foto: milovan milenković

Tribina »Vreme izazova«, 3. deo >

Srpska porodica u krizi


VLADAN BOŽANIĆ: Pad u siromaštvo

Moram da kažem, s obzirom na to da sam statističar i ekonomista, da je statistika prosto jedna izuzetna egzaktna nauka i, za razliku od kolega sociologa mi, primera radi, nemamo tu slobodu da možemo na osnovu subjektivnog mišljenja da dolazimo do bilo kakvih zaključaka. A kolika je razlika između subjektivnog i objektivnog, pokazaću vam na jednom vrlo jednostavnom primeru: 2007. godine mi smo implementirali anketu o životnom standardu na uzorku koji je bar tri i po puta veći od uzorka koji je koleginica pomenula. Kada smo pitali ljude za subjektivnu ocenu njihovog životnog standarda, dva i po puta veći broj ljudi se izjasnio da im je životni standard veoma loš u odnosu na realan broj siromašnih, što praktično znači – ako je 6,6 odsto objektivno bilo siromašno, negde oko 16 odsto populacije se izrazilo da veoma loše živi. To je vrlo jednostavna razlika između subjektivnog mišljenja i neke objektivne realnosti.

Što se tiče sive ekonomije, ne slažem se da je čini 30 ili 40 odsto populacije, to je, po meni, previše. Moramo da se dogovorimo oko definicije, šta je u stvari siva ekonomija i ko su ti "neformalni radnici". Mi se kao statistika isključivo držimo međunarodnih preporuka i standarda i prema tim preporukama za nas onaj koji radi na crno je čovek koji nema ugovor o radu, socijalno i zdravstveno osiguranje. Po toj definiciji u Srbiji je u aprilu 2008. godine bilo 650.000 ljudi koji su radili na crno. Taj broj je počeo da opada i to je jedini, rekao bih, pozitivan uticaj krize – neformalna zaposlenost, siva ekonomija je zaista počela da se smanjuje.

Posao, egoizam i ostalo

Posao, egoizam i ostalo

KATARINA JOVANOVIĆ: Ja sam takođe studentkinja psihologije. Evidentno je da postoji velika diskriminacija žena u radnim sredinama, i ne samo žena koje su već zaposlene i planiraju porodicu ili imaju prvu ili drugu trudnoću, već i mladih žena koje sada završavaju studije i traže posao. Znam pouzdano da se vrlo često na intervjuima za posao postavlja niz vrlo intimnih pitanja – da li planiraju porodicu, u kakvim su vezama, da li su udate, kada planiraju da se udaju itd. To su neki kriterijumi koji vrlo često odluče o tome da li će one dobiti šansu za zaposlenje ili ne. Moje pitanje je da li uopšte postoje bilo kakve pravne procedure ili bilo kakvi pokušaji da se adekvatno društveno odgovorno odgovori na to pitanje, da se te žene podrže, odnosno zaštite, i koji su to načini.

SMILJKA TOMANOVIĆ: Ja ne znam za praktične institucionalne akcije da se zaštiti položaj žena prilikom zapošljavanja. Znam za neke akcije zaštite žena na radnom mestu koje radi sindikat Nezavisnost. To slučajno znam, pošto moja prijateljica radi na tom poslu. Ali, ja bih postavila kontrapitanje. Ako ste vi ta mlada žena koja je uspešno završila fakultet, uložila dosta, živi u porodici koja je podržava, ima visoka očekivanja ne samo od toga kojom će se profesijom baviti nego visoka očekivanja i želje da njena porodica bude lepa, stabilna, i susrećete se sa jednim takvim intervjuom, drugim i trećim, da li ste vi onda egoistični ako kažete da nećete da rodite dete dok se sve te stvari ne reše?

To je kontraodgovor. Ja se ne slažem sa gospodinom Mandićem. Uopšte ne volim katastrofične priče. I nisam rekla – da odgovorim kolegi Pantiću – da je porodica stalno u krizi. Stalno se govori da je porodica u krizi. Vrlo retko u vrlo retkim zemljama nemate taj diskurs ili govor krize. Nije porodica stalno u krizi, porodica je stalno u promenama. To je dinamična stvar. Ona odgovara na pritiske sredine, na pritiske velikih promena, ideoloških promena koje vi zovete egoizam, a ja individualizam koji ne mora da ima negativnu konotaciju, a ne mora da ima ni pozitivnu.

