Kultura sećanja i umeće življenja >

Televizija i ljudi na vulkanu

Za "Vreme" o emisiji koja je tresla Jugoslaviju u predvečerje rata govore Mirjana Bobić-Mojsilović, Suada Kapić, Aleksandar Tijanić i Dragan Babić

Na pozorišnoj sceni su Stjepan Mesić, Radovan Karadžić i Stipe Šuvar. Pored Mesića sedi Aleksandar Tijanić, do Karadžića je Dragan Babić, pored Šuvara Mirjana Bobić-Mojsilović. Atmosfera je opuštena, svi se često smeju, jedino Stipe Šuvar deluje pomalo zabrinuto. Smehom i aplauzima razgovor prekida i publika koja je pozorišnu salu ispunila do poslednjeg mesta, mnogi stoje. Karadžić priča o Jugoslaviji, Mesić o miru. "Neće biti nikakvog rata, to su vam sve priče za malu decu", govori Stipe Mesić uz osmeh Aleksandru Tijaniću.

Ovaj nadrealni prizor, koji se može videti i na Jutjubu i od koga danas zastaje knedla u grlu, odigrava se u Akademiji scenskih umetnosti "Obala" u Sarajevu. Februar je 1991. godine, u toku je snimanje jedne od epizoda emisije pod nazivom "Umijeće življenja".

KAKO JE POČELO: Onima koji su u to doba bili previše mladi da bi ih politika zanimala ime ove emisije ne znači ništa. Kod onih drugih, koji su tada shvatali da im politika bukvalno određuje sudbinu, "Umijeće življenja" budi sećanja na poslednje trenutke naizgled normalnog života, posle koga su došle godine užasa. I pored mora političkih tok-šoua koji su sve televizijske stanice u zemljama bivše Jugoslavije preplavili u godinama posle te 1991, "Umijeće življenja" je u pamćenju mnogih zadržalo kultni status.

"UMIJEĆE ŽIVLJENJA": Publika, voditelji (Mirjana Bobić Mojsilović, Aleksandar Tijanić, Dragan Babić – slika gore),...

Ideja za emisiju rodila se posle promocije knjige Aleksandra Tijanića Šta će biti sa nama, krajem 1990. godine u Sarajevu. Po rečima učesnika promocije, iako je tema bila "smrtno ozbiljna", atmosfera u prepunoj dvorani je bila izvanredna, "kao pred rat". "Probali smo da ozbiljnu raspravu okrenemo na naš način, sa dosta otvorenosti, iz publike je provaljivao smeh, povremeno grčevit, histeričan, dobro raspoloženje i nada da možda ipak sve neće biti tako kao što sam kroz tu knjigu prikazivao. I to pitanje ‘šta će biti s nama’ je lebdelo, ali su ljudi bežali od toga", priseća se Aleksandar Tijanić. Promociji su, između ostalih, prisustvovali i Dragan Babić i rediteljka Suada Kapić, koja je posle promocije predložila da bi se mogao napraviti sjajan televizijski tok-šou, u kome bi Babić vodio razgovor sa jednim, a Tijanić sa drugim sagovornikom. "Onda smo kroz priču konstatovali da smo obojica suviše ‘nabrušeni’, on na jedan način, ja na drugi, i da nam fali treće lice, žensko. Neko je pomenuo Mirjanu, i tako smo složili taj triling", kaže za "Vreme" Tijanić.

...i gosti (Stjepan Mesić,...

Dragan Babić smatra da kod tvoraca emisije nisu postojale nikakve ‘istorijske namere’. "Nikome nije palo na pamet da pretresemo jugoslovensku politiku i vidimo hoće li biti rata i ko će koga ovde da kolje, nego smo rekli, hajde malo i da se zezamo, da malo uznemirimo ljude koji vladaju Jugoslavijom, da oni pričaju o umešnosti življenja tako što ćemo ih pitati kakav je njihov lični moral, da nam ne govore političke i istorijske floskule, već da pričamo kako žive kao ljudi, jedinke, građani", priseća se Babić. "Ali u ovoj zemlji posle deset minuta mora sve da se okrene na politiku. Kad je došao kraj, i kad se ta stvar žestoko zapalila, postalo je jasno da tu ni o kakvom privatnom životu govora ne može biti, nego da je to zaista bila jedna politička serija par ekselans."

