SVE VRSTE RADOVA: Ponuda na internetu

Studentske prevare >

Akcija u toku – diplome na prodaju

"Bojim se da ne položim ispit. Moguće je da je to zato što neko plaća, a ja želim da završim posao", kaže za "Vreme" Aleksandra M., koja za novac polaže za druge ispite na Defektološkom, Filozofskom i Filološkom fakultetu

Lažno predstavljanje, korišćenje plagijata i špijunske opreme, organizovanje mreže pomagača, unajmljivanje "plaćenika". Iako zvuči kao dosije kriminalne grupe, sve to su samo načini na koje nemali broj studenata polaže ispite i završava fakultete. Ranije su snalažljivi krili "puškice" u hemijskim olovkama, a devojke su ih smeštale u dekolte ili sa unutrašnje strane suknje pa ako primeti profesor da se nešto čudno događa, često mu je neprijatno da se umeša. Iako su i danas "puškice" u upotrebi, razvijaju se sve sofisticiranije i sigurnije metode kojima se do diplome dolazi prečicom.

Uvođenje bolonjskog sistema koje stavlja naglasak na seminarske radove i testove sa ponuđenim odgovorima, iako traži stalnu uključenost studenta, može pogodovati i nečem drugom.

"Više Bolonje, veći biznis", smatra Marko N. Iako je završio fakultet, Marko i dalje radi seminarske, ali sada za druge. Naime, plaćanje nekom da ti napiše rad ili "skidanje" istog sa interneta, sudeći po oglasima, česta je pojava. Marko za jedan rad naplaćuje 30 evra, ali za razliku od mnogih koji se reklamiraju on ne piše šablonski, već svakom radu pristupa "kao da je njegov" provodeći u izradi oko sedam dana.

Cena za seminarski rad kreće se od 100 dinara do 100 evra za vrlo komplikovane i dobro urađene. No, prosečan trošak za deset strana iznosi 1000 dinara.

Postoje dva načina na koja se dolazi do "svog" rada. Prvi je da se sa nekog od desetine postojećih sajtova, koji u svojim bazama podataka imaju hiljade naslova, naruči već gotov rad koji stiže na imejl adresu, nakon što klijent pošalje uplatnicu ili SMS koji se tarifiraju na 100 ili 200 dinara (na nekim sajtovima studenti imaju mogućnost da zamene svoj stari rad za drugi koji izaberu).

Da bi išli korak ispred konkurencije, "apsolutni lider koji se bavi ovim poslom", kako piše na njihovoj internet stranici, u "akciji koja je u toku", nudi mogućnost studentima da uz traženi po ceni od 600 dinara dobiju paket od tri bilo koja urađena rada sa spiska. Za korisnike van Srbije cena je 10 evra. Isporuka stiže na imejl adresu klijenta u roku od jednog dana. Isto važi i za maturske radove.

U slučaju da profesor nije dao standardizovanu temu, student/učenik kontaktira s "profesionalnim timom" autora sa sajta ili s nekim od pojedinaca koji se reklamiraju u brojnim oglasima po novinama, forumima, fakultetima, banderama.

"Dok sam ja studirao, to su uglavnom pisale devojke od 25, 26 godina koje nisu završile fakultet i žive od toga", kaže Marko.

Izrada diplomskog ili master rada je takođe moguća usluga. Za unikat cena je od 90 do 400 evra, pa i više. I to opet zavisi od broja strana, literature, materije i roka u kom se student obrati "za pomoć", odnosno od toga koliko dana preostaje za izradu.

Primera radi, izrada master rada (na nekom od "profesionalnih sajtova") košta dva evra po strani, ali ako je u pitanju obimniji rad spremni su da odobre popust. Korekcije mentora ulaze u cenu, a rok za izradu je deset dana. "Privatnost klijenata je zagarantovana".

Međutim, cena je veća ako se posla prihvati pojedinac koji temeljno piše neki od završnih radova.

"Neko za 500, 600 evra može da završi fakultet, a da nije ni uključio kompjuter", procenjuje Marko.

