NAUKA, BUDUĆNOST, FANTASTIKA: Plakat za naučnofantastični film iz 1956.

Naučnopopularno izdavaštvo >

Slučaj kvantnog samoubistva

Nije teško zamisliti kako bi izgledao svet bez popularizatora nauke. Ako običan svet (koji nauku i finansira) uopšte nema dodira s njom, bar kroz naučnopopularna izdanja, to je gotovo jednako kao da nauke i nema. Šta to znači za razvoj društva i tehnološki napredak, ne treba ni govoriti

Da li je Ajnštajn kao idejni tvorac "naučnog" vremeplova uopšte čitao Žila Verna, Herberta Dž. Velsa ili neku drugu naučnu fantastiku kad je bio dete? Po svemu sudeći, nije. Među mnogim mitovima o Albertu Ajnštajnu (1879–1955) jedan od najčešće pominjanih vezan je za to da je najpoznatiji fizičar svih vremena bio izuzetno loš đak u osnovnoj školi i da u suštini ništa nije čitao. Mada će u kasnijim godinama, osim za nauku, biti emotivno vezan i za literaturu, ovo nije sasvim netačno. "Nikada ga nisam video da čita neku beletristiku", zabeležio je prijatelj njegovih roditelja Maks Talmud, jedan od njegovih prvih mentora.

Međutim, to uopšte ne znači da je i kao dečak bio nezainteresovan za nauku. Naprotiv. Njegovo detinjstvo obeležili su zadaci iz geometrije i uživanje u njihovom rešavanju kod kuće, kao i redovni ručkovi upravo sa Maksom Talmudom, koji mu je tokom šest godina svakog četvrtka donosio raznu literaturu, ako ne beletristiku, onda uglavnom onu koju bismo danas nazvali popularnom naukom.

Naučnopopularna literatura, u današnjem smislu reči, postojala je i u to doba, krajem XIX veka, mada tada nije bila tako jasno odeljena od onoga što je čisto naučna literatura. Nauka za laike se, zapravo, izdaje tokom čitave viktorijanske ere – u to doba su, sa jedne strane, industrijalizovani gradovi preko noći postajali sumorne doline čađi i uglja, a sa druge, vladala je pomama za demonstracijama naučnih i tehnoloških čuda, koja su shvatana skoro kao magija i naročito su obeležila doba na prelazu vekova, inače nazvano belle epoque.

Naučni prikazi i radovi u to vreme već postaju previše kompleksni, pisani suviše složenim jezikom, pa se javlja potreba za knjigama o nauci za svakoga. Njihov uspon se nastavlja u XX veku i čak dobija novi zamajac sa pojavom začudnih kvantnih i relativističkih teorija koje nisu nimalo bliske ljudskoj intuiciji i koje se bukvalno moraju prevoditi na svakodnevni jezik. Da li i danas postoji publika za ovakve teme?

NAUČNI REGAL: "Provokativne i intelektualno podsticajne knjige uvek privlače pažnju", kaže Bojan Stojanović, urednik izdavačke kuće "Heliks", koja se, kao retka pojava na našoj izdavačkoj sceni, sasvim specijalizovala za knjige u oblasti popularne nauke. "Književna i saznajna vrednost SF i naučnopopularne literature, njeno promišljanje velikih pitanja vremena, prostora, postojanja inteligentnog života i drugih tema sa kojima se čovek suočava u periodu unutrašnjeg sazrevanja i uvek im se iznova vraća, čini ove žanrove neizbežnom komponentom razvojnog puta radoznalih i mislećih ljudi."

Mada se danas u srpskom izdavaštvu uopšte smatra uspešnim tiraž od 1000 primeraka, neke "Heliksove" knjige zaista su privukle pažnju javnosti – objavljene u tri ili više izdanja, obratile su se populaciji od skoro 10.000 čitalaca. Neke od naučnih tema, kako Stojanović navodi, danas su još uvek same po sebi dovoljno privlačne i za medije. To je, po njegovom mišljenju, pre svega teorija evolucije, odnos između nauke i religije, kulturni ili genetički determinizam, pitanje ljudske prirode i postojanja u kosmosu. Ovakve teme podstiču medije da prikazuju i ovu vrstu literature, a mogu da podstaknu i višenedeljne debate, kao što je slučaj sa knjigom Avaj, jadni Darvin, o kojoj se nedeljama polemisalo na stranicama kulturnog dodatka "Politike".

Postoji nekoliko naslova koji se, po tome koliko su popularni, obično smatraju "kultnim" u ovoj oblasti. Među njima su bez sumnje Kosmos Karla Segana, Moja teorija Alberta Ajnštajna, Prva tri minuta Stivena Vajnberga, Božja čestica Leona Ledermana, Carev novi um Rodžera Penrouza, zatim nikad celovito prevedeni Gedel, Ešer, Bah Daglasa R. Hofstadtera, kao i izuzetno tiražna Kratka povest vremena Stivena Hokinga, kojom se kod nas toliko mahalo unaokolo da je gotovo postala "nauka za plaže".

