Intervju – Predrag – Miki Manojlović, glumac >

Šesta energija

"Gluma jeste munjevita potvrda života u kraćem trajanju od onog kojim se meri realnost. Sve presušuje da bi se ponovo rodilo. Tako i nezadrživa želja za neprestanim iskušavanjem sopstvenog trajanja"

Miki Manojlović je jedno od najvažnijih imena ovdašnje filmske, pozorišne i televizijske scene. Od 1970. godine do sada odigrao je preko 90 filmskih i televizijskih uloga, od kojih su mnoge antologijske. Iz Narodnog pozorišta, u kome je bio prvak, otišao je 1993. godine zbog upravnikovanja Aleksandra Berčeka. Deset godina kasnije igrao je više od 50 puta Molijera u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Molijer jedan život. Posle toga nije igrao u pozorištu. Ove godine dobio je nagradu "Aleksandar Lifka", koju Palićki filmski festival dodeljuje za ukupan doprinos evropskoj kinematografiji, a pre nje je dobio sve ovdašnje nagrade namenjene glumcima. Letos je odigrana prva predstava Radionice integracije, udruženja u kome je Manojlović jedan od osnivača, a koje se bavi uključivanjem slepih i slabovidih ljudi u svakodnevicu. Od prošle godine Miki Manojlović je predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Njegove najnovije filmove – Besa Srđana Karanovića, hrvatski Neka ostane među nama Rajka Grlića, italijanski Demoni Sankt Peterburga, i dva francuska Largo Vinč i Broken face, još nismo videli.

Ove jeseni Beograd je pun reklamnih postera s kojih lice Mikija Manojlovića poziva "Na terapiju", hit seriju domaćeg dramskog programa u režiji Marka Đilasa, koju Foks televizija upravo emituje i kojom se Manojlović vratio na televiziju nakon 24 godine.

Razgovor koji sledi vođen je elektronskom poštom, zato što je Predrag – Miki Manojlović ovih dana u Hercegovini zbog snimanja filma Cirkus Kolumbija. U Beograd je nedavno došao samo nakratko, tek koliko da pozdravi publiku na premijeri bugarskog filma Svet je veliki i spasenje je iza ugla u kojem igra glavnu ulogu.

"VREME": Na beogradsku premijeru filma Svet je veliki došli ste sa snimanja filma Cirkus Kolumbija i odmah se vratili tako da niste stigli da pogledate tog dana aktuelnu epizodu serije "Na terapiji". Kako uspevate, da li imate neki nepresušni izvor energije?

MIKI MANOJLOVIĆ: Putovanje do Beograda i povratak na snimanje posle premijere nije bilo ugodno. Prebrza vožnja, kratak susret sa bugarskim prijateljima, povratak pred kameru posle osam sati vožnje. Ništa neobično za život glumaca kojima obaveze oduzimaju takozvani miran život. Gluma jeste munjevita potvrda života u kraćem trajanju od onog kojim se meri realnost. Sve presušuje da bi se ponovo rodilo. Tako i nezadrživa želja za neprestanim iskušavanjem sopstvenog trajanja. Kad sam bio klinac, čineći prve, nezaboravne i za moj dalji životni put odlučujuće korake, tragali smo za Šekspirovim i našim Hamletom u podrumu. U plemenitom društvu Branka Milićevića, Bobe Stojnić, Slobodanke Aleksić i Dragana Maksimovića (ubijen, odgovarajuće sadašnjem vremenu i običajima, prebijanjem na ulici, što mu je okončalo život kao prosjaku nama nepoželjne boje kože, a ne Kraljeviću kakav je Dragan Maksimović uistinu bio), u vremenu istraživanja, iskušavanja svojih moći i otkrivanju novih, premoreni od dnevnih obaveza i noćnih proba, pred zoru voleli smo da osetimo rađanje one šeste energije koja je našoj mladosti oslobađala još veću snagu. Plemenito društvo iz podruma zauvek nosim u sebi, što vama ne može biti važno, ali vam može biti zanimljivo da tada otkrivene vrednosti nikada nisam napustio. Tu šestu energiju još uvek posedujem i tada se pričinjava da sam još uvek mlad.

Svet je veliki je predstavljen u Beogradu kao najambiciozniji bugarski film u poslednjih 20 godina. Naša publika retko kad ima priliku da vidi bugarski film, a moguće je da isto važi i za evropsku publiku. Šta je vama bila garancija da treba da igrate u filmu malo poznate kinematografije?