...Radovan Karadžić...)...

Zanimljiv podtekst ima sam naslov emisije. "Ja sam dao naslov ‘Umeće življenja’, posle malog dogovaranja sa ostalima. Imao sam na umu ‘Umešnost življenja’ Čezarea Pavezea, koji je toliko umešno živeo svoj život da je na kraju izvršio samoubistvo", kaže Dragan Babić. "Mnogo kasnije mi je palo na pamet da je ono što smo mi sa priličnim veseljem, dosta žovijalno, vrlo razigrano radili s tim ljudima koji su dolazili u emisiju, to ‘umeće življenja’, bilo kažnjeno onim što se desilo na kraju."

Suada Kapić, reditelj i producent emisije, navodi da je povučeno nekoliko veoma modernih, neočekivanih poteza za to vreme. "Osnovali smo prvu privatnu, nezavisnu medijsku kompaniju, FAMA International. Uveli smo nezavisno novinarstvo, novinari su mogli sami da biraju teme i goste. Potpuna novost je bio način finansiranja: sponzori u marketinškom bloku su bili privatni preduzetnici koji su promovisali svoje privatne kompanije, a reklame smo sami snimali. Na taj način smo mogli obezbijediti odgovorno, necenzurisano, nezavisno novinarstvo", govori o počecima emisije Suada Kapić. "Gledaoce smo na veoma nježan način uvlačili u teške teme. Pokazali smo da politika i političari mogu da se gledaju relaksirano, kroz zabavu, a ne kroz smrtnu ozbiljnost kakva je vladala u komunizmu, istovremeno ukazujući na dramatične promjene u društvu."

...i prve barikade u Sarajevu

FAMA je proizvodila emisiju, plaćala troškove opreme, ekipe, studija, honorara. Iako mnogi i danas misle da je emisiju radio JUTEL, koji je u to vreme imao sedište u Sarajevu, emitovanje i reemitovanje je bilo u nadležnosti uprave RTV-a Sarajevo, koji je iznajmljivao opremu i ustupao termin od 60 minuta.

Emitovane su po dve epizode mesečno, a prva je bila početkom januara 1991. Dragan Babić kaže da se medijska tehnologija u kojoj troje potpuno različitih ljudi podele sat na po dvadeset minuta i upravljaju gotovo u potpunosti svojim vremenom, pokazala kao vrlo uspešna. "Nas troje smo toliko različiti da se dobijala jednosatna emisija u kojoj su postojala tri izbora, tri karaktera, skoro tri stava."

Zvanično je emisiju trebalo da preuzima područje cele Jugoslavije, ali po rečima urednika serije ispred RTV-a Sarajevo Straje Krsmanovića, već tada su uprave televizijskih stanica mogle da isključe ili uključe program koji žele. U praksi, to je značilo da emisiju nisu emitovali veliki televizijski centri, poput RT-a Beograd i RT-a Zagreb. U Srbiji je emisija reemitovana na Studiju B, u kasnom večernjem terminu.

"Umijeće življenja" je snimano u pozorišnoj sali "Obale", koja je svaki put bila prepuna. Ulaznice, koje su ljudi smatrali privilegijom, nisu prodavane već deljene. "Ja to nikada u životu nisam video, to je bila javna tribina. U tom malom, slatkom pozorištu bilo je toliko sveta koji se tiskao, bilo je tu i jednostavne ljudske znatiželje da te ljude vide, da učestvuju u tome. Kada se setim koga smo sve dovodili… To je bio još jedan veliki razlog zašto je to bilo toliko zapaljivo. Mislim da ne preterujem ako kažem da je Sarajevo bilo toga gladno, mi jesmo došli iz Beograda, ali to je još uvek bila jugoslovenska emisija. Ja nemam bolje objašnjenje nego da je jugoslovenstvo umrlo u Sarajevu", priča Dragan Babić.

