VREME USPEHA I NACIONALNE SLAVE: Dafina Milanović / foto: sava radovanović

Radikalski Udbini arhivi (2) >

Gazda-Jezda i Dafina
u raljama Službe

Slomovi piramidalnih banaka devedesetih – Jezdimira Vasiljevića i Dafine Milanović – naravno da nisu prošli neprimećeno kod Službe. Štaviše, pametniji operativci hladno su predvideli šta će se desiti i to uredno zabeležili u svojim periodičnim informacijama. Naravno da nije preduzeto ništa: suviše važnih ljudi bilo je upetljano u te bankarske prevare, sa ove, ali i sa one strane zakona i vlasti. Hijene su bile nanjušile debelu crkotinu i počele da kruže oko nje, čekajući da prvo Bengalski Tigar poždere koliko mu treba

Prvo nekoliko metodoloških zapažanja. Pažljivim čitanjem ovih 4000 strana "Policijskog dosijea" dade se primetiti da su u velikoj većini slučajeva imena operativnih radnika i analitičara koji su pisali službene beleške i informacije "redigovana", tj. izostavljena, kao i imena najvećeg broja saradničkih veza i izvora određenih podataka. U izvesnom broju slučajeva, naročito u III i IV tomu, ta imena su ostala. Stvar je BIA, kao pravne slednice SDB-a i RDB-a, da vidi je li tu reč o onom delu materijala koji je prof. dr Vojislav Šešelj dobavio "samo njemu znanim putem", što reče recenzent i pisac predgovora, neki Bojan Aleksić, ili o propustu unutar Službe, Vlade ili organa nadležnih za saradnju s Haškim tribunalom. Nije da je tu sad nastupila neka velika šteta; reč je o radnicima Službe poznatim odranije koji su pratili svoje sektore; ima tu dva-tri bivša načelnika, dva-tri pomoćnika i zamenika, neki načelnici uprava. Ima i radnika DB-a u svojim egzotičnijim svojstvima: jedan, notorno poznat, u svom nekadašnjem svojstvu radnika milicije na Novom Beogradu (Milorad Bracanović); jedan čak i u svojstvu komandira milicije RSK u Belom Manastiru (Vasilije Mijović); itd. Prolaze tu sasvim otvoreno i Žika Crnogorac Ivanović u dosta neprijatnom kontekstu (veze lica sa organizovanim kriminalom i paravojnim formacijama po liniji ekstremnog srpskog nacionalizma), Bracika Kertes u svim kontekstima; Frenki Simatović takođe. Preko svega toga, uredno zabeleženog, Služba je prešla po liniji političkog oportuniteta, naravno.

"VLAŠKI EKSTREMIZAM I TERORIZAM": Vratimo se, dakle, na temu. Proverom II odeljenja Uprave SDB-a za grad Beograd od 8. avgusta 1991. ustanovljeno je da je lice Vasiljević Jezdimir (1948, Veliko Gradište), vlasnik firme Jugoskandik, sa 19 godina otišlo u Švedsku i tamo se oženilo švedskom državljankom. Nasledstvo njenog oca iskoristio je kao početni kapital za osnivanje firme. Ukratko, Jezda je privlačio ličnu štednju građana povoljnim kamatama s jedne i "potpunom finansijskom blokadom banaka s druge strane". Osim toga, javio se i u trgovini "strateškom robom" (brašno, ulje, šećer), sa idejom da stvori monopol i onda "sam diktira uslove na tržištu". Jezda je shvatio kuda inflacija vodi: kupi, na primer, 20.000 tona šećera sa odloženim plaćanjem, pa zatim proda ispod cene po kojoj je kupio, a gotovinu uloži u druge poslove; otvara kreditne linije uz 20 odsto gotovinskog učešća pod uslovima koje druge banke ne nude; itd. "Prema oceni naših izvora, koji su posebno kompetentni u ovoj oblasti bankarskih poslova... ovaj način poslovanja Jugoskandika nije zasnovan na realnim ekonomskim pokazateljima, već je izraz megalomanskih apetita njegovog vlasnika koji hoće na brzinu da dođe do velikih obrtnih sredstava, ulažući ih nekontrolisano u poslove sa različitim stepenom rizika", što sve zajedno – da skratimo tu ravnu i dosadnu udbašku prozu – vodi u katastrofu. Izvori Službe procenili su Jezdu kao "lice nestručno" i još gore od toga: kao hohštaplera i prevaranta. Kroz evidenciju tada nije prolazio, a nije imao ni potrebnu dozvolu Narodne banke za bankarsko poslovanje. (Operativni radnik i načelnik II odeljenja potpisani su i mi im čestitamo na dobro i blagovremeno obavljenom poslu od koga nije bilo nikakve koristi.) Kasnije će se (tek 2002) pojaviti podatak da se Jezda početkom 1993. preko svog izraelskog prijatelja Bena Dorona "angažovao u ovoj zemlji po pitanju nabavke veće količine pešadijskog naoružanja posebne namene" (tada se i pominje "herc-mašina").