Sigurnost u procesima koji predstoje – ne postoji. Moguća su predviđanja. Scenario, reditelj, producenti i glumci su u ovom slučaju bili obećavajući preduslov. Poseban izazov je bio bugarski jezik. Rizik je bio veći od uobičajenih filmskih, ali, uz veliku pomoć glumice Ilijane Kitanove i dijalog učitelja i glumaca, posebno Hrista Mutafdžijeva, uspeli smo u potpunosti da ravan mog govora odgovara duhu nama bliskog, a tako skliskog bugarskog jezika. Veliku satisfakciju imam u činjenici da gledaoci niti iko u Bugarskoj nije doveo u pitanje čistotu jezika kojim sam govorio. U filmu tumačim lik Bugarina Baja Dana, šampiona popularne igre tabla na životnom putovanju od 1970. do 2007. godine. Bio sam Bugarin sa velikim zadovoljstvom.

Tokom snimanja serije "Na terapiji", dugo odsustvo sa malih ekrana objašnjavali ste lošim uslovima za rad na televizijskim projektima. Kako se radilo na Foksu?

Foks je otkupio seriju od producenta Aleksandra Jankovića. Uslove je stvarala producentska kuća DTV, a ne Foks. Praksa televizijskih kuća sa nacionalnom frekvencijom se uglavnom svodi na kupovinu snimljenih minuta tog i tog serijalnog sadržaja, a ne na proizvodnju sopstvenog igranog programa. Kupovina gotovog i nestvaranje sopstvenog igranog programa je manje obavezujuće, a neuporedivo isplativije, zato što minuti u vlasništvu televizija sa nacionalnom frekvencijom mutiraju u njihov program. Što bi se popularno reklo, zašto bi vlasnici televizijskih minuta u Srbiji od gotovog pravili veresiju kad se može obrnuto od veresije praviti gotovo. Plus njihova zarada ili, kako se kaže, ušteda. Postavlja se ozbiljno pitanje i ono odavno zvoni bez eha, zašto i kakav igrani program ostvaruju televizije koje se finansiraju od pretplate miliona korisnika električnih brojila. Moram reći i sledeće: Foks je jedina TV kuća sa nacionalnom frekvencijom koja je naslutila vrednost projekta "Na terapiji". Ostale to nisu učinile. I, gle, paradoksa, ova naša serija se prikazuje u Bosni i Hercegovini na nacionalnoj televiziji svako veče u pola osam u vreme dnevnika drugih televizija, i ima veoma veliku gledanost!

U seriji kao da se nije podilazilo ukusu publike: režija Marka Đilasa je neuobičajena u našoj praksi, scene su statične, profesija glavnog lika nije na listi omiljenih u Srba...

Najviše volim kada duh pomenutog plemenitog društva iz podruma, duh radoznalosti, eksperimenta, istraživanja, zaživi u formi takozvanih institucija. Kažem takozvanih, najozbiljnije poštujući prave institucije koje naša država ima ili ih još uvek gradi. U takozvane institucije ubrajam televizije u Srbiji, koje, osim B92, ispunjavaju samo minimum obaveza prema društvu mešajući uticaj medija sa sirovom snagom koja im je poverena ili dozvoljena. Taj minimum vraćanja duga osnivaču u slučaju Javnog servisa RTS-a, i po kulturu razarajući uticaj koji godinama ostvaruju privatne televizije, jesu dokazi u kojoj meri nema svesti o tome koliko i na koji način televizije Srbije mogu pomoći upoznavanju šire društvene zajednice sa osvojenim i nama potrebnim civilizacijskim vrednostima. Đilasova mladost i pamet kao i dar sve one omladine koja je radila "Terapiju" jeste dokaz da u neveseloj televizijskoj stvarnosti postoje talentovani koji razumeju vreme u kojem su postali profesionalci, veoma doprinoseći ovom dramskom sadržaju u formi blizu eksperimenta. Provera otpornosti nebrige njihovog dara ostavljena im je na lično korišćenje. Zašto? Jedan od odgovora svakako jeste zato što nema više Zore Korać i svih onih kojima su igrani, školski, dokumentarni programi bili skoro podjednako važni kao i informativni. Onih koji su razumevali i znali kako se pravi snažna televizija koja zaslužuje poštovanje, a ne strah.

Izjavili ste da za ulogu psihijatra Ljubomira Božovića niste imali stručnog konsultanta, da ste ga našli u sebi. Zar to nije demistifikacija umeća vaših kolega koji se obučavaju za svaku ulogu?

Ne znam kako se kolege, kako vi kažete – obučavaju. Ovom prilikom, kao i svakom kada se mašta prepliće sa doživljenim, opsesivan je bio i dug proces snimanja. Ovom prilikom, kao nikada do sada, u jednom kadru od tridesetak minuta bilo je potrebno biti sve ono što mašta i iskustvo traže od vas. Rezultat imamo.

