SVE PO REDU: Četnički barjaci,...

Dan pobede, a na Ravnoj gori >

I bi kiša i stade kiša

Dokle pogled, dokle korak, razne i crne zastave na najvisočije motke, šatori sa razni četnici Majevice, četnici Guncata i Drugi Korpusi i Mladića koliba obeležja. Samo dimi i čvari, samo čini Boj se bije, bije, samo čini, Da se Dražin barjak vije/ ne bi bilo Šiptarije...

Saborovanje na Ravnoj gori, koje počelo ihaha, i u prošlom veku, kao vid radikalnog protesta Onom Miloševićevom režimu, donekle se pacifikovalo, nema tu više Onog i ‘Nakog pucanja, kao ni Onog i ‘Nakog busanja u grudi srpske i junačke, sve je to postalo piknik, gde takoreći sve dozvoljeno, i ta pusta tradicija. Naravski, Ravna gora je i dalje mesto svojevrsnog hodočašća i rezervat đe svako može čini što mu volja, stavi šajkaču i kokardu, digne crnu zastavu, potegne iz flaše i ono oružja što mu pri ruci, stavi pevačicu na astal i bude Takav Srbin, kao i mesto organizovanog dolaska pristalica i članova Srpskog pokreta obnove, kojima Vuk Drašković, jednom godišnje i na Njihovom imanju, skaziva skaske sa tim naravoučenijem. Moguće da sve to ima šansu za dalji razvoj, napredovanje, i svaki hepiend, vašar i taj folklor, sa svako arlenje i udaranje pevačica po dupetu, će i dalje rastu, dok bi Vuk, ruka u vatru, mog’o završi kod spomenika generalu Draži Mihailoviću, sa svojim Čotrićem, ili nekim drugim srećkovićem u krilu, gde mu do u sitna crevca opričava Kako nekad bilo, a ovaj ‘vata beleške i kurzivom udara fusnote.

PUTEM PUTEM: Ajmo i na ovogodišnje saborovanje koje imalo tu kulminaciju u nedelju, 9. maja, na Dan pobede. Većina šatora, sa razna Četnici Majevice, Četnici Guncata i Drugi Korpusi i Mladića kolibe obeležja i znamenja, razapela se i postavila dan-dva ranije. Dokle pogled, razne zastave na najvisočije motke, a pri zemlji, zbog tu zemljinu težu, inače bi i to bilo najvisočije i na sama nebesa, razni mrs, lonci i sve što može na ražanj. Samo dimi i čvari, samo čini Boj se bije, bije, samo čini, Da se Dražin barjak vije/ ne bi bilo Šiptarije... A uz put, a uz taj asvalt, takoreći sve do Spomenika, nema šta nema, tezga do tezge, sve sam Draža, sve sam Mladić Ratko, sve samo pravoslavlje i razna i druga džidža-midža tradicija, i sve to u prirodni materijali, drvo, mesing, i ostali gips i gvožđe. Svaka tezga se odvrnula, Duga kosa i velika brada/ na šubari velika kokarda, pojačava ona stara, Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, vrhuni sa hitom, himnom, Da se Dražin barjak vije/ Ne bi bilo Šiptarije/ I bila bi Ravna gora/ Od Srbije sve do mora...

I sve to ide putem, putem, sve to u raznu uniformu, sa obaveznom zastavom na čelu kolone, sve zapucalo pravo i marševskim korakom. A tezgi vazdan i vazda, a ponude da se pomuti očinji i drugi vid, mladi luk, drugi zeleniš, prava literatura, Poslednji raport, Zapis iz Đedove kolibe, kalendari sa Dražinim likom, a ima i Kueljo, Orhan Pamuk, Starac Tadej... Sve to ide i grabi napred, i oni što upadaju od svoji’ bivaka, sa svoji Ooo, ili Ooooo povici, priključuju se i ravnaju, tek zastanu kod nauku i druga saznanja, jednog što razastro velike karte na kojima piše Rodoslov srpskih vladara, za paklo cigara, a ima od prve dinastije iz 492, Nemanjići tek treća dinastija.

Sve se razmače, na put i asvalt stupi kolona, to uze vijuga, nemo’š u’vatiš kraj, u ganc uniforme i ganc Sloboda ili smrt zastave, u redu i svakom poretku ode ka Spomeniku. Ostalo se razmače, upade u šatre i odvrnute pevačice sa taj repertoar A kad dođe mesec maj/ Ravna gora tad je raj/ Pruža nam se lepa slika/ sa Dražinog spomenika... A šatre nisu kano bile i ko što u tradiciju zapisano, to napredovalo, to ima nove sadržaje, a pevačica krene sa Đurišiću mlad majore, ili onom, Istruli mi dunja u fioci/ Dragi mi je u Dražinoj vojsci, igračice u domindžos, da im se vidi Ona stvar, haljetcima kreću na stolove, za njima džipa sve kadro i orno, pa to samo kidiše, rsa, riknjava i saborno baldiše.

Posle sve to tako i koekude eto i velike kapije na koju sa velika slova piše Imanje Srpskog pokreta obnove. Ako se tako i je l’ te može reći unutra i na imanju crkva svetog Đorđa, Spomen dom i spomenik đeneralu Draži Mihailoviću. Svuda i na svaki korak, mada sve to mnogo proređeno, grupe i grupice u svoje uniforme i mantije i u veliki i na teške teme razgovor. I tu se zna red i poredak, dok jedan, obavezno sa šapku i neki veliki činovi, govori na Našu temu, ovaj pored njega, sa tu i neku zastavu, ima sve, i dok mu ovaj pokaziva u te najdalje daljine, samo sluša, klima, i kratko odobrava.