Dalje, sve do 14. juna 2002, Jezde u ovim objavljenim dokumentima nema, mada je razloga i povoda bilo mnogo. Prvo je Jezda zbrisao u ceo svet; onda se javljao raznima sa svojim sumanutim pričama o "herc-mašinama" (ne želite da znate šta je to), političkim progonima itd. U jednom trenutku njegov se životni put ukršta sa kodnim imenom "Lućano", koga u ovim papirima ima. Naime, negde 1993. Jezdina mlada žena, tašta i novo dete boravili su u Italiji. Po podacima italijanskog MUP-a, kodno ime "Lućano" to jest Branimir Dugi, "Lajavi" Lainović i neka njegova tadašnja sojka kidnapovali su Jezdinu ženu, taštu i dete i smestili ih u blizini Riminija, u nekakvu iznajmljenu vilu. Po podacima iz objavljenih dokumenata, Lajavi se tada "krio u Italiji" iz razloga o kojima ćemo u jednom od narednih nastavaka. Lajavi se, međutim, prevario da pregovore oko otkupnine sa Jezdom vodi dva puta iz iste telefonske govornice i sa istom karticom. Imao je ludu sreću, jer je u jednom trenutku otišao da nešto kupi, a kada se vraćao video je veći broj karabinjera i Brigate celere (italijanska interventna policija) pred kućom. Nastavio je dalje, sve do Barija i trajekta za Bar. "Vreme" je, uostalom, tada o tome pisalo, a Lajavi se bio strašno ljutio na nas, ali nas nije tužio – za razliku od drugih kriminalaca i bitangi.

Vratimo se gazda-Jezdi. Ne sumnjamo da ga u evidenciji ima onoliko: od Izraela do Paragvaja itd., ali toga u ovim papirima nema. Ima ga tek od juna 2002. kada se pojavljuje kao sumnjiv na – obratite pažnju! – "vlaški ekstremizam i terorizam" ("VET")! Jezda se tada već bio vratio ovamo i pao pod krivični progon zbog svog finansijskog avanturizma. Služba ga, međutim, radi po inače čuvenom i nadasve opasnom "vlaškom ekstremizmu i terorizmu". Pre će biti da je reč o Jezdinim očajničkim pokušajima da se spase tako što će se ponuditi Haškom tužilaštvu kao svedok protiv Miloševića. Kaže Jezda u jednom presretnutom telefonskom razgovoru da će Rade Terzić (tadašnji Okružni tužilac u Beogradu) "biti prisiljen da zatvori" slučaj oko Jugoskandika, jer da će tadašnji istražitelj Haškog tužilaštva za finansijski sektor "otići sutra u Hag..." pa će biti uspostavljena direktna telefonska veza između Karle del Ponte i Zorana Đinđića, "a onda neka Đinđić vidi šta će da radi". Jezda je nastavio da pritiska kancelariju Tribunala u Beogradu, obećavajući da će da ispriča ovo i ono, samo da mu se vrati pasoš. Gnjavio je i Dejana Mihova, ali niko iz Kancelarije nije mogao da mu obeća ništa; izgleda da nije bio uverljiv, uprkos priči da je "savezna skupština zaključila da mu treba vratiti pasoš" itd. Onda je počeo da nudi "imena komandanata na Kosovu". Posle je hteo da osnuje Stranku štediša! Pa je hteo da preuzme TV Palmu. Pa je tražio da se podržavi dug Jugoskandika prema štedišama (kao i u slučaju "Dafimenta"), a da mu se pritom vrate zlato i novac iz trezora Jugoskandika, TV Palma, Hipodrom i nekretnine, a on bi se odrekao novca ranije datog za naftu, novca u državnoj banci i investicija u Crnoj Gori. Još samo da mu vrate i južni Menhetn.

