foto: maja hrgović

Ugrožen opstanak porodica >

Žene odlaze na Zapad

Promene na zapadnoevropskim tržištima rada otvaraju nove mogućnosti za žene sa Balkana koje su spremne da rade u inostranstvu. Za neke od njih to je ostvarenje sna, ali za njihove porodice to može da bude noćna mora

Mada je tek nedavno proslavila dvadeset deveti rođendan, Alina već izgleda kao da ima preko četrdeset godina. Tome doprinose njena neuredna kosa, izgrizeni nokti i natečene oči kojima stalno trepće, što sve čini da izgleda kao osoba koju muče teške brige. "Trebalo je samo da se pobrine da devojčice budu umivene, nahranjene i da redovno rade domaće zadatke. Ali za njega je i to previše", govori misleći na svog muža. "Mnogo je lakše kurvati se, pijančiti i kockati se. Mojim novcem."

Ne obraćajući pažnju na predivan pogled koji se pruža iz kafića u Deruti, italijanskom gradiću u blizini Peruđe, Alina pali još jednu cigaretu i nastavlja da prepričava telefonski razgovor koji je pre jednog sata obavila sa ćerkama u Rumuniji. Kada je 2006. godine napustila Gaješti, grad u Rumuniji, i došla u Italiju da bi brinula o starijoj ženi vezanoj za kolica, njen suprug Kozmin, star 37 godina, ostao je kod kuće da brine o deci. Sada su joj ćerke javile da je pre četiri dana nestao zajedno sa porodičnom ušteđevinom.

Alina pripada sve brojnijoj populaciji žena sa Balkana koje rade na Zapadu i tako izdržavaju svoje porodice. Time je promenjen tradicionalni model po kojem su muškarci bili ti koji su odlazili da rade u inostranstvu i ostavljali žene kod kuće. Ovakva promena predstavlja ogromno opterećenje za mnoge porodice.

NOVI PUTEVI MIGRACIJE: Kancelarija Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja (UNDESA), koja prati trendove migracije širom sveta, objavila je da je posle 1990. godine u devet zemalja Balkana broj žena emigranata premašio broj muškaraca u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Hrvatskoj, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori, Rumuniji i Srbiji.

Kao što pokazuje izveštaj UNDESA, žene na globalnom nivou čine 49,6 odsto populacije migranata, dok na Balkanu na njih otpada 54 odsto. Ovaj trend je najuočljiviji u Makedoniji i Bugarskoj, gde su čak 59 odsto migranata žene.

Prema procenama Svetske banke iz 2008, od ukupno 7,9 miliona emigranata sa Balkana žene čine 4,3 miliona ili 54,5 odsto.

U prošlosti su žene sa Balkana obično ostajale kod kuće sa decom, dok su muževi odlazili u rudnike i čeličane na Zapadu da rade i šalju novac kući. Ako bi nekada i putovale u inostranstvo, žene su to uglavnom činile prateći muževe u potrazi za poslom, ili da bi im se naknadno pridružile, kada bi im to omogućila imigraciona politika spajanja porodica. Međutim, pad gvozdene zavese 1989, tehnološki razvoj koji je promenio svet rada i oružani sukobi u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina pokrenuli su proces feminizacije migrantske radne snage sa Balkana.

Manuelni rad u fabrikama ustupio je mesto novim oblicima rada u sektoru usluga koji prednost daje ženama. Otuda je broj žena koje migriraju sa Balkana veći nego ikada, a one u sve većoj meri postaju glavni izvor prihoda za svoja domaćinstva.

ZAPADNI TRENDOVI MENJAJU ISTOK: Zanimanja koja su tradicionalno rezervisana za žene imigrante sa Balkana obično pripadaju loše plaćenim i socijalno neatraktivnim sektorima privrede za koje nema dovoljno domaće radne snage. Konkretno, žene sa Balkana najčešće rade kao čistačice, konobarice u kafićima i restoranima, hotelske sobarice ili negovateljice starih i bolesnih. Prema istraživanju koje je 2007. godine sproveo Institut za otvoreno društvo u Rumuniji, od gotovo 255.000 Rumunki na privremenom radu u Italiji, 88 odsto je bar jednom radilo – često ilegalno – na poslovima kućne pomoćnice.

