Nema na svetu besplatne vakcine, veli stara kapitalistička poslovica, e, kod nas ima, a ljudsko je pravo da lekovitu tvar kojom te država čašćava primiš ili da ju odbiješ

Novi grip priprema drugu neprijateljsku ofanzivu, svaka dva minuta neko izjavi kako se neće vakcinisati taman sutra umro, ja nikako da se za boleštinu zainteresujem, ni lično, ni medijski, hoću reći službeno, iako bi to čitaoce odmorilo od moje partizanštine (zašto država plaća specijalce da traže grob građanina pogubljenog po naređenju suda, zašto kupujem štampu, svećice, filtere za ulje i zimske gume nekome ko je građanin kao i ja, premda živi u dvoru etc). Da. Nesmotria na to što je Marks izašao iz mode bandoglavo se, u okv. sv. mogućnosti, suprotstavljam kapitalizmu te je krajnje vreme za jedan ideološki kak se veli neostrašćen tekst i, gle, sam bog poslal gripu, ta hara ne obazirući se na to ko je vlasnik sredstava za proizvodnju, kosi ubogog radnika isto kao što kosi i njegova dva klasna neprijatelja: krvopiju buržuja i pripadnika političke elite koji po prirodi posla putuje, grli strane državnike i domaći, garantovano nevakcinisani živalj.

Po čemu se borba protiv novog gripa razlikuje od mera i koraka preduzimanih protiv drugih zaraznih bolesti na čelu sa TBC-om

"Nemoj ugrejan da piješ vode, dobićeš jektiku!" Posle fudbala sedeli bismo po dvadeset i više minuta pre nego što bi se neko odvažio da na česmi sam sebi u šaku napumpa malo slankaste arterske vode, samo da ne dobijemo na pluća, u školi ćemo naučiti kako se pošast stručno zove, tuberkuloza ili, familijarnije, TBC. Kad je izazvana pijenjem vode posle trčanja ili višečasovnog rukovedanja na njivi javlja se kao galopirajuća – danas pogrešiš, uveče si u groznici, sutra ti bude još gore, uglavnom te za nekoliko dana nema... Toliko smo se svi čuvali da niko u Farkaždinu ni u okolnim selima gde sam imao roda (Orlovat, Čenta, Sakule, Crepaja, koja beše još i ponajdalja) nije pao žrtvom galopirajuće tuberkuloze, ali od ove negalopirajuće, koja je stizala katkad sitnim koracima crkvene žene, katkad strojevim korakom, umrlo je dosta sveta i ondašnja se Jugoslavija protiv zaraze itekako borila.

Deca su sva u školi bivala vakcinisana (ko god bi te posle toga dotakao mogao si mu reći: ne tu, tu mi je vakcina), ubodena mesta bi pre zvaničnog pregleda bila bezbroj puta upoređivana, rukavi su zasukivani dvadeset puta dnevno, elipsasti otok trebalo je da bude tri santimetra dugačak, nekima se vakcina nije primila, pa su je dobili ponovo, neki su imali odveć burnu reakciju pa su vođeni na rentgen (nema reči koja je imala više oblika od te: rengen, lenger...), na fluorografisanje je moralo da dođe i staro i mlado, autobus sa tajanstvenom komorom dolazio je i u Farkaždin, treba li reći da je sve bilo besplatno, ali isto tako i obavezno? Bolest je zarazna i smrtonosna, i niko nije mogao da kaže: neću da se vakcinišem, niti da se pregledam, ako bude volja Božija neka pljujem krv i neka crknem, a ko nije rad da se od mene zarazi i da kao ja skonča pre vremena nek se vakciniše i nek ne pije vodu sa lajtera ili iz krčaga kad već zna da sam ja pio.

Sad nam je nuđeno spasenje za sedam evra, pa se i od toga odustalo, rešila država da protivno svojoj kapitalističkoj prirodi nešto i ona časti, vakcina je besplatna, a ko i tako besplatnu neće da je primi – ne mora, ljudsko je pravo da primiš ili odbiješ lek... Ali. Ako je stvar ozbiljna zar ne bi trebalo reći: ima svi da se vakcinišete i zdravo! Nema razumevanja ni milosti za kliconoše!

Da, ali država i nema vakcinu za sve: kad bi nastala panika i kad bi ljudi listom navalili da se vakcinišu, špecije ne bi bilo dovoljno! Otuda valjda i ta širokogrudost ministarstva. Koje će mi reći: "Šta si zapenio, tako je i drugde!" – Pa šta!? Mogu ja i sa inostranim ministarstvima da se isto tako ne slažem!

&

U jubilarnom broju "Yellow cab"-a, pročitam true story: "Pre čertdeset devet godina i dva i po meseca Banatom je harala kokošija kuga, ja bih je barem tako nazvao: živina je, prema uredno vakcinisana protiv dotad poznatih boleština, krepavala i dvorište u kojem se od jutra do povečerja kukurikalo, pijukalo i gakalo, za sedam dana je utihnulo i opustelo, nismo imali više nijednog predstavnika peradi!

Prošle su dve nedelje kada nas je baba pozvala da vidimo ko se pojavio ispod kamare pleve: kvočka sa bogami petnaest jednodnevnih pilića. Ležeći na jajima propustila je životnu priliku da se zarazi..."

Bi li se mogao snimiti film na čijem bi početku u crno-beloj tehnici bilo ovo sa pilićima, a onda u koloru da bude priča o državi sa dva aktivna rijaliti šoua čiji učesnici zahvaljujući izolovanosti jedini ostaju živi nakon stravične epidemije? Primećuju da glasanje za to ko će biti izbačen sa "Farme" tj. "Velikog brata" jenjava, ali pretpostavljaju da su i bogu i ljudima dodijali; tek kad glasanje potpuno prestane, a ponestane im i provijanta, izađu oni svak iz svog zabrana, kad imaju šta i da vide; tumarajući kroz jezovite predele i ambijente, što bih prepustio reditelju, susreću se pripadnici ovih dveju grupa: shvataju da opstanak naroda koji ih je do pre koju nedelju gledao zavisi samo od njihovih fertilnih sposobnosti, da je svako dalje susprezanje (zbog kamera, bračnih drugova, voajera etc.) sada izlišno, i štaviše pogubno za preko potrebni natalitet, te film iz horora prelazi u ljubavni žanr. Dva plemena osećaju se kao poslednji stanovnici planete kad dobiju SMS iz Indonezije, a to učesnici "Survivora" (motiv Robinsona i Petka): "Vi ste naša dijaspora", otpisuju ovi iz Srbije, "sad ćemo za vas da osnujemo ministarstvo i da vam pošaljemo pomoć, a možete i vi nama, ako ste u mogućnosti."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net