foto: tanjug / rade prelić

Izbor patrijarha Srpske pravoslavne crkve >

Sveti duh na tajnom zadatku

U poslednjoj nedelji mesojeđa, dva dana po Saboru svetog Jovana Krstitelja, sabraće se episkopi Srpske pravoslavne crkve na Izbornom saboru da, uz sadejstvo Svetog duha, među sobom izaberu prvog među jednakima – novog patrijarha srpskog

Prema Ustavu Srpske pravoslavne crkve, patrijarh se bira na zbornom Saboru, koga čine svi arhijerejski i vikarni episkopi, u dvostepenom izbornom postupku: u prvom stepenu se biraju tri kandidata između vladika koji su na čelu eparhije najmanje pet godina, dok između njih sam Sveti duh posredstvom najstarijeg arhimandrita odabira jednog.

Ovakav izbor je "po volji Božjoj i meri naroda", kažu u Patrijaršiji. Volja Božja je neupitna: po crkvenom učenju Gospod je gospodar svega vidljivog i nevidljivog, tako da sve što se dogodi po volji je njegovoj. Upitna je, međutim, "mera naroda", šta god se pod "narod" podrazumevalo: kojim aršinom se narod meri i ko aršin drži?

VLADAR: Prvi srpski arhiepiskop Sava, sin velikog župana i brat dvojice kraljeva, na arhiepiskopski presto stupio je po blagoslovu oca, a svog naslednika lično je imenovao. Ustoličenje svih potonjih arhiepiskopa/patrijarha "aminovao" je srpski kralj/car, u Otomaniji sultan, a u Austriji ćesar.

foto: istorijski arhiv srbijeCRKVENE I SVETOVNE VLASTI: Patrijarh Varnava i knez Pavle Karađorđević,...

Obnavljanje srpske državnosti pre dva veka u izboru crkvenih poglavara nije donelo bitne promene: knez Miloš je lično postavljao mitropolite i vladike, jednog je smenio po kratkom postupku, davao i oduzimao parohije, imenovao manastirske namesnike, određivao vladičanske prihode i određivao cene svešteničkih usluga. Kralj Milan je Saboru dao slobodu da predlaže ko će biti ko u Crkvi, ali bez njegovog odobrenja ustoličenja nije bilo. I on je razrešio dužnosti jednog mitropolita koji mu nije bio po volji, doduše ne i života poput Miloša.

Ni smenom dinastija nije se ništa promenilo: crkvene zakone je (opet) proglašavala svetovna vlast. Kandidate za prva tri patrijarha 1920. godine obnovljene Pećke patrijaršije predlagao je Izborni sabor koji je zakazivao kralj lično, a u kome su pored arhijereja sedeli i civili: predsednik vlade, ministri i rektori univerziteta, da bi na kraju od trojice predloženih kralj odabrao onoga koji mu je po volji. Na taj način izabrana su tri patrijarha: Dimitrije Pavlović, Varnava Rosić i Gavrilo Dožić. I u tom periodu, sumnja se, bilo je nasilnih smena. Naime, patrijarh Varnava je došao u sukob sa namesnikom Pavlom zbog stvaranja konkordata između Vatikana i Kraljevine Jugoslavije i naprasno je umro dok je Konkordat usvajan u jugoslovenskom parlamentu. Govorkalo se da je otrovan, mada nikad nije dokazano, niti opovrgnuto.

foto: istorijski arhiv srbije...Aleksandar Ranković na prijemu povodom zasedanja Svetog Sinoda,...

SAMOUPRAVA: Posle Drugog svetskog rata, prestanka monarhije i uspostave Republike, Ustavom FNRJ država je od Crkve definitivno odvojena, predratni crkveni zakoni stavljeni su van snage, a Crkvi prepušteno da sama uređuje svoj unutrašnji život. Tako su prvi put u istoriji arhijereji samostalno usvojili prilično demokratski crkveni Ustav.

Prema onome što je u crkvenom Ustavu tada pisalo, arhijereji su među sobom birali tri kandidata tajnim glasanjem, pa su svoj izbor predavali u nadležnost Izbornom saboru, u kome su pravo glasa osim arhijereja imali pored eparhijskih episkopa i vikarni, ali i dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, rektori srpskih pravoslavnih bogoslovija, predsednik Glavnog saveza eparhijskih svešteničkih udruženja, arhijerejski namesnici Beograda, Skoplja, Cetinja, Zagreba, Sarajeva, Peći i Sremskih Karlovaca, nastojatelji manastira Žiče, Studenice, Dečana, Pećke patrijaršije, Sv. Nauma, Mileševe, Sv. Vasilija Ostroškog, Krušedola i Krke, svi članovi Patrijaršijskog upravnog odbora i svi potpredsednici eparhijskih saveta, ukoliko već nisu članovi Patrijaršijskog upravnog odbora. Po tom Ustavu izabrana su dva patrijarha: Vikentije i German.

foto: istorijski arhiv srbije...patrijarh German,...

Nije tajna da se tadašnja vlast bavila kadrovskom politikom u vrhu Crkve, ne baš direktno, nego suptilnijim i manje suptilnim metodama, a koliko će metod biti suptilan zavisilo je na koga se primenjuje, po sistemu "spram sveca i tropar".

