Portret savremenika – Tom Džons >

I’m alive, yeah

Koncert Toma Džonsa zakazan u Beogradskoj areni ne spada u koncerte o kojima se mnogo priča – nema ovih dana intervjua, nema tračeva niti opisa bine i kostima. Nema ni potrebe. Dolazak jedne od najvećih i najdugovečnijih svetskih zvezda ne mora posebno da se reklamira

"Dodela Brits Award kojoj sam prisustvovao 9. februara 1998. bila je nalik svim drugim dodelama svih drugih nagrada u muzičkom biznisu. Muzika je, kao i uvek, bila u drugom planu u odnosu na zabavu, ogovaranja i piće. Sve dok se na bini nije pojavio dvanaestočlani bend, sa sve kontrabasom i trubama. Bio je tu i Robi Vilijams, u kožnim pantalonama tako uskim i tako krojenim oko prepona da su tinejdžerke padale u nesvest. Kružeći kukovima, njišući se, koristeći svaki pedalj bine i svu energiju svog vokala, izveo je pesmu You Can Leave Your Hat On. Devojčice su vrištale. O, kako su vrištale. A zatim su prestale. Da bi čule Toma Džonsa kako peva. Niko nije video Toma da dolazi na binu. On se tamo jednostavno stvorio s mikrofonom u ruci i – zapevao. Jedva da je pomerio neki mišić. Koristio je samo Glas. Sa svakim stihom koji je otpevao, činio je da i Robi peva bolje, da se više trudi. Bio je to najbolji Robijev nastup u životu, ali u pitanju ipak nije bio duet – bio je to dokaz da četrdeset godina iskustva ipak nešto znači. Publika je bila opčinjena. Bila je to noć kada je Robi Vilijams odrastao ... i kada je Tom Džons pokazao šta znači biti ‘kul’."

Ova priča, kojom je novinar i pisac Robin Egar objasnio kako je i zašto odlučio da napiše biografiju Toma Džonsa, samo je jedna od mnogih koje pokušavaju da opišu ili dokuče magiju muzičara koji je do sada prodao više od sto miliona albuma, koji se družio s Elvisom Prislijem i Frenkom Sinatrom, a čije hitove i danas zna čitava planeta.

Koncert Toma Džonsa zakazan za 13. novembar u Beogradskoj areni ne spada u koncerte o kojima se mnogo priča – nema ovih dana intervjua, nema tračeva niti opisa bine i kostima.

Uostalom, zašto bi ih i bilo?

SENATORI U TOALETU: Tom Džons je rođen 1940. godine u Južnom Velsu, u Velikoj Britaniji, kao Tomas Vudvord. Otac mu je bio rudar, majka domaćica, a on bolešljivo dete – nekoliko godina detinjstva proveo je bukvalno u krevetu zbog tuberkuloze. U prilog mu nije išlo ni to što je bio disleksičan. Poremećaj u sposobnosti čitanja i pisanja, koji se danas rutinski koriguje, tada je obično značio da je dete osuđeno na fizičke poslove, pa Džons priznaje da i dalje ima probleme kada treba da se potpiše. Već sa 16 godina napustio je školu i počeo da radi kao zidarski pomoćnik. Pošto se oženio sa 17 godina i ubrzo dobio sina, činilo se da će živeti jedan sasvim običan, skroman i težak život.

Međutim, on je oduvek sanjao o pevačkoj karijeri. Još kao dečak pevao je na lokalnim okupljanjima, na venčanjima i u seoskom horu, a važio je i za šoumena. Nedavno su jednog njegovog rođaka pitali po čemu se, kao mali, Tom razlikovao od svojih vršnjaka, i on je objasnio da u Južnom Velsu sva deca pevaju, ali da je njegova glavna specifičnost bila u tome što je, za razliku od drugih mališana, koji su bili stidljivi i bežali po ćoškovima, Tom pevao skačući po stolovima. "Radio sam u fabrikama, na građevini, ali nikada to nisam voleo. Uvek sam govorio da se nikada ne bih žalio kada bih bio samo pevač i koncentrisao se samo na svoju muziku", objasnio je Džons decenijama kasnije.

Uporedo s dnevnim poslom koji je obezbeđivao egzistenciju njegovoj porodici, Tom Džons se uporno borio i za ostvarenje svog sna. U ranim dvadesetim formirao je bend "Tom Skot i Senatori" i već tada se odlučio za pseudonim – Skot mu je bilo "umetničko" prezime koje će kasnije promeniti u majčino devojačko Džons, pošto je u to doba već postojao pevač Tom Skot. Članovi benda bili su potpuno u skladu s vremenom: po uzoru na Džejmsa Dina i Marlona Branda nastupali su u crnim kožnim jaknama i pantalonama, a svirali su "američku muziku", tj. rok. Kao i svaki početnički bend, "Tom Skot i Senatori" bio je prinuđen da se dovija na razne načine, a Tom Džons je kasnije o tome retko govorio. Tek pre godinu dana, zahvaljujući jednoj aukciji u londonskom "Kristiju", postalo je jasno kako je to otprilike izgledalo. Naime, u julu 2008. za pet hiljada funti prodat je snimak četiri pesme ovog benda, snimljen 1962. u toaletu svlačionice centra za mlade u mestu Pontprid. "Senatori" su odlučili da demo snimke naprave baš tamo zbog dobre akustike prostora…