Ova dela se obično nalaze na svakom spisku literature koju će vam kao nezaobilazno štivo preporučiti studenti prirodnih nauka, ali se bar po jedno od ovih dela može naći u bilo čijoj biblioteci – bar tako da je zadenuto između dva toma "regalske" književnosti.

"Promovisanje nauke kroz njenu popularizaciju ima kod nas duge i slavne korene", kaže naš najprevođeniji književnik Zoran Živković, koji je, mada se već dve decenije bavi isključivo pisanjem, svojevremeno, osamdesetih godina, u svojoj izdavačkoj kući "Polaris" izdao jednu od najkvalitetnijih serija prevoda naučnopopularnih knjiga.

"Zanat sam ispekao sarađujući tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina u ‘Galaksiji’", kaže Živković dok objašnjava kako je "Polaris" svojevremeno ušao u pustolovinu sa popularnom naukom. "Pošto sam kao izdavač uhvatio zalet, objavljujući dela naučne i epske fantastike, izgledalo mi je prirodno da delokrug proširim i na popularnu nauku, tim pre što sam oduvek imao naklonost prema njoj."

On podseća da je za to rezervisana edicija "Sfinga" bila znatno skromnija od ostale dve po broju naslova, ali ih je "daleko nadmašivala po kvalitetu autora i dela", pošto su se u njoj pojavila već pomenuta dela Ajnštajna, Hokinga, Vajnberga, Ledermena, Segana i drugih.

POSLE DVEHILJADITE: "Rekao bih da je današnjim izdavačima popularnonaučnih dela znatno teže", veruje Živković, objašnjavajući da je u osamdesetim godinama prodao više od dvadeset hiljada primeraka Hokingove Kratke povesti vremena. "Tržište je, doduše, bilo znatno veće, ali i zanimanje čitateljstva za visoku nauku. Posle dve decenije ružičastog ispiranja mozga, nažalost, danas se dve hiljade prodatih primeraka knjiga ove vrste smatra izdavačkim podvigom u Srbiji", kaže Živković.

U međuvremenu je, sa gašenjem Živkovićevog "Polarisa", prilično utihnula i SF scena, koja se uvek uporedo razvijala sa naučnopopularnom scenom, kao njen mlađi, raspusniji i bogatiji brat. Danas mnogi izdaju SF žanr, ali ne postoji nijedan izdavač koji je u potpunosti posvećen samo njemu. Ako se izuzme nekakav kontinuitet SF naslova koji se pojave u "Laguni", pre svega kao bestseleri, kao i inicijativa koja dolazi od pisaca okupljenih oko društva "Lazar Komarčić", sva ostala dela naučne fantastike javljaju se vrlo sporadično kod raznih izdavača, sa vrlo promenjivim uspehom.

"Zlatno doba SF izdavaštva, vreme kada su nastajala velika dela ovog književnog žanra, ostalo je za nama", slaže se i Bojan Stojanović iz "Heliksa", dodajući da je nekadašnja naučna fantastika zahvaljujući naprednoj tehnologiji postala sastavni deo naših života. "Trend opadanja za SF dela među širom publikom uočljiv je u svetu, što odražava i stanje u Srbiji. Ipak, SF scena živi zahvaljujući entuzijazmu nekolicine autora i književnih pregalaca", smatra Stojanović.

KULTURA NAUKE: Posebno je zanimljivo da su najpoznatije naučnopopularne knjige danas, koje imaju odličan prijem kod publike, sve slabije prihvaćene od naučne zajednice. Upravo su popularizatori nauke, uz sve koristi koje donose naučnom napretku, oduvek bili glavni motor širenja zabluda o nauci, budući da su u cilju pojednostavljenja i nalaženja slikovitih primera lansirali pogrešne slike o čitavim naučnim idejama koje su postale enciklopedijski poznate, poput pogrešne predstave o planetarnom modelu atoma ili o fotonima kao ping-pong lopticama. No, reklo bi se da je danas zapravo jaz između laičke publike i onoga što naučnici rade postao preširok da bi se lako premostio. I da to razdvajanje, sa širenjem naučnih disciplina, neprekidno traje, a da ga je popularna nauka samo privremeno premošćavala.

Međutim, nije teško zamisliti kako bi izgledao svet bez popularizatora nauke – ako običan svet (koji nauku i finansira) uopšte nema dodira s njom, bar kroz njenu promociju, to je gotovo jednako kao da nauke i nema, a šta to znači za razvoj društva i tehnološki napredak, ne treba ni govoriti. "Čitaoci knjiga popularne nauke jedini su rasadnik potonjih velikih naučnika", smatra Zoran Živković.

