<< VESTI | | 15.11.2009 11:25

 

Utvrđena trasa pogrebne povorke

 

Očekuje se da će sahrani patrijarha prisustvovati oko 500.000 ljudi

Ispred Patrijaršije

Ispred Saborne crkve u Beogradu i u utorak, 17. novembra, treći dan za redom veliki broj ljudi čeka kako bi odali poštu patrijarhu. Njegovo telo biće izloženo u Sabornoj crkvi sve do sahrane u manastiru Rakovica u četvrtak, 19. novembra. Tog dana pogrebna povorka sa telom patrijarha Pavla kretaće se će od Saborne crkve do Hrama Svetog Save, a nakon opela do manastira Rakovica.

U četvrtak u 9.30 pogrebana povorka krenuće od Saborne crkve prema Hramu svetog Save, ulicama: Kneza Sime Markovića, Pop Lukinom, Brankovom, Zeleni venac, Prizrenskom, Terazijama, Kralja Milana, preko Slavije, Bulevarom oslobođenja do Krušedolske i Hrama svetog Save. U Hramu će u 11 sati biti održano opelo, koje će služiti vladika Amfilohije i Vaseljenski patrijarh. Po opelu povorka će preko parka ići do Bulevara oslobođenja a dalje prema manastiru Rakovica sledećim ulicama: Bulevar oslobođenja, Autokomanda, Bulevar oslobođenja, Trošarina, Crnotravska, Borska, Miška Kranjca, patrijarha Dimitrija do manastira svetog Arhangela Mihajla u Rakovici u Ulici patrijarha Dimitrija.

Prema nekim izjavama, policijska procena je da će sahrani prisustvoati oko 500.000 ljudi iz Srbije, regiona i dijaspore. Sahrani će prisustvovati i vaseljenski patrijarh Vartolomej i brojni državnici i crkveni poglavari.

Vlada Srbije preporučila je poslodavcima da zaposlenima omoguće plaćeno odsustvo na dan sahrane partijarha Pavla.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je dan sahrane patrijarha Pavla za Dan žalosti na teritoriji grada Beograda.

Patrijarh srpski Pavle (95) koji je dve godine ležao na Vojnomedicinskoj akademiji, preminuo je u nedelju, 15. novembra ujutro.

Radio televizija Srbije emitovala je snimak mitropolita Amfilohija koji je prvi obavestio javnost o smrti patrijarha. Na snimku mitropolit plačući saopštava za govornicom tokom svečanog polaganja temeljca nove crkve da se patrijarh upokojio. On je rekao da je sveštenik tokom jutra pričestio patrijarha i da je Pavlovo sveto hristoljubivo srce prestalo da kuca.

Vojnomedicinska akademija na kojoj se patrijarh lečio poslednje dve godine, saopštila je da je patrijarh preminuo u 10.45 sati, u snu. Telo patrijarha prebačeno je sa VMA u zgradu Patrijaršije i potom je izloženo u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde je patrijarhu veliki broj građana odao poštu. Na Patrijaršiji je istaknut crni barjak, a zvona se oglašavaju svakih sat vremena.

U nedelju u pred ponoć kolona od više hiljada građana koji su kod Saborne crkve čekali u redu da odaju poštu protezala se ulicom Kralja Petra i duž ulice Sime Markovića, prema Brankovom mostu.

Crkve i manastiri Raško-prizrenske eparhije tog dana gotovo neprestano su zvonile zvona u znak žalosti zbog smrti patrijarha Pavla, kao i Saborna crkva u Beogradu i ostali hramovi Srpske pravoslavne crkve koji su se oglašavali 15 minuta pre punog sata.

"Zvone zvona za upokojenje njegove duše i verujemo da će mu gospod bog podariti carstvo nebesko, tamo gde pravedne duše počivaju, da se i on moli bogu za nas, za rod srpski, za sve arhijereje za sav klir i verni narod, a posebno za nas koji živimo na Kosovu i Metohiji, da ostanemo u sastavu naše otadžbine", rekao je KIM radiju sekretar eparhijskog upravnog odbora, otac Radoslav Janković. On je dodao da se narod spontano okuplja i u manastiru Gračanica, pali sveće za pokoj duše patrijarha Pavla, koji je na Kosovu 34 godine stolovao kao episkop.

Povodom smrti patrijarha srpskog Pavla Vlada Republike Srbije je proglasila trodnevnu žalost u Republici Srbiji. Dani žalosti su 16, 17. i 18. novembar 2009. godine.

Kablovski operateri KDS, IKOM i Srpske kablovske mreže tokom trodnevne žalosti zbog smrti patrijarha Pavla neće emitovati pojedine radio i televizijske kanale. Zamenik predsednika Saveta RRA Goran Karadžić demantovao je da je ta agencija uputila bilo kakvu vrstu naređenja o isključivanju nekih kablovskih kanala.

Kablovsko-distributivni sistem (KDS) na primer isključio je trajno ili privremeno tokom tri dana žalosti kanale: Zone Club, Vizant, Fox life, BBC Prime, VH 1, OBN, Melos, MTV Adria, DSF, TV E, Canale 5, RT CG, Fashion TV, RAI Uno, MTV Hits, VH1 Clasic, Enter, HRT 1 i 2, saopštio je KDS.

Sinod SPC je istog dana kada je patrijarh preminuo održao sednicu. Ustav Srpske pravoslavne crkve predviđa da u slučaju smrti patrijarha svu vlast preuzima Arhijerejski sinod SPC-a. "Posle pomena koji se služi na četrdeseti dan, može da se izabere patrijarh. Taj izbor se može zakazati već ovih dana. Tako je uradila Ruska pravoslavna crkva, kada je objavila datum sahrane objavila je i datum izbora novog patrijarha", izjavio je verski analitičar Živica Tucić

Prodekan Bogoslovskog fakulteta Radovan Bigović gostujući u utorak, 17. novembra u vestima televizije B92 rekao da je potrebno da novi patrijarh bude čovek vere i vizionar jer je SPC pred velikim izazovima. On je objasnio da svi episkopi sa pet godina episkopske službe imaju pravo da budu birani za novog poglavara SPC.