GOSTI I REAKCIJE: Zanimljivo je da se niko od autora ne seća tačno koliko je epizoda emisije emitovano. Sećanja se kreću od šest epizoda (Suada Kapić) do dvanaest (Mirjana Bobić-Mojsilović), ali je konačan broj ipak sedam epizoda. Gosti u emisijama su bili gotovo svi najvažniji akteri tadašnje političke scene u Jugoslaviji, poput Alije Izetbegovića, Stipe Mesića, Radovana Karadžića, Momira Bulatovića, Vasila Tupurkovskog, Jovana Raškovića, Stipe Šuvara, ‘zvezde u usponu’ kao Vuk Drašković, Ljupčo Georgijevski, ali i političari stare garde poput Milovana Đilasa, generali Vladimir Velebit, Stevan Mirković, Jovo Kapičić…

Iza zavese

Iza zavese

Dragan Babić se seća da je bilo i neobičnih, uzbudljivih stvari za dokumentarnu istoriju pozadine događaja koji su okruživali ovu emisiju. "Neke od tih zanimljivih stvari, kao što biva često, zagase se u nekoj maloj neugodnosti. U jednom trenutku sam pitao Vladimira Velebita, čoveka koji je zaista mnogo znao, da li se Andrija Hebrang ubio na onaj neshvatljiv način, obesivši se kaišem za radijator, ili su ga ubili. Pored njega je sedeo Jovo Kapičić, koga je doveo Saša. Kada je Velebit mirno rekao da su ga ubili, puštene su reklame. Mi se na to pitanje nismo vratili, ali u toj pauzi je počeo razgovor između Velebita i Jove Kapičića koji je žestoko branio onu konstrukciju kako se Hebrang obesio, na šta je Velebit opet hladnokrvno odgovorio da je to koješta, da su njega ubili."

Svako od troje novinara imao je potpunu slobodu u biranju i predlaganju svog gosta, ali po njihovom sećanju nije se desio nijedan slučaj sukoba oko izbora. Oni ističu da su do gostiju lako dolazili, da je gotovo svakome bilo jako stalo da se pojave u toj emisiji, "što je bilo zadivljujuće u to doba". Oni koji su odbili da dođu, poput Janeza Janše, bili su veoma retki.

Reakcije su bile sjajne, emisija je brzo stekla brojne poklonike. Iako je seriju moglo da vidi relativno malo gledalaca, transkripte su prenosile mnoge novine širom zemlje. "Nismo mogli u Sarajevu da platimo kafu, ručak ili večeru. Sedeo sam sa urednikom ‘Oslobođenja’ Kemom Kurspahićem u kafani, i za nepunih pet minuta stiglo je i njemu i meni po 13 viskija jer su ih za nas naručili svi za okolnim stolovima, a konobar je morao da ih donese inače bi imao problem", priča Aleksandar Tijanić. "Ipak je postojao ne tako mali sloj ljudi koji su bili protiv rata. Ja sada ne govorim o jugoslovenstvu i Jugoslaviji, nego protiv načina na koji se zemlja raspala. Mnogo je truda uloženo u organizovanje rata, sa svih strana."

Tijanić smatra da je ova emisija bila neka vrsta preteče ili obrasca za nešto što kasnije nije nikada ponovljeno. "Nije bilo moguće ponoviti tu predratnu atmosferu, ogromnu upitanost, i jezik kojim smo mi govorili. Svi glavni republički mediji bili su za raspad Jugoslavije. JUTEL je bio za očuvanje postojeće Jugoslavije. Uspeh naše emisije je počivao na platformi – sa Jugoslavijom ili bez Jugoslavije, svejedno nam je, ali ne sme da bude rata. Bili smo kao Radio Luksemburg na razglasu u kasarni."