KOLEGA, POZNATI STE MI: No, i za usmeni ispit našla su se rešenja. "Obično za svaki ispit postoji određena tarifa. Ja sam polagala ispite za druge ljude, najviše na Defektološkom, ali i na Filozofskom i Filološkom fakultetu", objašnjava za "Vreme" Aleksandra M. Naime, jedan od načina za dobijanje prolazne ocene jeste da student plati nekom drugom da polaže umesto njega. Procedura je sledeća. Od studenta koji je raspoložen da ne uči i da plati uzima se indeks. U starim indeksima se lako menja fotografija, a deo preko kojeg ide pečat uradi se u fotošopu pa se nalepi fotografija "plaćenika". U novom indeksu zaštitna folija se polije plinom za upaljač i ona se sama skida. Dalje je sve isto. Nalepi se nova, obrađena fotografija, kupi se nov indeks jer se zajedno s njim dobija i zaštitna folija, i problem je rešen. Kada se ispit položi, vraća se fotografija pravog studenta. Praksa je da se deo para dobije pre kao garancija, a deo kada se ispit položi u tom ili nekom drugom roku.

Neki ljudi su se već specijalizovali za određene predmete, pogotovo na fakultetima gde ima mnogo studenata pa profesori ne pamte lice. Priča se da je određeni "student" 17 puta položio rimsko pravo, da je jedna devojka na Višoj poslovnoj kod istog profesora dobila dobru ocenu barem jedanaest puta. Kako nam objašnjava sagovornica, za međunarodno privatno pravo ljudi daju i po 800 evra onima koji su raspoloženi da ga nauče, a unosno je umesto nekog polagati i matematiku na Elektrotehničkom ili Fakultetu organizacionih nauka, što ide i do 500 evra.

Početna cena za jednostavniji predmet je oko 80 evra.

"Nikada se na to nisam navikla, jednostavno uvek imam tremu, mnogo veću nego kada sam polagala svoje ispite", kaže Aleksandra, dodajući da se ne oseća kao da je usred nečeg što bi nazvali krivičnim delom. "Volim da razmišljam u pravcu – nešto sam naučila, uzeću pare za to. Ali, više se bojim da ne položim ispit. Moguće je da je to zato što neko plaća, a ja želim da završim posao."

KOLEGA, IMATE LEP SAT: Prema rečima Aleksandre M., postoje dva načina na koje je ona polagala ispite za druge. Jedan je da sedne i nauči šta treba. Drugi je korišćenje takozvane "bubice", ali se najpre proveri da li ima ometača.

Korišćenje "bubice" i kamera koje se ubacuju u olovke, dugmad, satove postalo je unosno. Oni koji prodaju i iznajmljuju špijunsku opremu tvrde da je uspešnost polaganja ispita, preko njihove metode, između 80 i 90 odsto. Sistem se sastoji od predajnika, minijaturnog mikrofona ili kamere, i prijemnika, "bubice", a neophodna je i "pomoć prijatelja". Mikrofon može da se smesti u sat ili ogrlicu, tako da pomagač koji je van učionice čuje šta profesor pita studenta i diktira mu odgovor na "bubicu".

POMOĆ PRIJATELJA:
"Špijunska oprema"

"Bubica" je veličine oko dva milimetra na vrhu i četiri na bazi tako da je potpuno nevidljiva, a stavlja se i vadi pomoću pincete.

Iako je ranije bilo neophodno imati pri sebi mobilni, sada je u ponudi i "unapređena verzija bubice sa blutut antenom" tako da se ona preko blutut veze "kači" na telefon u blizini u radijusu od 10 metara. Moguće je i, recimo, da bude vezana sa satom, koji je opet na isti način povezan sa mobilnim telefonom.

Ako je u pitanju pismeni test, zadaci se snime kamerom smeštenom u olovci, dugmetu, naočarima ili privesku za ključeve. Kamera, koja može da izdrži i do četiri sata bez zamene baterija, prenosi video-snimak na obližnji laptop, a onda pomagači studentu, opet preko "bubice", diktiraju rešenja.

