Chris Rea (foto: A. Anđić)

Koncerti – Chris Rea, Paul Young (Sava Centar), Spandau Ballet (Arena), Beograd >

Teror osamdesetih

I te kako prija podsetiti se da niste uzalud voleli takve stvari. U međuvremenu, (pro)pade i Berlinski zid i mnogo šta drugo, ali kad se uverite da vam mladost nije prošla uzaludno, pedesete su sasvim prihvatljive

Zašto pojma nemate o ragbistima i fudbalerima koji se zovu Kris Ria i Pol Jang? Pa ni o drugim pevačima, njihovim (prez)imenjacima? Zato jer su ovi, nedavno naši gosti, velika imena iz decenije koju je sada moderno omalovažavati. No, tad su nam život više određivali albumi npr. Spandau Balleta nego TV serije kao "Eli Mekbil" ili "Seks i grad". Rea-L-No.

Kad sam pri samom ulasku u osamdesete počeo u Londonu da boravim i poslom, kao mlad (i neukusan) novinar, prva diskografska kuća u koju sam tamo stupio bila je mala, nezavisna Magnet rekords. S preporukama Jugodiska, njihovog licencnog partnera iz tada još dobrostojeće i nepotrošene Jugoslavije, došao sam zbog intervjua sa sredovečnim, ali držećim rockabilly revival sastavom Matchbox, čiji su se albumi u nekim evropskim zemljama prodavali (razmerno) bolje nego u postojbini Britaniji. Predstojala im je turneja na kojoj su posetili i nekoliko gradova duž SFRJ, tiražno raspoložene nepoznanice. Dok sam po obavljenom poslu izlazio kroz tzv. prednju sobu promotivne službe, tamo zaposlene devojke krenule su da me po opisu svog posla ljubazno tovare novim izdanjima, fotografijama i biografijama izvođača. U gužvi redovne komercijalne produkcije, tj. brojnih hitova-u-pokušaju, tutnule su mi i dve long-play (LP, u doslovnom prevodu, dugosvirajuće) ploče nekog naoko stidljivog plavušana, čudnog, ispostaviće se irsko-italijanskog, prezimena.

Naša velika nada, gitarista, songwriter, Kris Ria... Volite bluz? Za Krisa kažu da svira slajd kao Raj Kuder! Ovo su njegova prva dva albuma, sad će i treći... Zar nije zgodan? (kikot) Još nije oženjen...

Naravno da bih te albume pažljivo preslušao i bez one opaske o slajd tehnici. Ne znam da l’ su te dopadljive cure ikad čule Kudera, ali bilo je izvesno da mu Kris Ria nije blizak ni stilom ni veštinom, mada ima drugih kvaliteta, još kako. A još su manje mogle da predvide kako će Krisovo srce uskoro uzeti neka devojka iz srednje škole u Stejnsbiju, i držati ga do danas, slično kao što vas neke pesme osvoje pa i vekovima kasnije izazivaju ista osećanja čim ih se prisetite. Valjda jer dobro stare s vama; i vi lepše živite s njima.

ZVUCI S PLAŽE: Prvi Krisov LP Whatever Happened To Benny Santini? (‘78, šala na račun pseudonima koji mu je predlagala disko-kuća) doneo mu je iznenađujući, nedovoljno iskorišćen hit u SAD, Fool (If You Think It’s Over). Drugi LP, Deltics (‘79) fotografijom ga je projektovao kao usamljenog romantika u zimskoj šetnji plažom, dok je treći, za nas tek s Mimom Jaušovec, prerano naslovljen Tennis (‘80) već u potpunosti patentirao njegov stil: gitarski zasnovane balade srednjeg tempa (up-tempo), blago išmirglani glas, fine solaže s diskretnim prevlačenjem slajda po žicama ("klizača", odgovarajućeg metalnog predmeta – prim. prev.), dakle onaj ne baš često uspeo spoj setnih melodija, osećajnih stihova i dinamike dursko/molskih smena u pratnji, kakav su nešto ranije već proslavili npr. Rod Stjuart, Bob Siger i Al Year of the Cat Stjuart. Krisov najbolji primer za to sa albuma Tennis, a i inače, verovatno je predivna Since I Don’t See You Anymore, makar je odavno ne izvodi na koncertima.

