PET MALIH ZNAKOVA POLAGANOG OPORAVKA: Keš krediti

Kriza i obični ljudi >

Parametri porodičnog optimizma

Pre neki dan mi je moj mesar skrenuo pažnju da ponovo na televiziji reklamiraju keš kredite i pri tom mi dodao u poverenju: "Ako im mi opet trebamo, znači – prošlo je"

I u razvijenim zemljama, koje imaju kvalitetne i kredibilne podatke o stanju u nacionalnoj ekonomiji, razmak od privredne krize do svetla na kraju tunela, nije moguće baš tačno izmeriti – a u Srbiji, u kojoj je dominantno iskustvo da se malo kome može verovati da će sutra biti bolje, takav pokušaj, dakako, nosi još mnogo veće rizike. Većina običnih ljudi kod nas već decenijama zapravo krizu doživljava kao nekakvo redovno stanje, pa se raduje čak i kada danas nije mnogo teže nego juče. Iz svih tih razloga, logično je što smo ovih sedmica svedoci veoma različitih dijagnoza i prognoza povodom pitanja: da li se, paralelno sa SAD i Evropskom unijom (ili makar nešto sporije od njih), i Srbija izvlači iz privredne krize i kada će ponovo doći vreme realnog napretka?

Na strani opreznih optimista su ljudi na vrhu ekonomske vlasti – premijer Mirko Cvetković, ministar ekonomije Mlađan Dinkić, ministarka finansija Diana Dragutinović, a poslednjih sedmica kao da im se pridružuje i obično skeptični guverner NBS-a Radovan Jelašić. Oni celu krizu, istina, uglavnom posmatraju ne sa gledišta običnog građanina, nego sa gledišta države, to jest navode kretanje državnih prihoda, bruto društvenog proizvoda, trgovinskog i platnog deficita u odnosima sa inostranstvom, uravnoteženost robnih i novčanih fondova itd. Ako bi se iz njihovih izjava, nategnuto, izvukla nekakva zajednička osnovna poruka, ona bi se mogla formulisati kao ocena da ove godine srpska ekonomija neće proći toliko loše kako je proletos izgledalo, pa čak da će proći i bolje od privreda u državama u okruženju, te da su za i dalje akutne krupne teškoće, u saradnji sa MMF-om, nađena usaglašena rešenja, bar za iduću godinu. Državni funkcioneri ocene u tom pravcu daju pre svega na osnovu dva podatka: da će pad BDP-a u Srbiji 2009. prema 2008. godini biti oko tri odsto (a ne između četiri i pet odsto, kako se strahovalo), te da će budžetski deficit države ove godine iznositi oko 100 milijardi dinara (a ne oko 130 milijardi, kako su mnogi prognozirali).

Na drugoj strani, na strani manje ili više odmerenih pesimista, pre svega su stručnjaci i profesionalni analitičari (da o opoziciji ovde ne govorimo). Neki od njih, kao na primer Boško Živković, čak su nedavno eksplicitno ustvrdili da nema ozbiljnih pokazatelja da Srbija izlazi iz ekonomskih teškoća i privredne recesije, dok većina drugih, na ovaj ili onaj način, objašnjavaju da se prognoze oporavka ne smeju zasnivati na tezi da je "povratak razvoju" moguć na modelu ekonomske politike iz prve tranzicione decenije. Uprošćeno, to bi se moglo formulisati kao upozorenje da Srbija nema ekonomsku perspektivu sa daljom kontrakcijom industrije i rastom samo trgovine i usluga, a pod dopingom spoljnih pozajmica.

Još jednostavnije, oni tu tvrdnju, da ne treba podlegati "prividima" povratka jedne šire proizvodne konjunkture, ilustruju primerom navodnog oporavka naše industrijske proizvodnje u septembru, kada je statistika u odnosu na avgust zabeležila porast za 3,1 odsto, zahvaljujući bizarnoj okolnosti da je došlo do havarije US Stil čeličane u Košicama, pa su ponovo potpaljene peći u Smederevu, dok se (jeftinija) proizvodnja u Češkoj ne nastavi. Pri tome dodaju da je u prvih devet meseci ove godine, u odnosu na isto razdoblje prošle godine, zapravo došlo da pada industrijske proizvodnje za 15 odsto, da je zabeležena inflaciona stopa od 7,3 odsto (u Evropskoj uniji 0 odsto), da je izvoz opao za 23,2 odsto, a uvoz za 31 odsto, te da je vrednost akcija na Beogradskoj berzi (posle kratkotrajnog letnjeg porasta) u novembru ponovo u katastrofalnom padu.

No, nas ovoga puta ne zanimaju stavovi i izjave državnih "ekonomskih otaca", ni mišljenja profesionalnih ekonomista i privrednih analitičara, nego nas zanima pitanje: kako naš takozvani obični građanin prati ekonomsku zbilju u svojoj zemlji tokom planetarne krize i na koje se svoje laičke "parametre" oslanja u procenjivanju svoje ekonomske budućnosti. Jer, taj naš "porodični čovek", čini se, ne veruje mnogo političarima i analitičarima (ako ih uopšte razlikuje), već pokušava da po različitim indirektnim pokazateljima proceni da li je tekuća kriza doista na kraju? Evo nekoliko "test pitanja" na koje pozitivni ili negativni odgovori našem "običnom čoveku", po njihovom promišljanju, nude odgovor na prethodno pitanje.