Sledi tekst iz arhive sajta „Vremena", objavljen 13. novembra prošle godine:

Sabor Srpske pravoslavne crkve

Patrijarhov zavet

piše: momir turudić

Mada u crkvi za patrijarha kažu da je samo "prvi među jednakima", svi znaju koliko je važno koja ličnost zauzima to mesto. Da nije tako, ne bi izbor patrijarha izazivao toliku pažnju u zemlji u kojoj, po rezultatima jednog istraživanja iz 2006, "Božić slave gotovo svi, u Boga veruje znatno manji broj ljudi, u crkvu redovno odlaze retki, a svakodnevno se mole samo pojedinci"

Crkva i njen uticaj nikada se nisu ograničavali samo na duhovnu sferu, čega je svesna svaka država. Čak i u vreme kada je sovjetska Rusija religiju potisnula iz javnog života, ni narodu ni boljševičkim vođama nije bilo svejedno ko će biti patrijarh ruske crkve. U trenutku kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu (utorak uveče) još nije zvanično objavljeno da li je Sabor Srpske pravoslavne crkve odlučio da li će se molba patrijarha Pavla za povlačenje naći na dnevnom redu zasedanja. (vidi okvir) Ukoliko ta molba bude prihvaćena, Srpska pravoslavna crkva bi trebalo da uskoro dobije novog poglavara. Međutim, čak i ako se to ne bude sada desilo, ako se ta odluka odloži za prolećno zasedanje ili se nađe neko drugo rešenje, molba za razrešenje na neki način označava kraj perioda u istoriji SPC-a u kome je na njenom čelu bio patrijarh Pavle.

U biografijama patrijarha Pavla kaže se da ga je, kada je 2. decembra 1990. postao 44. po redu patrijarh SPC-a "sačekalo bezbroj problema", mada je istorija na ovim prostorima tek tada počela da se ubrzava i zgušnjava. Osamnaest godina kasnije, gotovo ništa od tih problema nije nestalo, samo su mnogi postali daleko tragičniji nego što su bili, pa se iz ove perspektive ta 1990. čini kao rajsko doba. Na mesto patrijarha Pavle je došao posle 33 godine provedene na Kosovu, gde je bio episkop raško-prizrenski.

Patrijarh srpski Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućance u Slavoniji kao Gojko Stojčević. U autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski, piše da je rano ostao bez roditelja. Otac mu je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre". Pošto mu je i majka ubrzo umrla, odgajila ga je tetka. Shvativši da je Gojko "vrlo slabačko" dete, tetka ga je poštedela seoskih poslova pa je odlučeno da nastavi školovanje. Kako je bio sklon "predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika", pod uticajem rodbine upisao je bogosloviju.

Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd gde se upisao na Bogoslovski fakultet. Mobilisan je u sanitetsku jedinicu, a posle kapitulacije je otišao peške do Sarajeva, zatim u svoje rodno mesto. Prešao je kao izbeglica u Srem, pa u Beograd. Diplomirao je 1942. U razrušenom Beogradu radio je na građevinama da bi imao od čega da živi, ali pošto fizički napor nje mogao da izdrži, kako sam kaže, razboleo se. Boravio je u mnogim manastirima, a u Vujan je stigao već teško bolestan. Shvatio da su njegovi planovi o ženidbi i parohiji neostvarivi. "Leta 1945. sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu... Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946", ispričao je u svojim autobiografskim spisima. Tada je i uzeo monaško ime Pavle.

Od 1950. do 1951. godine bio je nastavnik i vaspitač u bogoslovskoj školi u Prizrenu, jeromonah je postao 1954, a iste godine odlikovan je činom protosinđela, 1957. je proizveden u čin arhimandrita. Poslediplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini završio je 1957, kada je izabran i za episkopa raško-prizrenskog. Na tom mestu ostaće sve do izbora za patrijarha.

DOBRI PASTIR: Iako tada nepoznat široj javnosti, novoizabrani episkop raško-prizrenski Pavle je u narednim godinama pokazao sve kvalitete "dobrog pastira". Mnogi biografi i svedoci tvrde da je peške obilazio svoju eparhiju, razgovarao s ljudima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, gradio nove i popravljao porušene hramove. Vodio je svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, pisao nadležnima, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. Trud je bio uzaludan, na njegova upozorenja da "ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma" ni državni ni crkveni zvaničnici nisu obraćali pažnju. I pored svega, ponavljao je da na Kosovu Srbi i Albanci mogu živeti u miru.

Posle 33 godine na Kosovu i Metohiji, episkop raško-prizrenski Pavle postao je 2. decembra 1990. godine 44. srpski patrijarh. Taj izbor je za mnoge predstavljao iznenađenje, pre svega zbog činjenice da je izbor obavljen za života prethodnog patrijarha Germana, bez njegove saglasnosti. Arhijereji su odlučili da biraju novog patrijarha posle ocene lekara na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti, što za crkvene prilike nije uobičajena procedura.

Na tajnom glasanju je trebalo tada izabrati trojicu vladika, s tim što je svaki od njih morao da dobije poverenje više od polovine prisutnih. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu izbora, a do tada su dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila svega dva kandidata. Posle toga, po "apostolskom načinu biranja" koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha.

O novom patrijarhu tada je izrečeno mnogo pohvala. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan rekao je da je to najbolje rešenje za tadašnje crkvene prilike, jer je "reč o najuglednijem episkopu u pogledu monaškog podvižničkog života". Episkop žički Stefan obratio se Saboru rečima: "Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo veoma korisnim. Zaplakao sam se od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron svetog Save."

Pavle je tada rekao prisutnima: "Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti. Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena."

Teška vremena su tek dolazila. Izbor patrijarha poklopio se s najtežim godinama novije srpske istorije, a njemu je pošlo za rukom da ga tokom sledećih 18 godina podjednako cene i opozicija i vlastodršci, i verni i oni koji to nisu.

