BIVŠI PARTIJSKI DRUGOVI: Slobodan Milošević sa Goricom Gajević, Urošem Šuvakovićem i Ivicom Dačićem

Tema broja – Politički lideri i Srbija (II) >

Vlast i partija Slobodana Miloševića

Od onih socijalista koji su sada deo vlasti, neko Miloševićevu fotografiju drži na zidu, neko ritualno jednom godišnje ode do Požarevca, a jedni i drugi se trude da Miloševića što ređe pominju, ali svi ističu da dobro sarađuju i lako se dogovaraju sa onima sa kojima sada vlast dele

U danima posle smrti Slobodana Miloševića izgledalo je da je s njim otišlo i njegovo nasleđe. Izjave njegovih saradnika za koje se činilo da pripadaju nekom drugom vremenu, tragikomična predstava od sahrane, ne baš preterano žalosna atmosfera u kojoj je borba za Miloševićevo mesto na čelu urušene partije počela i pre nego što je pokojnik zakopan, sve to upućivalo je na zaključak da se na političkoj sceni više neće pojaviti niko i ništa što bi ponovo oživelo sve ono što je umrlo s Miloševićem.

Četiri godine kasnije, povremeno se čini kao da je Slobodan Milošević penzionisan, ali živ i prisutan. U vrhu države, na važnim pozicijama, priličan je broj onih s kojima je blisko sarađivao, a čak i njegovi nekadašnji protivnici, kako je doskora često isticao Miloševićev naslednik na čelu SPS-a Ivica Dačić, govore o istim problemima kao i Milošević, ponekad i istim jezikom. Doduše, članovi SPS-a koji su sada u vlasti uglavnom ne govore onim jezikom koji su koristili dok su bili pored Miloševića.

BORBA ZA NASLEĐE: Činilo se da oni koji su u SPS-u ostali do trenutka kada je Milošević umro i nemaju baš oko čega da se otimaju, ali oni tako očigledno nisu mislili. Dok je SPS tavorio na rubovima vlasti zadovoljavajući se pojedinim direktorskim mestima dobijenim za podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice, unutar partije ključao je sukob između onih koji bi se mogli nazvati "meka struja", oličenih u Ivici Dačiću, tada formalnom šefu partije, i "tvrde struje", potpomognute naredbama i savetima koji su stizali od Miloševića iz Haga. Sukob je eskalirao posle Miloševićeve smrti, uz razmenu teških reči i optužbi koga je Milošević podržavao i ko ga je zaista izdao, uglavnom između Dačića i Milorada Vučelića. U intervjuu za "Press" Ivica Dačić tada kaže: "Milošević se još nije ni ohladio, a on već kreće u kampanju. Toliko o njegovom poštovanju mrtvog predsednika. Ispada da se borimo za testament kao Topalovići. Ja to ne želim da radim." Dačić je ipak pobedio decembra 2006. na izborima za predsednika SPS-a, ispred Milorada Vučelića, Zorana Anđelkovića i Petra Škundrića. Ni tada nije izgledalo da je SPS velika premija za pobednika. Partija na izborima u januaru 2007. osvaja svega 16 poslaničkih mesta, a retorika obe suprotstavljene struje, bar u javnosti, manje-više je ista, obe se kunu u Miloševića i njegovo nasleđe.

DOBITNICI: Mnogo toga se promenilo posle parlamentarnih izbora održanih 11. maja 2008. godine. SPS je u koaliciji sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvenom Srbijom osvojio 7,58 odsto glasova i 20 poslaničkih mesta u Skupštini. Iako to možda nije izgledalo kao impresivan rezultat, ispostavilo se da je tih 20 mesta ogroman potencijal, koji je posle dugih i mučnih pregovora Dačić i te kako materijalizovao. SPS je sa svojim partnerima ušao u postizbornu koaliciju sa listom Za evropsku Srbiju. Nova vlada je izabrana 7. jula.

