PRAVA I FUDBALSKA REPREZENTACIJA: Fudbaleri Kraljevine Jugoslavije u Montevideu...

Autor

kako je nastao multimedijalni projekt o kome se priča >

Montevideo, Bog nas video

Sve se složilo: ideja, ljudi koji su je prepoznali i podržali i, iznad svega, okolnost da su Radomir Antić i njegovi "orlovi" poleteli put Južne Afrike

...i glumci na snimanju

Sve ima "prvi put" pa tako dođe na red, posle 40 godina u ovoj profesiji, i "intervju sa samim sobom". Dobro, nije baš intervju, ali jeste priča u prvom licu o genezi ideje koja je izrodila multimedijalni projekt "Montevideo, Bog te video" o kome se uveliko priča iako je tek počeo da se snima, odnosno realizuje u jednom od niza predviđenih segmenata. "Glodur" Žare prigovara, s pravom, da u svim medijima u kojima se u poslednje vreme pojavilo moje ime kao autora knjige i osnovne ideje projekta nigde uz ono "poznati novinar Vladimir Stanković" ne stoji i da je dotični, tj. ja, novinar "Vremena". Evo, ispravljam, koliko je moguće, taj propust i zahvaljujem za inicijativu, i prostor, da ispričam priču o Montevideu.

Ja sam tu lepu stranicu naše fudbalske istorije znao odavno, što po profesionalnoj liniji, što po pričama mog pokojnog oca koji nikada nije bio posebno oduševljen fudbalom, ali je o Moši, Tirketu, Milutincu, Jakši, Mikici Arsenijeviću i ostalim junacima svog detinjstva uvek govorio sa ushićenjem i poštovanjem. Kasnije sam, po prirodi posla, imao sreću da upoznam legendarnog Aleksandra Tirnanića i još bolje dr Mihaila Andrejevića, najvećeg funkcionera FIFA koga je bivša Jugoslavija imala. Na promociji njegove knjige Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu 11. maja 1989, u njegovom stanu iznad nekadašnje kafane Domovina, dobio sam posvetu koju ljubomorno čuvam. Na drugoj strani knjige potpisali su se novinarske legende Predrag Milojević, Miroslav Miro Radojčić i Stojan Protić, kao i ne manje legendarni sekretar Crvene zvezde Slobodan Ćosić. Sticajem okolnosti, ta knjiga biće moja polazna tačka u razradi ideje o Montevideu. A ideja se rodila ovako…

ZA SVE SU KRIVI AMERI: Od jula 2006. do juna 2007. živeo sam u Moskvi, na godinu dana pobegao sam od novina i novinara mada sam se relativno redovno javljao "Vremenu", uglavnom sa spoljnopolitičkim temama. Negde u januaru/februaru 2007, na jednom od brojnih satelitskih programa naleteo sam na film The game of their life (Igra njegovog života). Američki film, urađen vrhunski, posvećen pobedi reprezentacije SAD nad Engleskom (1-0) na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. Rezultat jeste bio senzacija jer su "fudbalski dunsteri" pobedili fudbalere zemlje koja je izmislila fudbal, ali taj rezultat nije odveo Amerikance do nekog visokog plasmana. Nema veze, činjenica da su pobedili Engleze bila je dovoljna da se o tom podvigu napravi lep, gledljiv film. Kako su se skupljali, kako su putovali, kako su pred polazak iz Njujorka sređivali papire nekom crnoputom centarforu iz neke karipske zemlje koji ne bi mogao da se vrati ako izađe, kako su, na kraju, pobedili nadmene Engleze… U jednom trenutku "kliknulo" mi je u glavi:

"Pa kad ovi "Ameri" od jedne utakmice, bez značaja, prave filmsku bajku, zašto mi ne bismo oživeli slavnu epopeju naših fudbalera iz 1930…"

Sve glavne podatke imao sam u glavi: znao sam da su išli samo srpski fudbaleri zato što su Hrvati bojkotovali reprezentaciju, naslušao sam se priča o trodnevnom putovanju vozom do Marseja pa posle 16 dana brodom do Montevidea, znao sam sve o Milovanu Jakšiću, "El gran Milovanu" koji je "pojeo loptu" u prvoj utakmici protiv Brazilije (2-1, tako se tad zvao Brazil), znao sam za legendu da je jedna ulica u Montevideu dobila ime po njemu… Znao sam i za pobedu nad Bolivijom u drugom meču (4-0), a o velikoj krađi u polufinalu protiv domaćina Urugvaja (1-6) znali su i vrapci. To je ona utakmica u kojoj je jedan policajac vratio loptu iz gol-auta i asistirao urugvajskom napadaču a sudija pokazao na centar… Sve sam to znao, ali za ideju koja mi se sve jasnije formirala u glavi to nije bilo dovoljno.