Kao što znamo, od toga nije bilo ništa, a gazda-Jezda sedi u CZ-u. Informacija DB-a pominje njegove "veze sa licima iz kriminogene sredine" poput onog Orce Korunovskog (ubijen 2002. u Sofiji) i Milana Narandžića Limuna iz Surčina.

A što se linije "vlaškog ekstremizma i terorizma" ("VET") tiče, sve se svodi na Jezdine površne kontakte sa nekim vlaškim strančicama iz Istočne Srbije, iz čega ništa nije ispalo.

MINISTRI, AĐUTANTI, OBJEKTI: "Gospoža Dafina" (kako bi to Crnjanski nazvao) Milanović pak složeniji je slučaj, prema rasploživom materijalu. Ona kroz evidenciju prolazi tek počev od aprila 1993, a po liniji rada na "iznošenju stranog novca u gotovini iz zemlje, vezama Dafine Milanović sa političkim faktorom (lepo rečeno; M.V.), kao i sa licima iz redova MUP-a Srbije, kao i kriminalnih struktura". Ima li preciznijeg opisa? Ova informacija dalje jasno rekonstruiše veze lica, a počinje podsećanjem na prethodnu godinu kada je Dafinu pritvorilo zbog iznošenja devizne gotovine: "Te noći, novac iz banke bio je sklonjen u apartman 304 (Geneksovi apartmani) kao i u pet automobila koja su čuvala po dva lica iz obezbeđenja... spremna da upotrebe vatreno oružje." Novac je, kaže se dalje, bio iznošen na razne načine i od strane više lica: Žarko Babić ga je iznosio u muzičkim instrumentima kad je "Cigane vodio u Beč da sviraju"; isto je radio i njegov bratanac. Novac su iznosili i Klara Mandić, oko 50 miliona maraka, i njen poslovni partner Izrael Kelman (o njima više u narednim nastavcima). Novac je polagan na više računa u inostranstvu: Izrael, Beč, Luksemburg, Kipar itd. Pominje se tadašnji direktor CIP-a ("Petar", kasnije Milutin, Mrkonjić) kao glavna "politička veza", koja se redovno poziva na Slobodana Miloševića. Dafina je dala 40 miliona maraka Mrkonjiću za izgradnju podzemne stanice kod Vukovog spomenika; 33 miliona potrošeno je, a razlika je završila na računu ŽTP-a... U vili CIP-a u Užičkoj Dafina se viđala sa Mrkonjićem, Kontićem, Minićem, Borom Atanackovićem i još nekima. "Dafina Milanović je tek kasnije shvatila da ju je Mrkonjić obmanjivao da novčane transakcije u korist Dafiment banke vrši sa znanjem Slobodana Miloševića. Da bi je u to uverio, podmetao je čoveka čiji je glas sličan Miloševićevom da s njom govori telefonom", piše u toj informaciji iz 1993. Mrkonjić i pomenuta lica, piše dalje, ubedili su Dafinu da će joj Radoje Kontić sve svršiti i da će joj davati 30 milijardi dnevno da poboljša likvidnost banke. Dafina se, međutim, uzjogunila i zatražila onu razliku od sedam miliona maraka, preteći javnim nastupom da je tim novcem finansirana predizborna kampanja SPS-a. Zapretila je i da će Dragana Tomića (Jugopetrol) optužiti na TV-u ako joj sa Milomirom Minićem ne obezbedi kredit od 75 miliona maraka. Dodajmo još i da je preko Arkana proveravala neke svoje ljude iz obezbeđenja i onda mu dala 1,5 miliona maraka da otvori menjačnicu u Čumićevom sokačetu. U informaciji se eksplicite pominje nekoliko policajaca i carinika, ali i Frenki u svojstvu "prijatelja banke" i Bracika Kertes, koga Dafina tereti za 50.000 maraka u gotovom; Braca se njoj predstavio kao "šef paravojnih formacija" od 30.000 ljudi, spremnih na sve.