SA MILOŠEVIĆEM U KRAGUJEVCU: Milan Beko i Slavica Đukić Dejanović

Slavica Đukić-Dejanović, potpredsednica SPS-a, izabrana je 25. juna za predsednicu Skupštine. Slavica Đukić-Dejanović spadala je oduvek u one članove SPS-a koji su bili odani Slobodanu Miloševiću. U SPS-u od početka, bila je uz partiju i u njenim najgorim periodima, na primer tokom izborne krađe u Kragujevcu 1996, čiji je bila jedan od aktera. Obavljala je brojne važne dužnosti u partiji, bila republički i savezni poslanik. Važila je za osobu u koju je pokojni Milošević imao bezgranično poverenje. Bila je prisutna u vili Mir prilikom hapšenja 31. marta 2001, a mnogi tvrde da joj pripadaju najveće zasluge za Miloševićevu mirnu predaju.

Pored političkog angažmana, Dejanovićeva je lekar, ekspert za psihijatriju i neuropsihijatriju, redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu i Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, a o njenoj karijeri van politike svi imaju samo reči hvale. Na mestu predsednice Skupštine, Dejanovićeva deluje kao umerena i tolerantna osoba. Mada se u junu prošle godine nije ustručavala da sedi među Miloševićevim poštovaocima na predstavljanju zbirke njegovih govora, i za nekadašnje protivnike, danas koalicione partnere, ima samo reči hvale. "DS sa Borisom Tadićem na čelu jedna je potpuno nova ekipa u odnosu na onu iz 2000. godine, kada smo bili ljuti protivnici. Raduje nas što je Tadiću levica u duši."

U novoj vladi, predsednik SPS-a Ivica Dačić postao je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova. Ako je iko u SPS-u zaslužio mesto u novoj vlasti, to je bio baš Dačić. Preživeo je silne unutarpartijske borbe, između ostalog i Miloševićev pokušaj da ga iz Haga još 2003. isključi iz partije. I ne samo preživeo. Proveo je partiju kroz teške godine bez direktnog učešća u vlasti, i čekao priliku, koja je došla posle izbora 2008. Partija se iščistila od najtvrđih elemenata, a neki su omekšali tako što im je dat deo kolača u vlasti. Na godišnjoj skupštini SPS-a u julu 2009. doneta je odluka da se partija reformiše u stranku moderne levice i socijaldemokratske orijentacije, SPS-u je potvrđena kandidatura za članstvo u Socijalističkoj internacionali. Dačić vredno obavlja posao ministra policije sa zavidnim rezultatima, sarađuje sa svima, ponekad jedini ima petlju da glasno kaže neprijatnu činjenicu, kao u slučaju slike Milana Nedića u zgradi vlade.

Iz današnje perspektive, izgleda neverovatno da je ovaj Dačić, prisutan i na ovogodišnjem molitvenom doručku koji je organizovao američki predsednik, onaj isti koji je, pošto je Fakultet političkih nauka završio s prosečnom ocenom deset, početkom devedesetih predvodio mlade socijaliste Beograda. Protivnici su mu se zlobno smejali i zvali ga Mali Sloba, jer se trudio da i frizurom i stavom što više liči na Miloševića. U paru sa kolegom omladincem Goranom Perčevićem, koga se malo ko danas seća, hrabro se suprotstavljao opozicionoj aždaji. Perčević je diskretno napustio politiku na nekoj od istorijskih krivina i posvetio se biznisu, a Dačić je nastavio. Preko mesta portparola stranke i mnogih drugih važnih položaja u stranci, stigao je do današnjih funkcija, ponašanja i mišljenja, koji su onoliko daleko od ranih devedesetih koliko su tada njegovi stavovi bili daleko od stavova njegovih političkih protivnika.