Od prvog trenutka video sam "filmsku priču" jer mi se učinilo da je tema toliko "televizična" da je prosto neverovatno da se niko pre mene nije setio da je ekranizuje. Onda pomislim: pa ako nam se još posreći da odemo u Južnu Afriku. Elem, prvo putovanje u Beograd a potom i u Barselonu, pošto su mi pozamašna biblioteka i arhiva podeljene, iskoristio sam za donošenje knjiga i nabavku digitalnog kompleta "Politike" iz 1930.

Dok sam prelistavao uspomene dr Andrejevića, naišao sam na detalj u kome sam odmah prepoznao naslov knjige, ispostaviće se i projekta. Dr Andrejević, pišući o ogromnom oduševljenju u zemlji izazvanom velikim uspehom fudbalera u dalekom Urugvaju, na jednom mestu kaže da je na dan polufinalne utakmice sa Urugvajem iz Beograda u hotel stigao telegram sledeće sadržine:

"Jugoslavijo u Montevideo

Bog te video

Ugruvaj Urugvaj".

Pravopisna greška bila je namerna, zbog rime. Nažalost, dr Andrejević nije naveo ko je poslao telegram tako da će "kum" ostati anoniman, ali će nečija duhovitost od pre 80 godina postati fantastičan reklamni slogan čitavog projekta. Ovih dana u Beogradu, gotovo na svakom koraku, lično se uveravam koliko je priča o Montevideu već zaživela. Ljudi, poznati i nepoznati, čestitaju, raspituju se, interesuju kako ide snimanje, kad će premijera… Doduše, najčešće me pitaju gde mogu da kupe knjigu na šta ja moram da kažem:

"Nigde, jer još nije izašla…"

Knjiga, verujte mi na reč, postoji, završio sam je u februaru, ali nisam hteo da je objavim u 2009. godini. Hoću da izađe u 2010. kada se navršava okruglo 80 godina od događaja i kada se još malo primakne Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Očekujem da se knjiga pojavi najkasnije u martu.

POMOĆ PRIJATELJA: Negde u martu 2007. našao sam se u Atini. Kao i uvek kada sam u glavnom gradu Grčke, susret sa prijateljem i kolegom Zvonkom Šimunecom bio je obavezan. Dok smo ručali u jednom lepom restoranu na Kolonakiju, ispričao sam mu za ideju i želju da napišem scenario. Manirom iskusnog producenta munjevito je reagovao:

"Ideja ti je više nego sjajna, čak fantastična, ali zaboravi scenario. To je zanat koji ne znaš. Ti piši tvoju priču u formi u kojoj hoćeš, a kad bude gotova ja ću ti pomoći da nađemo ljude koji bi od toga mogli da naprave tv-seriju, film i niz drugih pratećih manifestacija jer tvoja ideja pruža ogromne, neslućene mogućnosti…"

Bez mnogo opiranja reših da ga poslušam. Iskreno, da nije bilo njegove ogromne pozitivne energije i gomile kreativnih ideja, pitanje je šta bi od svega bilo. Hvala, Šico.

Nastavio sam da čitam i skupljam građu sve do kraja leta te 2007. Ovde moram da istaknem dragocenu pomoć čika Vase Stojkovića, novinara, fudbalskog funkcionera (bio je generalni sekretar FSJ-a i Crvene zvezde), istoričara sporta, autora više dragocenih fudbalskih knjiga, posebno o predratnom fudbalu i predratnim asovima. Sa čika Vasom sam bio prijatelj gotovo od početka moje novinarske karijere, sećam se da mi je baš on još 1970. uručio prvu knjižicu AIPS, međunarodnog udruženja sportskih novinara. U njegovoj knjizi Klub poznatih našao sam kraće biografije gotovo svih "Urugvajaca". Pričao mi je o svom putu u Montevideo, o poseti hotelu u kome su 1930. boravili naši igrači, dao mi je gomilu knjiga i fotografija… Stigao je da pročita prvih 30-ak "šlajfni" i da me ohrabri da istrajem. Nažalost, umro je u avgustu 2008… Njegov najbolji prijatelj Toša Marković, bivši glavni urednik "Tempa", rekao mi je da mu je Vasa pred odlazak u bolnicu iz koje se nije vratio poručio:

"A knjige daj Vladi…"

Hvala još jednom, bata Vale.