1. Da li nude keš kredite

Pre neki dan mi je moj mesar skrenuo pažnju da ponovo na televiziji reklamiraju keš kredite i pri tom mi dodao u poverenju: "Ako im mi opet trebamo, znači – prošlo je!" U prvom trenutku bio sam zbunjen, ali mi je kasnije pao na pamet racio takvog promišljanja. Ako (zasad) jedna naša poslovna banka ponovo reklamira keš kredite građanima, to bi trebalo da znači, pre svega, da je od građana povratila stari nivo ušteđevina (građani zajmotražioci zapravo dobijaju kredite od građana štediša, a banka ubira "pikslu") i da, pošto je referentna kamata NBS-a u padu (sada je 10 odsto na godinu, a pre deset meseci je bila 17 odsto), dalekovido računa da će sutra država manje tražiti na zajam i plaćati manje atraktivnu kamatu. Po logici mog mesara, nema krize kada banke imaju višak novca i kada neke od njih čak opominju vlasnike kreditnih kartica da ih slabo koriste.

Uostalom, ima nečeg u tome. Evo, po podacima iz MAT-a broj 10, nivo dinarskih plasmana banaka u Srbiji je u septembru bio povećan za 15,4 milijarde dinara, u čemu su krediti državi povećani za 6,8 milijardi dinara, krediti privredi za 6,4 milijarde dinara, a stanovništvu za 2,4 milijarde dinara. Ako država sutra smanji zaduživanje trebalo bi da više kredita dobiju privreda i stanovništvo – što bi, sledstveno, vodilo ka izlazu iz tunela recesije i smanjene potrošnje. Nažalost, okolnost da banke ponovo kreću u kampanju kreditiranja stanovništva upućuje i na zaključak da one ponovo zaziru od kreditiranja privrede. Sada uobičajeno hipotekarno obezbeđenje kredita preduzetnicima u dvostrukom iznosu pozajmice (pa i većem) deluje doista sumanuto i pod tim uslovima, kao i uz "rezervisanje" sredstava za slučaj nemogućnosti servisiranja duga, niko nije voljan za novi posao, ni privrednik, ni banka. Naravno, to deluje krajnje neobično, naročito onima koji ne znaju u kakvom je i dalje stanju naš sistem trgovačkog sudstva.


2. Da li se najavljuju novi mega šoping molovi i parkovi

Investicije u šoping molove

Prošle sedmice mi je komšija, inače zaposlen u trgovačkoj branši na donjim nivoima, skrenuo pažnju da je gradska vlast u Novom Sadu objavila lokacije za koje su zainteresovani investitori u nove "šoping parkove" i hipermarkete iz Izraela (Big CEE) i Švedske (Ikea) i uz to naglasio da to znači da "teramo dalje, pa šta bude". Ako se ovoj novosadskoj dodaju i vesti iz Beograda, da je Gradska skupština izglasala prenamenu značajnog dela prostora Dunavske luke, ispada da trgovci doista veruju da će kroz koju godinu imati dovoljno kupaca, iako smo tokom ove godine zabeležili pad prometa u trgovini na malo za četiri odsto u tekućim cenama, a za 14 odsto u stalnim cenama. Bilo kako bilo, naš "obični potrošački junak", čini se, i po pojavi novih radnji zaključuje i o svojoj budućoj kupovnoj snazi – što je meni lično nekako nelogično.

Istina, oni zaposleni u Srbiji koji nisu izgubili posao (i ne preti im nekakva činovnička racionalizacija), gotovo se i ne mogu požaliti da ih je ovogodišnja kriza bitno ugrozila, jer je prosečna nominalna zarada u prvih devet meseci, od 31.211 dinara, nominalno bila veća za 10,1 odsto, a realno za 1,4 odsto. Zbog smanjenja zaposlenosti, ti procenti su drugačiji kada se gleda ukupno isplaćena masa zarada u Srbiji, koja je u istom razdoblju nominalno bila veća za 3,8 odsto, a realno manja za 4,3 odsto. Ako je kriza doista bila "dosad nezabeležena u našim životima" (kako se prošle zime govorilo sa najviših mesta), onda smo i dobro prošli. A na sve to, eto, čuje se da u Srbiju pristižu i novi trgovinski lanci, iako ćemo već krajem ove godine "sa Šengenom u džepu" moći pazariti i u inostranstvu, i mada smo MMF-u obećali zamrzavanje plata i penzija, plus smanjivanje javne potrošnje i reformu penzija. Jedan mladi ekonomista mi je u vezi s mojom sumnjom u pogledu uspeha novih trgovačkih investicija rekao da sam staromodan i da stalno gledam na malu realnu tražnju verujući da ona pumpa ponudu. Zapravo je obrnuto, rekao mi je lakonski.


