Ćirilocid

U ranoj mladosti mislio sam da su rubrike u dnevnim novinama rezervisane za pisma čitalaca namenjene uglavnom starijim ljudima, uglavnom onim dokonim a držećim koji nisu skloni ni pecanju ni igranju šaha, koji požele da najzad vide i svoje ime u novinama, pa se onda ponekad jave da pohvale ljubaznu službenicu u pošti ili da predlože nešto genijalno u vezi s parkiranjem ili s naplatom utroška vode…

A onda su došle devedesete i pisma čitalaca su dobila sasvim drugu dimenziju. Ne mislim na "Odjeke i reagovanja", nego na prava pisma čitalaca. Iskrene dobričine odane Partiji koje nisu gledale Dnevnik one večeri kad je pao Berlinski zid, maligni šovinisti koji su najzad mogli da prospu svoj odležali, zgusnuti otrov, javno, bez straha od informativnih razgovora od kojih obolevaju bubrezi, anonimni kandidati za Akademiju nauka koji otkrivaju tako očigledne a zapostavljene istine o istoriji, naciji... jeziku i njegovoj ugroženosti. E, ako sam do tada verovao da se nikad neću javljati pismima uredništvima, nisam više mogao da izdržim: fudbal, međunarodno pravo, seks, istorija i jezik su, čini se, oblasti za koje je svaki naš čovek kvalifikovan samim svojim rođenjem. A ja sam morao da polažem silu nekih ispita da bih se smatrao kvalifikovanim tek da priđem pragu oblasti zvane jezik. Probudi se u meni neki revolt, neki "merde, alors!" kako bi uzviknuli uvek revolucionarni Francuzi, pa sedoh za kompjuter (onaj kućni, još ne PC) i počeh da samozvanog jezikoslovca prizivam pameti: ne, gospodine, reč bosiljak nema veze sa srpskim pridevom božanski, eventualno sa starogrčkom imenicom kralj (vasileos), a latinska imenica poeta (pesnik) ne dolazi od staroslovenskog glagolskog oblika on pojet (on peva) i ne dokazuje da su Rimljani postali od Srba, kako vi pretendujete… Ali to ne umanjuje sve druge vrline bosiljka, pogotovo kao nezamenljivog začina u jelima sa paradajzom! I taman pomislih da sam ućutkao pretencioznog ignoranta, kad posle nekoliko dana evo podužeg pisma uredništvu, prepunog uznemirene interpunkcije: E, kukavno Srbstvo, nije čudo šta nam rade kad su nam jezičari prodane anacionalne duše! Taj g. Pavlović, koji bi da pojede s paradajzom naš božanski cvetak sigurno je na plati kod Sorosa! Pokušam da smirim čoveka, kažem mu da ne radim za Sorosa (ali da bih rado, tada su plate u državnim ustanovama bile prilično bedne), već da ne mogu a da ne reagujem na takozvanu narodnu etimologiju po kojoj reč moralno znači ono što se mora

Obećam sebi da više ne nasedam dokoličarskim mudrovanjima autora pisama čitalaca i krenem da, od duga vremena (država bez međunarodnih odnosa ostavlja prevodiocima previše slobodnog vremena), prevodim jedan roman, u radno vreme, na pravom PC računaru (onaj XT, samo sa dve flopi jedinice), uveren da je takav posao između ostalog i na polzu Srbstva. Ipak, đavo mi ne da mira te ponovo videh jedan biser u pismima uredništvu tada sve manje uglednog dnevnog lista: na uznemireni komentar jedne čitateljke, pravoslavne vernice, da u vreme dok grip kosi (da, i tada, ali strogo ljudski grip) možda nije pametno pričešćivati se gutajući vino iz kašičice koju je prethodno olizalo na desetine vernika… Dežurni branitelj Srbstva i Pravoslavlja interpunkcijski urliče: E, kukavno pravoslavlje, kad se jedna vernica plaši osveštenog vina za koje svaki Srbin zna da ono sažeže sve bakterije, viruse i ostalu poganiju! Tog puta se ograničim na samo kratku (i, priznajem, prilično malicioznu) sugestiju: Poštovani gospodine, ako zaista verujete da to vino sve sažeže, zašto ne odete da operišete prostatu kod hirurga koji će svoje instrumente, umesto da ih steriliše u autoklavu, umakati u to osveštano vino? Opet salve kletvi, anatema, apanage satanas, kako li mi se zove otac!? Ja se i ne usuđujem da odgovorim da mi se otac zove Obilić (rezultat pijanstva kuma čija se poštovala početkom XX veka i zlatne petobanke vladici koji je odobrio tako čudno ime) i izložim starog čoveka uskličnicima, upitnicima i eventualno javnim zahtevima da izdajnikov otac promeni ime… Ućutim dobru godinu, dve, biće i tri.

I dok si rek’o ustav, mi ih promenismo, jedan, pa drugi, najzad onaj u kome posle toliko decenija ponovo piše da je Srbija država srpskog naroda i ostalih građana, a da je službeni jezik srpski, a službeno pismo ćirilica, a da će se sudbina latinice rešiti naknadno posebnim zakonom. Tada se javiše ćirilobranitelji, osnovaše udruženje, počeše da predočavaju zabludeloj naciji prednosti ćirilice, da ona odmara oči, da je to najfonetskije pismo na svetu… te da ćemo uskoro naturanjem hrvatske latinice izgubiti svoj jezik, naravno Srbski. I, ne odolim, pošaljem pismo uredništvu: ćirilica, gospodo, nije najfonetskije pismo na svetu (dam i primere), latinica kojom poneko ovde piše nije hrvatska, već srpska pošto njom pišu Srbi na Srbskom jeziku, jezici su stariji od pisama i ne zavise od njih (dam primere rumunskog, nemačkog, turskog), najzad, nikad se više nije pisalo ćirilicom posle Drugog svetskog rata nego danas, pa od koga onda branite ćirilicu?

Krenu polemika, ma kakva polemika, čerečenje. Ko stoji iza mene? Kako to ja mislim da je dvoazbučnost prednost Srba? I serija mudrih pitanja: a što se nisu Makedonci, Bugari (bravo, Bugari, uveli našu ćirilicu u EU) odrekli ćirilice, što Slovenci nisu sačuvali (?) ćirilicu, za Hrvate znamo…? Prestadoh da odgovaram na ta pisma, ali džaba, moje prezime ostade sinonim za ćirilocid, ubistvo s predumišljajem pisma kojim se služim kao i svaki drugi žitelj ove zemlje, barabar uz latinicu. Često i ne primećujući razliku dok čitam nešto zanimljivo…

Na nekoj sedeljci hoću da jednom mladom čoveku, obrazovanom, preporučim zanimljiv tekst u omiljenom mi nedeljniku, a on će meni: a, jok, ja čitam samo ćirilične novine. Možda ću baš zbog njega da prekršim zakletvu i ponovo napišem neko pismo uredništvu, ćirilicom, da ima šta da čita.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net