Prilog kulturi sećanja >

Nekad bilo, sad se pripoveda, a vi, ako hoćete da verujete, verujte

Nešto sasvim lično o portretu novinara u mladosti, povodom 40 godina lista FAKK, koga više nema

Često grdim mlađe novinare zbog toga što vole da pišu u prvom licu, ali ova priča se ne može drugačije ispričati. Odavno mi nije tako prijala čaša pića, kao ona (gorki list, da li slučajno) kojom smo u subotu u Kragujevcu nazdravili povodom četrdesete godišnjice osnivanja FAKK-a, lista čiji je prvi broj izašao 26. novembra 1969. godine, a koji je ugašen 1973. Obećao sam da neću, ali ipak Miodragu Stojiloviću Stoletu, jednom od osnivača i urednika FAKK-a kradem zanimljivu paralelu: godine 1969, kada je pokrenut studentski list FAKK, u Ateljeu 212 je bio postavljen mjuzikl Kosa, a 1973, kada je ugašen FAKK, Kosa je skinuta s repertoara. Taj talas sedamdesetih koji je prošao kao prolećne vode u Lepenici... Naravno, tu je neophodna doza nostalgičnog narcizma: "To su bili dani..."

ČETRDESET GODINA KASNIJE: Saradnici Fakka, sećanje, emocije i njihove novine požutele od starosti

Postavka Kose se sada obnavlja, a FAKK-ovci neguju onu staru, od Sulcbergera zapaženu, srpsku osobinu podsećanja na slavne bitke od kojih smo sve do jedne izgubili.

A bilo je nekako ovako: FAKK je pokrenula grupa studenata kragujevačkog Mašinskog fakulteta (prvo je bio "Mladi mašinac"). Među njima bili su Šole Radovanović, Zoran Erak, Miodrag Stojilović, Milivoje Radenković, Slobodan Pavićević, Slobodan Babić Sarma... Oko tog jezgra okupili su se studenti drugih fakulteta, kragujevački književnici, slikari, karikaturisti: Bora Horvat, Veša Obradović, Ljubomir Milojević Ljubac, Mića Miloradović, Bane Obradović, Jovan Kale Gligorijević, Zoran Petrović, Andrija Savčić, Bane Banković, Nenad Kaličanin, Miša Zaljevski, Braca Ninković...

Kragujevčani, i više nego što se sa strane može pretpostaviti, gaje sećanje na taj studentski list, ako ćemo preterivati, a kao Kragujevčani uvek malo moramo, skoro kao sećanje na to da je ovde nekad bila prestonica. ("Beograde, zalud tebi slava, kad je tebi Kragujevac glava", piše u jednoj kafani, koja se zove "Prestonica").

Šalu na stranu, FAKK je bio deo fenomena studentske štampe tih godina i bilo je rašireno uverenje da je FAKK "tu negde" uz beogradski "Student". Iz tog lista nastale su i neke institucije koje su ga nadživele. Salon antiratne karikature, čija je jedna izložba upriličena i u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, nastao je 1973. kao studentski salon u FAKK-u na čijoj jednoj naslovnoj strani u veliki top umarširavaju hiljade ljudi. Godine 1981. Salon je osnovan kao posebna institucija i pokroviteljstvo je preuzela kragujevačka "Svetlost".

MEHANIKA FLUIDA: Roditelji ih poslali da nauče nešto od čega se da živeti, a oni... Od 55 članova redakcije FAKK-a, dvanaestoro je u novinarstvu i publicistici, osam je u književnosti, šestorica su slikari, karikaturisti i dizajneri, dvojica su reditelji, jedan je glumac, jedan istoričar, devetorica su posle izleta u novinarstvo ipak postali inženjeri, i devetoro su ekonomisti, petoro njih se bavi biznisom…

Neki od tih mašinaca su imali odgovor na pitanje: "Jesi li pročitao Braću Karamazove?" Glasio je: "Jesi li ti pročitao Mehaniku fluida!" Ipak, neki od njih su imali potrebu da onima sa društvenih nauka pokažu da su načitani, neke je zvao talenat, neke sklonost ka pisanju, što je neizlečiva bolest, a neke moralni izazov.