KAD GAVATA PREKO VRATA: Stigosmo i do taj Spomen dom, što ga projektov’o arhitekta Spasoje Krunić, i unutra gužva, u povodu Dana pobede, izložba sa imenima 100.000 učesnika Pokreta Draže Mihailovića. Ali najveća gužva i zanimanje do voštane figure Đenerala, koja za potreba trenutka okrenuta ka jugu, zbog tu bolju svetlost. Đeneral u prirodnu veličinu – lično ga opravio onaj Tomčić što zbog i tije i ote zasluge bi pomoćnik od kulturu za ministrovanja Dragana Kojadinovića – prilaze mu u prirodnu veličinu ljudi sa tu šajkaču, kokardu, naočare, bradu, i slikavaju se, a ovi što kibicuju ponavljaju, Gledaj, isti, ma, pljunut Draža. Prođemo, opazimo, ko sumnj’o, i arhitektu Spasoja, Onog Tomčića kako drži čas o voštenju i uvoštavanju, samog dijaspore ministra Srećkovića, kako, dok mu jedan veteran SPO-a podvikuje, Žuti su nas rasturili, prikopčava teget ministarski sako.

Izađemo na to napolje, oblaci se navukli, dokle pogled, dokle korak, razne posade istrbuljile svoju opremu i ostali provijent prtljag. Kod spomenika Draži opšte i pojedinačno slikavanje. Sa jednim ‘oće svi, i pojedinačno i kolektivno, a on se uzdupčio, pa samo korača, samo zastaje i gleda u te daljine, na glavi šubara sa kićanku, maskirna uniforma, a tek noževa i tije kama, mila majko, nema ‘de ga nije zadenuo, ima i na leđima, malo malo pa ga, s obe ruke, ‘vata preko vrata.

Uto bi kiša, pre kišica, ko se skloni, ko ne skloni. Stade kiša, na livadi između Spomenika i crkve razapeše veliki i plavi i mnogo dužni transparent Uz Vuka zauvek. Odvrnu se ta betonska bina, U 12 časova skupite se ovde, govoriće predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, oko Spomenika stadoše da se gomilaju partijske zastave, razglas da ponavlja, Braćo i seste, za dva minuta govori Vuk Drašković... Uzeše, za ko ‘oće, a svi ‘oće, dele bilten Dve decenije Srpskog pokreta obnove, sa sliku mnogo zabrinuti Vuk, i jošte više zabrinuti Boris Tadić, na kojoj je Vukova zabrinutost bila u prvom planu, od Doma se pojavi Vuk sa tu pratnju, od binu bi sporadično, Vuče, Vuče...

Ko što biva, i bivalo, Drašković sa svi svoji ode do crkve, pa u taj poredak, sa pozdravi i primanje sa svako ko ‘teo i bio na putu, krenu ka Spomeniku. Iđaše on tako, sa taj poslanik Jugović, ministar koji je drž’o korak Srećković, i Aleksandar koji jedva sustizav’o Čotrić, i sa svi stigaše do Spomenika. Tu se svi obrnuše, stadoše, u svakom poretku položiše venac, bi himna, odstojaše, pa se malo prosovjetovaše. Javi se ženski glas, Pozdraviće vas Uroš Šoštarič, kapetan u Dražinoj vojsci. Javi se starina iz Slovenije, Braćo Srbi, veliki pozdrav od Slovenačkog naroda... neka vas bog čuva... Ženski glas najavi Čotrić Aleksandra, ovaj se, biće zbog loše ozvučenje, reče iz petne i druge žile, Dame i gospodo, braćo i sestre, Pomaže bog...

Bi takoreći mala pauza, bi, tek da bude i to, Vuče, Vuče, onaj ženski glas najavi predsednika Drašković Vuka, pojača se i proradi ozvučenje, Na važnom smo mestu i važnim povodom... Danas je međunarodni Dan pobede nad fašizmom, i Dan kada je general Draža, prvi u tada porobljenoj Evropi, poveo ustanak protiv fašističkog okupatora... Vuk takoreći tematski nastavi, ovde su da bi, po ko zna koji put, zatražili ukidanje sramne ideološke presude Đeneralu, koji je kao prvi antifašistički gerilac proglašen za fašistu i likvidiran... Katinska šuma u kojoj su streljani poljski rodoljubi je danas svetilište, a Srbija i danas brani i krije svoje katinske šume, general Draža je i danas izdajnik, a ne heroj...

Vuk završi takoreći tematski govor, oni njegovi, što došli organizovano u ti autobusi, udariše kud koji, pod šatrama, u kojima je samo tuklo, Za sve četnike iz svih krajeva i celog sveta, sa one igračice na stolovima, koje su trpale gole zadnjice u ruke koji ‘oće delije, nije odujimalo. I oni što udarili u spremanje i pakovanje sišli do puta, oproštajno se dov’atili, pa se, uz te lične dvojnice i harmonike, samo šire i uz pesmu Na planini, na Jelici, jedan preko drugog do’vaćavaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...veselje po šatorima,...
  • ...»uoči razliku« i...
  • ...i pred spomenikom D. Mihailoviću

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net