Uz Dačića i Dejanovićku, kadrovi SPS-a našli su se i na drugim važnim pozicijama, Petar Škundrić je ministar rudarstva i energetike u novoj vladi. Škundrić je redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, bio je jedan od osnivača i prvi generalni sekretar SPS-a. Iz partijskog vrha povukao se još 1992. godine, tako da se o njemu u javnosti dugo nije ništa čulo, ali oni stariji pamte šta je i kako je pričao početkom devedesetih. A pričao je o "unutrašnjim neprijateljima" tako da je pokojni Bogdan Tirnanić tih godina napisao: "Da mi neko hoće dati onog Škundrića, jednom kada sve ovo prođe. Ne bih ja, ali obećao sam deci." Po sastavljanju vlade pričalo se da je izbor Škundrića bio Dačićev pokušaj da umiri tvrdo stranačko jezgro nervozno zbog dogovora sa demokratama. A ni Škundrić se nije mnogo opirao. Mada je u predizbornoj kampanji zahtevao da se "sa žutima nikako ne ide u koaliciju", kasnije je rekao da se odazvao pozivu partije i da želi svojim znanjem i iskustvom da pomogne "da se na najbolji mogući način afirmiše politika SPS-a." Škundrić je u ime SPS-a sastavljao i Deklaraciju o pomirenju koju su SPS i DS potpisali u oktobru 2008. (vidi okvir). Kao ministar puno radi i u ime države potpisao je do sada mnoge važne međudržavne ugovore iz oblasti energetike, jedne od najvažnijih grana srpske privrede. Izabran je i za predsednika skupštine akcionara NIS-a, ali će jedne od funkcija možda morati da se odrekne, ako se dokaže da je u sukobu interesa, baš kao i njegov partijski kolega Dušan Bajatović, poslanik i direktor Srbijagasa.

Inženjer Milutin Mrkonjić, jedan od osnivača SPS-a i današnji potpredsednik Glavnog odbora, jedini je iz grupe Miloševićevih najbližih saradnika (Milorad Vučelić, Dragan Hadži Antić, Bogoljub Bjelica, Uroš Šuvaković) koji su kovčeg sa Miloševićevim telom dočekali na aerodromu, a koji je danas u vlasti, na mestu ministra za infrastrukturu. Radio je decenijama na projektima izgradnje saobraćajne infrastrukture. Šef Direkcije za obnovu zemlje posle NATO bombardovanja postao je na poziv Slobodana Miloševića, tada je i zaradio nadimak "tri dana pre roka". Bio je potpredsednik Skupštine, na izborima za predsednika Srbije, januara 2008. godine, osvojio je oko šest odsto glasova. Mada drži Miloševićevu sliku u kabinetu, i on uglavnom govori pozitivno i u pomirljivom tonu o svojim partnerima u vlasti, naročito o predsedniku Tadiću, ističući da je vreme da se prestane sa pričama o prošlosti i da je najvažnije da se u zemlji gradi i radi.

Žarko Obradović, zamenik predsednika SPS-a i član ove stranke još od njenog osnivanja, ministar je prosvete. Obradović je obavljao u stranci i van nje više funkcija, ali ranije nije bio eksponiran u prvom ešalonu. Na majskim izborima 2008. bio je kandidat koalicije okupljene oko SPS-a za gradonačelnika Beograda, i tvrdio je da će ta koalicija od sredstava namenjenih za most preko Ade Ciganlije izgraditi tri mosta.

U NOVOM SADU: Dušan Bajatović sa Miloševićem i Mirkom Marjanovićem

Osim ministarskih mesta, socijalisti su popunili i mnoge druge važne i profitabilne pozicije. Vlada Srbije je oktobra 2008. postavila Dušana Bajatovića, potpredsednika Glavnog odbora SPS-a, za novog direktora Srbijagasa. Nekadašnji partijski mladi lav koji je bio oštar kritičar vojvođanskih autonomaša evoluirao je u pripadnika reformske struje Ivice Dačića još za Miloševićevog života. Bajatović je i vlasnik televizije Most, nekad poznate po prikazivanju porno-filmova i radikalnih političkih emisija, a novinari i saradnici su ga optuživali za nekorektan odnos i reketiranje partijskih kadrova.

