Portret savremenika – Dejan Stanković >

Šesta zvezda

Kapiten srpske fudbalske reprezentacije obeležio je domaći fudbal u poslednjih dvadeset godina igrajući neprestano i osvajajući trofej za trofejom. Njegovoj klupskoj karijeri nedostaje samo veći uspeh sa reprezentacijom

Svi štampani mediji u Srbiji preneli su tu sliku: Dejan Stanković i Žoze Murinjo u zagrljaju posle osvajanja titule prvaka Evrope u klupskom fudbalu, u subotu 22. maja na stadionu Santijago Bernabeu u Madridu. Posle toga, na travi kraljevskog stadiona Stanković sa trojicom sinova na zajedničkoj fotografiji cele ekipe. Srpska zastava na njegovim leđima tokom trajanja proslave dodatno je začinila patriotska osećanja u otadžbini i pojačala euforiju koja traje u Srbiji povodom nastupa "orlova" na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi narednog meseca.

Sve za klub, porodicu i reprezentaciju – mogla bi da bude poruka koja ide uz sliku čoveka koji nikada neće biti slavljen kao Dragan Džajić, na primer, ali će po mnogo čemu uvek biti ispred njega. Ono što bi mogla da bude zajednička osobina ove dvojice, pored toga što su iz FK Crvena zvezda, jeste doza pristojnosti i skromnosti koja prati njihove javne nastupe i potpuna posvećenost porodici.

Milanski Internacionale, plavo-crni, postao je najbolji klub na Kontinentu posle četiri i po decenije, a kapiten srpske reprezentacije je imao zapaženu ulogu u toj kampanji. On je posebno pomogao klubu na početku sezone kada su njegovi nastupi i golovi omogućili klubu da prođe grupu u kojoj je bio sa Barselonom, Rubinom i Dinamom iz Kijeva. Trofej koji je podigao kapiten Intera Zaneti, jedini je koji je nedostajao u dugačkom lancu titula koje je Stanković osvojio u profesionalnoj karijeri koja traje već sedamnaest sezona. Sa nepune 32 godine, rođen je 11. septembra 1978. godine, Stanković predstavlja fenomen u evropskom fudbalu: po broju trofeja i dužini staža može da se poredi sa čuvenim holandskim Surinamcem Klarensom Sedorfom, koga je nasledio u Interu u zimu 2004. godine.

Histerija oko osvajanja trostruke titule Intera, što je kuriozitet u Italiji, neće biti utišana a preliće je huk koji se proizvodi povodom SP-a u Južnoj Africi, na kome učestvuje Srbija po prvi put i predvodiće je Stanković na terenu kao prvi kapiten prve srpske fudbalske reprezentacije. On se nije pojavio na okupljanju tima u Kovilovu pored Beograda ove nedelje jer je dobio od FIFA slobodne dane, ali će sa svojim timom biti već narednih dana kada krenu završne pripreme pred početak Prvenstva u jednoj austrijskoj banji. Pre nego što odu u zimu južne hemisfere, "orlovi" će istrčati pred domaću publiku u subotu 5. juna na stadion FK Partizan i odigrati utakmicu sa Kamerunom. Tim će predvoditi Stanković koji će se tom utakmicom približiti devedesetom nastupu u reprezentaciji, po čemu je na drugom mestu iza Save Miloševića, ali sa velikim izgledima da ga prestigne u narednih godinu dana i postavi lestvicu koju dugo niko neće moći da dostigne.

PRVI VELIKI KORACI: Da će od njega "biti nešto", videlo se od samog početka. Počeo je u zemunskom Teleoptiku, današnjoj podružnici Partizana, i sa 14 godina su ga doveli u Crvenu zvezdu, koja je ranih devedesetih krenula da se survava onako kako se sve oko kluba uništavalo. Ipak, odjek najboljeg tima u Evropi i svetu za 1991. godinu je još uvek trajao kada je mladi Stanković prvi put izašao na teren stadiona u ulici Ljutice Bogdana u dresu prvog tima. Tada je imao nešto preko 16 godina, u sezoni 1994/95, i odmah je nagovešteno da se pojavio veliki talenat. Veći i od Perice Ognjenovića, za koga se tih godina verovalo da će postati čudo od igrača. Stankovića je trenirao u mlađim kategorijama Pižon Petrović, a u prvi tim ga je uveo Ljupko Petrović. Kako to biva sa legendama, Stanković je brzo postigao gol za prvi tim, postavši najmlađi u istoriji, mlađi i od Dragana Džajića. U svojoj prvoj sezoni je odmah osvojio duplu krunu čime je trasirao ono što će se docnije dešavati.