Za to je najviše zaslužna patrijarhova skromnost, nesvojstvena i svetovnim i crkvenim velikodostojnicima. Uvek je stajao iza stava da se nijednog posla ne treba stideti: "Ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi, ponižava ga samo greh." Pričaju da je sam sebi spremao hranu, da odeću sebi sam šije, krpi i pere, popravlja cipele i održava. Išao je peške, vozio se gradskim prevozom... Penziju deli siromašnima: "Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje… Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne samo da se zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas." Svetac koji hoda.

KOJI OBEĆAVAJU: Šest dana nakon njegovog ustoličenja održani su parlamentarni izbori u Srbiji. Sabor SPC-a je tada pozvao građane da glasaju za one koji su "istinski verni Bogu i rodu", a ne za one "koji mnogo obećavaju". Mada nije poznato da li je sam patrijarh stajao iza ovih reči, u opozicionoj javnosti je bilo primetno razočaranje zbog formulacije koja je delovala kao podrška onima koji su već bili na vlasti. U predvečerje rata, u vreme opozicionih devetomartovskih demonstracija 1991, na Pavlov poziv da se raziđu sa platoa kod Terazijske česme studenti su reagovali zvižducima. Sutradan se patrijarh izvinio studentima, objašnjavajući da je želeo da se izbegne mogući sukob zbog najavljenog dolaska Miloševićevih pristalica sa Ušća. Patrijarh je, kasnije, u jednom intervjuu rekao: "Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti."

Demonstracije su bile samo uvod u balkanske ratove tokom kojih će SPC i sam patrijarh trpeti mnogobrojne kritike zbog svojih stavova, mada su pre početka sukoba na mnogobrojnim susretima patrijarh Pavle i crkveni velikodostojnici drugih verskih zajednica iz svih republika pozivali na razum i mir, apelovali protiv zloupotrebe vere u nacionalno-političke svrhe. U martu 1991. godine je od "pravoslavaca, katolika i svih ljudi dobre volje" zahtevao da pokažu suzdržanost i razumnost i da "za dobrobit svih učine sve što je u njihovoj moći" da ponovo dođe do mira. Crkva, objašnjavao je patrijarh, vernike poziva da na zločine ne odgovaraju zločinima. Međutim, nemali broj velikodostojnika u SPC-u smatrao je da rat može biti opravdan ako se vodi kao odbrambeni. Takav stav je povremeno iznosio i sam patrijarh: "Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinca, život, a i mir svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedan rat." Jedini problem je bio što su se granice "odbrambenih" i "napadačkih" ratova na Balkanu izgubile na samom početku.

Takve stavove su protivnici rata najviše zamerali patrijarhu, mada je on još češće, kao 1992. godine, poručivao i da "narodna država ne ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna... U tom slučaju, ona dobija teritorijalno, ali gubi moralno. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu."

Krivica može biti samo individualna, nikad kolektivna. "Veliko je zlo u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi naši sunarodnici su u njemu učestvovali. Individua za zločine mora da odgovara, ali kolektivitet – ne." Takvim delovanjem patrijarha Pavla nisu bili zadovoljni mnogi – uz zamerke da se nikada nije jasno ogradio od rukovodstva bosanskih Srba, tvrdo krilo u SPC-u nikad nije zaboravilo da je stavio potpis na preddejtonski sporazum, optužujući ga da je podržao Miloševića u vreme kada su se pogoršali odnosi između Miloševića i prekodrinskih Srba. Iako se svih tih godina patrijarh sastajao sa mnogima, susreti sa Miloševićem ostali su meta najžešćih kritika. Komentarišući negodovanje što prima i ličnosti za koje su mnogi smatrali da ne zaslužuju ni da priđu patrijaršiji, jednom je rekao: "Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odabir koga ćete primiti i saslušati ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Uostalom, sve to spada u nezahvalna posla o kojima sam govorio..."

Patrijarh je bio prisutan i na većini uličnih protesta opozicije. U vreme demonstracija 1996/97. studentima je poslao poruku u kojoj ih blagosilja i pozdravlja dostojanstven način na koji izražavaju protest. Bio je na čelu Svetosavske litije 1997. godine pred kojom se posle višenedeljne blokade povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici.

U zajedničkom apelu za mir patrijarh Pavle, katolički nadbiskup Perko, beogradski muftija Jusufspahić i Isak Aseil, rabin Jugoslavije, osudili su u martu 1999. bombardovanje SRJ. Patrijarh je u svojim izjavama molio da bombardovanje prestane i da se nađu mirna rešenja, ali je takođe upozoravao i na neprimereno ponašanje povodom održavanja koncerta na Trgu Republike: "Prkos nije izraz moći, nego nemoći. On ne daje snagu nego je rastače."

BEZUSPEŠNI APELI: U junu 1999, Sinod SPC-a izdao je saopštenje u kome je, uz duboku zabrinutost zbog zbivanja na Kosovu i Metohiji i zahtev za zaštitu srpskog naroda i svetinja, zatražio i da "aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost". Patrijarh Pavle je to saopštenje pojasnio sledećim rečima: "Smisao tog saopštenja jeste da se dođe do vlade nacionlanog spasa u kojoj će učestvovati svi dobronamerni ljudi, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju ili nijednoj. Suočeni sa tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod i država, uvereni da je u imenu Božjem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu, smatramo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, treba da podnesu ostavku kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost."

Patrijarh Pavle je polovinom juna 1999. doneo odluku da ode u Pećku patrijaršiju i tamo boravi dok se stanje ne stabilizuje. Pozvao je Srbe da ne napuštaju svoja ognjišta i izjavljivao kako je zapanjen razmerama zločina koji su počinjeni. Kada je te godine otišao na prijem kod Slobodana Miloševića u čast 29. novembra, rođendana odavno nepostojeće Republike, i crkvena i svetovana javnost burno su reagovale. Naročito žestoko bilo je otvoreno pismo koje mu je tada uputio vladika raško-prizrenski Artemije. Patrijarhova podrška protivnicima Miloševićeve vlasti je krajem 1999. postala otvorena. Predstavnici pokreta "Otpor" dobili su njegov blagoslov u novembru te godine, ali je od njih zatražio da se uzdrže od nasilnih metoda, "nedoličnih reči i postupaka". Dan posle 5. oktobra 2000. u besedi na platou ispred hrama svetog Save na Vračaru patrijarh Pavle je rekao: "Pomolimo se Bogu, jedinom darodavcu mira i ljubavi, da mir, ljubav i bratsku slogu umnoži u nama, posebno ovih dana kada naša država treba da doživi svenarodni preobražaj, ukidanje sankcija i vezu sa svetom, što smo svi želeli i očekivali tako dugo. Molili smo se, isto tako, da nam podari dar pokajanja, praštanja i pomirenja, a iskoreni iz uma i srca našeg svaku pomisao na mržnju, osvetu i sukobe."