Posle je, kako to biva, nekima FAKK bio referenca. Profesor, kasnije i rektor KG univerziteta Ilija Rosić je, na primer, u svojoj biografiji naveo da je prvi rad objavio u FAKK-u pod naslovom: "Quo vadis jugoslovenska privredo!" – a da je doktorsku disertaciju pod naslovom "Politika i metodi regionalnog razvoja Jugoslavije" odbranio pred akademikom Nikolom Čobeljićem i akademikom Kostom Mihajlovićem. Jedan kragujevački političar je u svojoj biografiji naveo da je 1990. učestvovao u obnavljanju lista FAKK (ne kaže da nije uspelo).

PISMO ANDROPOVU: Kako neko tačno reče, taj kragujevački studentski list je gledao mnogo šire i dalje od studentske menze: objavio je i Solženjicinovo otvoreno pismo ministru unutrašnjih poslova SSSR Andropovu (to je bilo u vreme kada Brežnjev telefonira Titu i pita: "Druže Tito, treba li vam pomoć?"). Pisao je i o suđenju Anđeli Dejvis, koja se u Americi izložila progonu zbog borbe za ljudska prava. Kritikovao je i ustavne promene koje će biti sprovedene 1974. godine, citirajući optužnicu objavio je šta je zapravo u javnoj raspravi rekao i zbog toga bio osuđen Mihajlo Đurić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. "Student" je tada bio zabranjen zbog tekstova na tu temu, a FAKK je izbegao zabranu pozivajući se na to da je optužnica javni dokument i da njen sadržaj ne može biti zabranjen. Izveštavao je o suđenjima grupama beogradskih studenata, zabrani onog broja "Gledišta" u kojem se porede nacistička i komunistička ikonografija, koji je uredio Laza Stojanović, i mnogo toga.

Bio sam beogradski dopisnik tog lista, napisano i danas potpisujem, ali ne mogu tačno da se setim šta je govorilo neprevrelo vino iz moje tadašnje vruće glave. Zoran Erak jednom reče da sam u nekoj redakcijskoj raspravi, u neko posebno komplikovano vreme, vatreno potezao Bakunjina. Ne sećam se. Ako on kaže, verovatno jesam. Na nekoj redakcijskoj kolektivnoj karikaturi nacrtali me kako nešto zapišavam, a umesto mlaza, bodljikava žica... Nekoliko puta sam listao komplet tog lista da bih uverio sebe da u tekstovima nema dokaza za to. Mrzim kad neko povraća van šolje. Zaustavljam se na svom prvom tekstu u FAKK-u "Tanjiri gospođe Bandoro", o tuzi Ismaila Ismaila Bandora, studenta političkih nauka u Beogradu zbog toga što se tokom studentskog seljenja razbilo nekoliko šarenih keramičkih tanjira, koje mu je na polasku iz Ramte za Beograd poklonila njegova majka, gospođa Bandoro, da ga podsećaju na Palestinu.

DRŽAČI PEŠKIRA: U Kragujevcu više vole eleganciju i dosetku od žestine – najviše su voleli jednu satiričnu rubriku FAKK-a koja je potpisivana pseudonimom "Beautiful Studentkinja". U njoj se jednom pojavila priča o tome kako su neki kragujevački političari u uglu neke plaže pridržavali peškir tada veoma moćnom funkcioneru UDB-e Slavku Zečeviću, dok ovaj menja gaće – doktor mu preporučio da malo pripazi na prostatu. Kad je tekst o "peškirdžijama" izašao, u kragujevačkom Komitetu su se u čudu pitali ko je dojavio fakovcima, kad je "samo ‘tica to mogla da vidi". Družili smo se sa sinovima tog Slavka Zečevića, koji su s nama išli u školu, više sa starijim Roćkom koji je svirao električnu gitaru i bio s nama u nekim pozorišnim grupama. Pripisujemo mu da je jedne noći na jednom seoskom putu, dok smo tražili prenoćište, na lavež pasa odgovorio šeretski: "Laješ na Sina Predsednika Sreza!"