Kada govori o gostima koji su na njega ostavili najjači utisak, uz napomenu da je prošlo mnogo godina i da odavno nije o tome razmišljao, Dragan Babić pominje Milovana Đilasa, Vladimira Velebita, ali kaže da je prvi koji mu pada na pamet Momir Bulatović. "On spada u one izvanredno vešte i glagoljive crnogorske političare koji imaju takav verbalni faktor koji nisu imali ni Makijaveli, ni Rišelje, ni Gebels. Način da jednu stvar obmotaju svojom veštinom, sintaksom, a da ne kažu skoro ništa. To je vrlo ljubazno i glatko pripovedanje, ali iz njega ne možete ništa da pročitate. Ono je zaštićeno."

Aleksandar Tijanić kaže da mu je nekoliko razgovora ostalo u dobroj uspomeni. "Rašković je bio fantastičan, kao i Đilas, general Mirković je bio odličan, Karadžić takođe, Mitević je bio briljantan, bio je gost posle 9. marta. Dok je pričao kako nije bilo represije prema novinarima, rekao sam mu da to nije istina, da je baš nama zabranio da radimo. ‘To je tačno, još samo da ste bili džentlmen i da to sada niste rekli’, mirno je odgovorio. Nije bilo neprijatnog razgovora ili sagovornika, u to doba je i Alija Izetbegović delovao, bar u javnosti, vrlo pomirljivo. Mislim da je bio svestan šta će se dogoditi u Bosni ako dođe do sukoba."

Na Mirjanu Bobić-Mojsilović je veoma dobar utisak ostavio Stjepan Mesić. "Ja se i dan-danas, šta god on govori, sviđalo mi se ili ne, sećam da je bio šmeker i gospodin čovek, bez obzira šta je hteo, mislio, šta je posle morao. Bio je duhovit, imao je nekog šarma, to moram reći. Najzanimljiviji su oni gosti koji imaju najviše integriteta, sviđalo se vama šta oni govore ili ne."

SLUČAJ ŠEŠELJ: Početkom maja 1991. situacija u bivšoj Jugoslaviji počela je da se otima kontroli. U prvom oružanom sukobu sa velikim brojem žrtava, u Borovom Selu je 2. maja poginulo 12 hrvatskih policajaca i tri pripadnika srpskih snaga. Početak maja označio je i kraj "Umijeća življenja". Kao goste u emisiji koja je trebalo da se emituje 6. maja 1991. Dragan Babić je pozvao Marka Oršolića, Aleksandar Tijanić Sulejmana Ugljanina, a Mirjana Bobić-Mojsilović Vojislava Šešelja. "Imali smo običaj da svaku novu emisiju najavljujemo u udarnim terminima najavljujući slijedeće goste onako kako su nam dali svoj pristanak. Za emisiju koja nikada nije bila snimljena, Mirjana Bobić je izabrala Vojislava Šešelja za svog gosta. Njegovo ime se našlo na najavi emisije i to nije izazvalo uznemirenje sve do dramatičnog događaja u Borovom Selu, kada se Šešelj sam objavio kao jedan od onih koji su učestvovali u zločinu", kaže Suada Kapić. "Najava sa njegovim imenom se već vrtila na ekranima. Zaključili smo da je bolje da se pojavi u emisiji i da bude ispitan za ono što je uradio pred milionima gledalaca. Na dan snimanja, takva odluka je izazvala masovne proteste u cijeloj BiH. RTV Sarajevo je doneo odluku da emisiju otkaže. To je ujedno bio kraj serije, ali mi smo nastavili produkciju druge TV serije, 30 epizoda intervjua sa intelektualcima u bivšoj Jugoslaviji koji su u jednosatnoj emisiji objašnjavali i upozoravali na ono što se sprema."

Mirjana Bobić-Mojsilović kaže da je bila oduševljena atmosferom i prijemom u Sarajevu sve do tog 6. maja. "Za četiri meseca koliko smo tamo radili, sve je izgledalo kao bajka. Svi su bili oduševljeni, ili bar taj svet sa kojim smo se mi družili, a govorim i o ljudima na ulici. Kada sam pitala da li može Šešelj, odgovoreno je da može. Da su hteli da spreče, mogli su da kažu ‘nemojte zvati Šešelja, nije zgodan trenutak’. Oni su nas apsolutno iskoristili, kada kažem ‘nas’ mislim prvenstveno na sebe. Mislim da su hteli da naprave te demonstracije, da je to bio uvod, tog istog dana su davili vojnika u Splitu."