SVETI DUH: Po ustoličenju patrijarha Germana, za koga će mnogi reći "crveni patrijarh", u proceduru izbora patrijarha uveden je tzv. "apostolski princip": Sabor sastavljen isključivo od episkopa izabere trojicu, a izbor prvog među jednakima više nije prepušten proširenom Izbornom saboru, već žrebu, e da bi svetovnoj vlasti bio uskraćen "zlatni glas". Kako u Patrijaršiji objašnjavaju, prošireni Sabor je bio podložan uticajima sa strane, naročito uticaju "bezbožničke" vlasti preko raznih službi i "službica", dok na episkope, kao, vlast nije mogla da utiče. Nije nego: uz sva uvažavanja, njihova preosveštenstva su pre svega ljudi: neke od njih, moguće većinu, krasi čovekoljublje, ali ima i onih vlastoljubivih i srebroljubivih, kao i onih rukopipljivih – onih koji vole da pipaju dečake… Za svaku bravu postoji ključ, a postoji i kalauz, samo je u ovom slučaju manje brava.

foto: tanjug...patrijarh Pavle i predsednik Boris Tadić

Kako god, patrijarh Pavle je prvi izabran na taj način: na stranu to što nije ni hteo da se kandiduje, što je molio da ga se manu – u osam krugova glasanja njihova preosveštenstva nisu mogla da usaglase stav ko će biti treći kandidat, da bi u devetom bio izglasan on i da bi Sveti duh odabrao baš njega u oštroj konkurenciji dva vrlo jaka kandidata, episkopa šumadijskog Save, koji je u javnosti bio "viđen" za Tron Svetoga Save, i episkopa žičkog Stefana. Njegov izbor tumačen je Božjom voljom, mada zli jezici tvrde da je Služba i tu malo pomogla, a kao dokaz navode da druge dve koverte nisu otvorene, tako da se i ne zna čija su imena bila u njima.

Zbog svog podvižiništva stekao je Pavle veliku popularnost kako među vernicima tako i među onim drugim, ali kao "kormilar", ruku na srce, nije se iskazao: istina, brod je ostavio ucelo, ali i posadu razjedinjeniju no ikada pre: u otimanju oko kormila umalo ga nisu polomili, a brod nasukali. Više od dve godine hvataju se njihova preosveštenstva za brade i u bratski zagrljaj od kojeg kosti pucaju, a krešendo, mada iza kulisa, u punom je jeku.

PODELE I PREPLITANJA: Nije tajna da je episkopat grupisan/podeljen po više osnova: po poreklu i/ili stolovanju na "srbijance" i "bosance", generacijski na "staru gardu" i "mlade lavove", po pravcu u kojem gledaju na "grke" i "ruse", po shvatanju ustrojstva i budućnosti Crkve na "konzervativce" i "novotarce", s tim da su u (skoro) svakoj grupi ostale podgrupe. Postoji još jedna (pod)grupacija koja nije za zanemarivanje – "rukopipljivci", kojih je više od trojice. Podosta više, a pravo glasa imaju.

No, ne treba ishitreno zaključiti da je svako iz "stare garde" ujedno i konzervativac, niti da svaki "mladi lav" spada u "novotarce". Među "rusima" skoro da nema "novotaraca", dok ih među "grcima" ima manje-više koliko i "konzevativaca". Jedno je, međutim, sigurno: svi koji su u Bosni rođeni, u "bosance" spadaju.

"Bosanaca" je manje nego "srbijanaca", ali su "bosanci" najjača grupacija, jer misle jednom glavom, glavom vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende zvanog "Babo": ukupno ih je 14, a od toga je polovina u dijaspori, polovina na Balkanu i svi, sem vladike gornjokarlovačkog Gerasima i vikarnog episkopa moravičkog Antonija, spadaju u "staru gardu", svi su "rusi" i ultrakonzervativni. Među njima su, između ostalih, i Pahomije vranjski i Filaret mileševski, koji su u dva mandata bili i članovi Svetog arhijerejskog Sinoda. Da sve bude zanimljivije, Pahomije je sedeo u isto vreme u Sinodu i na optuženičkoj klupi zbog rukopipljivosti.

Vlasnici i korisnici ovozemaljski

Vlasnici i korisnici ovozemaljski

O materijalnim dobrima koja stoje na raspolaganju episkopima Srpske pravoslavne crkve "Vreme" je već opširno pisalo (videti broj 937), ali nije loše podsetiti se čega će jedan od njih morati da se odrekne ako baš on bude izabran za patrijarha