Svaka epizoda je polusatna psihijatrijska vivisekcija, izuzetno sugestivna. Šta ako vam neko kaže "serija je kriva što sam otkrio to-i-to, a bilo mi je lepše bez toga"?

Samoispitivanje je obavezna duhovna disciplina kojoj nema kraja. Razume se, na način koji odgovara ličnosti koja je svesna problema koji ima ili oseća neobjašnjivu teskobu. Mogući podsticaj pažljivom gledaocu "Terapije" da se odvaži na susret sa svojim terapeutom postoji. Nadam se da će predrasude o terapiji i terapeutima kod nas posle završetka serije biti manje.

Film Danisa Tanovića Cirkus Kolumbija, koji upravo snimate, priča je o ljubavi i, posredno, o ratu. Kad pomislite na prošli rat, šta vidite u sebi?

Niko i ništa ne može ostaviti veću prazninu u vama od razumevanja kojim dolazite do poražavajućih zaključaka. Duboki koreni sjajne jugoslovenske ideje, čupani gotovo od samog nastanka zajedničke države 1918. godine, sa svim izazovima zajedničkog života bliskih ljudi po jeziku, sličnih po običajima, istih po mentalitetu, ta država sagrađena na balkanskoj stazi slonova koji njom prolaze od pamtiveka, nije imala šanse da sa nama kakvi jesmo preživi samu sebe. Vaše pitanje zaslužuje mnoga kontrapitanja, a jedno od njih je već otrcano, na koje još nema dovoljno uporno ponavljanog odgovora. Ono glasi: Šta ste vi novinari sve činili i jeste li svesni vašeg gigantskog doprinosa da se poslednji rat, besomučno ubijanje dogodi?

Kritičari koji su film Besa Srđana Karanovića u kome igrate Albanca videli na premijeri u Portorožu zamerili su mu manjak emocije, a višak promišljanja, naročito u ljubavi između Albanca i Slovenke koja, zbog date reči, nikako ne sme da se desi. Šta mislite, da li data reč treba da pobedi ljubav?

Film do danas nisam video. Žao mi je što nisam bio pozvan na prvo javno prikazivanje u Portorožu. Tamo bih imao mogućnost da proverim zamerke kritičara koje pominjete. Ono što sigurno znam jeste da film Besa zaslužuje malčice veći auditorijum od prisutnog na nekom festivalu u Portorožu. Još nešto, radnja filma Besa počinje i završava se na početku Prvog svetskog rata, kada Slovenije nije ni bilo, tako da se u filmu radi o pobeđenoj ljubavi između državljanke Austro-Ugarske koja je primila pravoslavnu veru, i Albanca.

Radionica integracije bi se u neka stara vremena mogla nazvatizadužbinom. Sad je doba manjka saosećajnosti, pa tim pre ovaj vaš projekat pomoći slabovidim ljudima privlači pažnju. Postoji mišljenje da našem sadašnjem društvu nije blisko dobročinstvo. Kakvo je vaše iskustvo?

Veoma pozitivno, suprotno uvreženom mišljenju. Od početka života Radionice nailazili smo na razumevanje, dobru volju i želju da pruže pomoć svi sa kojima je razgovarano. Ozbiljno razumevanje su pokazale političke strukture i olakšale dalje razvijanje našeg rada. Njima i pojedincima koji su nam pomogli i koji dalje pomažu dugujemo i izražavamo zahvalnost i zadovljstvo što su prepoznali smisao doprinosa društvenoj zajednici kroz integrativne procese koje Radionica čini i namerava da ih još više intenzivira.

Otkad ste postali predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, mnogo toga ste pokrenuli i promenili. Da li ćete zbog Pravilnika o sprovođenju konkursa za sufinansiranje projekata steći nove prijatelje ili neprijatelje?

Zašto bi se ovom mojom društvenom aktivnošću sticali prijatelji ili neprijatelji? UO FSC je najozbiljnije prionuo na rad. Osnovni cilj nam je respektabilna srpska kinematografija, i stvaranje svih neophodnih uslova za snimanje ne dobrih, već odličnih filmova koji svojim kvalitetom donose poštovanje u svetu. Veoma se radujem skorom i obaveznom donošenju zakona o kinematografiji, čija će primena najzad omogućiti ogromnim potencijalima naših stvaralaca da svoj talenat oslobode od postojeće prakse stvarane poslednjih devetnaest godina.

Ovog septembra je u Bernu, na Festivalu balkanskog filma, prikazan ciklus vaših filmova. Vi ste jedan od nekoliko naših filmskih umetnika relevantnih u svetu. Da li imate utisak da je to ovde bitno, da vam je uzvraćeno?

Imam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net