Cena za iznajmljivanje "bubice" kreće se od 20 do 25 evra na dan. Stalne mušterije imaju određeni popust. U prodaji bubica košta oko 90, a u kompletu sa satom 200 evra.

Pomenute kamere koštaju od 200 do 350 evra, što zavisi od kvaliteta.

Uslov da ovaj način uspe jeste da u prostoriji nema ometača ili detektora, iako neki tvrde da prodaju uređaje čije frekvencije detektori ne registruju.

Pre nekoliko godina, grupa mladih istraživača sa Katedre za elektroniku Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu patentirala je detektor za "bubice", MD 150, čija se lampica pali ako u opsegu do 60 metara postoji aktivnost mobilnih telefona i drugih digitalnih bežičnih komunikacija. No, prema rečima asistenta Miloša Slankamenca, jednog od kreatora uređaja, nisu naišli na podršku Ministarstva, Pokrajine niti na zainteresovanost fakulteta. Češće im se obraćaju profesori koji "na svoju ruku" kupuju uređaj.

Zanimljivo je da tražnja opada, iako ponuda "bubica" raste. Na pitanje da li je moguće da njihov detektor "zakaže", Slankamenac odgovara da je tehnologija živa stvar u kojoj se stalno nešto menja.

Jedan od razloga što fakulteti nisu masovnije uzeli MD 150 (cena je od 160 do 180 evra) mogao bi da bude i to što je profesorima neprijatno i ne znaju kako da se postave kada uhvate studenta u prevari.

"Planiramo da napravimo univerzalni ometač, da se profesori ne bi potresali što otkrivaju studente", kaže Slankamenac pomalo rezignirano.

DOBAR POLICAJAC I(LI) DOBAR PROFESOR: "Znam za bubice i te stvari, ali ja ne mogu da kontrolišem studente. Šta ako pogrešim, šta ako lažno optužim nekog, ako ga uvredim. Pokušavam fer pristupom i odnosom prema njima i predmetu da napravim atmosferu u kojoj nema potrebe za tim", objašnjava svoj stav Mirjana Bobić, vanredna profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odsek sociologija.

Ona nije imala loša iskustva sa studentima i smatra da su dobar kontakt i zanimljivost predmeta ključni preduslovi da se takve prevare ne događaju.

Sličnog stava je i Vladimir Pavićević, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. "Ne postoji opasnija stvar u nastavnom procesu od one u kojoj se uloge odrede tako da nastavnik upada u zamku policajca koji pomno traga za studentom prekršiocem pravila. Nastavnik ne bi trebalo da bude lovac na neznanje, već da motiviše studente da proširuju svoja znanja", kaže Pavićević. Oboje smatraju da je u odnosu na ovu temu izraženija odgovornost profesora nego studenta. Uloga nastavnika je da stvara pravilnu atmosferu. Ako ne uspe, snosi posledice toga.

Na pitanje o razlozima cvetanja studentskih prevara naši sagovornici imaju svoja objašnjenja. Profesorka Bobić smatra i da studenti uče mnogo nepotrebnog, pa su sami napravili selekciju. "Možda je to strategija individualnog snalaženja u situacijama gde se uči puno stvari za koje se ne vidi da će imati neku korist", dodaje ona.

Razloge ovakvog ponašanja Vladimir Pavićević vidi i u uslovima u kojima odrastaju deca u Srbiji, smatrajući da smo još uvek društvo u kojem manje vredni i sposobni uživaju najveće nagrade.

Na fakultetima u Srbiji nema usklađenog dogovora o tome šta da se radi ako se student "uhvati u švercovanju", već je kazna individualna stvar profesora i njegove rigoroznosti.

Jedan od studenata, budući psiholog, koji kupuje seminarske radove kaže kako on vidi stvari.

"U škripcu si sa vremenom, gledaš kako svi muljaju, kako se svi provlače, profesori jedni drugima smeštaju, pa pomisliš zašto i ti ne bi ponekad sebi olakšao. Razmišljam nekada da li će da me provale, ali znam da nisu dovoljno zainteresovani da bi me provalili i onda sam miran."

