PUT ZA BRISEL: Putnici na ulazu u autobus u Preševu

Azil ekspres >

Put u »obećanu zemlju« bez povratne karte

Alarm zbog povećanog broja azilanata sa Balkana u Belgiji možda je zaustavio organizovane transporte, ali reporter BIRN-a u autobusu koji iz Preševa vozi na redovnoj liniji ka toj zemlji otkriva da mnogi ostaju nepokolebani u svojoj nameri da tamo potraže bolji život

Mir hladnog martovskog jutra u Preševu narušava žamor u gužvi koja se pravi pred prostorijama lokalne putničke agencije. Rastanci kao sa fotografija. Deca što se roditeljima igraju oko nogu, zbunjena jer neki odrasli plaču dok se ljube u obraze, i svuda jedva zakopčane torbe i koferi koje vozač autobusa s mukom uspeva da smesti u boksove.

Subota u Preševu je dan za putnike. Tada polazi autobus na redovnoj liniji za Namur, nedaleko od belgijske prestonice Brisela, koji poslednjih mesec dana pune ljudi svih generacija, pa i čitave porodice, kako bi, nadajući se zvanju azilanta, u toj zemlji započeli novi život.

Tim autobusom, emigrantskim tragom krenuo je i reporter BIRN-a, sa kartom rezervisanom i kupljenom u lokalnoj agenciji.

Autobus je na kraju toliko pun da mnogi moraju da stoje, pa i nekoliko ljudi iz Makedonije kojima vozač otvara vrata na jednoj autobuskoj pumpi na putu ka susednom Bujanovcu. Pošto je u regionu pukla priča o zabrinutosti Belgije zbog naglog priliva azilanata, da oni koji su poneli zahteve neće dobiti azil i smeštaj i da će na kraju svi biti vraćeni kućama, iz Kumanova su autobusi prestali da odlaze prema Briselu. Ali ove ljude ta vest nije sprečila da pokušaju.

Početkom marta, belgijske vlasti upale su u pravu malu paniku zbog naglog priliva ljudi sa juga Srbije i Makedonije, uglavnom etničkih Albanaca, koji su u toj zemlji masovno podnosili zahteve za sticanje statusa azilanta. Kako je saopštila belgijska vlada, reč je o oko 300 zahteva čiji su podnosioci stigli sa novim biometrijskim pasošima Srbije i oko 350 ljudi iz Makedonije, samo u toku meseca februara.

Ono što je zabrinulo belgijske vlasti jeste činjenica da je broj zahteva za sticanje azila u Belgiji, u slučaju makedonskih državljana samo u toku jednog meseca gotovo duplo veći od ukupnog broja zahteva podnetih u celoj 2009, dok je broj zahteva koji su podneli državljani Srbije dostigao gotovo polovinu ukupnog broja zahteva koji je u Briselu primljen prošle godine.

Vlasti u Briselu sumnjaju da je reč o organizovanoj prevari, tačnije, da je neko manipulisao ljudima da se upuste u avanturu predstavljajući Belgiju kao obećanu zemlju u kojoj je lako dobiti azil, dok tokom višemesečne procedure troškove boravka snosi država. Oni koji su se upecali na priču, međutim, ubrzo su se suočili sa realnošću koja nije bila tako šarena – mnogi i danas čekaju rešenje zahteva spavajući na lokalnoj železničkoj stanici ili u džamiji, tek ograničen broj ljudi dobio je organizovani privremeni smeštaj, dok su belgijski zvaničnici na kraju javno saopštili da Srbija i Makedonija ne spadaju u države za čije je građane predviđeno davanje azila.

U svakom slučaju, reč je o prvom ozbiljnijem problemu u sprovođenju bezviznog režima Makedonije i Srbije sa EU, koji su zajedno sa Crnom Gorom te dve zemlje dobile u decembru prošle godine. Ali, iako se alarm upalio neobično velikim brojem zahteva za sticaje azila u belgijskoj prestonici, mnogi putnici autobusa koji su u fokusu evropskih zvaničnika iskrcaće se negde uz put, tamo gde imaju prijatelje i rođake koji mogu da im pomognu da se snađu i pokušaju da počnu novi život u Evropskoj uniji.