Najraskošniji i najupečatljiviji vladičanski dvor svakako ima episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda, koji svoj dom rado otvara za posetioce i reportere "lajfstajl" magazina. Ovo bijeljinsko "parče neba na zemlji", kako vladika naziva svoj dvor, opremljeno je nameštajem sa unikatnim meblom, teškim pozlaćenim lusterima, alarmima i video-nadzorom. Sveštenstvo i monasi opremljeni su MP3 plejerima i "handsfree" telefonima, u čijem komforu uživaju u velikom dvorištu uređenom po uzoru na japanske vrtove. O načinu na koji je eparhija došla do poseda na kom se nalazi vladičanski dvor, postoje dve verzije priče. Prema vladici Vasiliju, Opština Bijeljina je, kao deo kompenzacije za crkvenu imovinu na teritoriji opštine oduzetu nakon Drugog svetskog rata, u vreme trajanja rata u Bosni dodelila eparhiji bivšu zgradu komiteta koja je kasnije preuređena i proširena. Druga verzija kaže: da bi proširio vladičanski kompleks, Vasilije Kačavenda naložio je 1995. godine rušenje deset muslimanskih kuća u centru Bijeljine i započeo gradnju manastira, crkve i svog groba. Deset godina kasnije, 2005, Skupštini opštine Bijeljina sudskom odlukom je naloženo da za porušene kuće i dvorišta mora vlasnicima isplatiti dva miliona konvertibilnih maraka sa kamatom.

Iako je Kačavendin dom ubedljivo najluksuzniji od svih vladičanskih dvorova, po broju nekretnina u kojima može da uživa vodi episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, najviše zahvaljujući ljubaznosti Milorada Dodika. U Bosni i Hercegovini još traje spor oko vlasništva nad vilom "Lastva" u Trebinju, koja bi trebalo da je u državnom vlasništvu Bosne i Hercegovine. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik vilu je samoinicijativno dao episkopu Grigoriju da je koristi kao letnju rezidenciju, a uz nju je priložio i jedan helikopter. Država BiH pokrenula je postupak kojim od Federacije BiH traži povraćaj sopstvene imovine, ali problem je to što u BiH još ne postoji zakon o državnoj imovini. Prema nezvaničnim informacijama do kojih su došli pojedini bosanski mediji, većina imovine države Bosne i Hercegovine u Trebinju prebačena je, odlukom premijera RS Milorada Dodika, u vlasništvo Srpske pravoslavne crkve. Nije poznato koja je tačno imovina u pitanju, ali se najčešće pominje odmaralište na Dubrovačkoj rivijeri u Hrvatskoj, čiji je vlasnik pre rata bio Republički sekretarijat unutrašnjih poslova BiH. Navodno, preko Hotelsko-turističkog preduzeća "Leotar" iz Trebinja, odmaralište koje obuhvata zemljište od 63.000 kvadrata između Kupara i Srebrenog dato je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj. Krajem prošlog leta mediji u BiH pisali su i o hotelu "Platani" u Trebinju, koji se nalazi u sastavu sporne imovine, a za čiju je adaptaciju navodno Milorad Dodik sa računa Investicijske banke prebacio Grigoriju tri i po miliona konvertibilnih maraka. Kako je objavio bosanskohercegovački FTV, reč je o potpuno uređenom hotelu u kom više nema potrebe "investirati čak ni u saksiju cvijeća".

Episkopi Vasilije i Grigorije svakako nisu jedini koji, uprkos zavetu na siromaštvo, na raspolaganju imaju razne ovozemaljske blagodeti. Ne treba zaboraviti ni 900 kvadrata još nezavršenog vladičanskog dvora Eparhije šumadijske, za koji je na početku gradnje vladika šumadijski Jovan od sveštenstva tražio "dobrovoljne priloge" u iznosu od 400 evra, kao ni biznis poduhvate vladike Artemija i skandal iz 2008. godine kada se ispostavilo da je Eparhijski centar "Rade neimar" zapravo preduzeće za građevinarstvo, trgovinu i usluge, koje je za Telekom Srbije obavljalo poslove postavke optičkih kablova. Ista afera otkrila je i informaciju da je vladika Artemije vlasnik kuće u Bistričkoj ulici u Beogradu.

Spisak episkopa koji se "ne krste" kada je reč o kešu i nekretninama ne može biti potpun bez vladike mileševskog Filareta i njegovog poduhvata izgradnje vladičanskog dvora na mestu bivše policijske stanice u Prijepolju. Novac za izgradnju dvora i obnovu manastira Limske doline vladika je dobio 1999. godine iz republičkog budžeta, najviše zahvaljujući zalaganju tadašnjeg potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja. No, to ga nije sprečilo da i od vernika prikuplja novac za istu namenu. Priča se da je reč o stotinama hiljada maraka, a pouzdano se zna da Prijepoljski muzej, koji je bio zadužen za obnovu manastira, iz tih donacija nije dobio ni dinara.

Jovana Gligorijević

PREBROJAVANJE: Zbog veličine i monolitnosti frakcije koju predvodi, odnosno broja sigurnih glasova, nije malo onih koji Kačavendu vide kao sigurnog kandidata: vešt je strateg i taktičar, izuzetno inteligentan i sa izraženim instinktom za samoodržanje, bez skrupula i nepojamno bogat, time veoma uticajan, kako u političkim tako i u privrednim krugovima. Istina, četrnaest glasova za kandidaturu nije dovoljno, ali moć kojom raspolaže ima dovoljno gravitacionog potencijala da privuče još glasova, mada je teško, bez ozbiljnije trgovine, da napabirči neophodna 23 glasa.

