foto: fonet/darko cvetanović

Portret savremenika – Savo Milošević >

Slobodni strelac

Ako ne postane predsednik FK Partizana naredne nedelje, to ne znači da ga nećemo gledati na važnim mestima, jer njegova upornost i dobra pripremljenost donosili su mu uspeh i tamo gde mu po znanju ponekad nije bilo mesto

Ljudi nisu navikli na takve fudbalere. U vreme kada je Savo Milošević, 37 godina, dolazio iz Bijeljine (BiH) pre dvadesetak godina u Partizan, na insistiranje tadašnjeg trenera u Fudbalskom savezu Jugoslavije Ivana Čabrinovića, pripadnici njegove, fudbalske kaste nisu važili za one koji znaju da artikulišu nešto više od driblinga, uklizavanja i jakog udaranja lopte. Norma je nekako nalagala da, ako niste Dragan Džajić, kao fudbaler možete da dobacite najviše do trenerske pozicije, ali daleko češće biste završavali kao ugostitelj.

"Planiram da otvorim neki kafić", tipičan je odgovor koji smo mogli da dobijemo od fudbalera koji je bio na završetku karijere.

Iako nije tako izgledalo u danima kada se Savo pojavio u dresu Partizana 1992. godine, on nikako ne pripada takvoj grupi. Kažemo da nije izgledalo jer je u svojim mladim, "dizel danima", Milošević bio "tipičan predstavnik svoje generacije" – mladi, uspešni fudbaler u državi koja se neprestano urušavala, željan brze slave i dobrog ugovora sa nekim dobrim timom iz najvećih evropskih liga. Danas je on funkcioner vladajuće Demokratske stranke, kandidat za predsednika fudbalskog kluba "bez kojeg ne bi bio ono što danas jeste" i čovek koji veoma precizno zna da artikuliše u javnom nastupu svoje namere i da da ocenu onoga što vidi da se oko njega dešava. Milošević je iskočio iz klišea tipičnog govora sportista koji se svodi na nekoliko fraza: "pa sigurno", "definitivno", želimo da poručimo" i "bez njihove podrške ne bi’ mogli to da napravimo". Njegovi stavovi su jasni i izgleda da su se pročistili posle druženja sa domaćim političarima koji uprkos svemu imaju sposobnost, kada im je to u interesu, da na prijemčiv način formulišu poruke. Društvo iz DS-a, pripadnost jednoj političkoj ideji i delimično jasne namere obeležavaju sliku čoveka kome je nekako bilo suđeno da ostane sa titulom "fudbalera koji je odigrao najviše utakmica u dresu nacinalne selekcije", a kroz njegovu se ličnost prelamaju i odnosi unutar "vladajuće koalicije".

UPRAVE I PARTIJE: Na izborima koji su zakazani za ponedeljak 21. decembra Savin protivkandidat će biti sadašnji predsednik kluba Dragan Đurić, vlasnik kompanije Zekstra (Zemun Extra), preduzetnik kome je to mesto pripalo nakon preseljenja Tomislava Karadžića na čelo Fudbalskog saveza Srbije. Tri godine posle povlačenja rukovodstva koje su predvodili generalni sekretar Žarko Zečević i predsednik Ivan Ćurković, Partizan ne uspeva da na duži rok stabilizuje odnose u upravi kluba, ali to posmatrano sa strane ne izgleda strašno jer niko ne pravi galamu zbog lošeg poslovanja, promašenih ambicija i neostvarenih namera, jer je uspostavljeno primirje sa "najvernijim navijačima", sa onima čiju je zabranu tražio pre nekog vremena tadašnji v. d. republičkog javnog tužioca Slobodan Radovanović, ali je nešto sprečilo "organe" da sprovedu tu najavu. U vreme kada je Žečević odlučio da se povuče u tokove "južnog potoka" (kao činovnik u kompaniji Jugorosgas), trajala je dvogodišnja kampanja Grobara protiv ovog "funkcionera", koji je za svoje dve i po decenije u klubu uspeo da ga isturi ispred neprikosnovene Crvene zvezde. Kratkotrajni boravak u fotelji predsednika Nenada Popovića, preduzetnika i visokog funkcionera DSS-a, nije mogao da donese promenu, ali se videlo da su se srpske političke partije aktivno ponovo bacile na kontrolisanje klubova koji sa sobom nose veliku famu i privlače pažnju velikog broja birača. Postojao je period u kome klubovi nisu bili potpuno u fokusu stranaka, pa se tu namnožila huligansko-privredna menažerija koju je teško danas otresti i postaviti stvari na drugačijim osnovama.