I inače slabašne ekonomije Srbije i Makedonije trpe ozbiljne posledice ekonomske krize, i imaju velike probleme sa nezaposlenošću i standardom. Makedonska prosečna plata iznosi 325 evra, dok je procenat nezaposlenog radno sposobnog stanovništva dostigao čak 32 odsto. U Srbiji, prosečna plata je 299 evra, a realna stopa nezaposlenosti kreće se oko 16 odsto. Ovi parametri još su dramatičniji u opštinama na jugu Srbije, većinski naseljenim Albancima, koje su 2000. i 2001. godine bile poprište oružanog sukoba srpskih snaga bezbednosti i pobunjenih Albanaca okupljenih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovca i Medveđe.

Vlasti u Briselu izvršile su pritisak na vlade u Beogradu i Skoplju da ispitaju ko stoji iza cele operacije, ali osim što su u Makedoniji zatvorene dve agencije koje su radile nelegalno, u istrazi za sada nije bilo većih pomaka. Neimenovani izvori iz srpske policije preneli su medijima da su još tri makedonske agencije organizovale prevoz prikupljajući i putnike iz opština na jugu Srbije, ali ni tu za sada nema značajnijih dometa.

Svim stranama uključenim u rešavanje ovog problema, međutim, jasno je da se eliminacijom nelegalnih agencija, za koje se sumnja da su najviše profitirale puneći svoje autobuse putnicima ohrabrenim lažnom nadom, ne rešava mnogo. Onima koji zbog katastrofalne ekonomske situacije u svojim sredinama žele da odu u EU na raspolaganju stoje redovne linije legalnih prevoznika koje imaju sve potrebne dozvole za međunarodni prevoz.

Tako se napunio i ovaj dvospratni autobus, gde razgovori sa saputnicima ne idu lako. Većina izbegava da pominje azil, ljudi su nesigurni posle vesti iz Brisela da su male šanse za azil za ljude iz Srbije i Makedonije i zato se smišljaju rezervni planovi.

"Moj brat od strica živi u Briselu već devet godina. Vodim ženu u bolnicu, u dogovoru sa jednim lekarom, ali ću da se prijavim za azil, rekli su mi da može. Ako ne uspemo, idem kod sestre u Švajcarsku", kaže Florijan (30), koji na put, pored supruge, vodi i svoje dvoje dece što se igraju puštajući muziku na mobilnom telefonu.

Azil će, kako kaže, tražiti i devetnaestogodišnji Lirim. U Briselu će ih sačekati ujak i tetke, a nedelju dana kasnije na put će i njegovi otac i majka.

"U svom selu imamo prodavnicu, ali od toga slaba vajda. Idemo da radimo napolju", kaže, dok se krcati autobus zaustavlja u Bujanovcu.

foto: reutersBRISEL: Umesto azila spavanje na železničkoj stanici

Tamo je još ljudi sa torbama i koferima, i dvospratni autobus gde će svi konačno imati svoje mesto za sedenje. Kartu su platili 120 evra, mnogi samo u jednom pravcu, i još deset za putno osiguranje. Iako putovanje u EU ne znači i sticanje radne dozvole, većina ide da okuša sreću tamo gde nekog poznaje.

"Moj brat od tetke već 12 godina drži restoran u Nemačkoj, pa me zvao da mu se pridružim. Ne znam koliko ću da ostanem, ali idem da probam da zaradim", kaže jedan od novih putnika.

Jedan stariji čovek ima dva sina od kojih je jedan odavno otišao, a drugi, kod koga ide, čeka na azil u Belgiji.