Od 1994. do leta 1998. godine, u pauzi između dva rata, Stanković se upisao na fudbalsku mapu Srbije i Crne Gore. Za četiri godine u prvom timu Zvezde osvojio je tri kupa i jedno prvenstvo i postao dominantan u toj meri da su ga sa nepunih dvadeset godina tražili iz cele Evrope. Postao je najmlađi kapiten u istoriji kluba i debitovao je za reprezentaciju kod selektora Slobodana Santrača u pripremama za SP u Francuskoj. Na utakmici protiv Južne Koreje, u aprilu 1998. godine, Stanković je na debiju odmah postigao dva gola što je takođe odlika velikih igrača.

Tih godina, u eri majstora Stojkovića, Mijatovića, Savićevića, pojavio se snažni klinac koji je pucao od snage, koji je mnogo trčao i bio jednako opasan pred golom i nogom i glavom. Pored toga imao je "osećaj za pas igru" i znao je da dobaci loptu i po dijagonali a ne samo "po dubini". Stanković je prvi veliki fudbaler iz Srbije kome nije glavna karakteristika bila tehnika: on je bio, i danas je, jedna vrsta buldožera na sredini terena koji daje golove, on je igrački blizak Holanđaninu Edgaru Davidsu i Englezu Stivenu Džerardu. To su oni fudbaleri koji znaju sve sa loptom da urade kao Ronaldinjo, na primer, ali na terenu ne zabavljaju publiku, nego trče, uklizavaju i šutiraju iz svih pozicija. U Santračevoj ekipi iz 1998. godine, koja je uz malo, malo sreće mogla daleko da dogura u Francuskoj, Stanković je bio novost: mlad, snažan i hrabar, zauzeo je svoje mesto pored asova koje smo nasledili iz nekadašnje države. Pored toga, nažalost, on je bio jedini "iz novog talasa", pa kada se većina "starih" povukla sa scene, posle evropskog prvenstva u Holandiji i Belgiji 2000. godine, reprezentacija je ostala bez "identiteta" i kvaliteta.

S druge strane, četiri sezone u Crvenoj zvezdi ostaju u Stankovićevoj karijeri daleka prošlost, bez obzira na njegove briljantne partije: klub je zahvatila apatija koja i danas traje, liga je postala nevažna u "širim okvirima", čitav ambijent druge polovine devedesetih bio je užasan. Sve što je Stanković docnije uradio u Italiji veće je od onoga što je napravio igrajući za Zvezdu. Ipak, kada je u leto počela priča o njegovom odlasku u inostranstvo, videlo se da je on velika mlada zvezda evropskog fudbala: domaći su mediji licitirali sa visinom njegovog ugovora, "Telegraf" je, na primer, objavio da neki klubovi za njega nude 80 miliona nemačkih maraka! Na kraju, Stanković je otišao u rimski SS Lacio za 24 miliona maraka, potpisavši ugovor na osam godina. Dvanaest godina kasnije, vidi se da je to bio srećan potez: gore pomenuti Ognjenović je otišao u Real iz Madrida i docnije je nestao, a nešto stariji Dragan Ćirić je bio prosleđen u Barselonu i takođe od njegove karijere nije bilo ništa vredno.

Stanković je, u neku ruku, poslednji fudbaler koji je iz domaće lige prešao u neki važan evropski klub, a Lacio tih godina to jeste bio – ovi koji danas igraju ili će igrati u velikim evropskim klubovima idu na zapad preko Rusije, po pravilu.