IMA SE, MOŽE SE: Bajatović je 6. februara ove godine uručio 6,5 miliona dinara humanitarne pomoći socijalno ugroženim porodicama i zdravstvenim ustanovama. On je taj novac dobio kao naknadu za članstvo u Upravnom odboru Jugorosgasa koja mesečno, po njegovim rečima, iznosi oko 8000 evra. "Mi koji imamo viška treba da pomognemo onima koji imaju problem u životu", rekao je Bajatović tim povodom i dodao da nije želeo medijsku promociju, ali da se na nagovor kolega odlučio za to kako bi dao primer i drugima da urade nešto slično u vremenu krize. Bajatović je najavio da će u oktobru ove godine kao humanitarnu pomoć dati još najmanje pet miliona dinara.

VAN GLAVNE STRUJE: Zoran Baki Anđelković sa Miloševićem i Vojislavom Šešeljem

Kandidati SPS-a su i na brojnim drugim direktorskim mestima i funkcijama. Direktor GSP-a je Radoslav Nikolić, Zoran Predić je direktor Beogradskih elektrana, direktor Sava centra je Dragan Vučičević. Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a i predsednik poslaničke grupe SPS–Jedinstvena Srbija, član je uprave FK Partizan. Zoran Anđelković Baki, član Glavnog odbora SPS-a, predsednik je Upravnog odbora Železnica Srbije. Anđelković, direktor Radio-televizije S i bivši generalni sekretar SPS-a, u Skupštini Srbije je 26. marta 2006. zamolio poslanike "za minut ćutanja za ubijenog predsednika SPS-a, ranije predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića". Zoran Anđelković je tog dana bio predsedavajući jer se nije pojavio predsednik parlamenta Predrag Marković. Novi predsednik Upravnog odbora JP-a Putevi Srbije postao je Zoran Lilić, jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića i prvi čovek Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 1997. godine.

U međuvremenu, retorika socijalista postepeno se umekšavala. Prilikom polaganja venaca na grob Miloševića prošle godine, Branko Ružić je rekao: "Za građane Srbije i SPS 11. mart je važan isto koliko je 9. mart, kada su 1991. održane demonstracije protiv Miloševića, važan za Srbiju i SPO, ili koliko je 12. mart, kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, važan za Srbiju i DS. Ta tri datuma iz poslednjih 18 godina obeležili su budućnost Srbije."

GUBITNICI: Najeksponiraniji predstavnici "tvrdog krila" socijalista više nisu aktivni u toj partiji. Milorad Vučelić, koji je sa važnih pozicija u SPS-u (i šire – bio je direktor RTS-a do 1995) padao i vraćao se više puta još u vreme Miloševića, nenadano je politički živnuo kao predsednik odbora za sahranu, a na to mesto ga je odredila Miloševićeva porodica. Kada je od Dačića poražen u borbi za mesto predsednika stranke, Vučelić je ostao član Glavnog odbora, ali su odnosi sa rukovodstvom bili hladni.

foto: reutersDOČEK POSMRTNIH OSTATAKA SLOBODANA MILOŠEVIĆA U BEOGRADU: Milutin Mrkonjić, Milorad Vučelić, Dragan Hadži Antić i drugi

Pre izbora 2008. Vučelić je objašnjavao svoje strahove o mogućoj budućoj koaliciji sa DS-om, navodeći da je "na sedmom kongresu SPS-a donet jasan stav da partija ne može biti za divlji kapitalizam a promene u rukovodstvu SPS-a vode ka tome...". Ubeđeni levičar, koga su bezbroj puta prozivali zbog materijalnog stanja i mutnih posredničkih poslova sa cigaretama tokom divljih devedesetih, borbu protiv divljeg kapitalizma nastavio je u Pokretu socijalista, osnovanom 15. jula 2008. Ideja za osnivanje pokreta je potekla od Aleksandra Vulina, Milorada Vučelića i akademika Mihaila Markovića, koji je preminuo ove godine. Vučelić je danas glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Pečat", koji je na tragu ideologije Pokreta srpskih socijalista.