S druge strane, to nepojamno bogatstvo nedokazivog porekla, beskrupuloznost i još neke osobine koje su opštepoznate, ali zbog Zakona o javnom informisanju nisu za objavljivanje u novinama, nema nikakve šanse. U svakom slučaju, Kačavenda ne može računati na naklonost Svetog duha.

Naspram Kačavende stoji mitropolit Amfilohije, Kačavendin arhineprijatelj po više osnova. Uspešno ga je matirao u više navrata, recimo u maestralno odigranoj partiji uspeo je da "skocka" Sinod u kome su, što je za posebnu pohvalu, po pola participirali "konzervativci" i "novotarci" i to bez "bosanaca". Ipak, po broju sigurnih glasova ne može da mu parira, najviše zato što se mnogima zamerio zbog načina kako je donosio odluke dok je zamenjivao patrijarha, a male su mu šanse i kod Svetog duha zbog "brljanja" po politici poslednjih dvadesetak godina, zbog u najmanju ruku čudnih posmrtnih govora, zbog reči mržnje koje mu nisu tokom tih dvadesetak godina nedostajale, a i zbog u najmanju ruku nehrišćanske alegorije o jalovoj voćki koja se zbog svoje jalovosti "seče i u oganj baca".

Odmah do njega je Irinej bački: obojica su "justinovci", obojica se u Grčkoj školovali, sličnih su stavova, mada je Irinej "za zeru" umereniji, recimo – ekumenizam ne vidi kao "propast srpstva". Obojica "nose" približno isti broj glasova. Udruženi, jači su od Kačavende, ali otkako su zajedno u Sinodu, odnosno otkako je Amfilohije nadređen Irineju, odnosi im nisu baš najbolji, ali Kačavendina snaga dovoljan je razlog da na te nesuglasice zaborave, kao što su radikali kumovali pomirenju demokrata i socijalista. S druge strane, Irinej bački upamćen je po izmeštanju Zmajevih igara jer mu "buka smeta", po "mrtvenom zvonu" u Turiji za vreme Kobasicijade, jer se održavala u vreme posta, kao i po prepoznavanju "satanističkog rituala" u jednoj uličnoj predstavi za decu.

Udruživanje, ili ja-tebi-ti-meni razmena glasova nije jednostavna: neće, naime, svaki "irinejevac" glasati za Amfilohija, niti će svaki "amfilohijevac" glasati za Irineja, prosto jer je tako, ali te glasove može ujediniti Irinej niški, koji takođe ima i svoju nemalu "kvotu", jeste "konzervativac", ali ima razumevanja za "novotarce".

PROMEMORIJA: Po medijima se pominje i umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić kao potencijalno "jak" kandidat. Mnogi bi za njega glasali, ali po Ustavu on ne može biti kandidat, niti je on zainteresovan, ali zato ima "svog" kandidata koji je "nasledio" njegovu eparhiju – vladiku Grigorija, energičnog mladog arhijereja koji je na posedu Zahumsko-hercegovačke eparhije napravio privredno čudo: za razliku od drugih "biznismena" u mantiji, ne pere novac za proviziju i ne preprodaje robu uvezenu bez carine, već je od manastirskog vina "Tvrdoš" napravio vrhunski "brend" koji se može naći u svim megamarketima.

Do pre godinu i po dana malo poznat široj javnosti, vladika Grigorije je uzburkao duhove pismom koje je poslao svim vladikama posle jesenjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, a koje je "slučajno" došlo u ruke glavnom uredniku tiražnih dnevnih novina. U tom pismu je "opleo" po mitropolitu Amfilohiju i njegovom manipulisanju navodnom saglasnošću patrijarha Pavla da se penzioniše. Usput je "prozvao" i mnogo drugih episkopa i sasuo im u lice šta im sledi, otvoreno govorio o potrebi da se "pod hitno" izabere novi patrijarh – mlad, energičan, harizmatičan, kadar da se uhvati u koštac sa nagomilanim problemima.

Promemorija, kako je to pismo nazvano, shvaćeno je kao samokandidatura, ali Grigorije je svaku mogućnost da sebe preporučuje odlučno odbio, ne negirajući, doduše, da se uklapa u opis, ali da nije ni jedini koji bi mogao da bude prepoznat, te da nije reč o kadrovima, već o problemima koje niko ne rešava. Nezvanično, njegove stavove podržala je tesna, ali ipak većina Sabora.

RAM ZA SLIKU: U poslednje vreme često se može čuti, a kako se Izborni sabor približava i sve češće, da bi Svetom duhu bilo najmilije da budući patrijarh može da razgovara sa ruskim patrijarhom na ruskom, sa vaseljenskim na grčkom, a sa rimskim papom na nemačkom jeziku, uz dodatak da bi obavezno morao da bude Božji čovek, posvećen veri i Crkvi, veran monaškom zavetu.