"Kad je čuo da će da ih vrate, odlučio je da povuče prijavu. Sad će u Švajcarsku, bar ta tri meseca da ostane i pokuša nešto, da ne bude da ga nasilno vrate", kaže, žaleći se što nije mogao na put iz svog Kumanova odakle autobusi više ne idu ka Evropi.

Iz Kumanova je i mladić koji je želeo u Norvešku, ali kada su mu rekli da se tamo azil ne može dobiti, krenuo je sa ostalima u Belgiju.

"Majstor sam za pločice, ali sam slabo zarađivao. U Belgiji imam jednog prijatelja, radimo isti posao, ali on ne preporučuje, kaže, malo je posla. Kaže da je satnica 30 evra, a meni bi i 20 bilo dovoljno. Posle ću za Norvešku,ako se lepo snađem, tamo se dobro plaća u fabrici za preradu ribe", tvrdi, napominjući da je neoženjen pa mu je zato lakše da luta.

Belgijske vlasti, naravno, manje brine to što bi poneki putnik međunarodnih autobuskih linija koje polaze iz zemalja nedavno stavljenih na belu šengensku listu mogao da zaluta uz put, i nestane negde na prostoru EU, koliko ih brinu šablon i naleti potencijalnih azilanata koji nadolaze u talasima, koji su početkom marta prijavile i Švedska i Švajcarska.

Međutim, svi putnici tvrde da su za azil u Belgiji čuli preko prijatelja i rođaka, da se priča o tome munjevitom brzinom raširila među lokalnim stanovništvom sa obe strane srpsko-makedonske granice.

Izvori BIRN-a iz EU navode da postoji i izvesna etnička usmerenost ka određenim zemljama. Albanci, tako, gravitiraju ka Švajcarskoj i Belgiji, Romi ka Švedskoj, a sandžački Bošnjaci, iz nekog razloga, azil traže uglavnom u Norveškoj.

Koliko je sve to ozbiljno shvatila administracija u Briselu, kako belgijska tako i evropska, govori i činjenica da je to bila jedna od glavnih tema razgovora srpskog premijera Mirka Cvetkovića sa belgijskim kolegom Ivom Letremom i predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom. Nakon alarmantnih vesti da bi nagli priliv azilanata iz Srbije i Makedonije mogao da dovede u pitanje ostanak tih zemalja na beloj šengenskoj listi, pristupilo se kontroli štete.

Cvetković je, po svemu sudeći, uspeo da ubedi domaćine da će se Srbija ozbiljno uključiti u rešavanje problema, jer je Letrem na konferenciji za novinare jasno rekao da se o ukidanju viznog režima ne razmišlja, te da je reč o "incidentu" čije se posledice uz malo dobre volje mogu otkloniti. On je istakao da Srbija nije na listi zemalja u kojima se ljudi proganjaju po etničkoj i političkoj osnovi, te su stoga šanse da azilanti dobiju utočište u Belgiji praktično nikakve.

Vlade u Skoplju i Beogradu istovremeno su pristupile svojevrsnoj medijskoj agitaciji. U Makedoniji zvaničnici različitih nivoa obilaze medije i objašnjavaju da bezvizni režim ne znači i sticanje radne dozvole, a to isto rade i zvaničnici u Srbiji, nešto nižim intenzitetom, ali sa istim ciljem, da se potencijalni azilanti obeshrabre.

Iako srpske vlasti izbegavaju da navedu koje će dalje konkretne mere preduzeti, saznaje se da bi za početak one mogle da obuhvate pojačanu kontrolu putnika na izlasku iz Srbije, pogotovo onih koji putuju autobusima. "Naše mogućnosti su prilično ograničene, jer ne možete čoveku tek tako oduzeti pasoš ili ga sprečiti da napusti zemlju", kaže jedan srpski zvaničnik, uz zahtev da ostane anoniman. S druge strane, dodaje on, postoje načini da se potencijalni azilanti obeshrabre.

