Ćorave kutije

Pre skoro 14 godina, maja 1996, objavio sam svoj poslednji tekst u nedeljniku "Vreme". Dva meseca kasnije, tipično lukovićevski – burno, dramatično, uz teške reči – dao sam otkaz u "Vremenu", zatvorivši zauvek jedno novinarsko poglavlje koje je trajalo punih pet godina, u najstrašnijem političkom okolišu brzohodajućih ratova, miloševićevskog ludila, masovnih zločina, bombardovanja Sarajeva, pomahnitalog srpskog nacionalizma, medijske tragedije koja se pretvorila u gebelsovsku propagandu, o Srebrenici da ne govorim. Raditi u "Vremenu" u to doba značilo je da posedujemo potvrdu da u smrdljivom srpskom novinarstvu devedesetih nismo neizlečivo srbnuli, da smo kako-tako sačuvali nešto zdravog razuma, spremni da glasno kažemo i napišemo ono što gotovo niko u Srbiji nije smeo da napiše: da su Karadžić i Mladić zločinci, da je Milošević začetnik svih krvoprolića, da će se ideja o nebuloznoj Velikoj Srbiji upravo Srbima obiti o glavu, da će srpski masovni zločini ostaviti najdublji žig u nekakvoj budućnosti, ako budućnosti uopšte bude s takvim poremećenim patriotama koji su zaseli na čelo Srbije.

"Vreme", dabome, nije bilo najtiražnije, niti najčitanije; Srbi su to doba obožavali "Politiku", "Politiku ekspres" i "Večernje novosti", celivali jezikom TV ekran s logom Dnevnika i Dnevnikovim dodatkom, mentalno a vaskoliko uvereni da je u pitanju Svetska Zavera Kosmičkih Dimenzija, onanišući nad mrtvim, raskomadanim neprijateljom, svejedno kako se neprijatelj zvao: Ustaša, Šiptar, Musliman, Slovenac. Važno da je mrtav, sve ostalo su sitnice.

Za ogromnu većinu ljudi u "Vremenu", nikakve dvojbe nije bilo kako je i zašto sve počelo. Pisali su o tome Stojan Cerović, Miloš Vasić, Dejan Anastasijević, naravno – autor ovog teksta koji je kolumnu "Ćorava kutija" koristio kao urnebesnu odbranu razuma od najezde idiota. Jedini oblik uživanja bio je sam tekst: pisana mogućnost da krvnika nazoveš pravim imenom, da glasno kažeš da imamo posla sa hladnokrvnim zločincima koji znaju šta rade, da pokušaš da se potučeš sa grozomornom stvarnošću potpuno poremećene Srbije – a da u redakciji nađeš vrstu utehe, uz alkoholnu depresiju, preferans, totalno pušačku free-zone, polutrezne razgovore s istomišljenicima.

Bilo je to doba, podsećam, kad internet a la Google nije postojao; kad nije bilo mobilnih telefona ili SMS-ova; kad je fiksni telefon bio Majka & Maćeha, kad je Fax bio kralj istraživačkog novinarstva, kad se slavilo jer smo preživeli još jedan mesec i kad je plata od 10 nemačkih maraka bila smatrana impresivnim uspehom poslodavca.

Ali, više ne znam kako, zaboravio sam, uspevali smo da iz nedelje u nedelju objavljujemo ono što u Srbiji niko nije objavljivao; kad su telefonske veze s Hrvatskom i Bosnom prekinute, snalazili smo se; sećam se da sam svoje tekstove za "Feral Tribune", preko Pariza, Londona, Varšave, slao u Split; pamtim da smo tekstove iz Hrvatske primali iz Njujorka, Fax koji smo kupili od Mileta Isakova ostao je ključ naših tekstualnih pobeda.

A gde je tu uživanje, pitate? U činjenici da smo opstali, valjda, pored svih svađa, problema i nesporazuma. Nije, recimo, nikakva tajna da sam zahvaljujući funkciji zamenika glavnog i odgovornog urednika uspešno ignorisao radove Ljiljane Smajlović; da smo se mrzeli od prvog susreta – jesmo; da sam činio sve da je iz "Vremena" udaljim, priznajem. Na kraju sam, razume se, izgubio: ja otišao, ona ostala još neko vreme.

I ako u ovom "Vremenu uživanja" želite da čujete priče o sentimentalnoj seansi gde se svi vole, to zaboravite. Ali sam, zato, činio sve da Teofila Pančića tekstovima uvedem u "Vreme", svih ovih godina ostao sam The Best Friend s Ljubomirom Živkovim, baš kao sa Milošem Vasićem ili Dejanom Anastasijevićem.

"Vreme uživanja" pod naslovom "Luković vs. Vreme/Vreme vs. Luković" u godinama iza nas nastavilo se mnogobrojnim polemikama, teškim i lakšim rečima, komentarima na obe strane, ali se, de facto, ništa nije promenilo: velike ljubavi se uvek završavaju na najokrutniji način. Zato je telefonski poziv Dragoljuba Žarkovića (prvi u ovih 14 godina) bio povod/prilika za Lukovića da se seti adresa iz Narodnog fronta i Mišarske i zaključi da je Vreme (kao protok vremena) u Vremenu (kao nedeljniku) ostavilo nekog vanvremenskog traga.

Jeste, jebiga. I zato sam, uprkos svemu, ponosan.

Autor je bivši zamenik glavnog i odgovornog urednika "Vremena". Danas glavni i odgovorni urednik veb-portala www.e-novine.com


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net