Maratonski jubilej >

Miha za sva vremena

Franjo Mihalić, osvajač srebrne olimpijske medalje u maratonu 1956. u Melburnu, još uvek važeći rekorder Srbije na 10, 15 kilometara i u trčanju na jedan sat, proslavio je u utorak 90. rođendan

Knjiga

Atletski klub Partizan lepo je obeležio 90. rođendan svog legendarnog člana a tom prilikom promovisana je knjiga novinara Danka R. Vasovića Franjo Mihalić: Trčanje je moj život. Na 230 stranica, uz mnoštvo fotografija, ispričana je priča o živoj atletskoj legendi.

"Specijalna informativna služba" jugoslovenskog sportskog lista "Sport", javila je 1. decembra 1956. (bar tako stoji u vidnom nadnaslovu u broju od 2. decembra) da je FNRJ Jugoslavija osvojila prvu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu. Centralni naslov glasio je "Mihalić drugi" a bilo je još lepih vesti. Fudbaleri su bili u polufinalu, vaterpolisti u četvrtfinalu (obe selekcije osvojiće srebrne medalje).

Izveštaj sa maratonske trke bio je detaljan. Sa olimpijskog stadiona u Melburnu krenulo je 48 takmičara iz 23 zemlje. Na izlazu, posle prvog kruga, Mihalić je bio 12. Na 5 km bio je 11, na 10 km 10, na 15. kilometru već je bio na 7. mestu sa vremenom 50,39 minuta. Posle 20 km javljeno je da je 6. ali u izveštaju sa 25. km među prvih 14 nije bilo Mihe? Pojavio se ponovo na 30. kilometru i to kao drugi, isto je bilo i posle 40 km, kao i na cilju u koji je ušao iza Francuza alžirskog porekla Alena Mimuna sa zaostatkom od 1,32 minuta. Francuz ga je dočekao aplauzom koji je prihvatio ceo stadion, onda su zajedno optrčali počasni krug dok su ostali takmičari tek pristizali. Treći je bio Finac Veiko Kakvonen. Pre četiri godine, povodom pola veka od trke u Melburnu, Alen Mimun pozvao je u goste Mihu i Veika a pokrovitelj lepog jubileja bio je ugledni pariski sportski dnevnik "L’ekip". Bili su i ostali veliki prijatelji. Uostalom, slika koju je tog 2. decembra 1956. objavio "Sport" puno je govorila: Miha i Mimun u zagrljaju, ali tri godine ranije u Parizu gde je Mihalić pobedio na Krosu nacija a Mimun, koji nije trčao, prvi mu čestitao... Bilo je planirano da Mimun dođe u Beograd na Mihin jubilarni rođendan, ali godine čine svoje. U međuvremenu, prošle godine umro je Kakvonen, od trojice melburnških atletskih musketara ostala su dvojica, dve legende... U Parizu jedna ulica nosi Mimunovo ime, kao i nekoliko atletskih stadiona.


 

»Moj doping bili su boza i kvasac«

(Okvir)

Na pitanje Bojane Šumonje, novinara RTS-a, koje su mu pobede najdraže, pomalo je iznenadio odgovorom u kome se srebro iz Melburna našlo pri kraju liste najdražih trofeja:

"Najviše sam se radovao pobedama u Sao Paulu jer se uvek trčalo po toplom vremenu. Mrzim hladnoću i sve bih dao da sam ceo život mogao da provedem pod toplim podnebljem. Posle tih trka najviše cenim trijumf na krosu ‘Pet mlinova’ u Italiji, pa trijumf na maratonu u Bostonu 1958. Tu je i srebro u Melburnu."

Otkriva da je, ipak, sport njegovog života bio biciklizam:

"Bio sam nadaren sportist, igrao sam fudbal u Grafičaru, bio sam dobar i u stonom tenisu, najviše sam postigao u atletici, ali moja prva i najveća ljubav bio je biciklizam. Sve do juniorskih dana takmičio sam se i bio uspešan, mada sam imao i nekoliko težih padova. Jednom sam se sudario sa – kravom. Pao sam i razbio i sebe i bicikl, plakao sam od bola i od muke a u jarku je sedeo i plakao vlasnik krave jer je i krava bila povređena... Jednom su me izvukli ispod auta, malo je falilo da mi pređe preko glave."

Automobili su krivi za jedno ispušteno prvo mesto:

"Negde 1948. trčao sam maraton u Londonu, start je bio u palati Vindzor a cilj u centru grada, staza je bila duga tačno 42.195 metara. Bilo nas je 75 trkača a današnja engleska kraljica Elizabeta prišla je svakom od nas, pozdravila se, pitala ko smo i odakle smo. Potom su joj dali neki pištolj iz koga je pucnjem označila start trke. Vodio sam ubedljivo sve do samog cilja kada smo u centru Londona upali u neki saobraćajni kolaps, morali smo da preskačemo automobile i tu se bolje snašao neki Englez Hil i pobedio me za malo..."

