Hapšenje pripadnika obezbeđenja kluba Studio koji su napali Strahinju Miloševića

Fizičko-tehničko obezbeđenje u Srbiji >

Čuvari teške ruke

Prebijanje košarkaša Partizana ispred jednog noćnog kluba, hapšenje počinilaca i javno emitovanje tog čina otvorili su mogućnost da se u Srbiji otvori debata o tome ko sve nosi uniformu i oružje i da li to neko kontroliše. Na zakon koji bi to uredio čekaće se još neko vreme

Trebalo je da neko poznat nastrada pa da vidimo čvrstu ruku zakona. Strahinja Milošević, talentovani košarkaš Partizana, nije uspeo da sa svojim ocem proslavi odlazak na završni turnir evrolige u Pariz. Posle susreta sa pesnicama koje su obezbeđivale novosadski klub Studio, ugrožen je i njegov odlazak na turnir koji je trebalo da bude možda vrhunac karijere.

UGROŽENA KARIJERA: Pretučeni košarkaš "Partizana" Strahinja Milošević

Mediji su preneli vest, pojavila se slika isprebijanog sportiste, policija je brzo reagovala i imali smo opet snimke akcije hapšenja nasilnika koji čuvaju noćne klubove od nasilnika.

U javnosti se iznova pokrenula neka vrsta debate o tome kakvo mesto preduzeća za fizičko tehničko-obezbeđenje (FTO) imaju u pravnom poretku Srbije, ko su ljudi koji vode ta preduzeće i koga oni zapošljavaju. Pored nekoliko velikih kompanija koje se bave obezbeđenjem, u Srbiji deluje nemali broj sitnijih igrača u tom poslu, koji po pravilu predstavljaju paravan za neke druge, nelegalne poslove. Ovakva situacija dovodi do toga da i oni koji pokušavaju da se profesionalno bave poslom obezbeđivanja budu svrstani u isti koš sa ljudima kriminalnog profila.

Primera napada radnika FTO preduzeća bilo je i van ulaznih vrata noćnih klubova koji su sami po sebi mesta gde se dešavaju takvi incident i ne predstavljaju nikakvu lokalnu specifičnost.

Teže povrede od napadnutog košarkaša je, recimo, zaradio poljoprivrednik Živorad Milošević, kada je, umesto da dobije novac za četiri vagona žita koje je isporučio preduzeću "Vojvodina" u Starčevu, dobio batine od pripadnika obezbeđenja "Sfinga-pro", koji čuvaju ovaj poljoprivredni kompleks. Radnici te firme obezbeđuju i većinu škola po Pančevu, dok se vlasnik firme, lokalni biznismen Nenad Marković nalazi pod istragom zbog zloupotrebe položaja u firmama koje je kupovao na privatizaciji.

Srbija je jedina zemlja u regionu u kojoj ne postoji zakon o agencijama za privatno obezbeđenje, pa je cela oblast haotična i uglavnom van kontrole državnih organa. Ne postoji licenciranje i agenciju za obezbeđenje može otvoriti bukvalno svako. Zbog svega toga, ne postoji institucija koja sadrži objedinjene podatke o tome koliko ovakvih firmi postoji u Srbiji, kolikim ljudstvom raspolažu, kao ni naoružanjem.

Baza Agencije za privredne registre pokazuje da pod šifrom delatnosti "traženje izgubljenih lica i zaštita", pod kojom se ovakve firme najčešće registruju, postoji 310 kompanija, kao i 263 preduzetničke radnje. U njima radi blizu 19.000 prijavljenih radnika, a pojedina istraživanja, poput OEBS-ovog iz 2007, pokazuju da veći deo radnika radi na crno, pa ukupan broj može skočiti čak i preko 40-50 hiljada. Poređenja radi, vojska zapošljava oko 36.000 a policija 47.000 ljudi. Oružje koje se koristi u agencijama za obezbeđenje jesu poluautomatski pištolji, ali takođe i automatske puške domaće proizvodnje.

