foto: milovan milenković

Tribina »Vreme izazova«, 2. deo >

Srpska porodica u krizi

Subjektivno, objektivno, stvarno

SMILJKA TOMANOVIĆ: Meni izgleda da su ovo s čime ste, kolega Božaniću, počeli, i ovo s čime ste završili dve kontradiktorne stvari. Vi prvo kažete da imate objektivnu realnost da se 6,6 odsto ljudi nalazi ispod linije siromaštva, a da se tako oseća 16 odsto, a onda pričate o tome kako ljudi ne mogu da zadovolje mnoge svoje potrebe. Onda je bitno da kažete na kojoj se to dnevnoj liniji stavlja siromaštvo. Koliko ja znam, pošto sam takođe učestvovala u izradi strategije smanjenja siromaštva i znam ankete o životnom standardu, to je jako nizak iznos i uvek se ponavlja da se ispod linije siromaštva nalazi oko 20 odsto stanovništva. Tada je 10,6 odsto bilo ispod linije siromaštva koja je postavljena na apsolutnom minimumu za preživljavanje, a 20 odsto ljudi je upravo zbog jedne od ovih stvari – kašnjenja penzije, neisplaćivanja ovoga ili onoga. Ljudi, naravno, osećaju da jako loše žive i ako žive za nijansu bolje od minimuma koji je Svetska banka propisala kao dnevni iznos. Gde se stavlja ta linija siromaštva, koliko je to dnevno para.

VLADAN BOŽANIĆ: Oko 1,9 dolara, ali ja sam govorio šta je urađeno 2007, a s druge strane, pričao sam o krizi koja je nastala početkom četvrtog kvartala 2008. godine. Ja sam samo naveo...

SMILJKA TOMANOVIĆ: Vi kažete da su vaši podaci objektivni. Evo, zapisala sam ovde: objektivna realnost je da 6,6 odsto ljudi živi loše, a nije objektivna realnost da 16 njih izjavljuje da loše živi.

VLADAN BOŽANIĆ: Mi ne možemo da donosimo zaključke na osnovu nečega što je neko izjavio. Znači, mi se jedino možemo držati onog kriterijuma koji se primenjuje...

SMILJKA TOMANOVIĆ: Pa, to hoću da vam kažem. Ja se ne slažem sa tim da onaj ko ima dva i po dolara dnevno dobro živi ili pristojno živi.

VLADAN BOŽANIĆ: Pa dobro, kako vi kažete...


SMILJKA TOMANOVIĆ: Lonac pod pritiskom

Uvek postoji govor krize. A porodica je uvek u krizi. Od Francuske buržoaske revolucije govori se da je porodica u krizi. I uvek postoje ideje kako će se porodica koja je u krizi, kada su neke velike društvene promene, spasiti iz krize tako što će se vratiti na prethodni stadijum. Znači, sad porodica u Srbiji treba da se vrati na stadijum proširene porodice koji je napustila. Ja lično nisam zastupnik te priče.

Porodica je stalno u krizi. S druge strane, kao što kolega Musterović reče, svaka slika je višeznačna. I zato sam i počela da govorim o tome da postoje svetla i tamna strana porodičnog života. Ako govorimo o tamnijoj strani porodičnog života, tu postoji, naravno, kriza u porodičnim odnosima. Veći deo te krize u porodičnim odnosima nastao je, tu se slažem sa kolegom Musterovićem, upravo u tegobnom prilagođavanju na nove društvene odnose, a ne zato što je porodica, eto tako, ušla u neku krizu. Porodica je stvarno ostavljena sama sebi. To je istina. I, kao što je rekao Ljubivoje Ršumović, porodica je ostavljena na nekoj društvenoj vetrometini, naročito devedesetih godina; prosto su svi sistemi i sistem socijalne zaštite krenuli da se rastaču, tako da se od te porodice, čini mi se, previše očekivalo.

I naša istraživanja takođe pokazuju, daju potkrepu ovome što je kolega Musterović rekao, da je materijalni, novčani problem, on se ističe kao izvor problema i to ne samo kod preko 40 odsto onih ispitanika koji su niskog materijalnog položaja, nego i više od trećine onih srednjeg materijalnog položaja i preko trećine onih višeg materijalnog položaja, koji navode da im je novac, odnosno njegov nedostatak najveći problem.