Nema baš previše episkopa čija se slika uklapa u ovaj ram: dalmatinski Fotije, braničevski Ignjatije, budimljansko-nikšićki Joanikije i australijsko-novozelandski Irinej. Malo ko van Crkve je čuo za njih, što ih dodatno kvalifikuje, jer tako je to u Crkvi: za vladike se obično čuje negativno, svi su dovoljno mladi da mogu da gledaju daleko unapred, bez i najmanje su mrlje u karijeri i kao kandidati "vuku" glasove svojih mentora – iza Fotija "stoji" Irinej bački, iza Ignjatija Irinej niški, a iza Joanikija Amfilohije: svako od njih bez problema može dobiti potencijalne glasove sve trojice mentora što je za kandidaturu dovoljno; za njih bi glasao i Grigorije, jer kao da je jednog od njih opisivao u promemoriji.

foto: m. milenkovićPOSLEDNJA POČIVALIŠTA SRPSKIH PATRIJARHA: Varnave (crkva
Svetog Save),...

Isto važi i za Irineja australijsko-novozelandskog, iza koga, doduše, ne stoji niko konkretno, što može da znači da stoje svi gore pomenuti iz stare garde. Vladiku Irineja je za episkopski čin predložio patrijarh Pavle, on ga je i rukopoložio, uživa veliki ugled u Srbiji, a što je izuzetno važno, i u Americi i Australiji. Bolja preporuka nije potrebna.

MOGUĆE I STVARNO: Sa brojem sigurnih glasova, Kačavendi nedostaje samo još jedan član Sabora koji bi uz njega stao da blokira izborni proces. Biračko telo, naime, broji 44 glasa, a za kvorum je potrebna dvotrećinska većina, dakle 29 njih.

...Dimitrija (manastir Rakovica),...

Taj jedan može biti vladika raško-prizrenski Artemije, koji je onomad, onako uticajan i važan, naglo i surovo izguran sa scene, skrajnut i ponižen, doduše ne bez zasluge. Sa zaslugom ili ne, povređen ponos može da bude dovoljan razlog za pravljenje štete.

Može da bude, ali teško: Svetom duhu se ni to nikako ne bi dopalo, a Artemije, koliko god da je povređen i uvređen, zna da od lošeg može da bude gore, ali da može da bude i bolje. Nije li, uostalom, predsednik Tadić bio za Badnje veče u Visokim Dečanima kod episkopa Teodosija, inače Artemijevog vikara, a da Artemija nije udostojio ni javljanja, a kamoli posete.

...Germana (crkva Svetog Marka),...

Još nekoliko vladika je, čini se, spremno da se priključe blokadi, mada nikakve koristi od toga bilo kome. Logično je da Sveti duh ne bi imao razumevanja za takav postupak, ali reč je o ljudima kojima logika nije jača strana. Ako bi se to dogodilo, izbor patrijarha bi bio odložen na neodređeno vreme, jer bi samo promena Ustava mogla da je otkloni, a taj postupak može da potraje.

...Pavla (manastir Rakovica)

Da je ta varijanta u igri, pokazuje "ničim izazvano" svakodnevno pominjanje promene Ustava po medijima, odnosno insistiranje da se Ustav bez patrijarha ne može menjati što, jednostavno, nije tačno: u Ustavu nigde ne piše kako se menja, što znači da bi za promenu bila dovoljna i prosta većina.

Vladika niški Irinej je optimista i kaže da promene Ustava neće biti, time ni blokade izbora, a da će Sabor proteći u najboljem redu, da očekuje da već prvog dana lista kandidata bude ustanovljena, a da će 45. patrijarh Srpske pravoslavne crkve biti ustoličen već u nedelju. Ako nije reč o pukim lepim željama, ili o uobičajenoj "balalajci" o jedinstvu episkopata, tipa "ne brinite, deco, tata i mama se vole iako se svađaju/klevetaju/tuku", može se zaključiti samo jedno: Sveti duh je sve utanačio unapred, tako da ostaje samo da se slika u ram stavi.


 

Kandidati

Kandidati

(Kandidati, slike redom kao što je u tekstu)


Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski

Po završenoj osnovnoj školi upisao je Bogosloviju Sv. Save u Rakovici, a diplomirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Studirao je i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, a doktorirao u Grčkoj, gde se i zamonašio. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor na katedri za Pravoslavnu pedagogiju sa metodikom nastave.

U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog i egzarha pećkog trona. Govori grčki, ruski, italijanski, nemački i francuski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Crne Gore. Veliki uticaj na duhovno oblikovanje mitropolita Amfilohija izvršio je otac Justin Popović, kao i svetogorski starac Pajsije.


Irinej Gavrilović, episkop niški

Po završetku gimnazije upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Ubrzo po odsluženju vojnog roka postavljen je za suplenta Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora, u oktobru 1959. godine u manastiru Rakovica, od strane Njegove svetosti patrijarha Germana prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej. Istoga meseca na dan Sv. Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružici na Kalemegdanu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je službovao kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, upućen je na postdiplomske studije u Atinu, da bi 1969. godine bio postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu, odakle se vraća u Prizren gde je postavljen za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti izabran je 1974. za vikarnog episkopa patrijarha Germana sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije izabran je za episkopa niškog, gde se do danas nalazi.