I sa novom vlašću je patrijarh imao česte kontakte. Pod njegovim uticajem je 2001. uvedena veronauka u škole. Kosovo je takođe ostalo mesto gde je pokušavao da svojim prisustvom i rečima pomogne svima. U oktobru 2001. služio je arhijerejsku liturgiju u Pećkoj patrijaršiji i tom prilikom je poručio da Srbi imaju zbog čega da se kaju i da traže oproštaj, ali da razloga za kajanje imaju i Albanci. I posle svega izražava nadu da je suživot na Balkanu moguć. U intervjuu jednom italijanskom listu izjavio je da ima poverenja u budućnost, jer veruje "u Boga i u ljude dobre volje": "Verujem da će potomci i Srba i Hrvata i Slovenaca živeti u miru, stideći se umesto nas i našeg vremena i naših postupaka."

Od 13. novembra prošle godine, kada je smešten na Vojnomedicinsku akademiju, najave njegovog povlačenja postaju sve češće. Obišli su ga mnogi: između ostalih i Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Aleksandar Karađorđević, reis-ul-ulema Adem Zilkić… Želje za ozdravljenje uputili su patrijarh ruski Aleksej Drugi, papa Benedikt XVI, i drugi. Uz to se šire i sve jači glasovi o unutarcrkvenoj borbi oko naslednika, pritiscima na patrijarha da se povuče... Crkveni velikodostojnici, naravno, demantuju da ikakve borbe ima.


 

Nesložni Sabor

Nesložni Sabor

Dok nastaju ovi redovi, 11. novembra 2008. godine, neslužbeno se saznaje da su episkopi Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve većinom glasova odbili da biraju novog patrijarha. Drugim rečima, patrijarh Pavle ostaje na čelu SPC-a dok je živ. Iz istih izvora je i vest da će mitropolit Amfilohije i dalje obavljati deo poslova patrijarha, ali da je dobio nešto šira ovlašćenja od onih koje je imao ranije.

Čini se da je sukob u vrhovima Srpske pravoslavne crkve u čijem je središtu izbor patrijarha trenutno zamrznut. Činjenica je da je patrijarh Pavle polovinom oktobra podneo molbu da mu se na Saboru SPC-a zbog duže bolesti odobri da se povuče sa čelnog mesta u Crkvi, ali i da su pojedini episkopi već duže vreme nagoveštavali "potrebu da se izabere novi patrijarh".

Kako se nezvanično saznaje, zasedanje Sabora je proteklo u žučnoj svađi episkopa oko pitanja da li patrijarhovu molbu uopšte treba razmatrati; sporno je bilo da li je patrijarh potpisao molbu, a ako jeste, ko mu je i sa čijim odobrenjem odneo takav dokument na potpis. Na kraju, nije postignuta saglasnost ni oko dnevnog reda.

Inače, posle objavljivanja informacija o molbi za povlačenje patrijarha Pavla, javnost je krenula da licitira sa imenima njegovog naslednika. Kao najozbiljniji kandidati spominjani su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, vladika niški Irinej, episkop žički Hrizostom, ali i episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i episkop braničevski Ignjatije. Prema nezvaničnim informacijama – jedinim koje dolaze o toku Sabora – na majskom zasedanu biće donesena konačna odluka o promenama Ustava SPC-a i o izboru novog patrijarha.

R.V.

Povlačenje i smene

U svojoj istoriji Srpska pravoslavna crkva beleži četiri arhiepiskopa i devetoricu patrijarha koji su pre smrti, iz različitih razloga, napustili mesto poglavara SPC-a.

Arhiepiskopi

Sveti Sava (1219–1233) – dobrovoljno se povukao

Arsenije Sremac (1233–1263) – povukao se zbog bolesti, umro 1266.

Danilo I (1271–1272) – smenjen iz nepoznatih razloga

Joanikije I (1272–1276) – povukao se zbog bolesti, umro 1279.

Patrijarsi

Jefrem (1375–1390) – dobrovoljno se povukao, umro 1399.

Makarije (1557–1572) – dobrovoljno se povukao, umro 1574.

Gavrilo Rajić (1648–1655) – izbegao u Rusiju pred odmazdom Turaka zbog svojih političkih aktivnosti, smenjen u odsustvu, obešen u Bursi 1659.

Maksim (1655–1679) – smenjen zbog bolesti, umro 1680.

Gavrilo II izabran 1752. – posle 50 dana na čelu SPC–a i pet dana pre smrti predao dužnost

Kirilo II – izabran 1759, svrgnut, ali nema podataka kada ni zbog čega

Vasilije (1763–1765) – oklevetan za špijunske aktivnosti, svrgnut i zatočen, umro 1772.

Kalinik II (1765–1766) – podneo ostavku

German (1957–1989) – slomio kuk na Vidovdan 1989, posle operacije pao u komu; primenjen je Ustav SPC-a, pa je zbog "dokazane nemoći" razrešen, umro 27. avgusta 1991. godine

Poglavari SPC

Patrijarh srpski Pavle bio je 44. poglavar na tronu Svetog Save i šesti patrijarh jedinstvene Srpske pravoslavne crkve, od 1920. Samostalnost (autokefalnost) srpske crkve uspostavio je 1219. Sveti Sava, koji je bio i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve. Joanikija Drugog, dvanaestog arhiepiskopa srpskog uzdigao je u rang patrijarha car Dušan 1346. u sklopu priprema za proglašenje carstva. Nakon uništenja srpske države, padom Smedereva 1459, Turci su srpsku patrijaršiju, sa središtem u Peći, obnovili 1557. i ona je u veoma teškim uslovima, pri čemu se pojedinim patrijarsima ne zna tačna sudbina, postojala do 1766. kada je od strane turskih vlasti i definitivno ukinuta.