Prvom prilikom kada smo Zvonko Šimunec i ja istovremeno bili u Beogradu otišli smo u producentsku kuću Intermedianetwork. Upoznao sam se sa Dejanom Petrovićem koji je, na Zvonkov nagovor, rešio da firma odustane od već usvojenog projekta za seriju Dorćol i da sav prioritet prebaci na Montevideo, Bog te video, iako knjiga još nije bila gotova! Ekipa firme počela je pripremne radnje a Šica (Zvonko Šimunec) i Son (Dejan Petrović) gotovo svakodnevno su me "bodrili" porukama tipa:

"Alo, Andriću, pišeš li? Kad misliš da završiš??"

Negde u februaru stavio sam na sto 227 kucanih "šlajfni"… Njima je, a pravo da vam kažem i meni, laknulo. Prvi "kvalifikovani čitači" rukopisa dali su pozitivne, štaviše vrlo pozitivne ocene uz konstataciju da nudi više nego dovoljno materijala za ekranizaciju. Sa svoje strane, poslao sam rukopis dvojici mlađih ljudi sa željom da kroz njihovo viđenje saznam da li bi se današnji mladi ljudi mogli "primiti" na romantičnu priču o jednom fudbalskom uspehu i jednom vremenu od pre 80 godina. Ivan iz Milana i Bole iz Beograda odgovorili su lavinom pohvala što me je, priznajem, jako ohrabrilo. Pišem 40 godina, ali jedno je za novine a drugo je knjiga, sa stvarnim i izmišljenim likovima, sa stvarnim događajima i okolnostima u kojima su nastali. Novo ohrabrenje stiže od lektorke Živane, koja godinama čita moje tekstove za "Vreme". Kada sam je zamolio da izlektoriše knjigu, prvo što je rekla bilo je:

"Ali je ne volim fudbal i ne razume se u to…"

Ipak, pristala je da čita a posle 30-ak prvih strana poslala ohrabrujuću poruku: "Iznenađujem sebe, meni ovo postaje zanimljivo…"

Pokušao sam da priča ne bude samo o fudbalu. Svaki zanimljiv detalj iz političkog, kulturnog i uopšte javnog života u Beogradu i državi pokušao sam da ubacim u priču kroz svakodnevne razgovore društvanca koje se redovno okuplja u kafani gazda Radeta, zakletog navijača BSK-a, dok je njegov prvi komšija Mile Brica, zatrovani navijač "Jugoslavije". Tu su i evropejac gospodin Lale i pristalica "čvrste ruke" kapetan Đokić i druge ličnosti, a teme njihovih razgovora, osim fudbala, bile su svetska ekonomska kriza, šestojanuarska diktatura, stabilan dinar, pristupanje Jugoslavije Međunarodnom sudu pravde u Hagu, Konferencija u Berlinu o ideji panevropske unije na kojoj, jedini u ime malih naroda, govori dr Momčilo Ninčić čija unuka, ili praunuka, Roksanda, nekadašnji novinar "Vremena", danas predstavlja Srbiju u sedištu EU u Briselu… Na unutrašnjem planu vlada je povukla koncesiju za izgradnju mosta preko Save jer koncesionar nije ispunio ugovorene obaveze, umro je patrijarh Dimitrije i izabran novi, Varnava, koji od saradnika traži da "momentalno počnu izgradnju Hrama svetskog Save" a na primedbu da "nema para", odgovara:

"Počinjite kad kažem, lako ćemo za pare…"

Zvuči poznato, zar ne?

