Lični broj – Bar-kod >

Prekucavajući crtice

Crne prugice apsorbuju svetlost dok ga bele reflektuju pa se tako senzoru šalje on/off signal. Svaki kod ima dva puta po šest brojeva. Prvi broj u kodu uvek je nula, osim kod mesa i proizvoda čija težina varira, kao i nekoliko drugih. Sledećih pet brojeva su kod proizvođača, narednih pet su oznaka proizvoda i poslednji broj je kontrolni i on pokazuje da li je prethodnih 11 dobro očitano

Najdosadniji deo kupovine, naročito kupovine prehrambenih namirnica, jeste onaj pred kasom. Da smo pre 15 godina u Srbiji imali ovakve hipermarkete, i da smo kupovali koliko i sad, teško da bismo sačuvali živce čekajući da i najbrža kasirka na svetu obavi sve potrebne funkcije: da u kasu ukuca identifikacioni broj svakog proizvoda koji smo kupili (broj je pročitala s nalepnice i ukucala, pa pogrešila, pa ispravila). Onda je aparat prikazao ili otkucao na papir cenu i sabrao sa cenom sledećeg, i sledećeg, i sledećeg proizvoda... Taj problem bio je rešen još pre 30 i više godina, ali je trebalo vremena da se rešenje "ispolira" i postane standard pa da se onda doseli i kod nas. Niz vertikalnih crnih i belih crtica različitih širina, jednostavnog naziva bar-kod (bar je crta, crtični kod) ove operacije sveo je na provlačenje proizvoda ispod čitača.

No, neki tvrde da su pre upotrebe bar-koda brojni vlasnici radnji morali svakih nekoliko nedelja da zatvore prodavnicu i prebroje svaku konzervu kako bi znali stvarno stanje stvari.

IDEJE: Početkom tridesetih godina XX veka, student Volis Flint smislio je da bi kupci tokom posete supermarketu mogli da na karticama obeležavaju proizvode koje su izabrali što bi na kasi dosta ubrzalo stvar. Neka varijacija te ideje u miksu sa bar-kodom postoji i danas: mnoge evropske radnje praktikuju totalno samoposluženje: kupcima daju male bežične bar-kod čitače. Ovi tokom kupovine čitaju kodove svih namirnica koje stave u korpu, a onda na kasi samo pokažu čitač koji je već sve sabrao i – plate. Naravno, pretpostavlja se da će kupac biti pošten i zaista uneti kodove svih proizvoda koje je uzeo. Za svaki slučaj, kasirke provere, na primer, svakog 30. ili svakog 50. kupca.

Nakon Drugog svetskog rata, mladi učitelj Norman Jozef Vudlend, pokušao je da napravi patent koji bi pomogao da informacije o proizvodima budu dostupne tokom njihovog "izlaza" iz radnje. Patent se sastoji od obeležavanja proizvoda mastilom koje bi se videlo pod ultraljubičastom svetlošću. Ovo se pokazalo kao skupo i ne baš pouzdano zbog razlivanja mastila, pa je Vudlend smislio nešto bolje: kombinaciju bar-koda i Morzeovog koda. Prvi čitač bio je dimenzija radnog stola, mračna kutija sa veoma jakom sijalicom (prvo 150 pa 500 vati), pa se prodavcima nije dopala ideja da kupuju i postavljaju veliki broj takvih čitača koji su mnogo grejali i štetili vid. Za tako nešto bila je potrebna velika količina svetlosti precizno usmerena na malu površinu – laser, koji tada nije bio ni na vidiku, bar ne nalik današnjem. Vudlend, koji je tada radio u IBM-u, ubedio je kompaniju da dovede konsultante i proceni njihov patent, ali se nije proslavio. IBM mu je ponudio novac za patent, ali su Vudlend i Bernard Silver, njegov saradnik u pravljenju te verzije koda za obeležavanje proizvoda, to odbili, smatrajući da je ponuda preniska. Onda su ga 1962. prodali kompaniji Filko, a oni dalje kompaniji RCA.

Šezdesetih godina, diplomac MIT-a Dejvid Dž. Kolins pokušavao je da osmisli način za prepoznavanje železničkih vagona. Umesto belih i crnih crtica, on je smislio plave i narandžaste pruge napravljene od materijala sa refleksijom. Te pruge su predstavljale cifre od 0 do 9. Svaki vagon imao je četvorocifren broj koji je pokazivao kojoj železnici vagon pripada, i još šest cifara za identifikaciju samog vagona. Kolins se krajem šezdesetih, kada je njegova ideja postala već dosta dobro prihvaćena, ponovo obratio svojoj kompaniji Silvanija sa idejom da napravi crno-beli kod, ali su ga odbili, objašnjavajući da nema novca za ulaganje. Kolins je onda dao otkaz i osnovao sopstvenu kompaniju, a Silvanija se od plavo-narandžastih pruga nikad nije obogatila.

Onda su se pojavili i laseri koji su tankim zracima u obliku linije prelazili preko bar-koda. On funkcioniše tako što crne prugice apsorbuju svetlost dok ga bele reflektuju pa se tako senzoru šalje on/off signal. Svaki kod ima dva puta po šest brojeva. Prvi broj u kodu uvek je nula, osim kod mesa i proizvoda čija težina varira, kao i nekoliko drugih. Sledećih pet brojeva su kod proizvođača, narednih pet su oznaka proizvoda i poslednji broj je kontrolni i on pokazuje da li je prethodnih 11 dobro očitano. Bar-kod se pokazao kao veoma zgodan pošto se kod mogao čitati iz najrazličitijih uglova, čak i ako je delimično pocepan.

U sedamdesetim se na dodatno prilagođavanje kodiranja proizvoda bacio krajnji kupac Vudlendovog patenta, kompanija RCA, mada kod tada još nije ličio na današnji, i na kraju je izgubio bitku. S druge strane, Vudlend je nastavio da radi za IBM u kom je razvio "univerzalni kod proizvoda" (Universal Product Code, UPC), koji je na kraju prihvatila čitava industrija. Bar-kod i njegovi čitači postajali su sve manji i jeftiniji, a laser je radio iz sve širih uglova i većih udaljenosti. Standardizacija jedinstvenog tipa bar-koda pomogla je njegovom razvoju: mastila, nalepnice, manji čitači, rad na baterije...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net