Pregled vlasničkih struktura pokazuje da na tržištu postoji samo nekoliko krupnih firmi. One se nalaze ili u vlasništvu međunarodnih giganata u obezbeđenju, poput "Progarda" i "DMD-a", koje je kupio britanski G4S, i kompanija "SCP internešenel" i "Gordon", koje je kupio švedski "Sekjuritas", ili su u pitanju firme čiji su vlasnici imali političku karijeru, "Sistem-FTO" u vlasništvu Milana Miloševića, člana glavnog odbora DSS-a. Među većima se nalazi i firma "Strakon", koju ortački vode Gradimir Nalić, bivši savetnik predsednika Vojislava Koštunice, i bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri.

Međutim, većina preostalih firmi gotovo da ne beleži prihode godinama, imaju samo nekoliko zaposlenih, a do informacija o njihovom poslovnom angažovanju je gotovo nemoguće doći, pa deluje kao da te firme fiktivno postoje i da i nisu ozbiljno angažovane u poslovima obezbeđenja.

Dragiša Jovanović, predsednik odbora Udruženja privatnog obezbeđenja pri Privrednoj komori Srbije, kaže da je dosta kompanija iz tog sektora povezano sa raznim kriminalnim grupama kojima takva aktivnost služi kao pokriće za držanje oružja.

"Problem je što nema zakona. Svako može da registruje firmu za obezbeđenje", kaže Jovanović.

I zaista, na listi vlasnika sitnijih firmi se često mogu naći imena ljudi koji su poput Nenad Markovića, vlasnika "Sfinge", pod istragama ili su čak i krivično gonjeni i u policijskim izveštajima se vode kao članovi kriminalnih grupa.

Tako je, prema informaciji objavljenoj na sajtu NUNS Centra za istraživačko novinarstvo, MUP Srbije tokom 2006. i 2007. godine izdao dozvole za nabavku i nošenje osam pištolja agenciji "Total sekjuriti sistem", povezanom sa odbeglim narko-dilerom Darkom Šarićem.

Agencija je registrovana na Novom Beogradu, u Bulevaru Arsenija Čarnojevića broj 80/14, stanu koji je kupio Darkov brat Duško i koji je povezan tajnim prolazom kroz garderober sa stanom broj 22 u Arsenija Čarnojevića 78, koji se vodi na Darka Šarića.

Radnici te agencije bili su uglavnom angažovani za obezbeđivanje lokacija koje se nalaze u nekoj vezi sa porodicom Šarić. Marko Krečković, koji tvrdi da je većinski vlasnik kompanije "LLP intermark entertejment grup", a u kojoj udeo od deset odsto ima Danijela Šarić, rođena sestra Darka Šarića, potvrdio je medijima da je angažovao Šarićevu firmu za obezbeđivanje kafića i klubova: "Paskuči", restoran "Kod" i splav "H2O" na Zemunskom keju.

RUSKI I BUGARSKI MODEL: Međutim, naoružani telohranitelji mafijaša nisu jedina pretnja koja može doći iz ovog sektora. Neuređen sektor privatne bezbednosti FTO agencije pružaju lokalnim kriminalnim bandama da svoje poslove podignu na viši, gotovo legalni, nivo. Naplata reketa kroz ovu delatnost se, među vlasnicima FTO firmi u Srbiji, naziva "ruski i bugarski model obezbeđenja".

Ovaj model je u Srbiji nastao u isto vreme kada i prve privatne agencije za obezbeđenje, krajem osamdesetih godina. Pioniri u ovom poslu su bili Željko Ražnatović Arkan, čija je agencija predstavljala urbanu verziju njegove paramilitarne formacije, i Iso Lero Džamba, nasilni kriminalac i vlasnik agencije "Karmen", koji je nestao 23. septembra 1992, posle tuče u kockarnici, upravo sa radnicima Arkanove firme za obezbeđenje.

"Početkom devedesetih upoznao sam Džambu. Rekao je da se bavi naplatom dugova i da kako ti niko nikada neće plaćati ako ga prvo ne prebiješ", kaže Milomir Anđelković, bivši policajac i vlasnik agencije "Trag", jedne od prvih FTO firmi osnovanih u Srbiji.

Međutim, to nisu samo priče iz prošlosti. Zahvaljujući neizanteresovanosti države da uredi FTO sektor, naplata reketa je preživela i promene režima u Srbiji i tranziciju.