SAN POSTAJE JAVA: Dok ljudi iz Intermedianetworka uveliko razmišljaju o reditelju projekta, 29. marta, pred meč sa Rumunijom u Konstanci, posećujemo Kovilovo, stalnu bazu reprezentacije. Ideja je da selektor Antić i što više igrača izgovore poneku rečenicu o Montevideu i podvigu slavnih predaka. Na sreću, Antić – sigurno i zbog dugogodišnjeg prijateljstva koje nas vezuje – pristaje bez problema i tako nastaje mini-dokumentarac koji će u kasnijim prezentacijama "obarati s nogu" potencijalne sponzore. Pred kamerom defiluju Lane, Deki, Krasa, Panta, Žiga, Danko, golman Stojković uverava da zna ko je bio Milovan Jakšić… U aprilu smo Zvonko Šimunec i ja prvi put bili kod ministarke omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković, koja je u startu prepoznala ideju i obećala podršku. Održala je reč. Tih dana posetili smo ministra kulture Nebojšu Bradića, koji je "pohvalio projekt" ali je onda usledilo ono neizbežno "ali"… Susret sa Ivicom Dačićem, prvim potpredsednikom Vlade i ministrom unutrašnjih poslova, i šefom njegovog kabineta Brankom Lazarevićem ulio nam je mnogo optimizma. Dačić je, kao čovek sporta, osetio šta projekt može da znači za Srbiju. Obećava punu podršku i takođe drži reč. Posrednim putem stiže saglasnost predsednika Republike da se projekt realizuje pod njegovim pokroviteljstvom. U FS-u Srbije primaju nas predsednik Tomislav Karadžić i generalni sekretar Zoran Laković. Karadžić obećava:

"Ako se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo, vi ćete u FSS-u imati snažnog partnera za realizaciju ove velike ideje…"

Ako se kvalifikujemo… Dok su trajale kvalifikacije svi smo "umirali od straha" jer smo znali da od projekta nema ništa ako se ne plasiramo za Južnu Afriku. Na čija vrata da kucaš i tražiš pare za neku priču o fudbalu… Na sreću, posle pobede u Konstanci pobedismo i Austriju u Beogradu. Pred odlučujući meč sa Francuskom opet smo u Kovilovu, opet maksimalna saradnja iako je meč "biti il ne biti". Ne pobeđujemo, ali i remi je dovoljan za očuvanje nade… Kada smo onom "petardom" ispratili Rumune, svima nam je laknulo. Projekt Montevideo, Bog te video definitivno je stao na noge. Dok smo Šica i ja padali jedan drugom u zagrljaj u novinarskoj loži na stadionu Crvene zvezde, rekosmo: "Montevideo, Bog nas video." Sve se složilo, kao da se neka dobra vila potrudila da se sve okolnosti udruže da naša priča o podvigu srpskih fudbalera pre 80 godina uđe na velika vrata…

POČELO JE, POČELO: U međuvremenu, vredna ekipa Intermedianetworka obilazila je potencijalne sponzore i svuda nailazila na otvorena vrata. Ljudi su prepoznali značaj projekta i šansu koju pruža.

Krajem leta pada odluka: seriju i film režiraće Dragan Bjelogrlić Bjela dok će izvršnu produkciju raditi njegova firma Kobra. Scenario piše Srđan Dragojević, sa kojim je Bjelogrlić sarađivao na nekoliko uspešnih projekata, saradnik na scenariju je Ranko Božić. Bjela i Šica sistematski lome moj otpor prema izmenama u odnosu na faktografiju u knjizi. Kažu, mora tako, zakonomernosti dramaturgije, ubeđuju me da su "mala odstupanja na filmu uobičajena stvar". Nisam baš oduševljen, ali šta mi preostaje nego da im verujem? Scenario je više puta pročešljan, doteran i polovinom novembra sve je bilo spremno za početak snimanja. Bjela podelio uloge, igra beogradska glumačka elita a na akademiji pronalazi lepe, mlade glumce za ulogu fudbalera. U međuvremenu je na stadionu Poleta na Dorćolu izgrađeno igralište BSK-a iz 1930. dok je u Barandi napravljena "cela Čubura", deo grada u kome naši junaci žive svoj "nefudbalski" život…

Jednog dana zove Šica i kaže:

"Jel’ znaš ti Ćiru Blaževića?"

"Naravno da znam, zašto?", rekoh.

Bjela smislio da mu ponudimo ulogu Ante Pandakovića, smenjenog saveznog kapitena po preseljenju sedišta Saveza iz Zagreba u Beograd.

