foto: aleksandar anđić

Portret savremenika – Lepa Lukić >

Velika sestra

Ono što većini ne bi moglo tako lako da prođe, Lepoj je prolazilo glatko, iz vrlo jednostavnog razloga: nikada se nije trudila da bude nešto što nije, nikada se nije pretvarala i nikada, uprkos tome što je nazivaju "nekrunisanom kraljicom narodne muzike", nije pokušavala da glumi primadonu

Negde u arhivama Radio-televizije Srbije postoji snimak spota snimljenog za novogodišnji program za Novu 1970. godinu, iz današnje perspektive spektakularno smešan: u prvom kadru, uz zvuke harmonike u ritmu dvojke, gledamo putokaz koji pokazuje dva puta: jedan vodi ka Alma stanici pariskog metroa, a drugi ka trgu Place du Canada. U sledećem kadru ukazuje nam se Lepa Lukić koja šeta ispred Ajfelove kule i čujemo uvodne stihove: "Od izvora dva putića..." Scena druga, vreme sadašnje: na televiziji Pink, u emisiji "Veliki brat", Lepa Lukić, obučena u crno, sa nekakvim rogom na glavi, zajedno sa transvestitom Bokijem 13 i bodi-bilderom Ervinom Katonom peva pesmu Jelene Karleuše i izvodi koreografiju. Nemoguće je ne zapitati se: da li put koji je Lepa Lukić prešla za 40 godina, od prve slike u centru Pariza do druge, u kući "Velikog brata" na Košutnjaku, govori o nekakvom sunovratu, degradaciji i propasti nekada velike, možda i najveće zvezde narodne muzike sa ovih prostora? Ma, kakvi. Pre je reč o autoironiji osobe koja se za tih 40 i više godina pokazala i dokazala, te napravila sebi debelo pokriće koje joj dopušta da se povremeno ponaša onako kako niko od nje ne bi očekivao. Učešćem u "Velikom bratu" iznenadila je sve, ali niko joj nije zamerio niti se zapitao šta će ona, žena čije ime i lik zna svako, bez obzira na uzrast i muziku koju sluša, u emisiji u kojoj se najčešće pojavljuju bivše zvezde i likovi koji baš i nisu naročito poznati, ali se muvaju na estradi i oko nje. Lepa nije nijedno od ta dva: još je uvek aktivna, još uvek popularna i više nego priznata. Ako je upravo završena sezona "VIP Velikog brata" nešto pokazala, onda je to da, iako nije pobedila, Lepa Lukić uživa beskrajno poštovanje i uvažavanje kolega, medija i javnosti. Ukratko, svi vole Lepu. A zašto? Tokom 45 godina karijere, prekinula je bezbroj intervjua, od kojih su neki išli uživo, ljuta zbog novinarskih pitanja koja joj se nisu dopadala, nikad se nije libila da otvoreno kaže ko joj se od kolega ne sviđa, pa ni da ocenu začini epitetima koji nisu za objavljivanje u novinama, udavala se više puta, što ovdašnja patrijarhalna sredina teško može da posmatra sa blagonaklonošću.