U tom kontekstu posmatrano, kandidatura Miloševića može da se čita kao potez demokrata iz Krunske ulice u Beogradu da "preuzmu" i ovaj beogradski klub (jer su sa Zvezdom to uradili kada je Vladan Lukić, uz malu pomoć prijatelja, preuzeo klub prošlog proleća). Takva postavka je zgodna za čaršijske razgovore i za razvijanje novih "teorija zavere" po kojoj demokrate žele sve da kontrolišu u potpunosti ne bi li kontrolisali nikad ostvareni i sprovedeni proces privatizacije klubova (kao da se na njoj nešto može da zaradi). Ovoj tezi ide u prilog stav "navijača", onih koji vređaju sve osim Dula Vujoševića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, koji su Miloševiću ove jeseni poslali više puta jasnu poruku u vidu transparenta na kojem je pisalo "Savo odjebi". Nisu tajna političke i emotivne sklonosti onih koji se oglašavaju sa južne tribine stadiona u Humskoj ulici, nije nepoznat stav Miloševića o istim pitanjima, ali oni koji su "na vlasti" u klubu ne izjašnjavaju se ni o čemu.

Tako se Milošević, jedan od trojice najuspešnijih strelaca koje je Partizan dosad imao, našao u poziciji da vidi kako zapravo izgleda organizacija kluba kome je voljan da posveti još koju godinu svog života (osim ako je neiskren i sve radi kao partijski vojnik): trenutni upravni odbor bira način i ljude koji će ući u skupštinu preko nekih paraforuma i onda će tako izabrani delegati birati upravu. O tome kako izgledaju sednice skupštine FK Partizana "Vreme" je pisalo u broju 860 od 27. juna 2007. godine (Samoupravna metla privatnika) i teško je verovati da će se od te prakse odustati. Po tome se može zaključiti da bi izbor Miloševića bio veliko iznenađenje, jer je glasačka mašina unapred pripremljena, što za glasanje, što za debate. Iznenađenje bi moglo da se desi ako bi se desilo da nekadašnji gensek Zečević otvoreno zalegne za svog nekadašnjeg igrača jer je njegov uticaj u klubu "u svim strukturama" još uvek značajan. Pored toga, bez obzira na možda neoprezne Miloševićeve izjave u kojima je "ispljuvao" SPS i njegove članove koji su se umnožili u klubu, može da se dogodi dogovor na nivou Tadić–Dačić i da pretpostavljeni Đurićevi glasovi odu njemu.

Ova iznuđena matematika bi važila ako bismo uzeli zdravo za gotovo da je Milošević čovek od poverenje u DS-u, ali se nekako čini da je on u mnogo većoj meri "slobodan strelac" sklon da interpretira politiku i ideologiju stranaka na svoj način, a ne onako kako kažu stranačka uputstva. Kao što je u nekim delovima, u uspešnim delovima, svoje karijere rešavao situacije u šesnaestercu sledeći svoju intuiciju, on to čini i u ovim, političkim stvarima, u kojima želi da neke situacije istera na čistac ne shvatajući da u politici autogol može da bude i kada ubacimo loptu u protivničku mrežu. Njegovo druženje i podrška prijatelju i ranijem funkcioneru beogradskog ogranka DS-a Igoru Miklji, posle smene sa mesta gradskog sekretara za sport, pokazali su da nije u najboljim odnosima sa Draganom Đilasom, ali to ne mora mnogo da znači u komplikovanim unutarstranačkim kalkulacijama. Ipak, način na koji je govorio o ponašanju Đilasa, tolika otvorenost, govori da je za njega osećanje pravde ispred svake kurtoazije.