Ako neko kaže kako ne želi da u nestabilnom socioekonomskom i psihološkom okruženju uopšte razmišlja da rodi još jedno dete, prvo ili drugo, da li je ta osoba egoista? To je ono što hoću da postavim kao pitanje. I da li ta osoba možda želi da obezbedi bolje šanse za život svog deteta, jednog, dvoje, troje, a ne osamnaest, zato što će smanjiti broj. Svaka strana ima dva lica. Svaka naša tvrdnja može da se tumači i ovako i onako. I pravci kojima će se naša porodica, koja je kombinacija jednog južnoevropskog mediteranskog kulturnog kruga sa veoma velikim značajem porodice za ljude i povezanosti između roditeljskih porodica koja traje tokom celog života i pojedinaca – svoje porodice znate, odrasli ste uvek u nekom kontaktu sa bakama, dekama, rođacima itd. – ostaće i kad zasnujete svoju porodicu. I nećete nikad težiti da se potpuno odvojite. To je jedna priča i neću uopšte vrednosno da se određujem šta je bolje a šta nije. Za razliku od Danaca, koji se osamostale sa osamnaest godina i čuju se sa roditeljima jedanput telefonom i vide se jedanput u dva meseca, ne očekuju od njih ni podršku, ni pomoć. Okej, to je njihov kulturni obrazac, a ovo je naš kulturni obrazac. Ko je tu egoista, ne bih da sudim. I ne mislim da osobe koje se odgovorno ponašaju prema sebi, svojim potrebama i interesima i pokušavaju sebe da zaštite tako što kažu: važan mi je ovaj posao, pa ću sada da odložim materinstvo i hoću da budem sigurna u tog čoveka sa kojim hoću da imam dete, te osobe nisu egoiste. Nisam pristalica teze da egoizam uništava porodicu.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: Mogu li ja u ime ove devojke nešto da kažem? Postavili ste pitanje da li je to egoizam. Nije. To je izjava devojke koja je pritisnuta stvarnošću, izjava devojke možda iz očajanja. To je izjava koja će pasti pred prirodom, pred instinktom materinstva ili pred eventualnom šansom koja mora da se pojavi. Ima jedna izreka, čuo sam je kod mene na Zlatiboru: Ako misliš da nešto možeš, onda možeš; ako misliš da ne možeš, u pravu si. Treba se nadati, treba verovati, treba misliti pozitivno.

ZORAN MUSTEROVIĆ: Da li ovo društvo – ne mislim samo na naše – traži i to da nađemo neke dobre adaptivne odgovore, da se zaposlimo a zapostavimo neke bitne individualne potrebe? To je ono što je, bojim se, jedan krizni momenat, da li će zbog toga odložiti bitno pa će sad, pa će kasnije i tako dalje... Vi nađete dobar adaptivni odgovor – kažete: neću – samo zato što vam je sad potrebno, odnosno društvo traži neke stvari koje ne idu naruku našim ličnim svojstvima. I da nije tako prosto koncipirano iznutra – kad ćeš da rodiš, kad ćeš šta da radiš, maltene kao tvoja stvar. To je jedan, čini mi se, dehumanizujući sloj, koji se pojavljuje u ovoj civilizaciji.

Da li je srpska porodica u krizi ili nije, ne mogu da kažem kao sociolog, ali kao statističar i ekonomista – ukoliko je novac glavni, primarni faktor za srpsku porodicu i ukoliko je taj resurs ograničen, ako se štedi ili nema za potrebe osim hrane, srpska porodica jeste u krizi. Sva naša istraživanja pokazuju da su nezaposlenost i siromaštvo u veoma uskoj vezi. To znači ogromnu koncentraciju ljudi koji se nalaze oko linije siromaštva. I veoma mali novčani iznosi u prihodima mogu ih dovesti da skliznu ispod linije siromaštva. Dovoljno je da se izgubi posao. Ono što zabrinjava je podatak da je oko 100.000 ljudi palo ispod linije siromaštva za šest meseci od 1. januara do 1. juna 2008. To je izuzetno zabrinjavajući faktor.