BEZ "OBADANJA": Ali, ono što većini ne bi moglo tako lako da prođe, Lepoj je prolazilo glatko, iz vrlo jednostavnog razloga: nikada se nije trudila da bude nešto što nije, nikada se nije pretvarala i nikada, uprkos tome što je nazivaju "nekrunisanom kraljicom narodne muzike", nije pokušavala da glumi primadonu. Nikada nije pokušavala da glumi nekakvu veličinu – uvek je bila velika. Prostodušna, emotivna, na momente sujetna i otresita, sa veličanstvenim glasom i velikim srcem. Za razliku od većine što pravih, što nabeđenih zvezda ovdašnjih, o svim svojim usponima i padovima, vrlinama i manama, uvek je otvoreno pričala. Ili, kako je sama jednom rekla: "Nema toga što nisam mogla! Mogla sam budžovane u koferima da nosim! Svašta sam mogla… Nikada nisam lagala kako ja, na primer, čitam knjige. Nikada nisam krila svoje poreklo niti sam se stidela moje majke zato što je seljanka. Nisam joj čak dala ni maramu da skine sa glave. Uvek sam bila ono što jesam, nikada nisam glumatala…" Intervjui koje je davala više podsećaju na zabeležene intimne razgovore sa najboljom prijateljicom, nego na razgovor sa novinarem koga najverovatnije vidi prvi put u životu. Otud nije ni čudo što ima običaj da se usred intervjua iznervira i ode: neko ko sebe daje na tanjiru zaslužuje da se ta otvorenost ceni, a visprenoj i inteligentnoj ženi sa velikim iskustvom ne može da promakne ni najmanji znak nepoštovanja i tanka granica između radoznalosti i lešinarskog čeprkanja po intimi.

Rođena je, kao Lepava Mušović, 16. januara 1940. godine, u selu Miločaju kod Kraljeva. Prvi uspeh je doživela 1965. kada je snimila pesmu Od izvora dva putića, koju je komponovao Petar Tanasijević. U međuvremenu, pekla je zanat po kafanama, pa je tako i upoznala prvog muža Tomislava Lukića, direktora jedne kafane u Trsteniku, čije prezime i danas koristi u javnosti, budući da se s tim imenom proslavila. U međuvremenu, promenila je nekoliko muževa i nekoliko prezimena. Karijeru je započela i najvećim delom izgradila u vremenu potpuno drugačijem i mnogo naivnijem i nevinijem od današnjeg, u kom je bilo mnogo teže probiti se i pridobiti publiku. "Onda je svako morao da zna da peva. Ja sam zatekla strašnu garnituru pevača. Zatekla sam Bebu Selimović, Zaima Imamovića, Radmilu Dimić i mnoge druge koji su svi dobro pevali. Tu nije mogao svako da dođe do estrade i da skače po bini i da bude sve u prvom, a glas u drugom planu. Mogao je i malo ružniji čovek da napravi ime zato što dobro peva. Lepo je da neko bude lep i lepo da peva, ali nije bila u prvom planu samo lepota, a da ne zapeva. Sad svaki đavo snima. U moje vreme se gledao kvalitet, a sada, u ovom haosu, ne može da ispliva kvalitet, jer kvalitet ne skače po bini, ne ‘obada’ se po njoj, ne pravi silikone i ne pumpa usta", rekla je u jednom intervjuu.

KARTAM SE, PUSTITE ME: U tom i takvom vremenu, publika je mnogo više nego danas obraćala pažnju na to šta i kako pevači pevaju, nego kako se oblače, gde žive i s kim i kako rade "one stvari". Žutih i šarenih magazina jedva da je bilo, pa je tehnika "od usta do usta" bila glavna metoda za prenošenje tračeva. Jedan od retkih koji je preživeo do danas, ujedno i jedini koji postoji o Lepoj Lukić, jeste njena navodna strast prema kockanju. Pre desetak godina ispričala je kako je sve počelo: jedan od njenih bivših muževa se često kockao, što je nju izluđivalo. Jednom prilikom krenula je sa njim u nadi da će uspeti da ga odvrati ali, umesto toga, shvatila je da je kockanje veoma zabavno. Iako je svojevremeno rado pričala o tome, izgleda da su joj se takve priče u poslednje vreme "popele na glavu": "Kada sam prvi put priznala da volim da igram karte, svi su me proglasili kockarom, što je strašno. Nisam nikakav kockar i ne igram sa milionerima i milijarderima. Volim da se zezam sa kolegama i igram iz hobija u večeru ili piće, i to je samo kada negde putujemo, jer nismo mrtva puvala da spavamo sve vreme dok se vozimo. Ma, kockao se i Tesla, a ja sam pevačica. Zato ne volim da se pravdam. Jednom sam stala pred kamere i rekla: ‘Ljudi, igram karte, pustite me na miru!’ Pošto sam čula da je i Tesla imao taj porok, ja se time ponosim. Ceo svet igra karte, a samo Lepu pitaju za to. Nikad nisam pušila, nikad nisam pila, ni kola ne vozim. Gde ventil da pustim?!"