Dragan Hadži Antić, bivši glavni i odgovorni urednik "Politike" koji je iz nje bukvalno pobegao 5. oktobra 2000, jedan je od onih koji nije aktivan na političkoj sceni. Istina, u oktobru 2007, kada je Skupština usvojila deklaraciju kojom se osuđuje blokada Kube od strane SAD, pojavio se u Skupštini sa ambasadorom Kube. "Predsednik sam kompanije ‘Treći milenijum’ koja zastupa kubanske interese u ekonomiji, kulturi i sportu za teritorije Srbije, Crne Gore i regiona", objasnio je tada svoje prisustvo u Skupštini, i naglasio da sedam godina radi na razvijanju odnosa između Kube, Srbije i Crne Gore. Hadži Antić se pojavio u Palati pravde 27. aprila prošle godine sa svojim prijateljem Sretenom Jocićem (Jocom Amsterdamom), koji je priveden pod sumnjom da je umešan u ubistvo Ive Pukanića, vlasnika zagrebačkog lista "Nacional". Jocić je priveden iz kuće u Tolstojevoj 33, gde sa porodicom živi. Kuća inače pripada porodici Milošević, a Hadži Dragan Antić, prijatelj porodice, izjavio je za "Politiku" da Jocić ne iznajmljuje stan, niti ikome plaća za boravak u tom objektu, i dodao da detalje u vezi sa iznajmljivanjem "znaju oni koji treba da budu upoznati sa tim". Izdavačka kuća "Treći milenijum", čiji je glavni urednik Hadži Dragan Antić, izdaje knjige Mirjane Marković.

Mnogi zaboravljeni asovi SPS-a su u udruženju "Sloboda" (poput Uroša Šuvakovića, Bogoljuba Bjelice, Gorice Gajević...). Neki su u biznisu, neki u sadašnjoj vlasti na manje istaknutim pozicijama, neki poput Živadina Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, penzionerske dane posvećuju člancima i predavanjima o geopolitici.

Članovi porodice Milošević odavno nisu u Srbiji. Marko Milošević je otišao još posle 5. oktobra 2000. godine, Mirjana Marković 23. februara 2003. Priča se da su u Rusiji i da su tamo takođe dobili politički azil. Marija Milošević se posle Miloševićevog odlaska u Hag preselila u Crnu Goru i od tada se u Srbiju nije vraćala. Pored brojnih priča, bez zvanične potvrde, o umešanosti u teški kriminal (Mira u ubistva Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, šverc cigareta, kao i Marko), konkretne tužbe koje ih prate deluju prilično bizarno. Mirjana Marković je optužena da je uticala da dadilja njenog unuka dobije stan od 45 kvadrata, Marko da je 2000. maltretirao požarevačke "otporaše"; Marija je u septembru 2002. osuđena na osam meseci zatvora, uslovno na dve godine zbog toga što je pucala prilikom hapšenja Slobodana Miloševića i zbog neovlašćenog posedovanja oružja; tužba protiv cele porodice postoji zbog otkupa kuće na Dedinju. Mirjana Marković povremeno piše za pojedine novine u Srbiji, i izjavljuje da, kao ni Marko, ne namerava da se ikada vrati u zemlju.

Čini se da su kadrovi SPS-a lepo pregurali i vreme kada na vlasti nisu bili. Dobro su zbrinuti po svim pitanjima, silne optužbe opozicije tokom devedesetih nisu dobile zakonski epilog, o ratovima i ostalom sudiće istorija. A ni budućnost ne deluje loše. Socijalisti sada imaju iskustva vlasti, silaska sa vlasti i povratka u nju; ne zanima ih previše ideologija (ako ih je uopšte i onih godina zanimala), skloni su pragmatizmu; njihovom povratku kumovali su i oni koji su ih sa vlasti srušili, što zaboravljajući da narodu pomenu muke i probleme koji ih čekaju i posle odlaska socijalista, što ponašanjem koje izaziva revolt i čini da sećanja na devedesete blede. Ni onim socijalistima koji su od vlasti otpali ne nedostaje, čini se, ništa, bar ne materijalno. Drugi problem je kleta sujeta i osećaj moći koju vlast i politika nose, bez koje bi verovatno i Milorad Vučelić mirno i neometano uživao u plodovima svog višegodišnjeg rada, umesto što se bori za prava potlačenih i siromašnih.