Te pojačane kontrole, za sada nema, jer autobus relativno lako prelazi mađarsku granicu, a nasmejani carinik šalom razvejava zebnju sa lica putnika, koji su, uplašeni vestima iz Belgije, još pre Subotice naglo ućutali, i zabrinuti pripremali nastup za eventualno policijsko propitivanje.

"Kazaću da idem kod brata, da mi je rekao samo put da platim i da mu dođem u goste i reći ću da sam poneo nešto malo para što sam štedeo, jer će on za sve da se pobrine", preslišava se naglas jedan od putnika.

Drugi zovu prijatelje iz autobusa koji je iz Preševa nešto ranije krenuo ka Švajcarskoj. Pitaju kako su prošli na granici i da li je bilo problema. "Kažu da je sve bilo u redu", prepričava se od uva do uva.

Na mađarskoj strani stvari idu malo sporije, čekalo se barem sat vremena, a onda, kada autobus konačno krene, žamor i razgovor svedoči o opštem olakšanju.

"Šta je ovo danas, samo jedan autobus?", pita radnik na pumpi neposredno posle granice, gde je autobus stao da se ljudi odmore posle 12 sati puta. "Do sada je bilo barem tri", objašnjava i dodaje da je to drastična promena frekvencije putnika od pre samo nedelju dana.

Pomenuti srpski zvaničnik koji je zahtevao anonimnost navodi da bi se na udaru mogli naći upravo prevoznici, što je odmah po izbijanju ove mini krize najavio i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić.

"Sva lica koja pretenduju na politički azil bez osnova biće predmet readmisije, a lica koja su organizovala takav transport biće kažnjena", rekao je on.

OBAVEŠTENJE O BESPLATNOM POVRATKU: Plakat belgijskih vlasti

Zanimljivo je da te firme, uglavnom registrovane u Makedoniji, nemaju Brisel kao krajnju destinaciju svojih autobuskih linija, nego gradove u Švajcarskoj i Nemačkoj. Umesto toga, njihovi autobusi skreću sa maršrute i dovoze putnike direktno pred Kancelariju za strance u Antverpenskoj ulici (Chausee d’Anverse) u Briselu.

Međutim, autobus koji ide preko Austrije i Nemačke, u čijim se gradovima iskrcala barem polovina putnika, ovog puta neće ni stići do Brisela. Posle 35 sati vožnje, zaustaviće se u Namuru, 65 kilometara južno od Brisela, gde će se konačno isprazniti, a putnici, kako ko, i kako čim, uputiće se ka prestonici zemlje za koju im je rečeno da je "obećana". Namur ima značajnu albansku zajednicu iz Srbije, sa Kosova, iz Albanije i Makedonije.

Ponedeljak ujutro u Antverpenskoj ulici ne donosi gužvu. Ljudi, mahom Albanci sa juga Srbije i Makedonije, stoje u društvu azilanata iz takozvanog trećeg sveta, i čekaju da ih pozovu na drugi sprat, gde su prostorije Kancelarije za strance. Na zidu je okačen poster: "Da li ste iz Makedonije ili Srbije? Da li želite da se vratite u svoju zemlju? Jedan besplatan autobus vas čeka. U sredu, 10. marta u devet sati. Prijavite se na adresi Chausse d’Anvers 59 Brisel, (ispred vrata kancelarije stranih državljana, gde ste i predali zahtev za azil), ili pozovite sledeći broj telefona."

I belgijske vlasti najavile su niz poteza koji bi, svi zajedno, trebalo da obeshrabre ekonomske izbeglice sa Balkana da traže politički azil u Briselu.

Značajan deo tih aktivnosti odvija se na propagandnom planu. "Moramo da pošaljemo jasnu poruku da se traženje azila u Belgiji ne isplati", rekao nam je Fredi Rozemon, direktor Kancelarije za strance pri belgijskom MUP-u.

Na administrativnom planu, skraćeno je vreme obrade zahteva za azil, tako da će potencijalni azilanti, koji su na (najčešće negativan) odgovor dosad čekali u proseku šest meseci, sada biti odbijani mnogo brže. "I dalje se držimo iste procedure, samo smo je drastično ubrzali", kaže Rozemon.