Kao što sociolozi zapažaju, ovaj novi trend doprinosi jačanju pozicije žena na Balkanu, ali u isto vreme ih udaljava od porodica i tako izlaže novim vrstama pritiska. Porodice u kojima su žene postale jedini hranitelji prolaze kroz metamorfozu, smatraju oni, i suočavaju se sa izazovima koji su ne tako davno bili nezamislivi za tradicionalno organizovanu patrijarhalnu porodicu na Balkanu. "Žene migranti koje izdržavaju svoje familije postale su stvarnost za mnoge porodice na Balkanu", kaže hrvatski sociolog Ivan Prolić. "Ovaj trend je u porastu, a time se modifikuje struktura tradicionalne porodice, menja se patrijarhalni mentalitet, potresaju se ruralne zajednice", dodaje on. Prolić kaže da je trend sasvim nov, pa otuda još nema objavljenih istraživanja na ovu temu. "Sociološki posmatrano, to je zanimljiva pojava i svakako bi je trebalo pažljivije ispitati", zaključuje on.

TEŽAK ŽIVOT BADANTE: Alina radi posao koji mnogi Italijani ne bi prihvatili, i to čini za platu koju bi oni smatrali uvredljivo niskom. Ona ipak uspeva da svakog meseca pošalje kući 400 evra. Pored plate, Alina ima u vidu još jednu vrstu naknade za koju se nada da će njenu žrtvu učiniti isplativom. Hendikepirana sedamdesetsedmogodišnja žena koju neguje obećala je da će joj ostaviti kuću posle smrti. "Čekam da umre", priznaje Alina otvoreno, ispuštajući dim cigarete.

Zbog ovog obećanja trudi se da održi što bolje odnose sa poslodavcima, koji joj se inače nimalo ne dopadaju i za koje veruje da su rasisti. Prepričala nam je vest iz dnevnika "Korijere dela sera" od prošlog leta, o ženi koja je uhapšena zbog toga što je zlostavljala i godinu dana praktično držala u ropstvu svoju rumunsku kućnu pomoćnicu. Pretila joj je da će da je prijavi kao nelegalnog imigranta i primorala ju je da živi u podrumu.

U međuvremenu, imigranti poput Aline moraju da se nose i sa prezirom koji pokazuje lokalno stanovništvo. "U Italiji, kao i u ostatku zapadne Evrope, antiimigrantska osećanja su u porastu otkako je nastupila ekonomska kriza 2008. godine", navodi se u izveštaju rimske nevladine organizacije Karitas Migrante. Italijanska vlada, koju čine stranke desnice, nezadovoljna je politikom otvorenih granica u Evropskoj uniji i činjenicom da od januara 2008. državljani novoprimljenih članica EU, Rumunije i Bugarske, imaju pravo da se slobodnije kreću i rade u čitavoj Evropskoj uniji.

Međutim, stručnjak za migraciju Antonio Rići tvrdi da Italija zapravo treba da bude zahvalna za više od 2,5 miliona prijavljenih i oko 700.000 nelegalnih imigranata. "U društvu koje ubrzano stari i ima veoma nisku stopu nataliteta, privreda bi bila teško pogođena odlaskom radnika iz inostranstva, a naročito mala i srednja preduzeća", kaže on.

Privatno angažovane negovateljice iz istočne Evrope koje se brinu o starim i bolesnim popunjavaju praznine koje su posledica neefikasnog sistema socijalne zaštite u zemlji, tvrde eksperti. Zbog toga su kućne pomoćnice izuzete iz paketa pooštrenih antiimigracionih mera koji je vlada Italije usvojila prošle godine.

Ipak, otpor javnosti prema muškarcima i ženama koji izgledaju kao stranci, bilo da su iz Rumunije, Albanije ili Maroka, uočljiv je na svakom koraku. Animozitet se može otkriti već i u načinu na koji mnogi Italijani izgovaraju reč badante, što je naziv za strankinju koja radi kao negovateljica.

Alini je svega dosta. "Pomoćni radnici u supermarketima me uvek prate i paze da nešto ne ukradem, neki ljudi na ulici ne uzvraćaju na moj pozdrav. To je ponižavajuće, a događa se veoma često", kaže ona. "Moja prijateljica iz Bugarske, takođe badante, tvrdi da ću se navići, ali ja ne mislim tako", dodaje.

NIJE SVE U NOVCU: Tražnja za imigrantskom radnom snagom nastaje zbog manjka ponude na tržištu rada u zapadnoj Evropi, a siromašne ekonomije balkanskih država mogu da ponude gotovo nepresušne rezerve radne snage žena spremnih da privremeno napuste svoje porodice da bi radile u inostranstvu.