Novac to jest finansijski problemi su se pokazivali i kao jedan od problema roditeljstva. Pitanje je, konkretno, bilo: šta kod vas kao roditelja izaziva najveću zabrinutost? I, 2003. godine prvi odgovor je bio – opasnost od alkohola i droga, drugi – finansijski problemi i treći – zdravlje dece. Međutim, 2008. godine ponovili smo to pitanje i novac kao izvor zabrinutosti je pao sa drugog na četvrto mesto.

Samohrani roditelji

Jednoroditeljska porodica je izloženija krizi jer, iako porodični zakon određuje i mehanizme obezbeđivanja alimentacije, postoje različiti načini da se ta obaveza izbegne. Mnogo ljudi radi na sivom tržištu, prijave se na minimalcima ili kao nezaposleni i na taj način izbegavaju plaćanje alimentacije, mada u Zakonu o porodici stoji da je staratelj dužan da obezbedi kvalitet života kakav sam uživa. Tako, ima slučajeva da ljudi voze dobra kola, žive u pristojnim stanovima, a prijavljeni su kao nezaposleni. Ili imaju firmu u inostranstvu. E sad, kako to možete da uterate? Samo u komplikovanoj sudskoj proceduri, a u najvećem broju slučajeva pogođene su žene.

S druge strane, nemamo pozitivnu diskriminaciju prilikom zapošljavanja osoba koje same podižu decu, a njih će sada biti sve više i s porastom broja razvoda i sa sve većim udovištvom, jer sve veći broj sredovečnih ljudi, nažalost, umire. Umesto pozitivne, imamo negativnu diskriminaciju –postavljaju se uslovi, žene se pitaju da li imaju decu i kako će da usklade posao i čuvanje dece, umesto da se naprave fleksibilni radni aranžmani, skraćeno radno vreme, drugačiji ugovori itd.

Imam utisak da je kategorija jednoroditeljskih porodica, odnosno samih roditelja, još tabu tema koja je skrajnuta iako empirijski postaje bitna. Skoro petina je takvih porodica. Mi kao da jednostavno ne želimo da priznamo da se te porodice susreću sa specifičnom vrstom problema –finansijskog obezbeđivanja, stambenog pitanja, psiholoških problema roditeljstva u jednoroditeljskim porodicama... Društvo ne želi da ih prepozna kao kategoriju kojoj treba posebna pažnja – ja lično ne volim izraz samohrani roditelji, kao da taj roditelj nešto sve mora sam, ali ljudi koji tako žive nazvali su svoje udruženje udruženjem samohranih roditelja, ne bi li pomogli jedni drugima da rešavaju mnogobrojne probleme, probleme prilagođavanja na novi način života i osećaj krivice i probleme u roditeljstvu sa decom različitog uzrasta i probleme uterivanja alimentacije, rešavanja stambenog pitanja, nemogućnosti da se zaposle, da usklade radno vreme, da obezbede čuvanje za decu i tako dalje. Svi problemi sa kojima se roditelji u kompletnim porodicama susreću samo se usložnjavaju kada su roditelji sami, a posebno ako nisu iz Beograda ili iz grada u kome žive, pa nemaju pomoć roditelja i svojih grupa.

Znači, to je ta tamna strana da postoje problemi sa kojima se porodica suočava. Jedan od tih problema je ostvarenje egzistencije ili ostvarenje puke egzistencije, preživljavanja ili onoga što mi hoćemo da pružimo sebi, a naročito svojoj deci. To je jedno. I onda nije ni čudo da se taj problem, ako nije rešen, javlja i kao konflikt u višeporodičnim domaćinstvima, kao najzastupljeniji izvor nesuglasica u braku. To je najveći problem razvedenih roditelja, najčešći uzrok razmirica u višeporodičnim zajednicama. U svim tipovima domaćinstava uvek se kao prvi izvor konflikata navodi novac i problemi oko novca.