Mi smo posle pomalo lajali i na predsednika sreza, a i pomalo naviše, pa dokle se čuje.

KNJIGA ŠIFARA: Mitologija kaže da je UDBA danima ispitivala ko je ta kragujevačka beautiful studentkinja, a da nikada nije otkrila, mada ja lično u to sumnjam. Poznajući mentalitet, više verujem da je tačnija druga anegdota o tome kako su u samoj štampariji, prazan prostor pod naslovom "Ne zabadaj nos tamo gde mu nije mesto!", uz jednu karikaturu, popunili izmešanim olovnim slogom tekstova na različitim jezicima (srpsko-hrvatski, makedonski, albanski), iz raznih listova koji su tada štampani u "Novoj Makedoniji", pa taj izmešani slog još malo čekićem deformisali. Posle nekoliko dana u bašti hotela "Kragujevac", fakovcima prilazi jedan saradnik službe i, oteklih kapaka, pita: "Dobro, majke vam ga, kažite mi šta ste napisali, noćima pokušavam da dešifrujem..."

Povremeno su Oni i gubili živce – jednom je trebalo ideološki demistifikovati sledeći gaf: prva strana – Lenjinov portret i glava lista iznad čela; poslednja: Lenjin naglavačke, ali glava lista opet iznad Lenjinovog čela... Kažu da su se jednom zakačili za aforizam "Optužujem sunčev sistem zato što nije socijalistički" pa Onaj Tamo stavio prst na reč "sunčev" i drao se: "Čitaj! Šta piše?" Pokojni Veša se, kažu, celu noć opirao...

FAKK je izdavao Savez studenata, koji je bio relativno autonomni deo tadašnjeg sistema, a redakcija je često tražila kola – da l’ od opštine, da l’ od komiteta, da l’ od socsaveza, kad je trebalo da se ide u štampariju "Nove Makedonije" u Skoplju, gde je štampa bila jeftinija, jer je zbog zemljotresa porez tamo bio manji. Komitet su tada držali liberali, opštinu, čini mi se, oni drugi. Kola su davali oni koji su u prethodnom broju bolje prošli. Jednom se oni iz opštine i oni iz Komiteta naljutili – neće da daju kola. Karikaturista Mića Miloradović u zbirci anegdota Nenaručene priče opisuje kako je Bata Blažin, koji je najčešće vozio do Skoplja, tada poučio glavnog urednika i jednog od osnivača FAKK-a Zorana Eraka da kaže kako im kola i ne trebaju jer je ovog puta kola dao – vladika šumadijski. Za pet minuta stigla kola pravo iz Komiteta, koji je, čini mi se, bio smešten preko puta Nove crkve.

Jednom se desilo da celokupan tiraž koji je krenuo iz Skoplja za Kragujevac zaluta u Lapovu, ne zbog greške železnice, mada i ona može da pogreši, nego, sumnja se i danas, zbog nekog teksta. Pisale sve novine i bilo na televiziji, pomenuo u "hedu" Jovan Šćekić lično. Tiraž hitno nađen.

A tamo u Skoplju pretile su izvesne elementarnije opasnosti – Slobodan Babić Sarma, tadašnji tehnički urednik (kasnije će biti ministar, ali to nema veze s ovom pričom), priseća se kako su kapljici skloni grafički radnici umeli da odvedu studente iznad Skoplja u neku birtiju (livada, na livadi baraka, na baraci petokraka, u baraci dim) pa se uz: "Otvori pendžer da se čuje kako bulbul poje!" malo rastera dim i pije se mastika, koju služi kelnerica u suknji veličine kaiša. Obećavali joj da će je voditi u Skoplje da se slika za "Čik", koji je takođe štampan u "Novoj Makedoniji". Lično mislim da nisu ispunili obećanje, jer su bili pijani.