Čistog pogleda i bistrog uma, još uvek čita bez naočara, ima izvanredno sećanje. Ispravlja hroniku olimpijske trke u Melburnu:

"Na 15. kilometru, prvoj kontrolnoj tački od pet koliko je ukupno bilo, neko me je nagazio i sapleo. Pao sam preko stola sa osveženjem i sve srušio. Hteo sam da odustanem jer su mi rivali pobegli bar 200 metara dok sam ja ležao i razmišljao da odustanem. Onda sam rešio da ih jurim, pa dokle stignem... Sudije su u tom haosu verovatno previdele da me registruju, zato me nije bilo u nekom prolaznom izveštaju. Stigao sam i prestigao sve, osim Mimuna", priča Mihalić.

Kao recept za dug život i uspeh u sportu savetuje:

"Savestan trening, odricanje, rad... Današnja deca idu do svojih stanova liftovima, roditelji ih dovoze u školu i odvoze, jako se malo kreću... Godinama već u velikom gradu nije se rodio nijedan veliki trkač, talenata ima još samo po provinciji, tamo gde deca dnevno prelaze po pet-šest kilometara pešice."

Kaže da u njegovo vreme nisu ni znali šta je to doping:

"Ja sam pio samo bozu i povremeno jeo kvasac, ono pakovanje od pet dinara. Malo sam podrigivao, ali mi je jako pomagao."

Kaže da je pre rata u fudbalu navijao za Građanski, Icu Hitreca smatra najboljim predratnim, a Štefa Bobeka posleratnim fudbalerom. Na pitanje za koga je navijao u duelima Dinama i Partizana, diplomatski odgovara:

"Za oboje."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Trčanjem kroz život

Junak ove priče rođen je 9. marta 1920. u Kutini, iz koje je rodom, zanimljivo, još jedan velikan jugoslovenskog atletskog dugoprugaštva, Dane Korica, čijim se rekordima na 5 i 10 km iz 1971. još niko nije ni približio. Porodica se preselila u Zagreb, gde je mali Jura, kako su ga zvali u familiji i kako ga i danas zovu sin Vladimir (47) i unuci Marko (21) i Andrej (1), od prvih ušteđenih para od šegrtovanja u jednoj štampariji kupio trkački bicikl i počeo da trenira. Uporedo je igrao fudbal, kao desno krilo, u Građanskom, u kome je sa 13 godina u prvom timu debitovao Stjepan Bobek sa kojim druguje već 75 godina... U razgovoru sa Perom Zlatarom, još jednim Zagrepčaninom na (dužem) privremenom radu u Beogradu, u januaru ove godine Miha, kako ga zovu u Beogradu, otkriva da je u atletiku otišao slučajno. Učestvovao je na nekom školskom krosu na Savi, pobedio i – ostao... Od tih ranih početaka pa do kraja briljantne karijere učestvovao je na 1075 trka pretrčavši 164.250 km, bez ko zna koliko hiljada kilometara u trkama veterana. A trčao je i takmičio se do pre 10 godina, sa 80! Tada je, usled teške povrede kolena zbog koje je proglašen invalidom, morao da pređe na brzo hodanje. Poslednju pobedu odneo je 2005. u Grčkoj na stazi od 5 km. I danas, sa 90, na naizgled nejakim plećima, prepešači tri do pet kilometara, svakodnevno je na stadionu Partizana gde i dalje savetuje grupu mladih atletičara, kao i na svim većim atletskim manifestacijama u gradu. Jednostavno, trčanje je njegov život. Trčao je celog života, ali priznaje da mu je pomalo žao što se "prerano rodio".

"Ja sam za pobedu na čuvenom Bontonskom maratonu dobio zlatnu medalju a današnji pobednici dobijaju stotine hiljada dolara... U Moskvi sam dobio umetničku sliku. Za srebrnu medalju u Melburnu dobio sam, lično od Milijana Neoričića, vođe puta, nagradu od 17 dolara. Da, prerano sam se rodio", rekao je u utorak u podne, u razgovoru za RTS i "Vreme", na stadionu Partizana.

Jedino što ima od sporta jeste nacionalna penzija u iznosu od oko 500 evra, i to od pre nekoliko godina. Pre toga imao je samo slavu i tapšanje po ramenu.

Iz vojske u Partizan

Mihalić je postao Beograđanin gotovo dekretom, kao i mnogi posle rata. Služio je vojsku u Subotici gde ga je zapazio Artur Takač, Varaždinac koji će karijeru sportskog radnika napraviti u Beogradu i stići do visokih pozicija u MOK-u. Brzo je sređeno da se talentovani dugoprugaš prebaci u Beograd u kome je, evo, već više od 60 godina. Trčao je za nekoliko država, živeo u šest, od NDH (tri puta najbolji sportista Hrvatske tokom rata), preko FNRJ i SFRJ, SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore do Srbije. Od 1995. ima i hrvatsku "putovnicu" i uredno glasa u hrvatskoj ambasadi u Beogradu. Još uvek je rekorder, sada Srbije, na 20 i 25 km, kao i u trčanju na jedan sat. Tokom karijere obarao je 28 puta državne rekorde na 5, 10, 20, 25 km i u maratonu. Pobeđivao je dva puta na čuvenoj ponoćnoj trci u Sao Paulu, jednom je bio drugi. Trijumfovao je u Moskvi, Tokiju, Londonu... U Atini još drži rekord staze od čuvenog Maratonskog polja do grada.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net