S druge strane, ovde su pokrenuta još neka pitanja. Smatram da napetost u porodičnim odnosima ne potiče samo iz materijalne osnovice, nego i iz tih preteranih očekivanja svih nas, celog društva, da previše očekujemo od porodice, a naročito su veliki teret podnele majke. Majke su i izvor podrške i izvor pomoći, recimo pri učenju. Od njih se očekuje i da rade puno radno vreme, ako mogu da zarade nešto i sa strane.

Na hiljadu sklopljenih brakova 209 parova se razvede u Beogradu (2007), svaki peti, kako se kaže. Ali to je i očekivano. Mislili smo da će i ranije doći do mnogo veće eksplozije razvoda brakova jer, kao što reče pokojni profesor Petar Opalić, ljudi, pa i grupe kao što je porodica, u vremenu krize funkcionišu kao lonac pod pritiskom. Ventili su zatvoreni, unutra se kuva. Kada ventili popuste, imamo porast psihosomatskih, kardiovaskularnih i drugih oboljenja, raste broj psihijatrijskih poremećaja. Nemamo, bar ja ne znam, porast maloletničke delinkvencije. Ali se maloletnici bave sve ozbiljnijim oblicima kriminala.

Ljudi se još uvek ne osećaju dovoljno snažno, ekonomski i psihološki, da izađu iz zajednice. Ali, zato imamo porast alkoholizma i kod odraslih i kod mladih. To su ti skriveni problemi.

I, naravno, ono što najviše vidimo – dramatičan porast porodičnog nasilja i to sa najtežim posledicama. To su sve posledice tog života u loncu pod pritiskom, nemogućnosti da se stvari rešavaju, nego se one samo zataškavaju. Naša istraživanja, odnosno više istraživanje Viktimološkog društva pokazalo je – to je opet ta tamna strana višeporodičnog života – da su faktori rizika za porodično nasilje upravo kada muškarac ostane bez posla i, kada se živi u proširenoj porodici, koja je kod nas patrijarhalna, tj. živi se sa muževljevim roditeljima. S jedne strane, on ne može da ispuni očekivanu ulogu hranioca i oseća se frustriranim zbog toga a, s druge strane, nalazi se između čekića i nakovnja, između roditelja koji se mešaju u porodične odnose i očekivanja njegove porodice. Naravno, njegova agresija se okreće prema onima koji su slabiji, prema ženi i detetu. Nezaposlenost je faktor rizika pa, prema tome, i ovaj poslednji talas krize možemo povezati sa nekim eskalacijama porodičnog nasilja. Nagomilana agresija, frustracija se na različite načine ispoljava ili tim poremećenim odnosima, konfliktima, nasiljem, psihosomatskim bolestima ili psihijatrijskim poremećajima.

A opet, s druge strane, postoji stvarno ogroman trud većine roditelja – ali on može da bude i kontraproduktivan. Kao što reče kolega Musterović, da na neki način kompenzuje, nadomesti svojoj deci razne stvari, roditelj ide u krajnost, u apsolutnu popustljivost. Mi često o tome razgovaramo. S jedne strane imate popustljivost, a s druge strane odsutnost iz porodice i nedostatak kontrole, jer jednostavno ljudi moraju da rade jako puno da bi mogli da održe nivo života porodice. To roditeljstvo se suočava sa priličnim problemima, detinjstvo takođe.

Ipak, ne bih baš rekla da je porodica u krizi. Kriza bi značila da je došla negde do kraja, ali ona jeste u transformaciji, u nekoj vrlo napetoj transformaciji. Porodica ima i pokazala je, kako to kažu psiholozi i socijalni radnici, rezilijantnost. Pokazala je rezilijantnost i kad govorimo u globalu, da se izbori s različitim vrstama udara – i izbeglištvo i odlazak mladih iz zemlje i tako dalje. U tom smislu ja jesam optimista i mislim da će porodica naći unutrašnje snage da se održi.