Posle je krenulo iz teže artiljerije, bogami i uz ondašnje ključne reči koje prevedene znače: "More, neko će ovde da na-je-be!"

Predraga Radovanovića Šoleta (danas inženjera u Vinči u Laboratoriji za termotehniku i energetiku) pita otac: "Skupljaš li ti isečke tekstova u kojima te napadaju kao neprijatelja?" Šole hladnokrvno kaže: "Ne, šta će mi!" "Skupljaj, ovo je Balkan, možda će ti jednog dana trebati!"

FAKK nije preživeo u političkim turbulencijama sedamdesetih godina prošlog veka, a i vreme studentske štampe je prošlo.

OGLAS I GROBLJE: Od primera dovijanja radi preživljavanja slavljeničko vino iz zaborava vadi anegdotu o tome kako je Miša Zaljevski (jedan bistri inženjer, sada vodi firmu za termoinstalacije, ili nešto slično) doneo reklamu – od Gradskog groblja. Oni posle objašnjavali da je onaj Zaljevski bio toliko uporan da su mu dali tu reklamu, samo da bi ga se ratosiljali, mada se groblje ne reklamira, a i nema potrebu za tim, jer je tamo promet u nadležnosti one najviše, prećutno priznavane instance.

Priča ima tužan kraj. Umišljam da će u tu dugačku salu Skupštine Grada Kragujevca uleteti ona prkosna ptica mladosti da mi kaže da su glave sede, a srca još mlada, da sećanja blede, a da hartija ne gori i da svedoči o našem moralnom pregnuću, kad počeše da nabrajaju ko sigurno neće doći. Bože, koliko je ljudi u tom gradu umrlo od mastila i krize: onaj mršavi, uvek gnevni književnik Veša Obradović, karikaturista Ljubomir Milojević Ljubac, Živodrag Živković, književnik i istraživač narodne kulture Dragiša Vitošević, od Rusije i posle Golog otoka nerazdvojan književnik Milan Nikolić, slikar Miloš S. Maksimović, Bane Obradović, Ivan Lađarski, Dragoslav Radovanović Perikle, vozač Bata Blažin, i dobri duh te redakcije, profesor kragujevačkog Mašinskog fakulteta Dušan Simić, koji je uvek bio uz tu redakciju, uz svoje studente od kojih će neki napustiti mašinsku struku zarad nekog drugog izazova, na svoj profesorski, reklo bi se zaštitnički način, danas zaboravljen.

Od svih njih nekako mi u sećanju najjasnije ostaje pesnik i prevodilac Bora Horvat, zapravo jedan razgovor s njim u kome on budućeg reportera navodi da gleda u cipele prolaznika: svaka, ali svaka, čak i one "pic-glanc-ekstra-lak" imalinirane stručnom rukom čistača cipela na sandučetu pred železničkom stanicom, ima makar mali trag blata. Mali detalj koji otkriva masovnu tihu dramu naše neokončane urbanizacije. I on je o tome govorio gnevno, ali nekako bez ove sada česte "urbane nadmenosti".