Od vremena Velike seobe Srba 1690. u Sremu (kasnije u Sremskim Karlovcima) nalazilo se novo versko središte pravoslavnih Srba nadležno za one koji su se nalazili u zemljama Habzburga (Austrija i docnije Austrougarska).

Njihova zvanična titula bila je mitropolit, ali su oni titularno nazivani patrijarsima, iako ovo visoko zvanje nikada nisu i formalno imali. Obnovom novovekovne srpske države, Srpskom revolucijom početkom 19. veka, beogradski mitropoliti su postali poglavari crkve u oslobođenoj Srbiji, kneževini i potom kraljevini, ali oni nisu imali nadležnosti van granica tadašnje Srbije. Srpska patrijaršija koja je okupila sve pravoslavne Srbe oformljena je, nakon vekova podvojenosti, tek formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1920. uz neophodnu saglasnost Carigradske Vaseljenske patrijaršije tim činom ponovo je uspostavljena jedinstvena Srpska crkva.

Arhiepiskopi

1. Sveti Sava 1219-1233, fi1235.

2. Sveti Arsenije I Sremac 1233-1263, fi1266.

3. Sveti Sava II 1263-1271.

4. Danilo I 1271-1272.

5. Joanikije I 1272-1276, fi1279.

6. Sveti Jevstatije I 1279-1286.

7. Sveti Jakov 1286-1292.

8. Sveti Jevstatije II 1292-1309.

9. Sveti Sava III 1309-1316.

10. Sveti Nikodim 1317-1324.

11. Sveti Danilo II 1324-1337.

Patrijarsi

12. (1) Sveti Joanikije II arhiepiskop 1338-1346, patrijarh 1346-1354.

13. (2) Sava IV 1354-1375.

14. (3) Sveti Jefrem 1375-1379, 1389-1392, fi1397.

15. (4) Sveti Spiridon 1379-1389.

16. (5) Danilo III 1392-1398.

17. (6) Sava V 1398-1406.

18. (7) Danilo IV 1406.

19. (8) Sveti Kirilo 1407-1419.

20. (9) Sveti Nikon 1420-1435.

21. (10) Teofan 1446.

22. (11) Nikodim II 1446-1453.

23. (12) Arsenije II 1453-1463.

1463-1557. Pred turskim osvajanjima Patrijaršija je preneta u manastir Žiču.

24. (13) Sveti Makarije Sokolović 1557-1571, fi1574.

25. (14) Antonije Sokolović 1571-1575

26. (15) Gerasim Sokolović 1575-1586.

27. (16) Savatije Sokolović 1587.

28. (17) Nikanor ?

29. (18) Jerotej 1589-1591.

30. (19) Filip 1591-1592.

31. (20) Jovan 1592-1614.

32. (21) Pajsije I Janjevac 1614-1648.

33. (22) Sveti Gavrilo I Rajić 1648-1655, fi1659.

34. (23) Maksim Skopljanac 1655-1674, fi1680.

35. (24) Arsenije III Crnojević 1674-1690, fi1706

36. (25) Kalinik I 1691-1710.

37. (26) Atanasije I 1711-1712.

38. (27) Mojsije Rajović 1712-1726.

39. (28) Arsenije IV Jovanović Šakabenta 1725-1737.

40. (29) Joanikije III Karadža-Grk 1739-1746.

41. (30) Atanasije II Gavrilović 1747-1752.

42. (31) Gavrilo II Sarajevac 1752.

43. (32) Gavrilo III 1752.

44. (33) Vikentije Stefanović -

45. (34) Pajsije II Grk -

46. (35) Gavrilo IV Grk -

47. (36) Kirilo II 1758-1763.

48. (37) Vasilije Jovanović-Brkić 1763-1765, fi1772.

49. (38) Kalinik II Grk 1765-1766.

1766. Pećka patrijaršija je ponovo ukinuta i potčinjena Carigradskoj. Srpska patrijaršija ponovo je uspostavljena 1920.

50. (39) patrijarh Dimitrije 1920-1930

51. (40) patrijarh Varnava 1930-1937

52. (41) patrijarh Gavrilo (V) 1938-1950

53. (42) patrijarh Vikentije (II) 1950-1958

54. (43) patrijarh German 1958-1990, fi1991

55. (44) patrijarh Pavle 1990-2009

Karlovački mitropoliti i patrijarsi 1690. - 1920.

Arsenije III Crnojević 1690-1706

Isaija Đaković 1707-1708

Sofronije Podgoričanin 1710-1711

Vikentije Popović 1713-1725

Mojsije Petrović 1725-1730

Vićentije Jovanović 1731-1737

Arsenije IV Jovanović Šakabenta 1737-1748

Isaija Antonović 1748-1749

Pavle Nenadović 1749-1768

Jovan Đorđević 1769-1773

Vićentije Jovanović Vidak 1774-1780

Mojsije Putnik 1781-1790

Stefan Stratimirović 1790-1836

Stefan Stanković 1837-1841

Josif Rajačić 1842-1861, od 1848. patrijarh

Samuilo Maširević 1864-1870

Prokopije Ivačković 1874-1879

German Anđelić 1881-1888

Georgije Branković 1890-1907

Lukijan Bogdanović 1908-1913

Mitropoliti Crnogorsko-primorski od 1750. do 1920.

Zetska episkopija koja je ustanovljena 1219. je 1346. na Saboru uzvišena u rang Mitropolije. Od ukidanja Pećke patrijaršije 1766. do 1920. Crnogorska mitropolija ima poseban status.