foto: d. milovanovićIMA NEKA TAJNA VEZA: Ž. R. Arkan
i V. Šešelj

Sve je to, do sada, lepo i fino, a ima i mnogo više, uglavnom istog. Treba samo pomenuti kako počinju raspad sistema, odbrana i poslednji dani: u julu mesecu 1993. Dafina (kodno ime "Šema") kaže nekome telefonom da joj je Rajo Kontić rekao da Klaru Mandić isključi iz svih ozbiljnijih poslova, da ne laje i ne priča po gradu". Dana 12. avgusta 1993. ispred stana "objekta Šema" se u 22 časa pojavio "Đole", vozač predsednika Republike Srbije i kod operativaca se raspitivao o "objektu". Rekao im je da je odneo sedam ugovora (sa "Dafiment bankom") vrednih 80.000 maraka; reč je o ugovorima ljudi iz MUP-a, da ga je uputio Marković (prvo ime nejasno), da će pozvati Markovića i Badžu da "objekta" uhapse i da predsednik još ne zna za ovo, ali će mu on reći. Kasnije se pominje Dafinin rođendan, na koji su svi došli: onaj Džon Kenedi (dvaput propali kandidat za Donji dom), sudija Gerasimović, Predrag Vitas itd. Dva dana kasnije, Kenedi i princ Vladimir Karađorđević ugovaraju sa Dafinom neki zakup benzinske pumpe na Oplencu iz koga bi procenat uzimao Kenedi. Tom princu Karađorđeviću Dafina nudi procenat ako uspe da u London prebaci nekih deset miliona maraka. Na kraju, Dafina tvrdi da je za Frenkija "uvezla iz Austrije dva kamiona opreme (šlemovi, panciri, noćni nišani) i dva aviona iz Amerike i da je opremila 5000 njegovih ljudi". Avgusta 1994. Dafina se nalazi sa Boškom Radonjićem (prolazi kroz evidenciju) i nekim Slavkom Stefanovićem, "navodno ličnim ađutantom Radovana Karadžića".

To je duža priča sa mnogo slatkih detalja za koje, nažalost, ovde nema mesta. Ali, ono što je bitno i vidljivo golim okom, kao i u slučaju gazda-Jezde, jeste sledeće: njih dvoje – svako na svoj način – uleteli su u igru i u kombinaciju režima kao ljudi idealni da za račun tog istog režima opljačkaju od stanovništva ostatak deviza koje već nisu otišle sa stare devizne štednje i po menjačnicama. Računalo se, pouzdano, na pohlepu običnih ljudi kojima su kamate izgledale kao dar božji (tako im i treba). Jezdi i Dafini obećan je profit mnogo veći nego što je režim bio spreman da im zaista prepusti. Naravno da je – kad je sve već bilo jasno – režim prvo podmirio sebe i svoje ljude iz politike, policije i Službe, a za običan narod ostalo je što je ostalo. Uzaludne su bile pretnje gazda-Jezde da će u Hagu reći sve; uzalud je Dafina obećavala pomoć "patriotima", Karađorđevićima i svim Srbima sveta; ako su i investirali u kupovine za Službu, rečeno im je da je to njihova "patriotska dužnost".

Ukratko: hijene su na vreme nanjušile plen, osmatrale ga izbliza i – čim se glavni šef zasitio i odmakao – oglodale ga do kraja. Svi se sećamo kako se odvijao rat za Dafinino nasledstvo; ko je sa oružjem ulazio i otimao iz trezora. Tu se znao red: prvo prvi, a ostali po redu. Padale su tu i glave (ima i o tome nekih naznaka u ovim papirima), ali to više nije važno; važne su pare.

Ponovimo na kraju: Služba je sve znala odmah.

(U sledećem broju o Arkanu i paravojnim formacijama)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Jezdi i Dafini obećan je profit mnogo veći nego što je režim bio spreman da im zaista prepusti. Naravno da je – kad je sve već bilo jasno – režim prvo podmirio sebe i svoje ljude iz politike

FOTO GALERIJA

VELIKA IGRA: Jezdimir Vasiljević;...<br><br>Foto: Vojo Sekulić
  • Redovi pred Dafiment bankom i Jugoskandikom;...<br><br>Foto: M. Koković
  • Milutin Mrkonjić i Dafina Milanović;... <br><br>Foto: Milan Melka
  • Slobodan Milošević, Dragan Tomić, Nikola Šainović i Jovica Stanišić

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net