 

Veronauka

Veronauka

STUDENT: Hteo bih da pozdravim sve goste i uputim pitanje gospodinu Ršumoviću. Malopre ste pomenuli veronauku, pa bih hteo da vas pitam da li bi veronauka mogla da bude korisna za jedno dete, ako uzmemo u obzir podatak iz statistike da se devedeset i nešto odsto građana izjašnjavaju kao hrišćani. Vi imate dugogodišnje iskustvo sa decom, pa bih hteo da čujem vaše mišljenje da li bi to možda pomoglo u celoj ovoj situaciji.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: Naravno. I ja sam učio veronauku. Ne u školi, doduše, nismo je imali, ali moj ujak je bio pop Drago Tucović i ja sam od njega naučio sve što je trebalo da naučim. Ali sam to naučio u hramu božjem, tamo gde je inače mesto takvom učenju, a ne u školi, koja treba da bude laička. Na kraju krajeva, mi smo mogli da ne potpišemo Konvenciju UN-a i da onda uvedemo šta hoćemo u školu i ponašamo se kako hoćemo. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta je zakon iznad naših zakona. Možemo mi našim zakonom da dozvolimo veronauku u školama, ali Konvencija UN-a striktno govori da je zabranjena svaka idejna, politička i konfesionalna indoktrinacija, itd.

Inače, vladici Lavrentiju sam rekao da ne treba veronauku u škole. A gde, pita on. Dobro, rekao sam, sad nema više komiteta Komunističke partije, pa uzmite te prostorije. A, u stvari, mislim drugačije. Mislim zaista da veronauku i uopšte istoriju religije i to što inače treba učiti, treba učiti u hramu. Naši hramovi imaju takve prostorije, dovoljno takvih prostorija. U selima i ako nema, može se to i u školi raditi, ali van nastavnog programa škole. Dok sam bio direktor pozorišta "Boško Buha" zabranjivao sam glumcima i nisam dozvoljavao da se pozorišne predstave igraju u školama, u fiskulturnim salama itd. Deca moraju da dođu u hram pozorišne umetnosti da dožive tu čaroliju, da bi kasnije bili redovni i, rekao bih, oduševljeni posetioci Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i drugih pozorišta. A ne ako mu se nešto smandrlja u fiskulturnoj sali, u koju on inače ulazi s navikom da treba galamiti, igrati se, šorati loptu... Onda gubi dete, a gubi, naravno, i pozorišna umetnost.

Išao sam dotle da kažem da će se uvođenjem veronauke u škole postići suprotan efekat, kao što se postigao s marksizmom. Kad se povede razgovor o nekoj curi, moji sinovi su umeli da kažu: ma pusti je, ružna je ko marksizam. Marksizam je bio omražen zato što je uveden u škole. Danas deca, a i to je jedna od posledica ove sveopšte krize, maltene listom mrze školu – čast izuzecima. Ja sam svaki drugi-treći dan u školama po Srbiji i Republici Srpskoj. Deca mrze školu. Čak se javlja žalosna činjenica da i učitelji i nastavnici mrze školu. To je zaista alarmantno, ali to je druga tema. Ja mislim da bi to moralo da interesuje Ministarstvo prosvete i uopšte naš narod, ako imamo u vidu ono što sam malopre govorio o tome kad se čovekova ličnost formira. Ako upustimo generacije dece do pete, do devete godine, takve ćemo sutra imati lekare, doktore, inženjere itd, odnosno imaćemo pune zatvore kao što i imamo.

Povratak u prošlost i kako u budućnost

Povratak u prošlost i kako u budućnost

NEVENA ĐOKOVIĆ: Ja sam student psihologije i imam dva pitanja. Prvo, pošto ste tokom cele tribine govorili kako je u stvari porodica zbog krize prešla na stupanj prethodnog funkcionisanja, odnosno na prošireni tip porodice, interesuje me da li postoji studija koja je povezala životni standard sa tipom porodice, odnosno da li je to u korelaciji. Druga stvar, gospodin Musterović je rekao da porodica koja će nadalje da postoji i da funkcioniše zavisi od društvenih tokova koji slede, pa me interesuje kako vidite taj trend, odnosno kako će porodica dalje da se razvija, opstaje, u kom obliku da funkcioniše.