Jurim Ćiru, šaljem SMS poruke, ali ne odgovara… Računam, zauzet pred utakmice BiH protiv Portugala u baražu za Južnu Afriku. Jednog dana se ipak javio. Objašnjavam ideju, ne kaže odmah "da", ali ni ne odbija… Posle izvesnog vremena stiže vest da je pristao, sve se dogovorio sa Bjelom. Snimanje je već počelo… Javljaju mi da je 1. decembra zvanična pres-konferencija i da bi bilo dobro da dođem. A ja u Londonu, na teniskom mastersu, sa povratnom kartom za Barselonu… Menjam plan i dolazim. Konferencija jako posećena, sutradan i narednih dana u medijima ogroman publicitet koji traje do danas. Dolazak Blaževića bio je pun propagandni pogodak a njegovo glumačko umeće oduševilo je Bjelu i saradnike. Nema dana da neko od autora ili glumaca ne priča nešto o Montevidu… Moj veliki prijatelj Grada Branković iz FSS-a smišlja genijalnu propagandnu foru: parove za polufinale Lav kupa Srbije izvlačiće Moša i Tirke, odnosno glumci koji tumače njihove likove. Kostimi iz 1930, čak i Aleksadar Bošković, portparol FSS-a, prijatnu konferansu vodi obučen u odelo od pre 80 godina… Događaju prisustvuju neki od naslednika naših junaka. Dr Milan Andrejević, sin dr Mihaila Andrejevića, sa ćerkom. Zoran Marjanović, sin Moše Marjanovića, Tirnanićeva ćerka sa sinovima, rođaci Milovana Jakšića… Sjajan performans takođe dobija veliki odjek u medijima.

Konačno, 23. decembra ministarka Snežana Samardžić-Marković ponovo prima autore projekta i deo ekipe koja već uveliko snima seriju i film. Ona kaže da je priča o "Montevideu" jednostavno "lepa vest" a Bjela iskreno priznaje da, kada su mu producenti pričali šta sve nameravaju da urade, nije verovao:

"Pomislio sam, biće dobro ako se od svega realizuju jedna ili dve stvari a, bogami, izgleda da će se ostvariti sve, ili gotovo sve što je zamišljeno. San postaje java…"

Baš tako. Ko zna koliko sam puta zaspao razmišljajući o mojim "Urugvajcima" i lepom nasleđu koje su nam ostavili. Na sreću, moji snovi, kao i svih ljudi koji su zaslužni za realizaciju ovog multimedijalnog projekta, koji uz seriju i film iz dva dela obuhvata i knjigu, dokumentarni film, monografiju i izložbu koja će obići sve veće gradove u Srbiji i Republici Srpskoj, postaju java.

Više nego dovoljno za veliku ličnu satisfakciju i ponos svih koji su na ovaj ili onaj način učesnici već prepoznatljivog projekta Montevideo, Bog te video.


 

Izvod iz knjige

Izvod iz knjige

…Po povratku u hotel jugoslovenski igrači posle večere povukli su se u sobe ranije nego obično. Nikome nije bilo do spavanja, ali svima je bio potreban mir. Moša i Tirke, stari "cimeri", prevrtali su se po krevetu.

"Mošo, spavaš li?, pitao je Tirke.

"Jok, neće san na oči. Kad zažmurim, vidim pun stadion i čujem onaj huk sa tribina…"

"Isto i ja, kako zažmurim vidim nas dvojicu na desnoj strani terena, ti mi kao daješ dugačku loptu u prazan prostor i trčiš u 16 metara, ja pretrčavam beka i onako iz trka centriram, a ti hvataš volej i daješ gol… Veruješ li da može tako zaista da bude?"

"Naravno da verujem, koliko smo odbrana dosad nadmudrili? I ti Urugvajci su ljudi…"

Posle nekoliko minuta tišine, Tirke se opet oglasi:

"Smem li nešto da te pitam? Zašto tebe svi zovu Moša kad ti je ime Blagoje?"

"Gde ti sad to pade na pamet? Godinama me niko to nije pitao… A znaš li da je moj prvi nadimak bio ‘Švaba’? Kao mali imao sam plave oči i gotovo belu kosu pa su me zato prozvali Švaba. Prema svedočenju moje majke, nadimak ‘Moša’ dugujem stricu kome sam prevrtao džepove i izvadio neke papirnate novčanice. Stric je tada rekao: ‘Baš si pravi Moša.’ Majka se gotovo ljutnula: ‘Kakav, bre, Moša’, a on odgovori: ‘Vidiš koliko voli pare, a i kosa mu je kovrdžava, kao kod svakog Moše.’ Mom bratu Nikoli mnogo se dopao taj nadimak i tako postadoh i ostadoh Moša…"

"Pa, da voliš pare – voliš. Nije strika mnogo pogrešio…"

"A ti ih kao ne voliš? Bilo nas je sedmoro dece, petorica braće i dve sestre a otac kočijaš, nikad nije bilo dosta… Da nije bilo fudbala, ko zna šta bi bilo s nama. A da ti otkrijem još jednu tajnu? Kao dete navijao sam za ‘Jugoslaviju’ i išao na sve njene utakmice, Nikola i ja smo se čak prijavili u podmladak ‘Jugoslavije’, ali smo ubrzo otišli zbog nesporazuma sa trenerom i prešli u BSK."