Mirjana Bobić se seća da je dolazak u Sarajevo bio normalan i 6. maja. "Bila sam spremna i da mi kažu da nema emisije, ako nema–nema. U podne je bila konferencija za štampu, a na toj konferenciji smo doživeli da su novinari krenuli da nas vređaju. Bila sam u šoku već tada, ne znajući šta nas tek čeka."

"Kada je objavljeno da dolazi Šešelj, počele su pripreme po celoj Bosni, radnici, rudari prikupljani su kamionima i autobusima, bilo je oko 40.000 ljudi", priča Aleksandar Tijanić. "To je bio organizovan odgovor muslimanskog dela vlasti u Sarajevu. A mi ništa to ne znamo, sedimo u sobi, pričamo sa prijateljima, ručamo. Mirjana i ja smo izašli da šetamo pre emisije i pričamo o konceptu. Miting je završen, vidimo da po gradu kruže kamioni sa razglasima, ali mislimo da su to uobičajeni štrajkovi ili tako nešto. Naleteli smo na grupu od hiljadu ljudi koja je sa mitinga krenula organizovano kroz grad. Videli su nas, praktično bi nas odmah stigli tu, u ulici. Međutim, jedan oficir policije, musliman, utvrdio sam docnije, hodao je paralelno sa nama i samo nam je govorio: ‘Drži Mirjanu, nemoj da trči’, jer će i oni da potrče, a ovako se deru iza nas, ‘Nećemo Šešelja’, ‘Tijaniću četniče’, itd. Nisam znao ni gde da idemo, moram reći da me je na momente hvatala panika, prosto ne znaš šta da radiš. Lepo popodne, veče se spušta, imaš emisiju, i odjednom imaš iza sebe hiljadu ljudi sa transparentima, zastavama, nekim motkama…

Kada smo prišli ulici Obala, tamo je bio taksi, odmah pored mesta na pločniku gde su bile Principove stope. Taj oficir otvori vrata taksija i kaže meni: ‘Ubaci Mirjanu.’ Ja je ubacim na zadnje sedište, međutim tad su jurnuli, nekoliko stotina ljudi. Potpuno su razbili ceo auto, skakali su po krovu, po haubi... Oficir se tukao da bih ja uspeo da se uvučem unutra jer su me uhvatili za ruke i vukli napolje. Oficir udara, ja udaram, uspem da zatvorim vrata, i taksista je krenuo.

Taksista zovne u pomoć i dođu četiri taksija, voze nas kao uz pratnju, bez stajanja na crveno svetlo. Tu je bilo komično što se jedan mladić, koji je već sedeo pored taksiste, okrene ka meni i kaže: ‘Dobar dan, i ja se zovem Aleksandar.’ Ja mu kažem: ‘Čoveče, beži iz taksija, nemoj i ti da nastradaš ni kriv ni dužan.’

Mirjana je sagnula glavu, ja držim ruke odozgo i štitim je od stakla koje je popadalo, ona me vuče za rukav i moli me da se sagnem. Rešio sam da se ne savijem, daleko od toga da sam u tim trenucima bio hrabar, nego sam bio pomiren s tim da ćemo nastradati, pa je samo bilo pitanje da se ne obrukam.

Tako smo došli do hotela. Šef policije Alija Delimustafić me zvao i rekao da nam je uveče organizovana pratnja do granice, do mosta kod Zvornika. Zvao me i Karadžić, pitao da li smo povređeni i da li hoćemo da nas prebaci njihovim vezama, rekao je da su Šešelja već prebacili u Srbiju. Odgovorio sam mu da ćemo sa policijskom pratnjom do granice, a onda me on pitao: ‘Je li te prošlo jugoslovenstvo?’ Ja kažem: ‘Nije dobar momenat za političku raspravu, pričaćemo jednom o tome.’ Katarzu straha doživeo sam kada smo prešli most. Nisam mogao da vozim, parkirao sam auto čim smo prešli granicu, bilo je pola jedan noću, lepo vreme, sve spava."

