Na licu mesta: Johanesburg

Put u Južnu Afriku počinje strahom, ili bar zebnjom. Teško da drugačije može da bude uz bezbrojne priče o kriminalu, kojih je skoro kao priča o fudbalu, uz reklame za hostele i hotele u Johanesburgu u kojima je standardna rečenica „mi smo u sigurnom delu grada“, uz bombardovanje vestima o već opljačkanim posetiocima (naročito novinarima), upozorenja znanih i neznanih na opasnosti koje vrebaju u toj zemlji… Putnička i fudbalska groznica, ona pozitivna, ipak počinje bar pre ulaska u avion za Johanesburg. Reke putnika opremljenih svim mogućim navijačkim rekvizitima slivaju se prema terminalu sa koga poleće avion za Južnu Afriku na minhenskom aerodromu. Mnogi su u dresovima Nemačke, Slovenije, Danske, Srbije, hodnici bruje od uzbuđenja. Na aerodromu u Johanesburgu atmosfera je karnevalska, odjekuju već čuvene „slonovske“ trube, navijači (i navijačice) iz celog sveta pevaju, stariji Brazilac u žutom dresu reprezentacije nosi visoko podignut pehar svetskog prvaka, burno pozdravljen od zemljaka koji ga čekaju.

Na prvi pogled se vidi da je Johanesburg nekada bio rudarski grad. Sve je počelo 1886. godine, kada je na mestu današnjeg grada pronađeno zlato i za svega nekoliko godina Johanesburg je postao metropola Južne Afrike. Da bi se došlo do zlata moralo se kopati veoma duboko, o čemu svedoče brojne udoline širom grada. Neke su danas pretvorene u veštačka jezera, a nekadašnja brda iskopane zemlje pokrivena su zelenilom, svega nekoliko ih je ostavljeno u prvobitnom stanju da svedoči o vremenu zlatne groznice. Na mestu nekoliko bivših rudnika na teritoriji samog grada se još uvek radi, prerađuje se nekadašnja jalovina, iz koje se novim metodama izvlače ponekad i veće količine zlata od onih koje su kopali prvi rudari krajem XIX veka.

Nedeljom mnogi delovi Johanesburga deluju skoro pusto. Pod blistavim suncem ulice izgledaju mirno, promiču retki prolaznici, na pločnicima se ponegde prodaje voće, rade i priručne berberske radnje na trotoaru. Na mnogim raskrsnicama i semaforima stoje ljudi ogrnuti u zastave zemalja učesnica Svetskog prvenstva u fudbalu, koji te zastave prodaju malobrojnim vozačima. Zastave su očigledno dobar biznis ovih dana u Južnoj Africi, ima ih u prozorima i na krovovima mnogih kuća, vijore se zakačene na automobile, od kojih većina ima retrovizore obmotane zastavom Južne Afrike. Ono što upada u oči je da u pojedinim delovima grada na ulicama uopšte nema belaca, na primer na obodu Aleksandrije, jednog od najsiromašnijih kvartova Johanesburga.

Elektricna ograda

Ima nešto zloslutno, bar onima koji se prvi put sa tim sreću, u zidovima obmotanim bodljikavom žicom, upozorenjima da je žica na vrhu zida naelektrisana, krupnim psima opakog izgleda koji stoje iza svake kapije u „bezbednim“ kućama. Sve to ne znači da se u Johanesburgu ljudi zatvaraju u svoje domove i ne hodaju ulicama. „Ima nekoliko delova grada u koje nije preporučljivo ići, naročito noću, ali turisti tamo i nemaju šta da traže“, kaže Klara, Portugalka iz Mozambika, vlasnica hostela Paraiso u jednoj od „sigurnih zona“. „Ovaj grad je dovoljno veliki da ima šta lepo u njemu da se vidi, nemojte da zbog straha to propustite.“

Rodes park, u južnom delu grada koji se zove Kensington, jedno je od nekoliko mesta u gradu gde su postavljeni ogromni video bimovi na kojima se prenose utakmice. U poluvremenu ili u pauzama između mečeva, na bini između divovskih ekrana svira se i peva tradicionalna muzika, hip hop, rep. Na ulasku u park, pre početka utakmice između Srbije i Gane, posle obaveznog pitanja o zemlji porekla obezbeđenje srdačno pozdravlja „jedinog navijača Srbije na ovom mestu“. „Ne ljuti se, mi svi navijamo danas za našu afričku braću.“

Stotine ljudi sede i leže na travi, dečaci igraju fudbal na improvizovanom igralištu. Majke sa malom decom ponele su ćebad jer se večernja svežina uvlači u kosti čim sunce počne da zalazi. Stariji nose stolice na rasklapanje, a umorni harmonikaš je svoj instrument poturio kao naslon.

Buka koju stvaraju navijači Gane odjekuje po celom kraju sa ogromnih zvučnika, a svaki neuspešni udarac ka golu Srbije izaziva kolektivni uzdah u parku. Obezbeđenje je brojno, tu je i nekoliko policijskih kola, ali nema nikakvih incidenata, atmosfera je sjajna. Prilazi mladi crnac zamućenih očiju sa fotoaparatom u ruci, traži cigaretu i nudi fotografisanje „po povoljnoj ceni“. Pošto je za fotografisanje odbijen, okreće se i odlazi ka sledećoj mušteriji. „Hvala ti u svakom slučaju, bar si mi dao cigaretu.“

I bi penal, i bi slavlje među gledaocima. Kada se utakmica završila, na pozornicu se opet popela crna gospođa moćnog glasa, koja je tako dobro pevala na poluvremenu. „Ne budi tužan, biće bolje sledeći put“, dobacuje uz smeh tamnoputi čuvar na izlazu iz parka. „I hodaj brže ako ne stanuješ blizu, u Južnoj Africi se rano smrkava.“