U svakom slučaju, sasvim je jasno da oni koji danas čitaju naučnopopularne knjige dele sa Ajnštajnom istu vrstu radoznalosti o svetu oko nas. "Želim da znam kako je Bog stvorio ovaj svet. Nisam zainteresovan za ovaj ili onaj fenomen, u spektar ovog ili onog elementa. Hoću da spoznam Njegove misli, sve ostalo su sitnice", rekao je, retko neskromno, Ajnštajn, definišući možda i najbolji marketinški nastup za nekog naučnopopularnog izdavača – kao prodavca Njegovih misli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Intervju – Bojan Stojanović, »Heliks«: Artefakti za jednu vrstu ljudi

Intervju – Bojan Stojanović, »Heliks«: Artefakti za jednu vrstu ljudi

Izdavačka kuća "Heliks", kao jedina specijalizovana za naučnopopularnu literaturu, prošle je godine izdala krajnje neobičnu zbirku eseja Artefakt za svemirsko putovanje, koju je napisao naš poznati astrofizičar i popularizator nauke Milan Ćirković. Spajajući svakojake nespojivosti, šah-partije, autore horora i fantastike sa astronomijom i svemirskim putovanjima, Ćirković je svojom knjigom pomalo predatorski obeležio ceo jedan intelektualni teren koji obuhvata SF, šah, popularnu nauku, evoluciju, astronomiju, matematiku i uopšte zapitanost pred paradoksima Univerzuma. Mada je i sam Ćirković našao svakojake veze unutar tog svemira, ovaj je, ako i nema ništa drugo što mu daje unutrašnju koheziju, kao po pravilu, uvek interesantan jednoj istoj vrsti ljudi. To su upravo oni pojedinci koji predstavljaju ciljnu grupa kuća kao što je "Heliks". "‘Heliks’ postoji pet godina, ali ideja da srpskoj izdavačkoj sceni nedostaje kuća koja će biti specijalizovana za naučnopopularne knjige sazrevala je među ‘Heliksovima’ osnivačima više od petnaest godina", kaže Bojan Stojanović, dodajući da su najzapaženiji naslovi Najveća predstava na Zemlji i Zabluda o Bogu Ričarda Dokinsa, Elegantni kosmos Brajana Grina, Rizici globalnih katastrofa Milana Ćirkovića i Nika Bostroma, kao i Čovek koji je suviše znao, biografija Alana Tjuringa.

"VREME": Da li u izboru novih izdanja odlučujete po komercijalnim ili nekim drugim kriterijumima?

BOJAN STOJANOVIĆ: Dobre knjige uvek imaju i dovoljno čitalaca i kupaca, pa je uz pažljiv izbor tržišne rezultate moguće postići i sa veoma strogim kriterijumima. Najveći uspeh smo postigli sa delima Ričarda Dokinsa i knjigom Elegantni kosmos Brajana Grina. Interesovanje za ove knjige u Srbiji ravno je onome u svetu.

Može li se idejno izdanje ove vrste po tiražu i prodaji uporediti sa tiražima najpopularnije beletristike?

Popularna nauka i fantastika ni u svetu ni u Srbiji ne mogu se takmičiti sa beletristikom. To nije obeshrabrujuće, jer postoji mnogo uzbudljivih, vrednih, traženih i tiražnih knjiga koje čekaju da budu objavljene. Izdavači koji su se opredelili za SF i naučnopopularne knjige imaju i svoj deo tržišnog kolača i vernu čitalačku publiku. Njihova umešnost, dobro poznavanje svetskih i domaćih tokova u literarnim oblastima za koje su se opredelili i, iznad svega, kvalitetna izdanja, sa znalačkim prevodom, diskretnom tipografijom i solidnom štampom, temelji su dobrog i uspešnog tržišnog nastupa.

Koliki je značaj ovakve literature za oblikovanje intelektualnog podmlatka i širenja kulture nauke?

Izgradnja naučnog i racionalnog pogleda na svet i pre svega ljubav prema nauci podstiču se kroz knjige koje složene koncepte prikazuju na jednostavan i prijemčiv način. Srećom, ima nadarenih pisaca, koji su ujedno i briljantni poznavaoci oblasti o kojima pišu, i koji mogu da pronađu prečicu i prevedu formalni jezik nauke na običan jezik i da pri tom prevod bude tačan. Na drugoj strani, SF knjige pomeraju granice poimanja, bude maštu, prevazilaze prostorno-vremenske barijere kojima smo omeđeni i pružaju neočekivane uvide. Kroz čudesne i daleke svetove bolje upoznajemo ovaj u kome živimo i nas same. U tome je, između ostalog, značaj naučnopopularne i SF književnosti.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net