SMILJKA TOMANOVIĆ: Mogu da odgovorim na prvo pitanje. Još početkom osamdesetih pravljena je podela na nepoljoprivredna, poljoprivredna i mešovita domaćinstva. Mešovita domaćinstva su uglavnom bila proširena višeporodična i ona su kombinovala poljoprivrednu proizvodnju sa radom u industriji i trećem sektoru. Ali to je bio specifičan tip domaćinstava koji se po samoj prirodi kombinovanja raznih delatnosti nalazio na periferijama gradova. Međutim, ova "nova" proširena porodica koja zauzima jednu četvrtinu svih sve manje je periferijska. To više nije ni prigradski ni ruralni, seoski fenomen, nego je svuda raspoređen. Prosto, jedna vrsta prinude.

I naša i još neka istraživanja raznih strategija domaćinstava iz 2000. i 2002. godine pokazuju da ta domaćinstva imaju nešto bolji, ne drastično bolji, ali nešto bolji materijalni standard od onih koja nisu proširena, iz prostog razloga što kombinuju više izvora prihoda. Ta domaćinstva imaju i mlađu radnu snagu, mlađa su. Okupljaju najviše radno sposobnih članova koji se angažuju u najviše radnih aktivnosti u formalnom i neformalnom zaposlenju, sivoj ekonomiji, tako da kombinuju izvore prihoda. Istina je, znači, to je jedna od strategija preživljavanja. E sad, videćemo u sledećem popisu 2011. kako će se kretati ukupan broj domaćinstava, da li će se smanjiti u odnosu na tih 25 odsto iz 2002. godine.

Proširena, višeporodična domaćinstva nisu dominantna, dominantan oblik porodice trebalo bi da bude nuklearna porodica, znači dvogeneracijska porodica roditelja i dece. Pored njih imamo samačke, jednoroditeljske i proširene porodice. Nuklearna je bila dominantan i ostala dominantan oblik porodice, ali se smanjuje. Povećava se broj samačkih domaćinstava. A ta samačka domaćinstva, ako vas zanimaju, nisu domaćinstva mladih visokoobrazovanih ljudi koji žive u gradovima. U njima opet preovlađuju staračka domaćinstva, jer mi smo zemlja u kojoj je još uvek životni vek žena duži od životnog veka muškaraca, tako da imamo veliki broj ostarelih udovica koje žive same. To je posebno ugrožena kategorija što se tiče siromaštva, zbog ekonomske neaktivnosti i zbog toga što su uglavnom lokalno koncentrisane, mada postoje i u urbanim centrima.

ZORAN MUSTEROVIĆ: Ono s čim se srećem u praksi jesu višegeneracijske porodice nastale zato što zbog svojih prihoda ne mogu da ostanu u svom stanu i onda se vrate kod roditelja, grupišu se u jednom stanu, a drugi stan, recimo, izdaju. I onda počinju problemi. Druga situacija je kad se mladi bračni par koji iznajmljuje stan i ne može više da ga plaća, vrati kod roditelja. To je ono što pokušavamo sve vreme da utvrdimo, ekonomske razloge za ovakvo formiranje porodice proisteklo iz krizne situacije. Najzad, da dodam ono što nismo rekli a verovatno svi znamo; dolazi do kasnijeg zasnivanja porodice baš zato što mladi ljudi ne mogu da se zaposle, do kasnijeg odlučivanja za dete ili više dece. To su strašno bitni uticaji ekonomske krize na porodicu, od početka zasnivanja do formiranja, kakva će biti i kolika će biti.

Što se tiče perspektiva, teško je bilo šta prognozirati. Ljuba je govorio o porodici u kojoj je on živeo, koja je bila višegeneracijska i funkcionisala. Ali kad je došlo vreme zapošljavanja u gradu, društvena situacija je praktično tražila novu porodicu, da bude bliža, pa su se razdvojili. Nove društvene okolnosti će verovatno potražiti nešto novo, odnosno insistiraće na nekim novim momentima. Tako, imamo ovo što imamo na Zapadu – mnogo singl porodica, porodica sa jednim roditeljem.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net