Mirjana Bobić kaže da je u trenutku kada je videla motku kako udara zadnje staklo i srču po sebi počela da se moli Bogu. "Ćerka mi već tada nije imala oca i imala je tri godine, daj da mi dete ne ostane bez oba roditelja. Onda sam videla tipa kako nogom udara staklo ispred mog lica i psuje nam majku srpsku. To je bio najstrašniji fašistički linč. Pošto je taksista imao radio-stanicu, preko nje smo slušali direktan prenos potere, ‘četnici su skrenuli ovamo, na onom semaforu"‘, priseća se ona. "Kroz lift za krompir izašla sam iz Holidej ina i to je za mene bilo tako potresno i bolno. Kada smo prešli na srpsku stranu, rekla sam Tijaniću da zaustavi auto, onda sam izašla napolje i bukvalno poljubila srpsku zemlju. I nikada više nisam otišla u Sarajevo."

Mirjana Bobić smatra da nije želela da bude svesna šta se zaista desilo ni posle samog događaja. "Napisala sam tekst u NIN-u u kome sam rekla da su linč izveli ‘neki idioti’. Nisam htela da moje reči i taj događaj budu instrumenatalizovani ni sa čije strane, a pogotovo ne sa srpske. Poslednji koji su želeli rat i nešto loše bili smo nas troje. Pet dana kasnije, u nekim dnevnim novinama neki od novinara koji su bili u prvim redovima na našim emisijama, pili kafu sa nama, pisali su najmorbidnije tekstove, sa slikama poput Ćele kule u kojoj su bile moja, Tijanićeva i glave srpskih intelektualaca," priča Bobić-Mojsilović. "O tome ‘Vreme’ nije napisalo nijednu reč. Naprotiv, iz pera Petra Lukovića objavilo je jedan morbidan komentar posle čega mi je list ‘Vreme’ uputio izvinjenje. Petar Luković je stigao da napiše da mi uopšte nismo bili linčovani, a i da jesmo, zaslužili smo linčovanje kada smo zvali Šešelja."

PUTEVI I SEĆANJA: Životi i sudbine gostiju "Umijeća življenja" išli su različitim tokovima. Neki su zauvek sišli sa scene, umrli su Stipe Šuvar, Alija Izetbegović, Dušan Mitević... Radovan Karadžić je u zatvoru Haškog tribunala, Stjepan Mesić se sprema da okonča drugi predsednički mandat. Neki, poput Bogića Bogićevića, gotovo su zaboravljeni. Živote i sudbine gledalaca koji su punili "Obalu" zauvek su odredile mračne godine opsade Sarajeva, koje su počele godinu dana pošto se emisija okončala.

FAMA danas

"Naša namjera je na početku bila da FAMA International postane CNN jugoistočne Evrope", kaže Suada Kapić. "Događaji su nas opredijelili na dokumentovanje, klasifikovanje i obradu perioda 1991–99, sa posebnim fokusom na opsadu Sarajeva. FAMA International je od tada radila niz projekata u različitim formatima. Dokumentovali smo tri perioda u raspadu Jugoslavije – pripreme za rat 1991–1992, rat 1991–1999, postratni period 1996–2007. Sada radimo na tome da FAMA edukacijski paket ‘Opsada Sarajeva 1992–1996’ stavimo na našu veb-stranicu www.famainternational.com."

Prisećajući se poslednjih meseci pre jugoslovenskog "velikog praska" i rada na emisiji, Dragan Babić kaže: "Za mene ovako naivnog izgledalo je da je to početak oslobađanja koje se sada zove parlamentarna demokratija, tržište, koje će medijima, nama, dati priliku da oslobođeni i o svom trošku počnemo nešto da govorimo. Da nas niko ne zlostavlja, da nas niko ne ucenjuje, da nas niko ne potcenjuje. Ja sam tog trenutka mislio da je došlo to vreme i da ćemo moći da se oslobodimo tih istorijskih, političkih i ostalih pritisaka, i da će nam se dati prilika da počnemo da stvaramo nezavisne medije. To mi je najsnažniji iznevereni utisak iz tog vremena."