Od onih socijalista koji su sada deo vlasti, neko Miloševićevu fotografiju drži na zidu, neko ritualno jednom godišnje ode do Požarevca, a jedni i drugi se trude da Miloševića što ređe pominju, ali svi ističu da dobro sarađuju i lako se dogovaraju sa onima sa kojima sada vlast dele. Milošević bi, da je kojim slučajem živ i slobodan, verovatno bio užasnut preteranom bliskošću svojih saradnika i nekadašnjih protivnika. A možda bi, u duhu promena, sedeo na čelu nekog ministarstva ili unosne firme i uživao u prednostima kohabitacije, mirno čekajući penziju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

  • Foto: Reuters

Pomirenje

Predsednici DS-a i SPS-a, Boris Tadić i Ivica Dačić, potpisali su 19. oktobra 2008. Deklaraciju o političkom pomirenju tih stranaka. Potpisivanje Deklaracije najavio je početkom jula te godine Boris Tadić, odmah pošto su socijalisti omogućili formiranje tadašnje vlade. Boris Tadić je tada rekao da svaka partija ima svoj bol za svojim izgubljenim predsednikom, demokrate za ubijenim Đinđićem, socijalisti za umrlim Miloševićem. Javnost je burno reagovala na tu izjavu.

Povodom Deklaracije, Tadić je rekao: "To je politika u kojoj se objedinjujemo oko zajedničkih strateških ciljeva – članstva u Evropskoj uniji i, još važnijeg, ostvarenja boljeg života za građane Srbije i socijalne pravde." Ivica Dačić je izjavio: "Rukovodili smo se principom da se prošlost ne može promeniti, ali da se sadašnjost i budućnost mogu oblikovati i graditi onako kako želite." Na poziv drugim strankama da stave svoj potpis na taj dokument niko se nije odazvao.

Zli jezici su tada tvrdili da datum potpisivanja deklaracije, o kojoj se mesecima pre toga pričalo, ima veze sa podelom rukovodećih mesta u javnim preduzećima, koja tada još nije bila završena, što su predstavnici obe partije negirali.

Knjige o Slobodanu Miloševiću

Srpskom velikanu, Ćorović, Radomir – urednik, 2007.

Slobodan Milošević: anatomija zločina, Viro, Dušan, 2007.

Manje od ništa: Slobodan Milošević njim samim: prilog fenomenologiji političkog cinizma, Bajtal, Esad – autor, 2006.

Miloševiću dokazan genocid u Bosni: međupresuda Haškog tribunala od 16. juna 2004, Donia, Robert J. – autor dodatnog teksta, 2007.

Lov na Miloševića: američka antisrpska politika, izdanje, Lopušina, Marko S. – autor, 2001.

Ode Vožd, autor Simić, Pero, 2001.

Slobodan Milošević: lične i političke drame, Zagorac, Đuro, 2001.

Čuvao sam Miloševića : (dnevnik iz ćelije broj 1121), Blanuša, Dragiša – autor, 2001.

Milošević, dijagonala laufera, Artman, Florans, 2001.

Od Gazimestana do Ševeningena: šta je sve govorio Slobodan Milošević, 2001.

Knjiga o Miloševiću, autor Jović, Borisav, 2001.

Vatre i potop: U vrtlogu porodičnog srbolenda. Knj. 1, autor Simić, Pero, 2001.

Silazak Srbije na zemlju: Milošević u Hagu, pro et contra, Ivanović, Života – prerađivač, 2001.

Međunarodna konferencija "Sloboda za Slobodana Miloševića – moralni, politički i pravni imperativ" ; 2001, zbornik, Igić, Živorad – prerađivač

Pisma za Slobu, knjiga 1-2, Antić, Hadži Dragan – urednik i Marković, Mira – autor dodatnog teksta, 2002.