Hapšenje valjevske kriminalne grupe koje je predvodio Milan Lazarević, zbog ubistva kriminalnog oponenta Željka Đedovića, u aprilu prošle godine, i istraga nakon toga je pokazala da naplata reketa kroz obezbeđenje postoji i danas.

Milan Pavlović, vlasnik Skaj mjuzik bara u Valjevu, objasnio je pred specijalnim tužilaštvom svoj slučaj. U jednom praznom baru nadomak Valjeva, novembra 2006, susreo se sa Milanom Lazarevićem, agresivnim lokalnim kriminalcem, koji mu je zatražio 12.000 evra u kešu, ali i da zaposli njegove ljude da rade u obezbeđenju Pavlovićevog bara.

"Kerovi su gladni, treba ih nahraniti. Deset godina sam bio u zatvoru i neko to mora da nadoknadi. Takva lavina će se srušiti na tvoju porodicu da nećeš znati gde si", navodno mu je rekao Lazarević.

Osmorica Lazarevićevih "kerova" sedeli su za susednim stolom i preteći gledali Pavlovića, a jedan je nekoliko puta prišao šefu: "Pusti da ga polomimo."

Pavlović je pristao na sve jer je dobro znao ko mu preti. Lazarević je već imao živopisnu kriminalnu biografiju koja uključuje optužbe za krađu, nošenje oružja, pokušaj višestrukog ubistva, a po gradu je bio poznat kao Laza bombaš. Nadimak je dobio zbog napada bombom na policajce 1992. godine, zbog čega je i odležao sedam godina zatvora u Padinskoj skeli, odakle je pušten 2000.

U trenutku kada je Pavloviću nudio usluge, Lazarević je obezbeđenje još uvek radio "na crno", ali već u januaru 2007. osniva agenciju "Polito", koja će narednih godina, uterivati strah celom gradu.

"Grad je pod čizmom moćne agencije", komentarisao je neko na gradskom veb portalu.

Agencija je bila osnovana u prostorijama privatizovanog preduzeća "Mašinoservis", čije je akcije 2005. godine otkupio Lazarević nakon što je preduzeće sistematski uništeno. Pravi, formalni vlasnik "Polita", Goran Mitrović, rekao nam je da nije znao sa kim se upušta u posao i da je on bio vlasnik na papiru: "Ja sam bio samo formalni vlasnik. Što se tiče odluka, nisam imao dodira niti me to interesovalo. Bavio sam se instalacijom tehnike, ali nikako nisam bio uključen u fizičko obezbeđenje. Za to je bio zadužen Živomir Jerosimić (Lazarevićev rođak, prim. aut.), a kada sam njega postavljao za direktora firme, nisam imao pojma ko je on."

Radnici "Polita" su bili obučeni u tamnoplave uniforme, koje su podsećale na uniforme pripadnika Žandarmerije. Prema rečima nekoliko vlasnika lokala i noćnih klubova u Valjevu, koji su želeli da ostanu anonimni, agencija je od samog nastanka krenula sa organizovanom naplatom reketa širom celog grada i to je trajalo do samog hapšenja grupe. Sve je počelo rušenjem dva lokala, kafića "Knez" i pekare "Fontana", građevinskim utovarivačem. "Moj lokal je srušen da bi se zaplašili ostali po Valjevu, jer se znalo da ja imam kontakte u policiji, pa ako može mene, onda znači da može svakog. Nije dokazano da je to bio Lazarević, otklonjeni su tragovi sa bagera, ali nakon toga su se odjednom svuda pojavile devojke koje su delile flajere ‘Polita’ i svi su krenuli da angažuju tu agenciju", ispričao nam je vlasnik "Kneza".

Uporedo sa naplatom reketa lokalima po gradu, "Polito" agencija je obezbeđivala javne institucije gotovo bez naknade. Prema ugovorima koji su sklopljeni sa Narodnim muzejom Valjevo, "Polito" je obezbeđujući ovu instituciju zarađivao manje od 100 evra mesečno. Kada smo pitali gradsku upravu da nam dostavi ugovore sačinjene sa "Politom" povodom obezbeđivanja javnih događaja, odgovorili su nam da ih nikada nisu angažovali za obezbeđenje, već da su radnici dolazili da obezbeđuju skupove besplatno, promotivno.

