kao ideološki protivnik Zapada. Osim toga, Jugoslavija je tada imala izuzetno lošu skoriju prošlost sa susednom Grčkom i neprijateljski spor oko teritorije sa susednom Italijom. Pokušaj da se ove teškoće prevaziđu i/ili bar relativizuju agilnim vojno-diplomatskim angažmanom i stvaranjem regionalnog saveza, uz čvrsto insistiranje na odbrani sopstvene nezavisnosti od oba bloka, predstavljao je veliki diplomatski uspeh. Uspeh je utoliko veći što je ova inicijativa realizovana u izuzetno složenim međunarodnim uslovima i pod pritiskom potencijalne agresije od strane SSSR i njegovih satelita, kao i na fonu izuzetno teške ekonomske situacije u zemlji. Njegovo potpisivanje je nesumnjivo dovelo do dodatne međunarodne afirmacije Tita i Jugoslavije posle raskida sa SSSR.

Ovaj kratki osvrt na događaje i aktivnosti koji su prethodili potpisivanju Balkanskog pakta ni približno ne odražava napore, teškoće i sporove koji su pratili njegovo stvaranje. Iz tog razloga, ako ni zbog čega drugog, on bi trebalo da bude, makar kod nas, predmet proučavanja, ne samo od strane profesionalnih istoričara već i svakog ko se interesuje za problematiku međunarodnih odnosa, posebno aktivnih i naročito mlađih diplomata.

Istakao bih i ambivalentan odnos Zapada i SAD u diplomatskom procesu dolaženja do ovog rešenja. Naime, SAD su se dugo opirale da pruže podršku stvaranju vojnog saveza, kako iz razloga primedbi i interesa njenih članica (Italija), tako i iz razloga nemogućnosti da se do kraja opredele o meri pomoći Jugoslaviji. Od samog početka raskida Jugoslavije sa SSSR, pristup SAD je bio obojen ideološkim i političkim opterećenjima. Dolaženje do vojne i ekonomske pomoći Jugoslaviji bilo je dugo i mukotrpno. Razlozi se nalaze u vremenu neophodnom da se sukob sa Staljinom shvati dovoljno ozbiljnim, jer se nije uklapao u već nastale ideološke šeme, do problema sa Kongresom i birokratskih teškoća uklapanja Jugoslavije u sistem vojne pomoći, preko slučaja Stepinac, na kome je insistirao jedan broj kongresmena, pa sve do pokušaja da se Jugoslavija instrumentalizuje za odbranu Ljubljanskih vrata i time podredi interesima NATO-a.

Na osnovu svega navedenog u ovom osvrtu, čini mi se gotovo izvesnim da bi u slučaju rata sa SSSR, SAD pokušale da ovaj sukob svedu u razmere lokalnog rata uz materijalnu i vojnu podršku, ali bez direktnog učešća njihovih oružanih snaga. To ne bi trebalo nikoga da čudi, jer su svima i uvek nacionalni interesi najpreči i unutrašnja politička ograničenja najvažnija.

Iz istog razloga ne bi trebalo da čudi ni čvrst otpor Jugoslavije da ne bude instrumentalizovana od strane SAD i NATO-a, te da je osnovni oslonac tražila u sopstvenoj vojsci i diplomatiji koja je i dovela do stvaranja Balkanskog pakta.

Konačno, odsustvo trajne koordinacije na nivou vojne operative, isključivo delimična koordinacija sa Grčkom i odbijanje da svoju odbranu stavi u funkciju NATO odbrambenih planova (Ljubljanska vrata), upućuje na zaključak da Jugoslavija nije bila u odbrambenom sistemu NATO-a. Ukoliko se tome dodaju i politički sadržaj Balkanskog pakta i oprez sa kome se pristupilo njegovom stvaranju od strane SAD, Velike Britanije i Francuske, kao vodećih sila NATO-a, zbog preuzimanja potencijalnih obaveza u slučaju napada na Jugoslaviju od strane SSSR, vidi se da je Jugoslavija bila tretirana kao poseban slučaj, a ne kao pridruženi član ovog saveza. Skepsa jugoslovenske strane u vezi sa stvarnom podrškom Zapada u slučaju napada od strane SSSR, koja nije bila bez osnova, dodatno doprinosi zaključku da Jugoslavija nije bila u kolektivnom bezbednosnom sistemu Alijanse, niti de fakto u NATO-u.

Autor je bivši ambasador u SAD, član Foruma za međunarodne odnose i Centra za liberalno demokratske studije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net