Milošević, jedan epitaf, Stevanović, Vidosav, 2002.

Operacija hladnjača, Vidojević, Milan – autor, 2002.

Predsednik, autor Kordić, Mile, Biblioteka Savremeni roman, 2003.

Krah haške optužnice protiv Slobodana Miloševića: zbornik, Antić, Hadži Dragan – urednik, 2004.

Milošević vs Jugoslavija. Knjiga 1-2, Biserko, Sonja – urednik – autor, 2004.

Suđenje Slobodanu Miloševiću: transkripti, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, 2004.

Zla i nepravde Jugoslaviji. Knj. 2, Vuković, Ilija – urednik – autor, 2005.

Svedok odbrane Slobodana Miloševića u haškom procesu, Šešelj, Vojislav – urednik, 2005.

Govori i javni nastupi, Lekić, Siniša – urednik, 2006.

Sećanja crvene udovice: četrdeset godina strasti i moći: kraj Slobodana Miloševića, Marković, Mira – intervjuisana osoba, Zakarija, Đuzepe – osoba koja intervjuiše, 2006.

Pet godina samice, Zarić, Miroslav, 2006.

Okrugli sto "Suđenje Slobodanu Miloševiću", Bošković, Aleksandar – urednik, 2006.

Haški zatvorenik: politička biografija Slobodana Miloševića, Marjanović, Borivoje – autor, 2006.

Kovanje antijugoslovenske zavere. Knj. 2, Biserko, Sonja – urednik, 2006.

Neizgovorena odbrana: ICTY vs Slobodan Milošević, Bulatović, Momir – autor, 2006.

Dr Vojislav Šešelj, svedok odbrane Slobodana Miloševića u haškom procesu, Šešelj, Vojislav, 2006.

"Niko ne sme da vas bije": Slobodan Milošević u Kosovu Polju 24-25. april 1987: istorija i mit, Nikolić, Kosta – autor, 2006.

Slobo, slobodo!: oproštaj Srbije od svog predsednika Slobodana Miloševića, Udruženje građana "Sloboda za svet slobodnih i ravnopravnih", Aleksić, Miloš – autor dodatnog teksta, 2006.

Godine suđenja, autor Zarić, Miroslav, 2007.

Pisma za Slobu. 3, Antić, Hadži Dragan – urednik, Marković, Mira – autor dodatnog teksta, 2007.

Suđenje Miloševiću ili Optužba srpskog naroda, Bario, Patrik – autor, 2007.

Milošević: "proces veka" : zapažanja jednog posmatrača, Civikov, Germinal – autor, 2008.

Prilog istoriji dvadesetog veka, Milošević, Slobodan – autor, Šuvaković, Uroš – autor dodatnog teksta, 2008.

Borbe i progoni. 2, autor Vuković, Ilija, 2008.

Suđenje Miloševiću nije bilo fer: prilog pitanju Kosova i Metohije, Stojanović, Slobodan – autor i izdavač, 2008

Slobodan Milošević: put ka vlasti, Pavlović, Momčilo – urednik, 2008.

Travestija: suđenje Slobodanu Miloševiću i korumpiranost međunarodnog pravosuđa, Laflend, Džon – autor, 2009

Tajni transkripti: 1995–1998, Vidojković, Marko – urednik, 2009

Od Gazimestana do Haga: vreme Slobodana Miloševića, Jović, Borisav – autor, 2009.

Lavovska borba, intervjui, Marković, Mirjana – autor dodatnog teksta, 2009.

Srbija posle Miloševića. Program rešavanja krize u Pčinjskom okrugu, Čović, Nebojša – autor, 2001.

Ubiti naciju: napad na Jugoslaviju, Parenti, Majkl – autor, 2002.

Slobodan Milošević: krvnik Balkana, Pavković, Mladen – urednik, 2006.

* Izvor: sajt Narodne biblioteke Srbije, Elektronski katalog, od 2000,

Dokumentacioni centar "Vreme"

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net