Agencija je prisilno ugašena nekoliko dana nakon hapšenja Lazarevića i njegove grupe. "Kada je uhapšen, pozvan sam u policijsku stanicu gde mi je rečeno da ‘Polito’ mora da se ugasi, što sam odmah uradio", kaže Goran Mitrović. Direktor Jerosimić je pod istragom pred Valjevskim višim tužilaštvom da je zloupotrebio četiri miliona dinara dobijenih od Nacionalne službe za zapošljavanje kao podsticaj za pokretanje agencije i upošljavanje radnika.

Policajci su, prvenstveno zbog svojih kontakata, veoma traženi od strane privatnih FTO firmi. U nekim zemljama, poput skandinavskih, zakon zabranjuje da policajac prihvati angažman u ovakvoj firmi, minimum pet godina nakon što napusti službu. U Srbiji ne postoji sličan zakon, a većina FTO firmi ima među radnicima i direktorima bivše policajce, pa se često može dogoditi da sama firma bude raskršće na kome se sastaju ljudi iz sveta podzemlja i radnici policije.

Šarićeva firma ima direktora Danila Odovića, bivšeg policajca iz Pljevalja. Lazarević se na mnogim svojim suđenjima hvalio kako ima jake veze u policiji, dok je u ubistvu Đedovića učestvovao i aktivni policajac. Među obezbeđenjem Sretena Jocića jednom su prilikom pronađeni aktivni policajci, koji su sa sobom nosili službeno oružje, a kod Andrije Draškovića dvojica pripadnika Specijalne brigade Vojske Srbije. Vođe zemunskog klana su za šefa obezbeđenja imali Zorana Vukojevića, bivšeg policajca. Vukojević je bio bitan svedok protiv zemunskog klana, brutalno je ubijen 3. juna 2006, a vila i džip "micubiši" koje je imao verovatno najslikovitije govore koliko unosniji može biti rad u privatnom obezbeđenju, nego živeti od policijske plate.

BIVŠI KOMANDANT ŽANDRAMERIJE: Goran Radosavljević Guri napustio je policiju 2005. godine i otvorio firme za obezbeđenje zajedno sa Miloradom Joksimovićem, zvanim Miša Omega, biznismenom koji je učestvovao u mnogim privatizacijama od 2004, a postao poznat široj javnosti tek od decembra prošle godine, kada su se zbog neisplaćenih plata radikalizovali protesti radnika preduzeća "1. maj".

U januaru ove godine, Agencija za privatizaciju Joksimoviću je oduzela hotel "Palas" u Jagodini i kompaniju "PTT ugostiteljstvo", koje upravlja nad dva hotela, jer nije uplatio sve rate u kupovini ovih firmi.

U intervju za "NIN" Joksimović je rekao da je bio prijatelj sa ljudima kao što su Arkan i Ljuba Zemunac nekada, a da je sada sa Sretenom Jocićem, kao i da među kriminalcima ima dosta poštenih ljudi. Prisustvovao 45. rođendanu Sretena Jocića 27. oktobra 2007, kada su bili napadnuti pripadnici policije, povodom čega je Joksimović svedočio pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 19. 5. 2009. godine.

Radosavljević i Joksimović su zajedno vlasnici agencije "Sektrakon", a njihova deca agencije "Sektra konsalting". Pored ovoga, Joksimovićevi sinovi su vlasnici agencije "Obezbeđenje-Omega" iz Novog Sada, a Guri vlasnik agencije "Trekerdog".

On objašnjava da je čitava poslovna akcija zapravo delo dugogodišnjih prijatelja koji su shvatili da mogu zajedno nešto da urade jedan za drugog, umesto da plaćaju usluge "trećim licima":

"Od toga smo počeli. Posle smo se razvijali. Firma je učestvovala i u obezbeđenju u Iraku, bili smo angažovani od većih međunarodnih kompanija. Zaposlio sam dosta penzionisanih policajaca. Naša zajednička firma nema naoružanje, a ne znam za njegovu firmu. Ja ću nabaviti oružje tek kada se zakon donese", kaže Goran Radosavljević.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Srbija je jedina zemlja u regionu u kojoj ne postoji zakon o agencijama za privatno obezbeđenje

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net