3. Da li građevinari štrajkuju

Građevinarski poslovi

Pre neki dan jedan građevinski inženjer mi reče: "Dobro je, putari štrajkuju, znači biće posla." Opterećen stereotipom da su u Srbiji najčešći štrajkovi iz očajanja i sa saznanjem da je ovogodišnja ekonomska kriza "zatvorila" 574 građevinska preduzeća ("Blic", 15. novembar) bio sam iznenađen ovom tvrdnjom. Spomenuti inženjer mi, međutim, tvrdi da jeste tačno da država i dalje duguje najvećim firmama niskogradnje oko 100 miliona evra, ali da blokadu zaobilaznice u Beogradu, koju su preduzeli radnici "Planuma" zbog navodno neisplaćenih 800 miliona dinara iz NIP-a ("Bolje grip, nego NIP", bila je njihova parola) – treba posmatrati u jednom širem kontekstu. Po njegovom mišljenju vodi se bitka oko novih poslova i svežih para koje stižu iz inostranstva – a koje će Srbiji već iduće godine vratiti onaj stari epitet "najvećeg gradilišta u Evropi". U toj igri, prema njegovim rečima, direktori i resorni ministri su možda pravi organizatori tekućih štrajkova. A važnije je od svega da je napokon "lova na vidiku".

I tu možda ima nešto soli. Premijer Mirko Cvetković, sa inače uvek skromnim ličnim marketingom, nedavno je u Luksemburgu potpisao evropske investicione zajmove vredne više od pola milijarde evra. Evropska banka za obnovu i razvoj saopštila je da 2010 godine, naročito, očekuje niz novih kredita Srbiji, uglavnom za infrastrukturu i energetiku. I u razgovorima sa MMF-om o budžetu za iduću godinu, najmanje je bilo spora o planiranim sredstvima za investicije u Koridor 10. I gradovi Srbije su sa novim propisima i čini se sa "novim instrukcijama" najavili šire otvaranje komunalnih infrastrukturnih investicija privatnom i stranom kapitalu. Subvencije stanogradnji moguće, takođe, daju neke efekte. Dakle, možda će srpsko građevinarstvo ponovo na zelenu granu, posle ove katastrofalne godine.


4. Da li evro miruje

Stabilan evro

Bilo je potrebno samo nekoliko dana blagog proklizavanja vrednosti dinara prema evru, početkom novembra, pa da "radio Mileva" u građanstvu raširi nervozu oko famozne "devalvacije", koja navodno sledi. Takve uzbune su, istina, sve ređe i ređe i imaju sve manje efekta, jer je NBS stekao značajan kredibilitet kod naroda – koji je čak povećan ove krizne godine, jer je na početku krize obezbedio "meko depresiranje" nacionalne valute. Naravno, oni koji smatraju da je "fiksirani devizni kurs" upropastio proizvodnju i izvoz Srbije ne dele takvo mišljenje i ističu da je glavna posledica tekuće devizne politike to da se u Srbiji ništa ne isplati proizvoditi, a sve se isplati uvoziti (njihovi argumenti gube snagu kada iznose nadu da bi "blago depresiranje" dinara prema stranom novcu u konsekvenci pojeftinilo kapital u Srbiji, što jednostavno nije realno očekivati, jer kapital koji se ovde nudi upravo je deviznog porekla, drugog i nema).

Zapravo, i naš "obični čovek" izgleda ima ambivalentan odnos prema kursu dinara i evra. Oni koji žive od doznaka iz inostranstva više bi voleli da evro koji im stigne od rođaka ovde mogu bolje da prodaju, a oni koji i na domaćem tržištu kupuju i prodaju "u evrima" čak i kada razmenjuju dinarske novčanice, sasvim su zadovoljni stabilnošću deviznog kursa. U stvari, moglo bi se reći da je evro već postao nacionalna valuta Srbije, pa sve ideje o baratanju kursom dinara zapravo predstavljaju ideje o preraspodeli u režiji države.


5. Da li opozicija traži vanredne izbore

Miran politički život

Rođak, zadrti desničar, žali mi se pre desetak dana da je narod poludeo – da ga više ne zanimaju ni Kosovo, ni Vojvodina, ni Dodik, već samo "Šengen", od čega neće imati ništa, jer nema novaca, te da su "žuti" uzeli kajase nacionalne politike na jedan licemeran način – samo da zdravim snagama oduzmu priču. Pokušao sam da ga utešim tezom da se "žuti" iskreno drastično ne razlikuju od njih, te da su i oni "naši pristojni pravoslavci", ali džaba. Sada on izlazi sa tezom da vanredne izbore ne vredi raspisivati dok se Srbija ne vrati u normalu i dok se ne razočara u evropsku perspektivu.

Kad god opozicija stiša zahtev za vanrednim izborima, naš mali čovek se ponada da će napokon i Srbiji na ekonomskom planu biti bolje. Niko više ne veruje da mu je bolje "predizborno čašćavanje".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net