"Kao da je meni bilo bolje… Otac poginuo u ratu, majka Rajna 1917. uzela u ruke mog burazera Marka koji je imao pet godina i mene od tri i iz Krnjeva došla u Beograd. Bili smo teška sirotinja… Kad sam počeo da trčim za krpenjačom, zvali smo je ‘Andrade’, po olimpijskom šampionu 1924 – a sutra igram protiv njega! Šta ti je život…"

"I ti si, koliko se sećam, bio u ‘Jugoslaviji’?"

"Jesam, 1923. počeo sam da igram u Olimpiji, 1924 sa 14 godina prešao sam u ‘Jugoslaviju’ a ubrzo u BSK, jer mi je Radenko Mitrović ponudio kopačke. Prve u životu… Čini mi se da smo se te godine ti i ja i sreli."

U susednoj sobi Milutinac i Mikica Arsenijević takođe nisu spavali.

"Odavno nisam bio ovako uzbuđen. Čini mi se od 1918, kada sam sa braćom Gojkom i Dušanom išao u Jajince da sačekam prethodnicu naše vojske. Gojko je imao devet godina, Dušan šest a ja 12… Zajedno sa vojnicima ušli smo u oslobođeni Beograd", pričao je i bez pitanja Milutinac.

"Kad si počeo da igraš fudbal?", pitao je Mikica, tek da nastavi razgovor.

"Sa 14 godina sam se upisao u omladince ‘Jugoslavije’, sa 16 sam debitovao za prvi tim…"

"Zanimljivo, i ja sam imao 16 kada sam u Šapcu prvi put obukao dres ‘Mačve’", reče Mikica i uzdahnu.

"Šta te muči? Trema?"

"Ma jok, nikada nisam imao tremu. Mislim koliko bi moj otac bio ponosan na mene da zna da sam bio najbolji đak šabačke gimnazije i da sam diplomirao na elektrotehničkom fakultetu, i naravno, da smo u polufinalu Svetskog prvenstva… Ostao je na Mačkovom kamenu 1914."

"Moj otac Jovan, penzionisani pukovnik odlikovan sa dve Karađorđeve zvezde, sigurno je ponosan. A tek kako bi bio ponosan moj deda…"

"Deda?"

"Moj deda po majci je vojvoda Radomir Putnik… Ne volim o tome da pričam da me ljudi ne gledaju kroz njega i njegovo herojstvo. Oduvek sam mislio da svaki čovek treba sam da se probija kroz život, ali sam naravno ponosan na njega."

"To je nešto što ne treba da kriješ i držiš u sebi, ti si se već dovoljno dokazao i kao fudbaler i kao čovek, uskoro ćeš biti i lekar… Zašto si izabrao medicinu?"

"Smatrao sam da ću tako najviše moći da pomognem ljudima. Vidiš koliko je bolesti, nepravdi, sirotinje… Ne znam da li vlast zaista kvari ljude, ali političari su u velikoj većini gramzivi ljudi, željni vlasti zarad ličnog bogaćenja. Treba se boriti za jedan pravedniji svet, ako svi dignemo ruke nikada se ništa neće promeniti."

"U pravu si, ali pusti sad politiku i političare. Više me brine da li ćemo sutra moći da zadržimo one brzonoge Urugvajce…"

"Ma moći ćemo, sigurno. Isti recept kao protiv Brazilije: napad od starta, da ih iznenadimo. Oni će misliti da smo se mi uplašili i da jedino gledamo da primimo što manje golova. Imamo šansu, veruj mi…"

"Daj bože…"

Bilo je oko 22 sata kada je Ivica Bek izašao na terasu sobe koju je delio sa Jakšom. Pogledao je u oblačno nebo i pomislio kako bi bilo lepo da sutra, bar malo, ogreje sunce. Igrajući u Francuskoj, u Setu koji je na obali, navikao se na prijatnu mediteransku klimu. Njegov cimer Jakša zapodenu razgovor:

"Vidim da ti u nekim novinama prezime pišu sa ‘ck’ na kraju. Otkud to?"