Svojevremeno je po jugoslovenskoj štampi kružila priča o ljutom rivalstvu između Lepe i Silvane Armenulić. Obe su važile za odlične pevačice, napravile su karijere na izvornoj muzici i tu i tamo se pojavljivale u serijama i filmovima, pa je nekako bilo logično da jedna drugoj budu konkurencija. Međutim: "Novinari su provalili da je to dobra fora, mi nismo imale ništa protiv i ta priča se razvijala. A nas dve se nikada nismo posvađale, nismo nikada jedna drugoj ružnu reč rekle." Navodno rivalstvo, ako ga je i bilo, okončano je Silvaninom tragičnom smrću, koja je u neku ruku promenila i život Lepe Lukić: "Vozila sam auto, ali otkako je poginula Silvana Armenulić, nisam sela za volan. Na dan kada je poginula trebalo je da putujem jer smo zajedno nastupale. Međutim, uspavala sam se i nisam otišla na koncert. Imam dozvolu i stalno je produžavam, a ne znam zašto to radim jer sigurno nikad neću sesti za volan."

UPLAKANA KRALJICA: O svojim strahovima i slabostima nikada se nije ustručavala da govori, baš kao što se tokom učešća u "Velikom bratu" nije suzdržavala da zaplače pred svima kada joj je teško. Tokom "Velikog brata" našla se u situaciji kakva se retko događa čak i u ovoj vrsti programa, koja se uglavnom oslanja na to da isprovocira različite reakcije učesnika kako bi se publika, je l’ da, zabavila. Autori emisije Lepoj Lukić su, verovatno nehotice, zarili prste direktno u ranu kada su joj dali zadatak da se brine o plastičnoj bebi-lutki, koja inače služi za obuku budućih roditelja. Ovaj zadatak, kao i sve druge, Lepa je shvatila ozbiljno i posvetila mu se vrlo predano i savesno. Nije joj bilo teško da sa svojih 70 godina ustaje u pola noći jer je beba gladna ili joj treba promeniti pelenu. Međutim, kada je zadatak okončan, došlo je do svojevrsnog incidenta: "kraljica narodne muzike" ridala je i grcala od plača i zahvaljivala se što je bar tokom tri dana zadatka imala priliku da iskusi jedino za šta je u životu ostala uskraćena: da bude majka i da brine o bebi. U prizoru uplakane Lepe Lukić (degutantnom za gledanje, a pogotovo za prikazivanje na TV-u) videle su se sva beda i surovost rijaliti programa, ali je kroz to plakanje i ispovest od koje svako ko ima makar malo samilosti oseća potrebu da pokrije uši, jer je u pitanju nešto duboko lično i intimno što ne bi trebalo da sluša svako, opet nekako isplivala Lepina veličina, zapanjujuća neposrednost i potpuno odsustvo brige o tome šta će sutra čaršija da kaže. Potpuno emotivno razgolićena pred kamerama, otkrivajući svima ono što mnogi ne bi priznali ni najbližima, opet je od publike dobila samo simpatije i razumevanje, dok su se bes i ljutnja obrušili na producente "Velikog brata". Koliko god bilo mučno za gledanje, koliko god da je bizarno što je tako burnu reakciju izazvala plastična lutka, Lepa Lukić, zahvaljujući svom statusu i godinama, ima pokriće da sa ostatkom sveta podeli ono što je najviše muči i da to uradi na najbanalniji način.