I, šta još reći: džaba sam ubeđivao u Jugodisku da što pre objave te albume kod nas, a organizatorima koncerata nisam se usuđivao ni da ga pomenem (koga, bre?). U međuvremenu je njegov četvrti LP (samo Chris Rea, ‘82) ušao u tzv. američki zvuk/USA-produkciju, i... najzad... peti, Water Sign (‘83, s hitićima Texas i I Can Hear Your Heartbeat) predstavio ga je i jugoslovenskoj publici, započevši jednu od tiših, ali dubljih i dužih naklonosti. Nije to više bio onaj zvuk zbog kojeg sam zavoleo Krisa Riju, ali su naredna licencirana izdanja pouzdano držala kvalitet i nosila sve veće hitove: ‘84. Wired To The Moon, ‘85. najzad i u Britaniji top-listiran Shamrock Diaries sa Stainsby Girls i (prvom ćerkom) Josephine, pa ‘86. On The Beach, ‘87. Dancing With Strangers sa Let’s Dance, ‘88. kompilacija New Light Through Old Windows s ponovljenim, tvrđim snimcima starih pesama. Uzlet ka globalnom uspehu obezbedio mu je tvrđi rokerski, za njega netipičan Road To Hell ‘89. (opet prerano, ali odgovarajuće za beogradski saobraćaj), a ‘91. Auberge je dokazao da je jači i od Jugoslavije.

U devedesetim ni Kris Ria nije imao većih uspeha, osim (druge ćerke) Julia, izgubili smo ga iz vida, ali ne i sećanja. Nije ni njemu bilo lako, naprotiv, i u novi milenijum ušao je izborivši se s rakom, otkad ispunjava svoju zakletvu prvoj muzičkoj ljubavi – bluzu. Batalio je industriju i ispunjavanje tuđih očekivanja, i sa sopstvenom etiketom JazzeeBlue objavio i internetski prodavao "boksovane", u znatnoj meri instrumentalne i bluzom nadahnute snimke. Albumi mu gotovo po pravilu već u naslovu imaju Blue (mada su i dance, summer, beach... česte), a na turneju je izveo i blagošaljivi kombo Delmonts, s kojim svira rani rok svojih uzora.

Pre dve godine, takoreći niotkuda pojavio se u prevelikoj Beogradskoj areni i ipak privukao više posetilaca nego što bi stalo u Sava centar. Sam sebi predgrupa (od retko koga prepoznati Delmonts), pružio je izvrstan, klasičan rokerski koncert s produženom erupcijom u Road To Hell, i najbolje pokazao kako još ima smisla svirati električnu gitaru na taj način. Dodatno trajanje i živost potekli su od podudaranja s Krisovim rođendanom (r. 04. III ‘51). Nedugo zatim najavljeno je njegovo ponovno gostovanje ovde, jer je praktično produžena turneja – s kompilacijom Still So Far To Go – zahvatila i region/SEE.

U krcatom SC-u (ulaznice od 1700 do 2900 din.), s neuglednim, ali besprekorno uigranim kvintetom – sa čak dvojicom, naravno stilski različitih gitarista – Ria je nastavio da razgrađuje svoje hitove, poznatije (Looking For The Summer) i manje poznate (Easy Rider) numere, masnim i masivnim slajd-zvukom sekući povratak ka bluzu. Duga, ali sadržajna sola oduševila su prisutne, a posle sat i po čežnjiva On The Beach i poletna Let’s Dance su ih i razigrale.

PLAVOOKI SOUL: Iz još veće nepoznanice, zapravo direkt iz zaborava, pojavio se i fini momak tzv. plavookog soula, Pol Jang. Negde u ono na početku pomenuto sjajno doba, kratkotrajni (‘79/82), ali super marljivi soul-sastav Q-Tips harao je engleskim klubovima i manjim salama, najbolje zapamćen po obradama standarda i razuzdanom provodu. Svirački septet zvučao je toliko dobro da je simpatični pevač Pol delovao kao najslabija karika, ali bend je dokrajčen upravo njegovim solo-ugovorom s velikom kućom. Broj ulaznica prodatih za Q-Tips, nažalost, nije podigao tiraže njihovih ploča, pa je za mene mali šok bio kad sam u prodavnici u Beogradu ugledao licencirani singl (kakva retkost, još i onda!) s verzijom Teksove SYSLJFM (Letter Song).