Istraživanja agencije Galup Balkan Monitor, obavljena 2006. i 2008, pokazuju da je duboko nezadovoljstvo životnim standardom u većini zemalja zapadnog Balkana jedan od glavnih uzroka navedenih migracionih trendova.

Mada su finansijski razlozi glavni motiv za rad u inostranstvu, većina žena imigranata sa kojima sam razgovarala u Italiji, Austriji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji i Bugarskoj, veruje da koristi od migracije nisu samo u novcu. Neda Pleša, iz mesta Boboljušci u Bosni, žena je sa puno duha, u poznim je tridesetim godinama i gotovo uvek nasmejana. Ipak, ona kaže da je patila od teške depresije pre nego što je našla posao u inostranstvu. Kao još nekoliko stotina žena iz severoistočne Bosne, Neda je novu karijeru započela na severu Austrije. Od 2004. godine radi na mlekarskoj farmi blizu Linca. "Moj posao čini jedan odsto inspiracije i 99 odsto prespiracije (znojenja)", šali se ona.

Uprkos tome, svoj posao vidi kao način da pobegne od života koji poredi sa zatvorom. "Moj bivši muž je smatrao da žena ne treba da radi, da muž treba da izdržava celu porodicu… Tipičan bosanski mačo", priseća se. "Dok je radio u građevinskoj firmi, ja sam sama sedela kod kuće, dosađivala se, kuvala, jela, gledala televiziju i gojila se. Ako bih mu zatražila novac, morala sam da objašnjavam za šta mi tačno novac treba. To se zove ekonomsko nasilje i to je konačno uništilo moje samopoštovanje", zaključuje Neda. Zahvaljujući poslu u Austriji, Neda je sada relativno dobro situirana i razvedena, a u međuvremenu je otkrila strast prema putovanjima.

Mira Bator, stara 38 godina, iz Kiseljaka u centralnoj Bosni, takođe kaže da novac nije bio jedini razlog za njen odlazak. I ona oseća da su joj posao i novi život u inostranstvu povratili samopoštovanje. Ona je 2007. godine otišla iz Bosne u Zagreb, u Hrvatskoj, da bi radila u prodavnici cipela svoje rođake. Prošle godine su joj se pridružili nezaposleni muž i sin predškolskog uzrasta, Adam. "Roditelji traže da napustim posao da bih brinula o Adamu. Oni misle da suprug treba da izdržava porodicu", kaže ona. "Ali meni uopšte ne smeta da budem hranitelj porodice. To mi daje samopouzdanje i čini me ponosnom. Da sam ostala zatvorena u četiri zida, nikada se ni bih ovako osećala", dodaje ona.

SVET BEZ ŽENA: Zbog ekonomske migracije na Zapad, neka sela i manji gradovi su danas praktično ostali bez žena u radnom životnom dobu. Svako koga zanima kako bi izgledao svet bez žena treba da poseti Varšec, zabačeni grad u oblasti Montana, u Bugarskoj.

PUSTOŠENJE ILI NOVE ULOGE: Muškarci bez žena i obrnuto

Grad je nekada bio poznat po mineralnim izvorima, a sada po tome što većinu od 5000 stanovnika ovog mesta čine nezaposleni muževi bez žena i deca bez majki. Žene su otišle u Italiju ili Španiju, odakle šalju novac koji zarađuju kao badante ili radeći u ugostiteljstvu. Čak i kada je topao i sunčan letnji dan, u baru Bor-Cvor, u glavnoj ulici, ne može se videti ni jedna jedina žena. Lokal je pun muškaraca koji se šale i ćaskaju za jednostavnim stolovima prekrivenim kariranim crveno-belim stolnjacima. Nasuprot uobičajenim stereotipima o zajednicama koje čine samo muškarci, Varšec je mirno, uredno i prijatno mesto. Muškarci svakodnevno provode vreme u baru i teše jedni druge dok čekaju da im žene dođu u posetu za godišnji odmor.

Peter Dimov, star 45 godina, građevinski radnik sa toplim osmehom, nije video suprugu od prošle godine. Priznaje da je nedavno zaplakao kada ga je sin upitao koje boje su mamine oči, a on nije mogao da se seti. Njegova spremnost da govori o usamljenosti i čežnji usred punog bara ruši još jedan stereotip o muškarcima. Isto se može reći za saosećajnost koju su za to vreme pokazivali njegovi prijatelji, priznajući da su i sami imali sličnih iskustava.