LEPA ITALIJA: Sa nepunih dvadeset godina i velikim ugovorom, Zemunac Stanković se obreo u "večnom gradu" u ekipi u kojoj su još bili Veron, Ivan de la Penja, Nedved, a trener je bio čuveni Sven Joran Erikson. Na debiju je odmah postigao gol i zauzeo svoje mesto u timu. U prvoj sezoni je osvojio Kup pobednika kupova Evrope i umalo skudeto. Docnije i Superkup Evrope pobedom nad tadašnjim evropskim prvakom Mančester junajtedom.

Dolazak u Rim poklopio se sa početkom prijateljstva sa Sinišom Mihajlovićem i Robertom Manćinijem koji su stigli iz Sampdorije. Oni su postali neka vrsta mentora mladom fudbaleru iz Srbije koji je tek trebalo da se pokaže u jednoj od najjačih liga na svetu.

Posle početnih uspeha, Stanković je negde početkom decenije bio "gurnut u drugi plan". Treneri Zof i Zakeroni, koji su na klupi zamenili Eriksona, nisu znali koje je mesto za Stankovića najbolje, pa su ga pomerali od zadnjeg veznog na bokove, pa iza napadača – tako da je on vremenom izgubio "mesto u timu" i izgledalo je da se jedna sjajna karijera gasi zajedno sa gašenjem ambicija kluba koji se našao u velikim dugovima. Manćini, koji je u to vreme vodio Fjorentinu, pokušavao je da Stankovića i Mihajlovića dovede u Firencu, ali od toga nije bilo ništa.

Stanković je stagnirao u Rimu, a ni sa reprezentacijom nije išlo bolje: posle kakvih-takvih uspeha iz 1998. i 2000. godine, u naredne dve kampanje, za Prvenstvo sveta u Južnoj Koreji i Japanu 2002. i Evropsko prvenstvo u Portugalu 2004. godine, Srbija i Crna Gora se više blamirala nego što je uradila dobrih stvari. Posle poraza od Azerbejdžana u Bakuu 2003. godine skoro da se tim u potpunosti raspao: to je period kada je Stanković razmišljao da li da se povuče iz reprezentacije jer se našao među onim igračima od kojih se najviše očekivalo. Međutim, dobre igre iz kluba nije uspevao da ponovi u reprezentaciji i izgledalo je da on ipak nije vođa na terenu kao što je javnost želela. Takođe, taj Stanković je igrao mnogo defanzivnije, više je kvario igru protivnika nego što je kreirao igru svog tima. Onaj igrač koji je jurišao ka golu sada je trčao okolo, puno uklizavao i nije uspevao da poveže "linije igre".

"Ako neko misli da sam Ronaldinjo, moram da mu kažem da nisam", reagovao je Stanković u retkom nastupu ogorčenja.

To je bilo vreme u kome reprezentacija nije imala nikakav oblik na terenu, igrači su koristili dolazak u otadžbinu da bi se provodili, a tim su sastavljali raznorazni menadžeri.

Ispostavilo se da su stvari krenule nabolje kada je u zimu 2004. godine Lacio odlučio da proda Stankovića i zaradi neki novac. Dejan je karijeru nastavio u Interu, koji je imao reputaciju groblja za mnoge dobre fudbalere. Navijači će se setiti tužne sudbine nekada najboljeg napadača Evrope Darka Pančeva, koji je uvenuo u plavo-crnom dresu, ili jednog od najboljih igrača svih vremena Ronalda, koji je samo obnavljao povrede igrajući za Inter. Stanković je stigao u klub sa svojim prijateljima Mihajlovićem i Manćinijem i to je bio pokušaj vlasnika kluba Masima Moratija da pokuša da vrati deo stare slave drugom velikanu iz Milana. Na kraju, u šest i po sezona docnije rezultat je impresivan: pet skudeta, nekoliko trofeja u kupu i kao kruna svega osvojena Liga šampiona Evrope.