Ovu vrstu političke iskrenosti koja znači naivnost, Milošević je pokazao još u danima kada se pripremao pad Slobodan Miloševića, kada je sa pozicije jednog od najcenjenijih napadača u Evropi (u leto 2000. bio je najbolji strelac na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji i prešao je iz španske Saragose u italijansku Parmu, uz transfer koji je niz godina bio u grupi najvećih u fudbalu) napao režim i pridružio se akcijama Otpora. Iz tog perioda datira njegova privrženost "demokratiji" i principima normalnog i uređenog društva. Svoj patriotizam je pokazivao na terenu.

KARIJERA U KOPAČKAMA: Iako nikada nije bio prepoznat kao fudbalska veličina (kao Dragan Stojković, Dejan Savićević ili Predrag Mijatović uz koje je odrastao i stasavao u reprezentaciji), Milošević se izdvajao upornošću, odlučnošću i spremnošću da se uvek javi kada ga je "otadžbina zvala". Tim pristupom je osvojio i zaslužio poštovanje onih koji su mu na početku karijere pogrdno skandirali "Savo majmune" i upisao se u istoriju kao fudbaler koji je za nacionalni dres odigrao 102 utakmice za 14 godina i izgleda da ako ga ne prestigne Dejan Stanković, kapiten reprezentacije Srbije (do sada upisao 85 nastupa), neće niko dugo godina.

Kada je reč o njegovom fudbalskom putu, ne izgleda da je postigao sve ono za šta je možda bio predodređen. Kada su ga doveli kao tinejdžera iz BiH, važio je za malog supermena: izdvajao se snagom i spremnošću pa je brzo dobio priliku da igra u verovatno najboljem timu koji je Partizan imao, samo sreće nije imao, jer kada je trebalo da da svoj pečat na međunarodnoj sceni, uvedene su sankcije i sve se svelo na dominaciju kod kuće. Tim je vodio Ljubiša Tumbaković (Zečevićevo otkriće), a igrali su, pored Mijatovića, Saša Ćurčić, Albert Nađ, Budimir Vujačić, Slaviša Jokanović, Gordan Petrić. Posle nekoliko godine potpune dominacije u urušenoj i zatvorenoj ligi, Partizan je prodao svog golgetera (98 utakmica, 65 golova) engleskoj Aston vili. Iz tog perioda u Partizanu ostalo je da ga navijači nisu voleli – ni Partizanovi ni Zvezdini, i da su mu neretko zviždali i vređali ga kada je igrao za reprezentaciju.

Tri godine u Birmingemu, u plavo-ljubičastom dresu, ostaće mu u pamćenju po tri stvari: naučio je odlično engleski, postigao "evrogol" u finalu Liga kupa na Vembliju protiv Lidsa i dobio nadimak od tabloida u Engleskoj "miss-a-lot-ević" (parafraza njegovog prezimena: onaj koji mnogo promašuje). Sledeća stanica je bila španska Saragosa, tim srednjih kvaliteta, pa je izgledalo da se karijera jednog od većih srpskih talenata našla na nizbrdici. On je u leto 1998. igrao na prvenstvu sveta u Francuskoj, na kome su kopačke Peđe Mijatovića, Bergkamp i uopšte Holanđani sprečili jednu odličnu generaciju da napravi značajniji rezultat od šesnaestine finala.