Irinej Bulović, episkop bački

Po završetku somborske gimnazije Mirko Bulović je upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu gde je i diplomirao. Za vreme studija primio je monaški postrig od svog duhovnog oca, arhimandrita Justina Popovića, dobivši monaško ime Irinej. Iste godine ga je episkop raško-prizrenski Pavle rukopoložio za jerođakona, a potom za jeromonaha. Nepune dve godine boravio je u manastiru Ostrog i bio predavač u Monaškoj školi pri manastiru. Na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu Atinskog univerziteta 1980. godine brani doktorsku disertaciju. Posle kraćeg studijskog boravka u Parizu, na ruskom Bogoslovskom institutu Svetog Sergija (1980–1981) izabran je za docenta na katedri Svetog pisma Novog zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je i danas redovni profesor. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1989. godine izabran je za episkopa moravičkog, vikara patrijarhu srpskom, a potom je posle hirotonije u Pećkoj patrijaršiji 20. maja 1990. izabran za episkopa bačkog i ustoličen u Novom Sadu, 24. decembra iste godine.

Učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim bogoslovskim i naučnim skupovima i konferencijama, na duhovnim tribinama i u međuhrišćanskim susretima i dijalozima, kao i u domaćim i međunarodnim susretima i dijalozima sa jevrejskim i islamskim zajednicama, ustanovama i organizacijama.


Grigorije Đurić, episkop zahumsko-hercegovački

Elektroničarsku školu u Varešu završio je 1984. godine i odmah zatim upisao Srednju bogoslovsku školu u Beogradu, nakon čega upisuje Bogoslovski fakultet. Po odsluženju vojnog roka zamonašio se u manastiru Ostrogu 1992. godine, odakle odlazi sa episkopom Atanasijem Jevtićem u obnovljeni manastir Uspenja presvete Bogorodice Tvrdoš kod Trebinja. Rukopoložen je za jerođakona 1992, malo potom i za jeromonaha. Tvrdoški iguman postaje 1996, a arhimandrit 1997. godine. Bogoslovski fakultet završio je 1994. a od 1995. do1997. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.

Na vladičanskom tronu Hercegovačke eparhije episkop Grigorije je ustoličen po blagoslovu patrijarha Pavla, a od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija 3. oktobra 1999. Danas aktivno učestvuje u javnim tribinama i kulturnim kretanjima u Republici Srpskoj i Srbiji, a razgovori sa vladikom Grigorijem i njegove besede i predavanja objavljuju se u različitim novinama, časopisima i knjigama.


Fotije Sladojević, episkop dalmatinski

Bogoslovski fakultet u Beogradu upisao je 1983. godine, na kojem je 1988. diplomirao. Potom dve godine provodi na postdiplomskim studijama u Erlangenu, Nemačka.

Po povratku iz Nemačke, 1990, prima monaški čin u manastiru Kovilj, Eparhija bačka. Iste godine episkop bački Irinej rukopolaže ga za jerođakona, a zatim za sveštenomonaha.

Od 1992. do 1993. godine, jeromonah Fotije provodi kao sveštenoslužitelj u manastiru Bođanima, a narednih pet godina (1993–1998) radi kao profesor u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima, gde ga i zatiče izbor za episkopa dalmatinskog: hirotonisan je 1999. u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, a za episkopa dalmatinskog ustoličen je u Sabornoj crkvi u Šibeniku.

Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC-a, 2000. godine episkop Fotije je postavljen za v.d. rektora obnovljene Bogoslovije Sveta tri jerarha u manastiru Krka.


Ignjatije Midić, episkop braničevski

Posle osmogodišnje škole upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1969. i završio je 1974. sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i okončao ih 1980. Pored studija teologije proučavao je i filozofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost... Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, odlazi na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini.

Pored teologije, na Atinskom univerzitetu studirao je vizantijsku književnost i antičku filozofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi.

Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije izabran je za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za etiku, a potom i za dogmatiku. Zamonašio se 1991, iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha. U međuvremenu, u dva navrata po šest meseci, boravio je u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Iako veoma mlad, Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. godine na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora Srpske crkve, a hirotoniji su prisustvovali i predstavnici Carigradske patrijaršije i Grčke crkve.


Joanikije Mićović, episkop budimljansko-nikšićki

Gimnaziju je završio u Nikšiću, diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu SPC-a u Beogradu 1990. godine i apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Zamonašio se u manastiru Ćelija Piperska 1990. godine, u čin jerođakona rukopoložen je 7. februara, a u čin jeromonaha 17. februara 1991, kada je i postavljen za v.d. nastojatelja manastira Savina, potom za nastojatelja Cetinjskog manastira, nastavnika i glavnog vaspitača u novoobnovljenoj Cetinjskoj bogosloviji. Septembra 1995. unapređen je u čin protosinđela i postavljen za v.d. rektora Cetinjske bogoslovije.

Za vikarnog episkopa budimljanskog izabrao ga je Sveti arhijerejski sabor na redovnom zasedanju maja 1999, a u čin episkopa hirotonisan je na Cetinju od strane patrijarha Pavla.