Muškarci iz Varšeca su naučili da kuvaju i pomažu ćerkama da prežive adolescentsku krizu. Srećom, čini se da imaju sasvim zdrav odnos prema ovoj zameni uloga iz uobičajenog patrijarhalnog porodičnog modela. "Nisam umeo da cenim ono što je moja žena činila za decu i domaćinstvo dok nisam ostao bez posla i dok ona nije otišla u Italiju da radi", priznaje Peter. "Tek sada, odgajajući sinove, shvatam koliko je teško biti domaćica. U poređenju s tim, rad na građevini je odmor", šali se on, dok ostali klimaju glavama u znak odobravanja.

RAZLOG ZA SAMOUBISTVO: Rast životnog standarda jedna je od očevidnih koristi za žene emigrante, ali to ima svoju cenu. Kao i mnoge poslovne žene na Zapadu, žene imigranti iz istočne Evrope često pate od zdravstvenih tegoba koje, prema nalazima Američkog udruženja psihijatara, mogu uključivati depresiju, teškoće u prilagođavanju novonastaloj situaciji, promene raspoloženja i očaj.

GRANICA...

U međuvremenu, Rumunija se suočava sa novim zastrašujućim sindromom: to su samoubistva dece koju su majke ostavile odlazeći na rad u inostranstvo.

Prema istraživanju koje su 2008. godine sproveli UNICEF i Udruženje za društvene alternative iz Rumunije, gotovo 350.000 rumunske dece živi bar bez jednog roditelja koji radi u inostranstvu. Od tog broja čak 126.000 dece živi bez oba roditelja. Tokom 2006. i 2007. godine zabeleženo je najmanje 19 slučajeva dece koja su izvršila samoubistvo, često iz razloga akutnog osećanja roditeljskog odbacivanja i napuštanja, što se vidi iz njihovih oproštajnih poruka. Nekoliko takvih samoubistava dogodilo se u okrugu Dambovita, u centralnoj Rumuniji, regionu poznatom po velikom broju dece koja žive bez roditelja.

...I DECA S PROBLEMOM: Koje su boje oči moje majke

U gradu Gaješti, odakle dolazi i Alina, posledice cepanja porodica zbog migracije vidljive su na svakom koraku. U gradu gotovo isključivo žive deca i babe i dede koji su preuzeli roditeljske dužnosti jer su roditelji otišli na Zapad da rade.

Već sam izgled mesta pokazuje zbog čega su ljudi spremni da učine sve samo da odu odavde i potraže bolji život u Italiji, Španiji ili na nekom drugom mestu. Sklepane kućice su pokrivene starim tepisima i izolovane zarđalim stranicama starih frižidera. Čopori mršavih pasa i grupe još mršavije dece lutaju ulicama, igraju se u blatnjavim barama i na gomilama neprepoznatljivog đubreta koje zaudara na glavnoj ulici.

Adrijan ima devet godina, a njegova sestra samo sedam. Vreme provode u blizini napuštene autobuske stanice igrajući video-igre na nintendo konzolama. Majka im je otišla u Španiju pre dve godine, i od tada se nije vraćala. Ne zove ih i ne piše im, mada svakog meseca šalje novac njihovoj babi. Na pitanje šta bi na svetu najviše voleli, jednoglasno odgovaraju: "Ajpod."

"Ne nedostaje mi mama i ne želim da nam se vrati", kaže Adrijan, upirući svoje krupne oči u igračku koju drži u rukama. "Baka kaže da je otišla zauvek i da sada ima novog momka. Ne želim da ga sretnem." Prema podacima rumunske nacionalne agencije za zaštitu dece, decu kao što su Adrijan i Irina očekuje neizvesna budućnost. Njihov životni standard i privid normalnog života mogu da traju samo dok im roditelji šalju novac i dok su im babe i dede živi i zdravi. Ako se taj status kvo naruši, verovatno će završiti u zapuštenim sirotištima i konačno biti vrbovani za kriminal ili prostituciju.

Žene sa Balkana koje izdržavaju svoje porodice lako se mogu naći u bezizlaznoj situaciji. San o emancipaciji kroz ulazak na zapadno tržište rada može da se pretvori u noćnu moru, naročito za njihove porodice. To je proces kojim se upućuje dobrodošao izazov tradicionalnom patrijarhalnom modelu, ali jedna od posledica mogla bi da bude generacija dece koja više ne vide nikakvu razliku između majke koja dolazi svakog leta da bude s njima nedelju ili dve i novog ajpoda.

Maja Hrgović

iz Zagreba, Rima, Sofije i Bukurešta

(Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija "Robert Bosch" i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN. Dobio je prvu nagradu)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net