"Tako se izvorno piše, moj otac je bio poreklom Nemac. Majka mi je bila Čehinja. Ja sam rođen u Beogradu, na Čuburi, i jedini jezik za koji znam je srpski, u kući se uvek govorio samo srpski…"

"Sad govoriš i francuski…"

"Govorim, ali da znaš da me koštalo da ga savladam. Komplikovan jezik. Piše ‘njuška’ a čitaš "brnjica", našali se Ivica na račun francuske ortografije.

"Pravo da ti kažem, zavidim ti… Nije loše ni kod nas u Beogradu, al’ rado bih otišao napolje. Čujem da se neki američki menadžeri interesuju za mene, ali od Doktora i Papuanca ne mogu ni da porazgovaram s njima."

"Samo ti i sutra brani kao protiv Brazilije, tražiće te ceo svet", ohrabri ga Ivica.

"Mogao bih i ovde da ostanem, ljudi me zavoleli, prepoznaju me na svakom koraku. Ih, da me sada vide moji drugari iz sirotišta u Novom Sadu…"

"Sirotišta? Nisam znao da si bio u sirotištu…"

"A gde bih bio… Otac poginuo u ratu, majka sirotinja u Kolašinu. Poslali me u Novi Sad, ali čim sam malo poodrastao, pobegao sam i snašao se u Beogradu, pre svega zahvaljujući fudbalu. Videli me iz Sokola na nekoj poljani i odveli u klub, biću im doživotno zahvalan."

"I ja sam rastao bez oca, a fudbal je i meni puno pomogao. Imao sam samo pet godina kada mi se, 1914, udavio otac a ubrzo i brat… Majka me je čuvala kao malo vode na dlanu, nije htela ni da čuje za fudbal, ali su je moji drugovi ubedili i već sa 16 godina debitovao sam u prvom timu BSK-a", reče prilično setno Bek.

Bane Sekulić, kao već iskusan internacionalac, smirivao je cimera Momu Đokića.

"Ma šta si se utronjao, ne jedu oni loptu. Pokazali smo da možemo sa svima", hrabrio je mladog halfa.

"Lako je tebi, ti si toliko velikih utakmica odigrao, a meni je tek 19 godina", požali se Moma.

"Ma moraš da veruješ u sebe, to ti je ključ uspeha ne samo u fudbalu nego i životu. Kada sam kao klinac raznosio hranu iz kafane ‘Šiško’ na Čuburi, sanjao sam de će doći dan kada će neki klinac meni donositi hranu… Ti si već imao sreće jer si direktno došao u podmladak ‘Jugoslavije’, mene je do crvenog dresa put vodio preko ‘Javora’, ‘Dušanovca’, ‘Karađorđa’ i Sokola dok se 1922. nisam našao u ‘Jugoslaviji’. Uh, kakav smo podmladak imali. Nikola i Moša Marjanović, Baja Dragićević, Steva Luburić… Da nam Nikola i Moša nisu otišli u BSK, imali bismo još koju titulu a ne samo dve."

"Kako si stigao u Francusku?"

"Bili smo na turneji po toj zemlji 1926, ja odigrao dobro, zapazili me, pitali da li bih došao i već 1927. našao sam se u Monpeljeu. Lepa varoš na moru, klima mediteranska, ljudi ljubazni, vole me… Stvarno sam zadovoljan u Francuskoj, ali vratiću se da karijeru završim kod nas. Posle ovog našeg uspeha otvoriće se vrata našim igračima, ne samo u Francuskoj."

"Mene ne privlači igranje u inostranstvu. Završio sam Trgovačku akademiju, naći ću posao u državnoj službi, igraću za ‘Jugoslaviju’. Možda nisam previše ambiciozan, ali meni je stvarno lepo u Beogradu. A ni rodna Kuršumlija nije predaleko", reče Moma Đokić i pokuša da zaspi.

"Ljubo, jel’ teško studirati na stranom jeziku?", upita Toške svog cimera Ljubišu Stefanovića, koji je posle mature u gimnaziji 1928. otišao na studije prava u Monpelje, gde je istovremeno igrao za lokalni klub.

"Da je lako, nije, ali ja sam imao sreću da u školi steknem solidnu osnovu tako da mi nije bilo teško da se uklopim. Što pitaš, da nećeš i ti u Francusku?"

"Ma jok, pitam onako… Tek sam upisao građevinu u Beogradu i ne planiram da mrdam dok ne završim studije."

"Pa, za tebe ima vremena, kad završiš studije imaćeš 24-25 godina i moći ćeš da biraš."