KUM: Posle smo prešli u kafanu, gde se o mrtvima i živima govori relaksiranije – anegdota kaže da je jedan Kragujevčanin zaboravio urnu s ćaletovim pepelom u jednoj kafani u Čačku, u koju su svratili da popiju za pokoj duše na putu za Bijelo Polje. Bog blagoslovio kafansku konverzaciju, a i novinski tekst, jer se u njima može preći na lakše pitanje: Ko je smislio to ime za list koje dolazi od reči fakultet i Kragujevac, a današnju decu asocira na jednu bezobraznu englesku reč u čestoj upotrebi, koja isto zvuči a drugačije se piše? Bez prebacivanja me podsećaju: "Slikar Tasa Ruzmarin (u KG jedna kultna ličnost) i urednik ‘Čika’ Vlada Katić, u hotelu Kasina, kad smo ih pitali za savet." Kažu i datum. Vlada Katić je davao imena listovima koja se završavaju na "k": Čik, Šok, eto i FAKK. Jasno, FAKK je bio nešto sasvim različito od "Čika" i "Šoka" i mnogo toga tadašnjeg i sadašnjeg. "Čik" i "Šok" su sedamdesetih ritualno spaljivali na lomači za vreme Kongresa kulturne akcije u Kragujevcu, u okviru borbe protiv kiča i šunda, pa se povampirili u hiljadu drugih sličnih izdanja, a FAKK su "kao politički" udavili pod jastukom, kad je prošlo vreme tadašnje studentske štampe.

Reditelj Jovan Gligorijević Kale i ja, preko stola, uz vino, započinjemo malo težu priču, koju začudo svi sa odobravanjem prihvataju, o tome da li ta naša generacija, u celini gledano, naravno, čast prisutnim izuzecima, s obzirom na učinak, uopšte ima pravo na jubileje. Hteli smo da kažemo da su deca bolja od nas, i da im je teže nego nama, ali da to ostane među nama.

Kao da čekam da on započne jedan stari dijalog iz Čehovljevog Ivanova. Ne znam ni da li se toga seća: nas nekoliko koji ćemo se okupili u FAKK-u igrali smo Ivanova u Tehničkoj školi u Kragujevcu, kada smo bili i mladi, strasno mislili da tehnika nije za nas i da dolazi vreme da se s nekim obračunamo. Opet nešto o dobrim profesorima: dramu je, čini mi se, odabrao njegov profesor književnosti Hrane, a tekst je slovo po slovo, primerak za svaku ulogu, prekucavala u biblioteci moja profesorka srpskog jezika Jelena Jelenić. Ličila je na Grejs Keli.

On je igrao moralno strogog, možda i isključivog mladog doktora Ljvova, Jevgenija Konstantinoviča, koji prezaduženog, pokradenog, umornog, smušenog Ivanova prekoreva zbog toga što na smrt bolesnu prvu ženu Anu Petrovnu, po rođenju Saru Abramson, koje su se odrekli roditelji, ne pošalje na Krim!

Ja sam igrao tog Nikolaja Aleksejeviča Ivanova, udovca umornog od života već u trideset petoj; neopravdano olajavanog da je prvu ženu pustio da umre zato što se nije domogao njenog miraza, a i da se drugom, mlađom, ženi zbog para; koji se ubija na dan svoje druge svadbe zato što ne može da podnese teret – to što mlada i puna života Saša, 20 ljet, doč Ljebedevih, kojima Ivanov inače duguje pare, s njim, takvim kakav je, želi da započne Novi Život...

Stole, dobričinu Lebedeva, koji bi da sve te uskovitlane strasti pomiri, ali...

Iz nekih razloga urezala mi se u pamćenje reska rečenica tog Ljvova: "Zar mislite da ja imam tako malo mozga, da ne mogu da razdvojim podlost od časti?" Kale bi je izgovorio iskreno pobledevši. Možda smo je svi mi svih ovih godina ponavljali. Po nečemu to žestoko pitanje i tu metaforu o moralnom zahtevu koji prevazilazi mogućnosti i smušeni odgovor na njega povezujem i s listom čijem jubileju nazdravljamo i s boljim delom profesije koju smo odabrali – i sa propadanjem sredine u kojoj se sve to dešavalo.

Neki mladi TV novinar moli za izjavu o toj zamršenoj temi: "Kada je bilo lakše osvajanje slobode, onda ili sada?" Kažem da je to uvek lakše kad je čovek mlad, ljut na svet, bezobzirniji, manje svestan rizika, ograničenih mogućnosti i sopstvenih mana..."

Zadovoljan je odgovorom – kratak je, ne mora da se seče...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net