U tom nizu uspeha Stankovićev udeo je nezaobilazan jer je on jedan od retkih, uz veterane i legende Zanetija, Materacija i Tolda, koji je sve vreme u timu koji je morao da se nosi sa traumom višegodišnje rezultatske suše. I kada su počeli da osvajaju skudeto za skudetom, opet su bili osporavani pričom da to više nije ta liga i da se vrednost tima meri samo rezultatom u LŠ. Za sve te godine, Stanković je morao da se dokazuje iz sezone u sezonu jer nikada nije bio prva violina, ali je uvek bio neko bez koga se ne može. U Interu je dobio veću slobodu u igri pa je opet postao opasan po gol protivnika: svake sezone je imao po nekoliko spektakularnih golova, a poslednje dve sezone kod Murinja mogli smo da gledamo Stankovića u najzrelijem izdanju. Kada je Murinjo stigao u Inter, govorilo se da za Dejana nema mesta, ali se docnije ispostavilo da je Portugalac video šta ovaj momak ume i našao mu najbolje mesto u timu.

Za sve to vreme, Stanković je strpljivo igrao za sve reprezentacije svoje zemlje koje su igrale veoma promenljivo i nisu pravile gotovo nikakve uspehe. Na uspeh u kvalifikacijama za SP u Nemačkoj 2006. godine naslonio se krah na samom prvenstvu; hrabri i glasni početak takmičenja samostalne Srbije u kvalifikacijama za EP u Austriji i Švajcarskoj 2008, čiji je Stanković prvi kapiten, sa Baskom Havijerom Klementeom na klupi završio se opštim rasulom: poslednje utakmice reprezentacije sa Poljskom i Azerbejdžanom gotovo da nije pratio niko na tribinama, a agilni predsednik Fudbalskog saveza Zvezdan Terzić završio je na poternici srpskog MUP-a.

Poslednjih godinu i po dana predstavljaju neku vrstu povratka srpskog fudbala u značajnije okvire: sa dolaskom Radomira Antića za selektora formiran je tim koji je u osnovi sličan Klementeovom s tim što se sada zna ko ima kakvu ulogu. U takvoj postavci, Stanković je opet "eksplodirao" i bio jedan od najboljih u kvalifikacijama. Zadržao je svoju poziciju "zvezde iz senke", što je omogućilo Milošu Krasiću i Milanu Jovanoviću da pokažu svoj veliki potencijal. Oni koji su gledali utakmice u Beogradu mogli su da vide koliki je njegov uticaj na terenu: on je pored Nemanje Vidića glavni organizator i pokretač tima. Pored toga, videli smo Stankovića "u punom profilu", jedino što nije bio efikasan kao ranije, što bi možda moglo da se desi na Prvenstvu u Južnoj Africi.

Na to prvenstvo Stanković i drugari stižu sa pomalo euforičnom atmosferom oko njih, sa ponekad nerazumno podignutim očekivanjima javnosti. Stanković će igrati svoje treće svetsko prvenstvo, po čemu je takođe jedinstven ne samo "u nas" i to će za mnoge biti izazov. Njegovo iskustvo bi trebalo da bude od presudne važnosti, a dokazana borbenost na terenu trebalo bi da bude dodatna motivacija za ekipu koja će pokušati da se što duže zadrži na smotri na kojoj je uspeh i samo pojavljivanje. On dolazi emotivno poprilično istrošen, ali motivisan da na talasu dobre atmosfere stvorene oko reprezentacije pokuša da uradi možda još nešto što nije niko u srpskom fudbalu.

Izgleda kao da vreme za njegove rekorde još nije prošlo, a kada se sve okonča oni koji vode Zvezdu mogli bi da razmisle o tome ko je zaista naslednik Mitića, Šekularca, Džajića i Stojkovića. Stanković izgleda kao prirodan izbor za nastavak niza, s tim što bi zbog generacije koja je osvojila svet i Evropu on mogao da bude šesta zvezda.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Sa nepune 32 godine Stanković predstavlja fenomen u evropskom fudbalu: po broju trofeja i dužini staža može da se poredi sa čuvenim holandskim Surinamcem Klarensom Sedorfom, koga je nasledio u Interu u zimu 2004. godine

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net