foto: reuters

 

Avion

Nije čovek ptica, pa da leti! Najčešće ovim rečima formulisaće vam stav prema letenju i avionima svi oni koji iz raznih razloga, a najčešće onog i presudnog koji se zove strah, izbegavaju ovu vrstu prevoza. Ne treba se tom strahu podsmevati, on je tako prirodan i sasvim podrazumevajući za biće stvoreno da po zemlji hoda. I ne pomažu tu objašnjenja, ubeđivanja, statistički proračuni o najsigurnijem prevozu, komforu, lepoti neba i oblaka. Taj strah, atavistički zakucan u dnu želuca, samo čeka da zabruje motori i avion krene ka poletnoj pisti pa da se aktivira, kvaseći dlanove i nagoneći dvoje sredovečnih ljudi da se, posle ko zna koliko vremena, čvrsto uhvate za ruke, dok im graške znoja sa čela izdajnički otkrivaju kako im tog trenutka srca putuju ka petama. Na diskretni pokušaj da im tremu razbijem šalom kako je avion idealna Nojeva barka za slučaj da se Zemlja izmakne, odgovoreno je kiselim osmehom i pogledom u kome se taj veliki strah gotovo mogao opipati. Kako im je bilo naredna dva i po sata, uz povremeno oglašavanje alarma i upozorenja da se vežemo zbog turbulencija, samo oni znaju. Zbog tog straha se verovatno i ustalio čudan običaj kome je izgleda samo naš svet sklon; da se oglasi burnim aplauzom svaki put kada avion točkovima ponovo dodirne zemlju. Lažemo i mi "hrabri" da u tom trenutku ne osetimo olakšanje, ali, ipak, aplauzi su za stadione, pozorišta i arene, a ne za aerodromske piste.

No, nije letenje samo strah. Za one koji su bili te sreće da se ne užasavaju visine od 3500 metara i spoljne temperature od minus 76 Farenhajta, avion može da bude solidno mesto za uživanje. Pod uslovom da baš nije neki JAT-ov metuzalemski ATR, mada se i u njemu može doživeti prijatno uzbuđenje u obliku najbanalnijeg sendviča koji je jednom na letu iz Beča za Beograd, bio naša prva konkretna hrana, posle sedmodnevnog kulinarskog eksperimentisanja u jednoj dalekoistočnoj zemlji. Tako će ta obična kifla sa parčetom šunke, sira i zelene salate uvijena u celofan potisnuti u sećanju mnogo raskošnije obroke u avionima Lufthanze, pravi mali ručak sa sve metalnim escajgom u biznis klasi Britiš ervejza, fantastične kolače keteringa Austrijan erlajnza ili egzotiku na poslužavniku bliskoistočnih kompanija. I nema tog ljubaznog konobara na zemlji čija se servilnost može uporediti sa osmehom i stavom stjuardesa izvežbanih da u svakom trenutku budu lepe, blagonaklone i uslužne.

Ova vrsta putovanja, počev od rezervacije karata, preko odlaska na aerodrom do trenutka kad prođete poslednji skener aerodromske kontrole i kada se kroz harmoniku onog tunela uputite ka vratima aviona, nosi neobjašnjivu čaroliju i dozu čudne privilegovanosti. Ona verovatno potiče od saznanja da ćete se ubrzo uzdići iznad svega ovozemaljskog i prozaičnog, da će iz minuta u minut prvo ljudi, pa automobili i kuće, onda reke, jezera i planine, a kasnije i čitavi gradovi postati smešno mali i nekako nebitni i da ćete narednih sati bacati pogled na oblake, ali sa njihove gornje strane.

Ima nečeg moćnog i – u isto vreme – fatalističkog u zaglušujućoj buci Rols–Rojsovih motora koji metalne grdosije od nekoliko desetina tona pokreću pistom, da bi ih u sledećem trenutku, uz malu pomoć aerodinamike, podizali u nebesa. Nije čudo što osećate respekt i neku vrstu navijačke strasti (imate za to i debeo razlog u vidu sopstvenog života) prema tim moćnim mašinama napregnutim do maksimuma da savladaju visinu i gravitaciju. I kada se gore, na visini od nekoliko kilometara zvuk motora ujednači, a posle tmastih oblaka kroz poluokruglasti prozor ušeta sunce, i nakon što se ugase lampe za obavezno vezivanje pojasa, nastupa period čudne letargije koju, uvek u pravom trenutku, prekida kotrljanje kontejnera sa pićem iza kog se osmehuje stjuardesa ili stjuard. Isto tako, izvežbano uvo i bez pilotovog obaveštenja preko zvučnika, po drugačijem brujanju motora nepogrešivo prepoznaje kad avion krene da ponire ka odredištu, registruje se zvižduk zakrilaca i blagi udar prilikom izbacivanja točkova. Nakon toga sledi prizemljenje (i onaj neizbežni aplauz, ako je u pitanju bio neki srpski čarter let!), a u tom ponovnom dodiru aviona i piste prepoznaje se susret posvađanih starih ljubavnika koji će se kroz nekoliko sati opet rastati, da bi se pomirili na nekom drugom kraju sveta.

Dobro, zna ponekad da bude i turbulencija, katastrofičnog propadanja letelice u nepredvidivim vazdušnim vrtlozima, vanrednog vezivanja pojaseva, što i najhrabrijima suši usta i podiže želudac u grlo, a one što su strah već poneli sa sobom nagoni da se sebi u bradu kunu kako će im ovo – ako bog da prežive – biti poslednji put da su seli u avion. Ali sve se to brzo zaboravi.

Čak i lomatanje po aerodromima, koje je ponekad prilično naporno i stresno, kasnije poprimi obrise zanimljive avanture zgodne za prepričavanje. I obratite pažnju, kad vam se prijatelji vajkaju kako su na tom i tom aerodromu – o, bože! – proveli nekoliko sati i kako su se silno namaltretirali... Primetićete da njihova žalba više zvuči kao hvala. I ne sumnjam da bi u navali neke iskrenosti priznali da, ipak, tu traumu ne bi menjali za vaš mir i relaksiranost u večito istom ambijentu dnevne sobe.

Ne treba samo leteti često, kako se letenje ne bi pretvorilo u rutinu koja kvari i najfiniju magiju.

Ja za tu dinamiku imam nepogrešiv tajmer. Neko vreme sam miran, ali čim mi pogled počne bežati ka nebu loveći strelu koju formira silueta kakvog džambo-džeta sa parom belih tragova iza sebe, znam da je vreme. Ostaje samo da se vidi kuda i kada!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net