Prva sezona u Španiji bila je prilagođavanje ali, već u drugoj je Španija najpre, a potom i cela Evropa, imala prilike da spozna zašto je Milošević važio za fantastično talentovanog igrača. On je na prvih 16 utakmica u Primeri za Saragosu postigao 16 golova i to su verovatno najlepši trenuci u njegovoj karijeri. Mediji su ga opsedali, kolale su priče koji će klub da otkupi njegov ugovor, pominjali su se Real, Barselona, pričalo se o desetinama miliona maraka. Na kraju, kako smo gore već rekli, završio je u maloj Parmi koja je imala deceniju uspešnih igara u jakoj italijanskoj ligi. Tada se pričalo da je njegov transfer težak preko 80 miliona evra (dolazilo od njegovog menadžera), čime bi se, da je to bila istina, pridružio Zidanu, Ronaldu i Figu.

Ako je Parma dala veliki novac za Savine usluge, to se u krajnjem ishodu nije pokazalo kao dobra investicija, jer se on nije snašao u "tvrdom" italijanskom fudbalu, jednostavno ga nije krenulo kako valja, pa je sve više bio na klupi za rezerve nego na terenu. Posle slabe sezone, pozajmljen je najpre jednu sezonu Saragosi, potom Espanjolu i na kraju Celti iz Viga. U Španiji je igrao i bolje i više, ali je karijera bila pred okončanjem i počelo je svođenje računa. Ipak, poslednje godine u Španiji je proveo u malenoj Osasuni, u kojoj je stekao status heroja jer je "pod stare dane" značajno unapredio igru malog kluba i naročito se isticao golovima i igrom protiv velikih: Reala, Barse i Valensije. Poslednju profesionalnu sezonu igrao je u hladnom i dalekom Kazanju, u dresu Rubina, kome je doneo prvu titulu, a ove jeseni smo videli da je reč o nepoznatom, ali dobrom klubu koji ima svoje mesto u Ligi šampiona. Od reprezentacije se oprostio na utakmici protiv Bugarske prošle jeseni sa dva gola i dva promašena penala.

OBRAZ I DELO: I pre nego što će okačiti "kopačke o klin" Milošević je govorio da namerava da živi u Srbiji i da vidi na koji način može da bude od koristi klubu koji ga je promovisao i državi uopšte. Njegovi prijatelji i saigrači Zoran Mirković i Gordan Petrić su već gazili tom stazom u Partizanu, pa su brzo odustali. Sada sede negde iza Sava, spremni da pomognu i oni, kao i bivši košarkaš Vlade Divac, takođe nekadašnji predsednik kluba (samo košarkaške sekcije). Milošević je za to da ljudi iz političkih partija budu u upravama, jer, kako je rekao na svojoj promociji u Hajatu proteklog vikenda – "politika se uvek mešala u sport, to nije sporno, ali važni su motivi".

Milošević nudi svoj obraz i delo i želi da mu verujemo da su njegovi motivi dobri, bez obzira na to što se taj princip, koncept političara u upravama pokazao i pokazuje kao rđav i štetan, jer se ne zna šta kome pripada i ko se iza koga krije kada dođe do neprilika. Takođe, on se nije jasno izjasnio prema divljanju navijača, a javnost može zaista da podrži samo onog i one koji se jasno izraze i kažu da nam na stadionima nisu potrebne siledžije. On je protiv privatizacije, za koju se i ne zna kada bi mogla da se desi i u kom obliku, što je populizam (pravda ga brigom za zaposlene u klubu), i za afirmaciju omladinskog pogona (što je opšte mesto). Po čemu je on to onda bolji od Đurića i sličnih preduzetnika? To nam još nije pokazao, sem ukoliko ne smatra da je prethodnim delovanjem zaslužio poverenje i što ga 102 utakmice u nacionalnom dresu stavljaju ispred nekog drugog.

Ujedinjene zastave Partizana i Srbije na njegovoj zvaničnoj promociji izgledaju dobro, kao da su u kabinetu nekog predsednika. Pitanje je da li ga zaista može biti i na koji način pored onog za koga je Savo već glasao. A možda su sve to čaršijske priče.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net