NASLEDNICA: A kad već nije uspela da se ostvari kao majka, godinama unazad pokušavala je da pronađe naslednicu, makar u muzičkom smislu. Prvi takav pokušaj, početkom devedesetih, napravila je kada je sa devojčicom Ivanom Đorđević snimila pesmu Naslednica. Pesma je vrlo brzo postala hit u jednom delu publike, dok je za razularene pubertetlije tog doba bila predmet sprdnje i ismevanja. Danas, ipak, mnogi od njih priznaju da pesma u muzičkom smislu i nije tako loša, uprkos prilično bezveznom tekstu, a činjenica da je se uopšte sećaju sigurno govori nešto. Mala Ivana Đorđević bila je samo prva u nizu mladih i nepoznatih kojima je Lepa Lukić pomogla: "Bolujem od toga da promovišem neke mlade talentovane ljude koji lepo pevaju. Nekada je tako i Radojka Živković uticala na reditelja da svojevremeno otpevam solo pesmu kada niko nije znao da sam Lepa Lukić. To je bilo u vreme berbe grožđa u Aleksandrovcu. Kada sam otpevala sama dve pesme, nekoliko hiljada ljudi koji su me slušali me je odmah prihvatilo. Trudim se da sada ja pronađem takve talente", govori bez imalo sujete.

S druge strane, daleko od toga da je Lepa Lukić nesvesna svog kvaliteta i statusa u narodnoj muzici. U "Velikom bratu" dobila je zadatak da sve stanare kuće poređa od najpopularnijeg do najmanje poznatog javnosti, pa je stavila sebe na prvo mesto. "Pa, naravno da ću sebe da stavim, kad su mi svi to rekli. Nisam valjda blesava", objasnila je. Bez obzira na svoj status, u kući "Velikog brata" nije bila pošteđena maltretiranja, provokacija i svega što ide uz takav šou. Branila se kako je umela, povremeno pila i lekove za smirenje, ali od najprimitivnijih napada nije je spasilo ništa drugo osim ugleda koji odavno uživa: njen glavni protivnik u svim svađama, Era Ojdanić, nije imao podršku nijednog drugog ukućanina, jer su se svi ostali od prvog do poslednjeg dana prema njoj ophodili s poštovanjem i uvažavanjem. Njegovi napadi i optužbe nisu imali efekta ni van kuće: kada je izjavio da je Lepa ogovarala pojedine koleginice sa estrade, tabloidi su se brže-bolje raspomamili da prikupe reakcije prozvanih pevačica. Nijedna nije zagrizla taj mamac, od svih su dobili odgovor: "Lepa je kraljica." Nakon završetka šoua u kom nije pobedila, ali je ostala do poslednjeg dana – varnice između nje i Ojdanića nastavile su da sevaju u emisiji u kojoj su učestvovali svi finalisti. Jedan njegov pokušaj da joj upadne u reč bio je dovoljan da Lepa Lukić ustane i ode. I da opet ne naljuti nikoga. Iz studija u Košutnjaku otišla je pravo na ranije ugovoren nastup.

Kada neko kao Lepa Lukić ceo život provede pred očima javnosti, ne krijući pri tome ni najveće uspehe ni najteže padove, ističući podjednako svoje vrline i mane, teško je proceniti da li posle 45 godina slave smatra sebe srećnom, ili se ipak ispod sjajne površine krije tužna i usamljena žena. Ona za sebe kaže da je voljena i – obična: "Volim da sređujem kuću i kuvam. U tim trenucima osećam se kao i sve žene. Drago mi je kada šetam gradom, a ljudi mi prilaze. To znači da me vole i da sam aktuelna. Nikada nijednom obožavaocu nisam rekla da me davi i uvek odvojim vreme za razgovor kada mi neko priđe."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Kada neko kao Lepa Lukić ceo život provede pred očima javnosti, ne krijući pri tome ni najveće uspehe ni najteže padove, ističući podjednako svoje vrline i mane, teško je proceniti da li posle 45 godina slave smatra sebe srećnom, ili se ipak ispod sjajne površine krije tužna i usamljena žena

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net