Irinej Dobrijević, episkop australijsko-novozelandski

Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio je u rodnom Klivlendu, potom je završio dva najuglednija teološka fakulteta u Americi – Sv. Vladimir i Sv. Tihon. Profesor je na Lajola univerzitetu u Čikagu, a na poziv patrijarha Pavla predavao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Pripada monaškom bratstvu manastira Sveti Sava u Libertvilu. Imao je zapaženu ulogu kao izvršni direktor Kancelarije za spoljne poslove Srpske pravoslavne crkve u Vašingtonu. Odgovorno obavlja značajne poslove u vašingtonskoj Kancelariji Konferencije pravoslavnih episkopa u Americi, u Savetu za imigrantske i izbegličke poslove u Čikagu, u Komisiji za ljudska prava u Čikagu i u više srpskih organizacija.

Jula 2006. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu, patrijarh Pavle rukopoložio ga je za episkopa australijsko-novozelandskog.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Gimnastika

Velikog gušanja beše oko toga ko će zamenjivati patrijarha dok je bio u bolnici: iako u Ustavu piše da "kad je Patrijarh ma zbog kojeg uzroka privremeno sprečen da vrši svoju predsedničku dužnost u Saboru, odnosno Sinodu, zamenjuje ga, po njegovom ovlašćenju, najstariji po proizvodstvu mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop član Sabora, odnosno Sinoda", što bi značilo mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan. Ipak, nekom gimnastikom, u stolicu predsedavajućeg zaseo je mitropolit Amfilohije.

U Ustavu piše i da se Izborni sabor sastaje "pod predsedništvom najstarijeg člana Sabora, mitropolita, odnosno ako ovoga nema, najstarijeg episkopa". Opet bi to trebalo da bude mitropolit Jovan, ali nije, što se i očekivalo, ali nije ni mitropolit Amfilohije, već vladika šabački Lavrentije. Istina, Lavrentije je najstariji vladika po hirotoniji, ali nije mitropolit, a članovi Sabora su još dvojica mitropolita – dabrobosanski Nikolaj i srednjozapadnoamerički Hristifor, pa ipak ne predsedavaju Izbornom saboru.

Zašto je tako, može se samo nagađati: recimo da Hristofor neće ni doći, jer put je dalek a on u godinama, da su Nikolaj i Amfilohije potencijalni kandidati, pa je "malo nezgodno" da neko od njih i predsedava Saboru. Štaviše, njih dvojica pripadaju nepomirljivo sukobljenim strujama, dok vladika Lavrentije ne pripada nijednoj, niti sebe vidi kao budućeg patrijarha, već razmišlja o penziji, mada bi bio dobar kandidat, pa ga je sve to kvalifikovalo za predsedničku dužnost.

Kako su birani patrijarsi

Prvog patrijarha obnovljene srpske crkve izabrao je izborni savet u kom su bila crkvena i svetovna lica. Oni su birali od tri kandidata koje je predložio Arhijerejski sabor. Patrijarh Dimitrije dobio je 83 od 94 glasa, pa je ministar vera pročitao ukaz kojim se potvrđuje njegov izbor. Godine 1930. i 1938. procedura je bila nešto drugačija. Patrijarh German Dožić je prošao "tri izborna kruga". Prvo je kandidacioni odbor, sastavljen od tri episkopa, predlagao listu od šest kandidata koju je potvrđivao Arhijerejski sabor. Od njih šestorice Izborni savet bira trojicu. Sva glasanja su bila tajna. U Izbornom savetu je bilo 60 članova, od čega su jednu trećinu činila svetovna lica. Bili su tu rektori, sudije, svi aktivni ministri koji su pravoslavne vere, čak i referent za pravoslavnu veroispovest ministarstva vojske i policije. Potom su se imena trojice kandidata slala kralju, odnosno Namesništvu, koji je onda imenovao patrijarha.

Izbor Vikentija Prodanova bio je tri puta odlagan zbog mešanja državne vlasti. Na insistiranje patrijarha Germana, da bi se sprečilo mešanje spolja, Arhijerejski sinod je doneo odluku da Izborni sabor sačinjavaju samo arhijereji. Takođe, prvi među jednakima određuje se žrebom. Tako je izabran patrijarh Pavle. Tri koverta su bila odneta na časni presto oltara Pridvorskog hrama a onda je iguman manastira Tronoše odabrao jedan koverat. Na isti način, žrebom, biraće se i novi poglavar SPC-a.

J. J.

Izbor patrijarha u dnevnoj štampi

Izbor patrijarha u dnevnoj štampi

Tokom dvadesetog veka Srpska pravoslavna crkva (SPC) imala je šest patrijarha. O izboru nekih od njih štampa je pisala nedeljama, a neki su dobili manje od sedam rečenica u svim tadašnjim dnevnim novinama.

U novembru 1920. godine, za prvog patrijarha ujedinjene i obnovljene Srpske pravoslavne crkve velikom većinom izabran je Dimitrije Pavlović. "Pravda" koja se štampala na dve i "Politika" na četiri strane, detaljno su izvestile o izboru i ustoličenju patrijarha Dimitrija. Na celoj naslovnoj strani, "Pravda" je donele tekst o važnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je "održala naše pleme, našu državnu svest, ideale i tradiciju, prvo pod fizičkim ropstvom turskim, a onda još težim, duhovnim ropstvom habzburškim".