Vasilije III Petrović (od 1750. do 1766. godine), egzarh trona pećkog

Arsenije Plamenac (od 1781 do 1784. godine)

Petar I Petrović (od 1782. do 1830. godine)

Petar II Petrović (od 1830. do 1851. godine)

Nikanor Ivanović (od 1851. do 1860. godine)

Ilarion II Roganović ( od 1860. do 1882. godine)

Visarion III Ljubiša (od 1882. do 1885. godine)

Mitrofan Ban (od 1885. do 1920. godine), egzarh trona pećkog

Beogradski mitropoliti 1801. - 1920.

mitropolit Leontije Lambrović 1801-1813. (poreklom Grk)

mitropolit Dionisije II 1813-1815. (Grk)

mitropolit Agatanel 1815-1827. (Grk)

mitropolit Antim 1827-1831. (Grk)

mitropolit Melentije Pavlović 1831-1833.

mitropolit Petar Jovanović 1833-1859.

mitropolit Mihailo Jovanović 1859-1881., 1889-1898.

mitropolit Teodosije Mraović 1881-1889.

mitropolit Inokentije Pavlović 1898-1905.

mitropolit Dimitrije (Pavlović) 1905-1920., kasnije patrijarh (1920-1930.)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Manastir Rakovica

Manastir Rakovica

Manastir Rakovica smešten je između dva brda - sa njegove istočne strane uzdiže se Pruževica, a sa zapadne strane Straževica. Manastirska crkva posvećena je Sv. arhangelu Mihailu i Gavrilu. Najstariji pisani dokument, u kome se pominje manastir Rakovica pod imenom Racauicense monasterium, je u putopisu Feliksa Petančića iz 1502. godine.

Manastir je krajem 16. veka premešten na sadašnje mesto na skrovitije mesto, dublje u šumu, a ostaci starog manastira pronađeni su iznad sela Rakovice. U toku seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem monaštvo ga je napustilo krećući se ka severu i noseći sa sobom crkvene dragocenosti i bogoslužbene knjige. Rakovički kaluđer Grigorije je posredovao pri sklapanju Karlovačkog mira (1699), činjeći značajne usluge ruskoj diplomatiji. Rusi su uzvratili darujući Grigoriju lično, ali i manastiru novac, bogoslužbene knjige, odejanja, sasude i četiri ikone. Zahvaljujući tome, manastir se ekonomski oporavio. Nova stradanja manastir je pretrpeo izbijanjem Austrijsko-turskog rata (1737-1739).

U dokumentima iz 1788. godine se pominje iguman Rakovice, arhimandrit Spiridon (Vitković), koji je ujedno bio i starešina manastira Rajinovac.

Manastir ponovo strada tokom velikog Austrijsko-turskog rata (1788-1790), i biva surovo kažnjen zbog aktivnosti monaha na strani Austrije. Bio je opljačkan, spaljen, a iguman Sofronije, koji je Srbe okupljao i podsticao na borbu, obešen je o brest pred manastirom. Po potpisivanju Svištovskog mira (1791), pristupilo se obnovi Rakovice uz veliku podršku kneza Miloša Obrenovića, koji je posebno cenio ulogu manastira u narodnom životu. Njegovo naročito staranje o ovoj svetinji je bilo podstaknuto i time što je njegov sin Todor bio sahranjen ovde. Tokom 1822. godine finansirao je izgradnju trospratnih manastirskih kelija sa velikom trpezarijom i kneževim konakom. Za položaj manastira je bilo od izuzetne važnosti vezivanje i ostalih članova porodice Obrenović za njega. Osim Miloša i kneginje Ljubice (po kojoj se jedan manastirski deo zove "Ljubičin konak"), o manastiru su se kasnije usrdno starali knez Mihailo i Tomanija Obrenović, supruga Jefrema Obrenovića. Ona je zajedno sa mužem i decom i sahranjena u priprati crkve, a nasuprot njihove porodične grobnice počiva Milivoje Blaznavac, muž Jefremove unuke Katarine. Osim članova porodice Obrenović, u manastiru je sahranjen i junak Prvog srpskog ustanka Vasa Čarapić. Crkva je obnovljena tek 1861-1862. godine kada je dozidana u gornjem delu, iznad kordonskog venca. Do 1737. godine, ikonostas manastirske crkve krasile su četiri ikone koje je car Petar Veliki darovao Rakovici 1701. godine. Pod najezdom Turaka, prenešene su u Valiku Remetu, zatim su ih ustaše tokom rata odnele u Zagreb zajedno sa ostalim srpskim dragocenostima, da bi naposletku završile u Galeriji Matice Srpske.

Kako piše "Pravoslavlje", manastir Rakovica je odlukom Patrijarha Germana 1959. godine pretvoren u ženski manastir.

Biografija i izbor

Patrijarh Pavle rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci, u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja – otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde najpre radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život: "Leta 1945... sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu... Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine", ispričao je u autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski. Posle postdiplomskih studija u Atini, 21. septembra 1957. izabran je za episkopa raško-prizrenskog – poziciju koju će zadržati sve do izbora za patrijarha i na kojoj će pokazati sve kvalitete "dobrog pastira". Iako u tom periodu nije bio poznat široj javnosti, brojne biografije i svedoci tvrde da je tadašnji episkop vodio praktično svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, pisao nadležnima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. "Gurali su ga i izgurivali iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače. Od Prizrena do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima", slikovito je opisano u patrijarhovoj biografiji koju je onomad objavio časopis "Pravoslavlje". Od čitave rabote, naravno, nije bilo ništa – na pisma episkopa Pavla i njegova upozorenja da "ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma" nisu reagovale ni crkva ni država.

Kako bilo, posle 33 godine kosovskih muka, Pavle se iz Prizrena preselio u Beograd: 3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor, međutim, nije prošao baš glatko. Pre svega, obavljen je za života prethodnog patrijarha Germana i to bez njegove saglasnosti. (Do dana današnjeg, pletu se i raspliću teorije zavere bazirane na činjenici da su petorica viđenijih lekara VMA potpisala ocenu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti, a na osnovu koje su arhijereji odlučili da biraju novog patrijarha.) Osim toga, njegovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Sve do tog kruga, dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila su svega dva kandidata, a tek u devetom "cenzus" je prešao i episkop raško-prizrenski. Posle toga, po takozvanom apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom "izvukao" današnjeg patrijarha. "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", reći će tada novi, 44. patrijarh SPC-a. Istom prilikom, konstatovaće i da "mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo". U godinama koje su sledile, zaista će se pokazati da pravog programa nije bilo, da se crkvena politika prilagođavala aktuelnim dešavanjima i da je ta situacija mnogima odgovarala.