Mirjana Bobić-Mojsilović ima najlepše uspomene iz perioda "kada je sve izgledalo savršeno". "Smatram tu emisiju svetlom tačkom jugoslovenske televizije i političkih tok-šoua u kojima su nastupali ljudi koji misle potpuno različito, a nikada nije izrečena nijedna ružna reč. Nekako je još uvek postojalo neko vaspitanje i dignitet televizije. Ja i danas mislim da takva emisija nije nikada napravljena niti će biti napravljena, da je bilo nečeg modernog i plemenitog u njoj jer nikome od nas niko nije mogao da zameri da smo imali neke srpske projekte. Bili smo apsolutno jugoslovenski orijentisani, ali očigledno u pogrešnom trenutku i na pogrešnom mestu. Divna priča je da je taksista koji nas je spasao i izvukao iz tog obruča bio musliman. Tijanić je rekao da treba da platimo taj taksi i nas dvoje smo poslali pare tom čoveku koji nam je spasao život. To je takođe istina o Sarajevu i o nama. I taj taksista i policajac su bili predstavnici onog Sarajeva koje je volelo našu emisiju i mislilo o Sarajevu i Jugoslaviji isto što i mi.

"Smatram tu emisiju svetlom tačkom jugoslovenske televizije i političkih tok-šoua u kojima su nastupali ljudi koji misle potpuno različito, a nikada nije izrečena nijedna ružna reč" – Mirjana Bobić Mojsilović

Sa druge strane, moje najužasnije uspomene, profesionalno, ljudski, ideološki, odnose se na dane kada su nas linčovali i na sve što je potom usledilo, seriju najstrašnijih, zločinačkih tekstova protiv nas, ali smo mi i dalje bili samo metafora za odnos jednog dela muslimanske političke elite koja se predstavljala kao evropejska protiv Srba."

Iako misli da nikada nije bio bliže smrti nego 6. maja u Sarajevu, Aleksandar Tijanić kaže da mora da pomene i neke druge događaje, kao kada je u to vreme prolazio kroz jedno muslimansko selo kolima, a neki mladić je, videvši beogradsku registraciju, mahao sve dok nije nestao sa vidika. Za Tijanića najjači utisak iz tog vremena ipak nisu ni pokušaj linča ni gostoljubivost i ljubaznost. "Najviše pamtim bespomoćnost ljudi koji su tražili nadu i sigurnost i nigde nisu mogli da je nađu, ni kod koga, ni na jednoj strani. Ljudi su bili bespomoćni i zastrašeni, a trudili su se da žive normalno, da reaguju normalno. I taj smeh koji se prolamao… Mi smo imali reakcije na skoro svako pitanje, aplauz, žamor, smeh. Jedino što nismo imali je vređanje. Nikada niko iz publike nije dobacio uvredljivu reč, bilo kome. Po tome sam video šta znači život na vulkanu, dole je već lava, izlazi para, a svi stojimo na daskama i ‘izdržaće daska, neće izdržati, spašćemo se, nemamo padobran, neko će da ugasi vulkan’... Ta atmosfera mi je ostala u sećanju, atmosfera pred rat, kao u Beču, Berlinu, o kojoj smo ranije samo čitali. Kako vreme odmiče, postajem svestan da je zapravo ta atmosfera napravila tu emisiju i interesovanje za nju, i da je ta emisija autentičan i pošten dokument, svedočanstvo jednog vremena kada su se ljudi nadali da ima spasa, a znali da nema izlaza."


 

"Ta atmosfera mi je ostala u sećanju, atmosfera pred rat, kao u Beču, Berlinu, o kojoj smo ranije samo čitali. Kako vreme odmiče, postajem svestan da je zapravo ta atmosfera napravila tu emisiju i interesovanje za nju, i da je ta emisija autentičan i pošten dokument, svedočanstvo jednog vremena kada su se ljudi nadali da ima spasa, a znali da nema izlaza." – Aleksandar Tijanić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net