ZELENA TRAVA: Kako to već obično biva, prelomni trenutak u ostvarenju sna o pevačkoj karijeri dogodio se slučajno. U klub u kojem su svirali "Senatori" jedne večeri došao je poznati londonski menadžer Gordon Mils, koji je odmah shvatio potencijal Džonsovog glasa, načina pevanja i energije. Sledili su odlazak u London, promena prezimena i – prvi hit. Singl It is Not Unusual koji je snimio 1965. prodat je u čak tri miliona primeraka, što će Džonsa dovesti na prvo mesto britanske i među prvih deset mesta američke top-liste. Takav uspeh otvorio mu je mnoga vrata. Iste godine objavio je Thunderball, naslovnu pesmu iz istoimenog filma o Džejmsu Bondu, dok je sledeće, 1966. godine, definitivno ušao u istoriju obradom pesme Green, green grass of home. Teško bi danas bilo naći osobu koja ne zna ovaj hit, a u Džonsovom rodnom Velsu Green, green grass... postala je neslužbena nacionalna himna. Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih Tom Džons provodi kako je već dolikovalo zvezdama tog vremena: ima svoj TV šou, stalno nastupa dovodeći publiku u trans, snima nove hitove…

Već sredinom sedamdesetih, njegova karijera počinje da stagnira. Novih ploča i hitova sve je manje, muzička industrija publici servira enormne količine novih zvezda i Džons opstaje uglavnom zahvaljujući staroj slavi. Tada se, međutim, pokazuju moć transformacije i žanrovska svestranost koja je Toma Džonsa i učinila muzičarem koji nema rok trajanja: počinje da sarađuje s mlađim muzičarima i tekstopiscima, ne mareći mnogo za vrstu muzike koju izvode. Obrada Prinsovog hita Kiss vratiće ga na scenu 1988, da bi konačan povratak u punom sjaju doživeo 1999, albumom Reload i globalnim megahitom Sex bomb. Posle toga, sarađivao je sa svima koji nešto znače na svetskoj muzičkoj sceni, pa se i na poslednjem albumu nalazi pesma Sugardady koju su napisali Bono i Edž iz U2.

Moćni "crnački" bariton, žanrovska raznolikost, energija ponekad jača od one koju imaju muzičari koji bi mogli da mu budu unuci i, konačno, mlađa publika koju je u međuvremenu osvojio, faktori su koji doprinose da i danas Tom Džons nastupa više od 200 puta godišnje i da nigde nema problema s prodajom albuma ili ulaznica za koncerte.

Britanska kraljica proglasila ga je za viteza 2006, u SAD je megazvezda, a u rodnom Velsu nacionalni heroj.

ELVIS, FRENK I NOŠENJE CIGLI: Kada pokušava da objasni tajnu svog uspeha, Tom Džons navodi činjenicu da "mnogo sluša radio", da prati trendove ali da, pre svega, voli ono što radi: "Strast me još uvek nije napustila i to je ono što me pokreće. Hvala Bogu, moj glas je i dalje snažan, snažniji nego ikad. Ali, želja da izađem na scenu i snimam nove pesme me podstiče da i dalje učim, tako da nisam ostao zarobljen u šezdesetim. Neki ljudi kažu da nije isto danas kao što je bilo nekad. Ne, nije, ali morate nastaviti dalje sa istom strašću koju ja, hvala bogu, još uvek imam", izjavio je u jednom intervjuu.

Pored toga, čini se da je dugovečnosti Toma Džonsa na svetskoj muzičkoj sceni i te kako doprinela činjenica da se pre svega rukovodio sopstvenim instinktima i nije slušao ničije savete. U tom smislu, zanimljiva je njegova priča o prijateljstvu s Elvisom Prislijem i Frenkom Sinatrom koje je upoznao na početku karijere, nastupajući u Las Vegasu. "Sećam se da sam jednom snimio album sa obradama klasičnih pesama. Elvis je rekao: ‘Ne bi trebalo to da radiš.’ Dodao je: ‘Mi to ne radimo, mi to prepuštamo Frenku Sinatri.’ Ja sam rekao OK. Pošto je Elvis rekao ‘mi’, mislio sam da sam svrstan u sjajno društvo. Onda sam upoznao Frenka Sinatru. On mi je rekao da treba da pevam više poznatih sving pesama, i više standarda, klasika, dok mi je Elvis savetovao da pevam više rokenrol pesama, a manje standarda. I tako su mi dve muzičke veličine davale savete o karijeri, što je za mene zaista bila ogromna stvar." Slično se dogodilo i kada je Sinatra poželeo da mu pomogne da poboljša svoj pevački stil: Džons mu je objasnio da jako voli kako Sinatra peva, ali da to nije i njegov stil.