(deo teksta „Portret savremenika - patrijarh Pavle: Skromnost i tumačenja" objavljenog u „Vremenu" 22. decembra 2005. godine)

Patrijarh Srpski Pavle: O hrišćanskoj revnosti

Patrijarh Srpski Pavle: O hrišćanskoj revnosti

Spasitelj je isterao trgovce iz hrama, kao što stoji i kod Apostola Jovana, iz revnosti jer posle toga događaja učenici se njegovi setiše da je (za njega) napisano: "Revnost: za dom tvoj izjeda me". Ovde nam Gospod pokazuje primer revnosti. Ali ako hoćemo u svakoj prilici da znamo kakva treba da bude naša revnost, potrebno je da se podsetimo reči Apostola Pavla o onim pripadnicima jevrejskog naroda koji nisu prihvatili Hrista. Za njih Apostol kaže: "Svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu" (Rim. 10, 2).

Prava revnost je ona koja je razumna, jevanđelska, kao ova koju je pokazao Spasitelj. Takvu revnost i mi treba da imamo, razumnu revnost. Ako nju budemo imali, izbeći ćemo svaki fanatizam i sva preterivanja. Neka bi nam Gospod pomogao da i mi imamo istu onu revnost u vrlini i prema svakom dobrom delu koju je On imao prema domu Oca svoga!

Patrijarh Srpski G. Pavle

Preuzeto iz knjige Život po Jevanđelju, Patrijarh srpski Pavle, Narodna i univerzitetska biblioteka u Prištini i Ars Libri, Beograd

Objavljeno na sajtu Srpske pravoslavne crkve 2. novembra 2009.

Dužnosti patrijarha

Izvod iz Ustava Srpske pravoslavne crkve

Član 54

Patrijarh ima u svojoj arhiepiskopiji sva prava i dužnosti eparhiskog Arhijereja, i njom upravlja uz pomoć svojih vikarnih episkopa.

Član 55

Patrijarh, kao vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, sem prava koja mu daju kanoni i crkveni propisi, ima još i ova:

1) pretstavlja Srpsku pravoslavnu crkvu pred ostalim autokefalnim crkvama;

2) pretstavlja Srpsku pravoslavnu crkvu na crkvenim, državnim i narodnim svečanostima;

3) održava jedinstvo u jerarhiji Srpske pravoslavne crkve;

4) posvećuje po crkvenim propisima, lično ili preko ovlašćenih Arhijereja, lica izabrana za eparhiske i vikarne episkope;

5) osvećuje sveto miro za celu Srpsku pravoslavnu crkvu;

6) daje otsustvo eparhiskim Arhijerejima izvan njihovih eparhija;

7) nosi, kao naročito crkveno odličje, belu panakamilavku s krstom i panagiju svih srpskih svetitelja, darovanu od strane države prvom srpskom Patrijarhu obnovljene Srpske patrijaršije, koja ostaje kao nasleđe svih Patrijaraha;

8) prvenstvuje pri bogosluženju, i oslovljava se sa „Svjatjejši" i „Svetosti";

9) pominje se na arhijerejskim liturgijama od Arhijereja u celoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi;

10) daje crkvena odlikovanja i odličja, po uredbi koju propisuje Sveti arhijerejski sabor;

11) postavlja dekretom službenike po ovom Ustavu;

12) upravlja crkvama i misijskim područjima u inostranstvu, gde nema organizovane srpske pravoslavne eparhije.

Kako se bira patrijarh

Izvod iz Ustava Srpske pravoslavne crkve

Član 42

Patrijarh se bira između srpskih aktivnih eparhiskih Arhijereja, koji upravljaju eparhijama najmanje pet godina.

Član 43

Izbor Patrijarha vrši Izborni sabor između trojice kandidata, koje predloži Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne Crkve, u sednici na kojoj je prisutno najmanje 2/3 eparhiskih Arhijereja, pod pretsedništvom najstarijeg člana Sabora, Mitropolita, odnosno ako ovoga nema, najstarijeg Episkopa, člana Svetog arhijerejskog sabora.

Imena trojice predloženih kandidata saopštava Izbornom saboru pismenim putem Sveti arhijerejski sinod.

Član 44

Izborni sabor sačinjavaju:

1) svi aktivni eparhiski i vikarni Arhijereji Srpske pravoslavne Crkve; 2) dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu; 3) rektori Srpskih pravoslavnih bogosolovija; 4) pretsednik Glavnog saveza eparhiskih svešteničkih udruženja; 5) arhijerejski namesnici gradova: Beograda, Skoplja, Cetinja, Zagreba, Sarajeva, Peći i Sremskih Karlovaca; 6) nastojatelji manastira: Žiče, Studenice, Dečana, Pećske Patrijaršije, Sv. Nauma, Mileševa, Sv. Vasilija Ostroškog, Krušedola i Krke; 7) upravnik monaške škole i 8 ) svi članovi Patrijaršiskog upravnog odbora i svi potpretsednici Eparhiskih saveta, ukoliko već nisu članovi Patrijaršiskog upravnog odbora.

Sveštena lica pomenuta u ovom članu mogu biti članovi Izbornog sabora ako nisu pod istragom ili kanonskom zabranom.

Član 45

Izborni sabor sastaje se u prestonici Beogradu ili u drugom mestu koje Sveti arhijerejski sabor odredi, radi izbora novog Patrijarha najdalje u roku od tri meseca od dana kad se Patrijaraški presto uprazni.

Izborni sabor saziva Sveti arhijerejski sinod pismenim aktom, u kome se tačno određuje dan, čas i mesto sastanka Izbornog sabora. Poziv se šalje članovima uz dostavnicu na dvadeset dana pred sastanak Izbornog sabora.

Član 46

Izbornom saboru pretsedava najstariji član Sabora mitropolit, odnosno, ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop.