"Da, tako i ja razmišljam… Znaš, malo mi je žao što ovde nisam igrao, neću sigurno ni sutra. Uželeo sam se utakmice…"

"Znaš da je Boško pomalo sujeveran, tim je sastavio još na brodu i nema boga da nešto promeni…"

"Znam, još kad smo pošli bilo mi je jasno da neću igrati, ali kad počne utakmica vidim sebe na terenu… Imam utisak da bih sutra ‘pojeo’ ono desno krilo Urugvajaca."

"Reći ću Vampiru da ga pojede umesto tebe", našali se Ljuba misleći na Dragoslava Mihajlovića, koga niko nije smeo da pita otkud mu nadimak "Vampir".

Vampir je delio sobu sa Đokicom Vujadinovićem. Obojica su bili službenici, Mihajlović je počeo da radi u policiji a Đokica je bio činovnik u banci. Na treninzima su često bili rivali, Đokica je bio napadač a Dragan je igrao beka i nije imao milosti ni prema kome. Njegova deviza bila je da na terenu "ne poznaje ni rođenog oca". Đokica je bio vešt dribler, često je uspevao da prevari Mihajlovića a ovaj nije prezao da ga zaustavlja snagom.

"Nadam se da si nešto od onih tvojih oštrih startova sačuvao za sutra", reče Đokica cimeru.

"Nego šta, baciću njihovo desno krilo ako treba i na tribine", samouvereno reče Mihajlović.

"Pazi da ne preteraš sa oštrinom, da te sudija ne izbaci. Siguran sam da će sudija biti protiv nas i ne smemo mu dati ni najmanji povod da nas ošteti."

"Ti vodi računa kako da lomiš tvog halfa i beka, za nas u odbrani ne brini. Uigrani smo, primili smo samo jedan gol, još samo da Jakšu krene kao protiv Brazilije."

"Gotovo i ne smem da ti kažem, ali sanjao sam prošle noći da ću dati gol", otkri Đokica.

"Sanjaj ove noći da si dao još jedan, valjaće nam", uzvrati Mihajlović pre nego što se okrenuo na stranu i ubrzo zaspao čvrstim snom pravednika.

Lala Najdanović je bio u sobi sa Božom Markovićem, koga su svi, zbog dobrog skoka, zvali Kengur. Dobar deo slobodnog vremena Lala je koristio da vrbuje Božu za BSK.

"Šta ćeš u tom Novom Sadu? Znaš kad će ‘Vojvodina’ da bude prvak države? Na ‘svetog nikad’… Ako dođeš kod nas u BSK imaćeš šansu, imamo odličan tim i naše vreme tek dolazi."

"Ma sasvim mi je dobro u Novom Sadu…"

"Verujem, ali tamo si samo jedan od Markovića. Te Dušan, te Mija te Boža Marković… Navijači ne mogu da vas popamte. Kod nas bi bio jedini Marković", insistirao je Lala.

"Ma pusti ti mene, bolje misli kako ćeš sutra ako te Boško opet stavi u tim."

"Nema šanse, vraća se Bane, oporavio se. I pošteno je da igraju oni koji su pobedili Braziliju… I nemoj da mi skrećeš sa teme. Da znaš da ću celim putem nazad da te gnjavim."

U jedinoj trokrevetnoj sobi Teo Spasojević, Bane Hrnja i Šećerko Stojanović nisu imali tremu jer su znali da neće igrati, ali su jednako osećali neku nervozu u želucu. Spasojević je slobodno vreme koristio da pročita ponešto iz udžbenika za pravni fakultet koji je upisao. On i Hrnjaček, kao članovi ‘Jugoslavije’, šalili su se sa rezervnim golmanom Stojanovićem, koji je bio član BSK-a.

"Slušaj, jedva čekam da se vratimo i da počne državno prvenstvo. Ti si ova dva meseca sigurno malo zarđao bez utakmica, lakše ćemo ti davati golove", reče Hrnjaček.

"Ni vi se nešto niste naigrali. Da nije bilo onih igranki na brodu i ovde u hotelu, ne biste se ni oznojili", nije im ostao dužan Šećerko.

"Baš si sladak…"

"Pa ne zovu me džabe Šećerko…"

"Gledaćemo da ti prvom prilikom zagorčamo život…"

"Daj da mi sutra zagorčamo život našim domaćinima, lako ćemo kod kuće…"


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Vladimir Stanković

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net