On napominje da se broj zahteva za azil u poslednjih nekoliko dana smanjio. "Izgleda da smo postigli izvestan uspeh", rekao je.

Međutim, za one koji čekaju u redu papiri koje imaju u fasciklama koje nose pod miškom ulaznica su za Evropsku uniju. Jedan od njih pokazuje papir na kome piše "Anex 26", što je potvrda da se javio Kancelariji za strance. "Imao je sreće, vidiš da na ovaj papir ne piše ono, da piše, odmah bi ga oterali", kaže čovek koji mu pravi društvo, objašnjavajući da je "anex", dokument koji nešto znači, a ne samo obična potvrda o prijemu zahteva.

Na pitanje gde boravi u međuvremenu, kaže da se ljudi snalaze kako stignu.

"Ima ovde ljudi iz našeg kraja, pomažu nam sa smeštajem, hranom… Evo, ne mogu samo stan da nađem, ako nađem, opština će mi platiti kiriju", tvrdi on.

Međutim, slika nije tako ružičasta, objašnjava pedesetogodišnji R. S. iz Preševa koji se nedavno vratio iz Belgije, gde je otišao sa čitavom porodicom.

"Ispred Kancelarije za strance došao sam u sedam ujutru, ali je tamo već bilo barem 400 ljudi, a još 300 je došlo posle mene. Kad je došao red na mene, ušli smo u neku salu, gde su nas propitivali ko smo i šta smo, i uzeli podatke", priča R. S. i dodaje da posle sledi medicinski pregled i poruka da će im se neko javiti za nekoliko dana.

On kaže da se svaki novopridošli snalazio kako je stigao.

"Oni koji su imali gde da prespavaju, rođake, familiju, posle te prijave otišli su kod njih. Oni koji nisu imali trebalo je ili sami da plaćaju kiriju koja je koštala oko 500 evra mesečno ili da prespavaju bilo gde. U nekim slučajevima to je bila i železnička stanica", kaže R. S.

Odgovor da azil ne može da dobije stigao je brzo, a onda su odvezeni u kamp, gde su uz solidnu hranu imali džeparac od sedam evra dnevno.

"Pošto nisam uspeo, a pri tom smo potrošili puno para i vremena, odlučili smo da se vratimo kući. Prijavili smo se dobrovoljno, tamo gde i prvi put, da želimo da se vratimo", kaže R. S. dodajući da su im belgijske vlasti ubrzo dale i karte, te 250 evra po osobi za dodatne troškove, i ispratili ih kući.

Slična je priča i Tasima Vejselija iz makedonskog sela Lipkovo koji je pokušao da dobije azil zbog loših ekonomskih uslova u kojima je živeo sa svojom porodicom.

"Stalno sam prolazio pored Kumanova i gledao kako tri autobusa puna ljudi odlaze preko granice. Niko mi nije ništa rekao, ja sam jednostavno pošao za njima, kupio kartu i otišao", kaže on.

Vejseli kaže da su iz autobusa izašli u centru Brisela, ali da imigracioni kamp nije radio. Kaže da ih je sa ulice pokupila jedna porodica iz Kumanova koju ranije nikada nisu videli.

"Neki su posle dobili privremeni smeštaj, a nekima je bilo dozvoljeno da traže stan, kao što je meni", nastavlja Vejseli, dodajući da mu je deset dana u Briselu bilo dovoljno da shvati da je azil nemoguće dobiti.

Ako ništa drugo, ova mini kriza pokazala je da alarmni sistem radi. Tokom narednih nedelja i meseci videćemo da li koordinisani napori belgijskih, srpskih i makedonskih vlasti mogu da zaustave talas azilanata. Ono što ne bi valjalo je da građani albanske i romske narodnosti, kao kolateralna šteta, u tom procesu budu izloženi diskriminaciji, kod kuće ili u belom Šengenu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net