Izbor patrijarha Dimitrija za "Politiku" nije bio događaj za naslovnu stranu. Ipak, reportažno je opisan "vedri, jesenji dan" kada se birao patrijarh, a sa beogradskih tvrđava odjekivala je topovska paljba. Čitaoci su saznali i da se patrijarh u svom govoru zahvalio kralju Petru, regentu Aleksandru, vojsci koja je stvorila otadžbinu i narodu. "Njegov govor je bio jedan politički ekspoze u striktnom značenju te reči", zaključila je "Politika".

Kada je šestog aprila 1930. patrijarh Dimitrije preminuo, "Pravda" je pisala o svakom detalju njegove poslednje noći, a odštampan je u celini i njegov testament. Nedelju dana kasnije, već je izabran novi poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Novine su tokom aprila 1930. neprekidno na naslovnim stranama izveštavale o patrijarsima, prvo o Dimitriju Pavloviću, a onda o novoizabranom Varnavi Rosiću.

Patrijarh Varnava izabran je sa razlikom od devet glasova u odnosu na mitropolita Gavrila Dožića, koji će ga sedam godina kasnije naslediti. I "Politika" i "Pravda" su se nadmetale u detaljima vezanim za ustoličenje, ličnost i aktivnosti patrijarha Varnave. Navođeno je ko je od ljudi na položaju došao na dan ustoličenja, gde je ko sedeo, kako su prisutni bili obučeni, liturgija se pratila iz minuta u minut. Na jednoj od naslovnih strana prijatelj patrijarha Varnave priča o njegovom karakteru i upadljivoj pojavi. Jedini tekst koji "iskače" iz sveopšteg raspoloženja nalazimo sredinom aprila u "Politici", gde na prvoj strani autor oštro i naširoko kritikuje crkvene velikodostojnike. Između ostalog, zamera crnogorskom mitropolitu Dožiću da je uspeo da "mrtvom patrijarhu Dimitriju ako ne ospori, onda umanji zasluge" . Uz lepe želje patrijarhu Varnavi za dug život, autor podužeg teksta se nada da će makar sledećeg patrijarha crkveni velikodostojnici ožaliti kako treba.

Patrijarh Varnava je umro sredinom juna 1937. godine, baš u vreme izglasavanja konkordata u Narodnoj skupštini (bio je oštro protiv konkordata). Pričalo se da je otrovan. Sredinom sledeće godine izabran je novi patrijarh, German Dožić. Štampa je ponovo posvetila ogromnu pažnju crkvenim izborima. Pošto je izabran crnogorsko-primorski mitropolit, "celo Cetinje je bilo okićeno slaveći značajan dan svoje istorije". U Nikšiću je predsednik sreza pucao iz revolvera, a onda je nastalo "opšte veselje i pucanje". Zanimljivo je da je jedan od šest kandidata u užem krugu bio i episkop žički Nikolaj Velimirović koji je, međutim, dobio najmanje glasova Izbornog saveta.

O Izboru za poglavara SPC-a 1950. godine teško je pronaći više od nekoliko rečenica. "Borba" na drugoj strani daje dužu vest o Savezu boraca iz Vranja koji organizuju manevar kod mesta Čestelina, a u uglu strane stoji tekst o ustoličenju novog patrijarha Vikentija Prodanova. U desetak redova navodi se ko je bio prisutan od ministara, uz kratku Prodanovljevu biografiju. U "Politici" ne piše ni toliko. Samo informacija, da je ustoličen i kada će biti ceremonija, koja je stala u tri-četiri rečenice.

Za razliku od ovog prećutkivanja, izbor patrijarha Germana vidno je propraćen. I "Politika" i "Borba" objavljuju kao važnu vest ustoličenje novog poglavara SPC-a i zatim čestitku koju mu je uputio jedan od članova Izvršnog veća. Patrijarh German proveo je na tronu SPC-a 42 godine. Uticao je, između ostalog, na promenu načina izbora poglavara.

Patrijarh Pavle jedini je patrijarh koji je izabran dok je stari, German, još bio živ. Novine su u decembru 1990. opširno pisale da je reč o "svecu koji hoda", da je za laike njegov izbor možda čudan, ali je za vernike Božija promisao. I hrvatski "Vjesnik" je na naslovnoj strani doneo vest o izboru patrijarha Pavla, uz tekst u kome stoji da je izbor vladike Pavla, iako neočekivan, najbolje rešenje.

Jelena Jorgačević

Pola-Pola

Ako je donja granica starosti 65 godina života, a gornja granica mladosti 47 godina, u "staru gardu" spada 13 episkopa, u "mlade lavove" njih 12. Ostali su negde između: ni tamo ni ovamo, odnosno i tamo i ovamo – desetorica su generacija "pedeset i neke". Po rukopoloženju gledano, najviše njih je iz devedesetih – 18, najmanje iz osamdesetih – svega šest, isto koliko i rukopoloženih "u Titovo vreme", a sedmorica u ovom milenijumu. Najstarijih i najmlađih episkopa, što po starosti što po stažu, (skoro) je isto, s tim što godine starosti i staža nisu u direktnoj proporciji: neki su rukopoloženi u trećoj, neki u četvrtoj, a neki i u petoj deceniji života.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net