Karijera Toma Džonsa svakako ne bi trajala toliko koliko traje da njegova mladost nije bila tako teška – osim nesumnjive životne energije, njegove stalne potrage za novim i nepristajanja na muzički status quo, na to je delimično uticala i činjenica da su mu počeci bili znatno mučniji nego što je to slučaj s većinom drugih svetskih zvezda. U intervjuu Lariju Kingu emitovanom na CNN-u 2003. godine, Džons je to i sam objasnio pričajući o događaju iz sedamdesetih. "Noć pre jednog TV nastupa mnogo sam pio i dremao sam na zadnjem sedištu svog rols-rojsa. Kada je trebalo da izađem iz automobila, pomislio sam: ‘O, bože, sad moram da nastupim. Moram da se našminkam, da pevam! O, bože.’ Pošto je renovirana zgrada pored TV studija, bio je tu i jedan mladić koji je nosio cigle. Kada sam izašao iz kola, on je, znajući da sam nekada i ja radio taj posao, povikao: ‘Tome, hoćeš li da mi pomogneš s ovim?’ Pomislio sam: ‘Ja kukam zbog nastupa i šminkanja, a ovaj čovek nosi cigle čitav dan!’ Posle toga, sav srećan seo sam pred šminkerku. Primetila je da sam izuzetno srećan, a ja sam joj objasnio kako sam upravo sreo čoveka koji radi ono što sam nekada morao da radim ja."

IPAK, SAMO ČOVEK: Za razliku od većine svojih vršnjaka na svetskoj muzičkoj sceni koji su stradali od alkohola, droge i burnog života, Tom Džons je oduvek važio za čoveka nesklonog porocima. To, međutim, ne znači da nije platio ceh slavi. Droge nije konzumirao ("Kada sam video moje kolege koje se drogiraju, pomislio sam kako se to mojoj porodici u Velsu nikako ne bi dopalo"), alkohol oduvek pije u razumnim količinama, ali su priličan problem predstavljale – žene. Seksi glas, vitalnost i kukovi koji na sceni ne miruju učinili su da Tom Džons postane jedan od onih pevača koje obožavateljke gađaju brusthalterima, gaćicama i ključevima hotelskih soba. Pošto nije ostajao imun na takve izazove, ostala je zabeležena afera s Meri Vilson, pevačicom grupe Suprims, kao i tužba za očinstvo koju je protiv njega podigla jedna manekenka. Iako je ostao u braku koji je sklopio kao 17-godišnjak, Džons kaže da mu supruga nikada nije oprostila neverstva.

Svoju "ljudsku stranu" Džons je pokazao i kada je u pitanju izgled. Sasvim ljudski sujetan, godinama je farbao kosu u crno – a kada se konačno pojavio sa sedim vlasima, to je izazvalo pravu buru u tabloidima, ali ne i pad popularnosti među ženama. Zanimljiva je u tom smislu i činjenica da je malje na grudima – koje su, osim kukova, smatrane njegovim glavnim mačo atributom – osigurao na 4,6 miliona evra.

Ovakvi kaprici nisu ipak doprineli da Tom Džons stekne status opterećene i razmažene zvezde. Naprotiv. Baš ta ljudska strana i činjenica da nikada nije glumio bezgrešnost učinila ga je bliskim milionima ljudi. "Ljudi mi kažu da vole to što ne pokušavam da budem neko ko nisam. ‘Volimo te zato što si stvaran’, kažu mi. Mislim da je u tome stvar. Ako čovek ima seksepil, ako je ljudima privlačan, to se ne gubi preko noći zato što starimo... Naravno, sve dok umete da to dobro nosite", objasnio je jednom prilikom.

Zahvaljujući brojnim faktorima – magičnom baritonu, energiji, lutanju kroz različite muzičke žanrove, stalnoj želji da se bude drugačiji i aktuelan, pa i očiglednim ljudskim slabostima – Tom Džons je uspeo da u vrhu svetske muzičke industrije opstane više od četrdeset godina. Za to vreme, snimio je 37 studijskih albuma, više koncertnih i šest kompilacijskih, "best of" izdanja. Zabeležio je neverovatne tiraže, a ukupan broj prodatih albuma danas se procenjuje na više od sto miliona. Pesmama koje su dospele na najrelevantnije top-liste ni broja se ne zna. Sve to, međutim, deo je zvanične biografije.

Ono što ne ulazi u statistike jeste činjenica da Tom Džons u 69. godini, baš kao i na početku svoje karijere, na noge diže ljude širom sveta; da i danas u koncertnim salama nastaje muk kada on uzme mikrofon u ruke; da mu žene i dalje bacaju grudnjake na binu i da izaziva reakcije kako kod svojih ispisnika tako i kod onih koji su tek ušli u pubertet. Prešavši dug put od rudnika Južnog Velsa do svetske slave, Tom Džons je postao jedan od mnogih koji su obeležili "zlatno doba" roka, ali i jedan od jako retkih zahvaljujući kojima to doba na neki način i dalje traje.

Na poslednjem albumu 24 časa, koji i promoviše na beogradskom koncertu, nalazi se i pesma I’m alive, Živ sam: "Živ sam i radim svoju stvar. Živ sam i pevam svoju pesmu. Živ sam, yeah."

Sasvim prikladno i sasvim tačno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net