Odgovornost društva i profesora svakako postoji i velika je. Samo i tu treba biti oprezan. Jer, ako su svi podjednako odgovorni zbog takvog stanja, onda se obično većina ponaša kao da u stvari niko nije odgovoran. A ni zbacivanje baš celokupnog bremena sa studenta koji koristi "pogodnosti" da bi došao do diplome, nije pošteno. U krajnjoj liniji, zbog onolikog broja njegovih kolega koji svoje obaveze ispunjavaju pošteno. Čak i kada nisu motivisani.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Američki studenti

Američki studenti

Književnik i istoričar Vladimir Pištalo, profesor Svetske i američke istorije na Univerzitetu u Vusteru, od marta ove godine držaće kurs Američke vrednosti i popularna kultura na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. O svom iskustvu sa američkim studentima kada su u pitanju prevare, Pištalo kaže: "Ne radi se samo o prevarama već o jednoj suštinskoj orijentisanosti na internet, kompjuter. Kada im dam neku temu, tačno znam da li su čitali knjigu ili su došli do podataka preko Vikipedije. Čim mi daju irelevantna znanja, koja više kruže nego što pogađaju, to znači da su ih našli na internetu.

Drugi problem je kada koristite čitave spremne eseje, to je zaista veliki izazov za profesore i oni na taj izazov odgovaraju različito. Ima ljudi koji vole da disciplinuju i ocenjuju. I koliko su se studenti izveštili da varaju toliko su se ovi izveštili da izlaze na razne sajtove da hvataju prevare. To je naravno plagijat, ali je pitanje koliko želite da budete strogi prema nekome. Vi možete od njega da tražite da napiše nov esej, a možete da ga izbacite sa fakulteta.

Ja lično nisam strog jer smatram da većina tih klinaca nisu ni ozbiljni ljudi, prosto osećaju da sve može i ovako i onako. Da bi čovek bio odgovoran, mora da želi posledicu svog dela, da bude svestan nje. U ovom slučaju nisam siguran da to ispunjava. E sad, kada mi se desi da dvojica studenata daju isti esej, u reč, obično kopiram oba i priheftam ih heftalicom pa neka se oni snalaze. Takođe, ja dajem teme koje nisu spremne, standardizovane, koje profesori inače daju. I to pomalo uspeva.

Ono na čemu se studenti izdaju jeste jezik kojim je pisan esej, jer ja znam kako oni govore normalno. Obično, kada je u pitanju bombastičan jezik, znam da je neko prepisivao. Naravno, mnogo je lakše otkriti nego dokazati.

Drugo, poznajem svoje studente, znam koliko učestvuju na času i kako razumeju.

Jedan od najvećih problema u Americi jeste što se njihovi studenti osećaju povlašćeni, smatraju da je njihovo pravo da završe fakultet ma koliko (ne)ulagali pravog rada. Taj osećaj ‘meni je ovo dato’ razvija se od malih nogu. Na nekim rođendanima poklon ne dobije samo dete kome je rođendan već i sva ostala, da se ne osećaju izuzeta. Tako kreće.

U srednjim školama roditelji često imaju veliki uticaj i profesor mora da se pravda ako da lošu ocenu. Zato se uvek koriste pismeni testovi, a ne usmeni. Pošto u Americi imate stalno potencijalnu pretnju tužbom, morate sve da dokažete, pa se zato od srednje škole stalno koriste forme pisanog eseja. I povlašćenost dolazi iz te poli igre u srednjoj školi. Drugo, deca uče da bi na nekom testu pokazala da je njihova škola dobra, uče za testove, a ne za znanja. Amerika ima vrlo dobre fakultete, ali opuštenost prema kriterijumima dolazi iz srednjih škola.

Ono što je pozitivno u američkom sistemu jeste da moji studenti imaju pravo da me prekinu pitanjem kad god hoće. I to je veoma dobro jer ih to školuje ne samo kao studente već i kao građane, tako razvijaju osećaj da mogu da pitaju i da traže odgovor."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net