Pretsedavajući otvara Izborni sabor. Na poziv pretsedavajućeg Izborni sabor bira iz svoje sredine dva sekretara od kojih je jedan svešteno i jedan svetovno lice i dva overača zapisnika od kojih je takođe jedan svešteno a jedan svetovno lice; sa ovima pretsedavajući pregleda punomoćja prisutnih članova i rukovodi poslovima izbora.

Zatim pretsednik poziva sekretara da pročita rešenje Svetog arhijerejskog sinoda o sazivu Izbornog sabora i spisak pozvatih i prisutnih članova Sabora.

Član 47

Kad se utvrdi da je prisutno najmanje 2/3 članova Svetog arhijerejskog sabora i nadpolovična većina svih članova Izbornog sabora, Izborni sabor pristupa prizivanju Sv. Duha. U protivnom slučaju izbor se odlaže i predmet vraća Svetom arhijerejskom saboru da odredi vreme novog izbora.

Pre pristupanja izboru članovi Izbornog sabora, osim Arhijereja, polažu u Saboru ovu zakletvu:

„Ja N. N. (ime i prezime) zaklinjem se Svemogućim Bogom i svim što mi je najsvetije i na ovome svetu najmilije, da ću pri savetovanju o izboru srpskog Patrijarha imati u vidu samo dobro i interese naše svete pravoslavne crkve, srpskot naroda i otadžbine i da ću svoj glas dati samo onome kandidatu za koga sam uveren da će najsavesnije i najbolje vršiti dužnost srpskog Patrijarha. Kako iskreno budem radio tako mi Gospod Bog pomogao i na ovome i na drugom svetu".

Posle prizivanja Svetog Duha i zakletve pretsednik Izbornog sabora čita akt Svetog arhijerejskog sinoda, kojim se saopštavaju imena trojice kandidata, predloženih od strane Svetog arhijerejskog sabora za izbor novog Patrijarha.

Član 48

U izboru srpskog Patrijarha mogu prisustvovati i učestvovati samo članovi predviđeni ovim Ustavom.

Od otsutnih članova opravdano sprečenih da lično prisustvuju, samo Arhijerej može pismeno ovlastiti koga od prisutnih Arhijereja da mesto njega glasa.

Član 49

Izbor jednog od trojice kandidata predloženih od strane Svetog arhijerejskog sabora, vrši se tajnim glasanjem listićima, koje će prethodno sekretar razdeliti prisutnim članovima Izbornog sabora.

Sekretar proziva članove Sabora po spisku, a svaki član predaje svoj listić u kutiju na stolu pretsedavajućeg.

Brojanje glasova vrši pretsedavajući zajedno sa dvojicom overača zapisnika (čl. 46). Pretsedavajući uzima po jedan listić iz kutije i glasno čita zapisano ime kandidata, potom listić predaje drugoj dvojici članova koji takođe čitaju glasno imena kandidata. Sekretar odmah zapisuje u zapisnik koliko je listića predato i koliko je koji kandidat dobio glasova, kao i broj praznih listića, ako ih je bilo.

Glasovi koji nisu dati za kandidate po članu 43 ovoga Ustava smatraće se nevažećima.

Član 50

Za Patrijarha izabran je onaj kandidat koji je dobio apsolutnu većinu glasova.

Ako od predloženih kandidata ni jedan ne dobije apsolutnu većinu glasova, onda se pristupa odmah užem izboru između dvojice kandidata sa najvećim brojem glasova. U slučaju da kod prvog glasanja dva kandidata dobiju jednak broj glasova, u uži izbor ulaze: kandidat, koji je dobio najveći broj glasova, i jedan od druge dvojice, koji su dobili jednak broj glasova, koji je činom ili episkopskom hirotonijom stariji. Ako su sva trojica dobili jednak broj glasova u uži izbor ulaze ona dva kandidata, koji su po činu ili episkopskoj hirotoniji stariji.

U slučaju da i prilikom užeg izbora oba kandidata dobiju jednak broj glasova, onda se izbor između ove dvojice vrši žrebijem.

Član 51

Ime izabranog Patrijarha objavljuje pretsednik Izbornog sabora i zaključuje sednicu Sabora.

Član 52

Zapisnik Izbornog sabora potpisuju pretsednik, sekretari i overači zapisnika, izabrani po čl. 46 ovog Ustava.

Akta i zapisnici o radu Izbornog sabora čuvaju se u arhivi Svetog arhijerejskog sinoda, a overeni prepis u arhivi Patrijaršiskog upravnog odbora.

Član 53

Sutradan na svečanoj Arhijerejskoj sv. liturgiji, Patrijarh se ustoličava na način koji propisuje Sveti arhijerejski sabor.

Posle ovoga čina novoizabrani Patrijarh stupa u prava i dužnosti vrhovnog poglavara i starešine Srpske pravoslavne crkve.

Promene ustava

Posle promena u odnosima srpske crkve prema državi nakon Drugog svetskog rata došlo je do izmena i dopuna Ustava SPC koje su obnarodovane u Službenom listu Srpske pravoslavne crkve, Glasnik br. 7-8 od 1. avgusta (19. jula) 1947. godine. Kako u jednom tekstu piše episkop sremski Vasilije, kasnije, u nekoliko navrata tekst Ustava ili poneke njegove odredbe menjane su i dopunjavane, ali je smisao ostao isti. Tako je Sveti arhijerejski sabor na svom vanrednom zasedanju od 14. i 15. septembra 1967. godine doneo odluku kojom je precizirao odredbe člana 42 i 43. Ustava SPC, članove od 44. do 50. i prvi stav čl. 52. stavio van snage i time izmenio i dopunio odredbe o izboru patrijarha. Zatim, na sednici Svetog arhijerejskog sabora od 17/4. maja 2000. godine, doneti su novi propisi o izboru patrijarha i izmenjene odredbe člana 42. i 43. Ustava SPC.

Na proletnjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 2005. godine, razmotrena je odluka od 17. maja 2000. godine, stavljena je van snage i vraćene su odredbe odluke od 15. septembra 1967. godine. Ovo je učinjeno da bi se povratkom na stari jevanđeoski način izbora patrijarha sačuvala Crkva i njeno dostojanstvo od eventualnih spoljnih uticaja.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net