Da bi sagledali neke socijalne aspekte, treba uzeti u obzir i neke druge faktore. U ovim statističkim studijama mi se isključivo rukovodimo ekonomskim kriterijumima. Ono što mene zanima sa aspekta istraživača jeste koliko je, recimo, narkomanija porasla od 1. januara 2008. do danas, koliko je broj kriminalnih dela povećan itd. Evo, "Batut" je nedavno imao istraživanje koje je registrovalo skok, porast broja mladih ljudi koji su postali narkomani u srednjim školama. Prema tome, kriza zaista postoji i to jeste problem srpskih porodica.

DRAGO PANTIĆ: Državna nebriga

DRAGO PANTIĆ: Državna nebriga

Ja sam profesor Drago Pantić i davedesetak godina se bavim porodičnom pedagogijom i uopšte problemima dece koja su u žiži naše ukupne akcije, aktivnosti svih sistema ili podsistema u našem društvu.

Država nema dobar odnos prema porodici i u mnogim segmentima se maćehinski ponaša prema porodici; nema strategiju razvoja obrazovanja, pa ni porodice. Mnoge strategije su u nekim fikcijama i imaginacijama, a nema ih u realnosti. Mnoga obećanja počinju od toga da će se ne samo poboljšati standard, briga o porodici i drugo, sve je to u nekim floskulama koje ničemu ne vode.

Smatram da je nemoguće prihvatiti tezu da je porodica stalno u krizi. Onda je to isto kao da nije u krizi, već se radi o nekom redovnom stanju. Porodica je u krizi u onom stepenu u kome se kreću ti procesi u sistemima, kakvi su ti odnosi na planu zdravstva, socijale, pedagogije itd.

Nasilje u porodici neće se rešiti na način kao što se radi preko UNICEF-a. Voleo bih da neko odgovori zašto se nasilje u porodici i školi povećava iako se već godinama vode projekti protiv nasilja. Slična situacija je i u obrazovanju. Zašto Srbija nema ponovo ministarstvo za porodicu? Kad su se formirale vlade, više puta je ponavljano da je potrebno ministarstvo za porodicu. To je država oćutala.

Kriza nije samo nedostatak para, nama nedostaje znanje u svim segmentima kad je reč o porodici. Nastavnici ne znaju šta da kažu roditeljima o porodici, na mnoge stvari ne mogu da daju odgovore, porodična pedagogija se improvizovano predaje na učiteljskim fakultetima, omladini se ne nude ideali koji bi bili civilizacijski, televizija je škola poroka, nastranosti, beznađa, škola manipulacije. Vidite ovu fudbalizaciju Srbije, nemoguće je shvatiti da Srbija ima 130.000 fudbalera, više sportskih nego redovnih osnovnih i srednjih škola. Čini mi se da je jasno kuda idemo. Ponavljam: nedostaje nam sistem, nedostaje znanje, a u trećem planu su ekonomski aspekti krize.

Pedagozi i psiholozi, profesije koje su najpozvanije da utiču na kreiranje porodičnih odnosa koji su funkcionalni, harmonični, humani i tako dalje, podbacili su.

RTS je uništio obrazovni program koji je decenijama bio najbolji u Evropi. Sada nema nijedne emisije koja može da govori o porodici, nema dečje emisije. Obrazovno-naučni program je uništio ne samo Tijanić, već i oni pre njega. Prema tome, ako hoćemo ozbiljno da razgovaramo o toj sudbonosnoj ćeliji, onda moramo videti ko su proizvođači lošeg stanja u toj oblasti.