Pol Jang je, zna se, ubrzo knjižio svetske hitove Love Of The Common People, Gejovom Wherever I Lay My Hat (There’s My Home), Come Back And Stay, i Holovom Everytime You Go Away, i albumima No Parlez ‘83. i Secret Of Association ‘85. (CBS – Suzy), gde su kvalitetna produkcija i izbor numera dozvoljavali da solidno prođe i s obradama Joy Divisiona, Vejtsa i Bilija Brega. Naravno, uz prateću grupu koju je svojim basom bez pragova (eng. fretless) "vozio" Pino Paladino, dugo pre nego će ga otkriti (i na Jadran dovesti) Điboni.

Problemi s glasom ophrvali su P. Janga i pre nego što se u istoriju upisao prvim stihom klasične humanitarke Do They Know It’s Christmas Band Aida ‘84, a kao i na Live Aidu ostao je u dražoj uspomeni po prigodnim masovkama osamdesetih no po čemu drugom. Poslednji put sa top-lista čuli smo ga ‘91. u Senza una donna, duetu sa Cukerom, a kad je ‘93. ostao bez CBS-ugovora, čak je nakratko obnovio i Q-Tips. Kada se s korektnim, ali ipak drugorazrednim bendom pojavio pred napola praznim parterom Sava centra, osvanulo nam je i zašto. Retko svedočimo gostovanju stare zvezde koja je u boljoj fizičkoj nego vokalnoj kondiciji, a Pol se, nažalost, rastao sa svojim nežnim, prepoznatljivim vokalom. Scenski živahan, razigran/koreografisan do granice preterivanja za starijeg čoveka naših godina (r. ‘56), g. Mladoliki odlično je komunicirao sa pretežno ženskom publikom i verovatno je odličan po klubovima, ali na ovakvom koncertu beše neprijatno, ponekad čak i sramotno pratiti kako su ključne pesme prearanžirane da bi on i dalje mogao da ih izvodi. U njegovim najvećim hitovima glavne melodijske linije su neretko bile zatajene ili neprepoznatljive, a s dubljim, tamnijim glasom gotovo da je bio ubedljiviji u standardima. Oni koji nisu otišli pre kraja, imali su čak i priliku da zaplešu uz nepotrebnu obradu Prinsovog hita Kiss.

NOVI ROMANTIZAM PONOVO: Rumeni Pol Jang je bliski prijatelj svojevremeno najjačeg kandidata za mlađeg brata Brajana Ferija, impozantnog i elegantnog Tonija Hedlija, pevača uspešno obnovljenih Spandau Ballet. Kao gotovo svako, i g. Hedli ima ponekih epizoda koje nije pristojno evocirati, kao što je hard-rokersko tezgaroško pojavljivanje u Beogradu u godinama još gorim od ovih. Tada, naravno, nismo ni sanjali da će se perjanice novog romantizma ikada vratiti uživo u punom sjaju, i da će ta turneja – naslovljena, gle, Reformation – zahvatiti i naše krajeve. Dakle, dugo posle razlaza 1990. i gorkih sukoba, pre nekih godinu dana Hedli i braća Kemp rešili su da malo zapostave glumu i uopšte rad na daskama.

U odličnoj sviračkoj formi, diskretno pomognuti klavijaturistom i manje diskretno pevačicom kakva bi Jelena Karleuša ubila da postane ako bi joj se desio glas, Spandau Ballet su novu evropsku turneju počeli iz niskorizičnog budžaka. Odlična ponuda generacijskih provoda u prethodnim nedeljama istopila im je deo publike pa se u Areni okupilo – ali i sjajno provelo – manje od 4000 njihovih obožavalaca. Pristojno stareći i očito ne ispuštajući uzde, Spandau Ballet su, slično kao i Police u ponovljenom životu, izvođači ubedljivi bez zadrške, makar "novi" album Once More uglavnom prerađuje njihove stare uspehe. Počeli su kako i priliči, prvim hit singlom To Cut A Long Story Short, i teško da su mimoišli neku od svojih značajnijih numera.

Moćno su zvučali soul i fank uticaji u Chant No 1 (s uvek aktuelnim napevom I Don’t Need This Pressure On), odlično balade kao Through The Barricades, velike True i Gold, fini pop kao Only When You Leave, I’ll Fly For You, Lifeline i Communication, čak i kasnije bezvezarije tipa Fight For Ourselves.

I te kako prija podsetiti se da niste uzalud voleli takve stvari, i da još negde možda imate albume kao Journeys To Glory iz ‘81. U međuvremenu, (pro)pade i Berlinski zid i mnogo šta drugo, ali kad se uverite da vam mladost nije prošla uzaludno, pedesete su sasvim prihvatljive.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Paul Young
  • Spandau Ballet (foto: Stanislav Milojković)

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net