Napravili smo i određene indikatore socijalne isključenosti koji su pre svega namenjeni državi. To je jedan monitoring sistem gde će se ciljano pratiti pomoć ugroženim grupama. U našoj studiji vrlo jasno smo videli da, primera radi, targetirano socijalni program nije dobar. Šta to znači? Znači da oni koji nisu siromašni dobijaju, recimo, dečji dodatak, materijalno obezbeđenje porodice itd. što govori da sistem treba unaprediti. Ja ne znam po kojim kriterijumima i da li uopšte postoji takav sistem u Ministarstvu za socijalna pitanja, ali pre svega bi tako nešto trebalo napraviti zato što su resursi jako ograničeni. I ako vi to dajete ljudima kojima nije potrebno, onda prosto ne možete da pomognete onima kojima je ta pomoć zaista potrebna.

Trenutno radimo na razvoju monitoring sistema oko zapošljavanja, jer i tu imamo akcione planove koje treba prosto targetirati, znači usmeriti ka onima kojima je pomoć pri zapošljavanju zaista neophodna, a to su pre svega mladi ljudi. A nama svi ključni indikatori kretanja na tržištu rada pokazuju tešku situaciju mladih ljudi da, prosto, pronađu posao. A, s druge strane, država odvaja deo iz svog budžeta za plaćanje programa zapošljavanja, socijalnu pomoć itd. Cilj je da se donosiocima odluka omogući da sve te strategije i planovi budu bazirani na podacima, a ne na bazi dnevne politike.

Stvar koja je možda najvažnija, to je makroekonomski razvoj zemlje. Možda ću zvučati kao političar, ali strane direktne investicije i privatizacija su, po meni, jedini spas i jedini garant brzog izlaska iz krize.


ZORAN MUSTEROVIĆ: Kriza i izlaz

Procena krizne situacije, na jednoj strani, jeste da je objektivno došlo do osiromašenja, a na drugoj, ovo što je izjavio kolega, da je subjektivna stvar još gora, odnosno psihološki deo da su ljudi zaista uskraćeni za mnoge stvari. Ekonomsko osiromašenje dovodi do psihološkog osiromašenja. Mnoge svoje potrebe ne možete da zadovoljite. Prosto, to je važan podatak: mnogo više ljudi izjavljuje da je duboko siromašno nego što je to po statističkim podacima. Naravno, bitna je stvar gde se taj kriterijum postavlja. Pre neku noć je bilo rečeno da se sa 1000 ili 1200 evra prihoda u Italiji ljudi nalaze na granici siromaštva i da zaista teško žive, odnosno takav je njihov doživljaj.

Ono što sam hteo da kažem jeste ovo što je Ljuba lepo zapazio o višegeneracijskim porodicama i njihovoj prednosti. Naravno da se radi o jednom prosto instinktivnom reagovanju, da ljudi imaju u svesti da je to spasonosno. Oni se zaista okupe u trenutku krize ne bi li izašli iz nje. Posle dužeg vremena se pokaže da ti odnosi ne funkcionišu dobro. U prvom trenutku krize porodice se okupe, a u nastavku nastane puno problema.

Što se sreće tiče, čini mi se da je to utopijska kategorija bez koje ne možemo da vidimo šta bi zaista moglo da učini srećnom i tu porodicu. Tako, koliko god se bavimo aktuelnom krizom, tako imamo i te utopijske namere.

Majke su se generalno brže adaptirale na krizu, preuzele mnoge domaćičke poslove ako su ostale bez posla i na njih je pao veliki teret, ali su manje osećale krizu kao deo sopstvenog doživljaja, odnosno nisu ušle u takvu krizu kao što je to bilo kod muškaraca. Bolje su se adaptirale iako im je bilo teže.

Što se tiče krize o kojoj pričamo ne kao krizi koja bi mogla drastično da promeni porodicu, nego kao o mogućnosti da iz nje porodica može da se revitalizuje, da bude i dalje oslonac pojedincima, funkcionalnija, bolja i zadovoljnija porodica. Na krizu se može gledati i kao na prelaznu varijantu u kojoj postoje želja i nada da se iz nje izađe, kao neki bolji oslonac za sve zajedno. Ne mislim da je porodica neka prolazna kategorija, niti će se nešto bitno promeniti; mislim da će tu biti važni neki društveni tokovi za koje mi se čini da ne idu naruku porodici.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net