"Kreativno pero"

Privatne osnovne škole >

Dobro jutro,
gospodine predsedniče

U čemu se razlikuju već postojeće privatne škole? Koji roditelji se za njih odlučuju? Da li u privatnim osnovnim školama uče mamini i tatini sinovi

U 8.30 ispred kuće staje mini-bus i vaš mališan radosno ulazi u njega. Ne nosi težak ranac niti morate da brinete šta će taj dan obući. U uniformi je, a knjige ga čekaju u školskom ormariću. Zgrada se nalazi u elitnom delu grada, tamo gde je vazduh čist, a komšija je predsednik Boris Tadić. Na ulazu škole je kapija kroz koju se dobro zna ko i kada prolazi, a cela zgrada je pod stalnim video-nadzorom. Za vreme boravka u školi dete je užinalo, uradilo domaći, napisalo članak za školski list i(li) imalo fudbalski trening i ručalo, a kada časovnik otkuca pet, otvarate vrata i mališan upravo izlazi iz mini-busa.

Tako bi, uz manje ili veće razlike, izgledao prosečan dan vašeg deteta ako bi krenulo u neku od sedam privatnih osnovnih škola, koliko ih je u Srbiji do sada akreditovano od strane Ministarstva prosvete. Najniža suma koju kao roditelj morate da izdvojite za osam godina školovanja deteta je od 45.000, koliko, recimo, iznosi i četvorogodišnja školarina za Kolumbija univerzitet, pa do 60 i nešto više hiljada evra.

No, broj privatnih škola raste, kao i zainteresovanost za one koje imaju neki staž. Koja je razlika između već postojećih privatnih škola? Šta je to što one nude drugačije od državnih? Koji roditelji se za njih odlučuju? Šta se smatra prednostima, a šta manama? Da li u privatnim osnovnim školama uče mamini i tatini sinovi ili deca koja će, zbog više pažnje, ranije razviti i prepoznati svoju kreativnost?

KAD NISAM U SVOJOJ ŠKOLI: Intenzivno učenje stranih jezika spada u opšte mesto kada je reč o privatnim školama. Neke od njih u svojoj ponudi imaju i kombinovanu nastavu, pa je jedan deo na srpskom, a drugi na stranom jeziku. Recimo, Osnovna škola "Milena Pavlović Barili", koja radi svega dve godine i ima ukupno dvadesetak učenika koji pohađaju od prvog do osmog razreda, svojim đacima nudi prepodnevnu nastavu na srpskom, a posle podne na italijanskom jeziku, tako da oni dobijaju dve diplome. Đaci prve privatne škole "Ruđer Bošković" uče od malih nogu dva jezika, a fakultativno još neki. U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", koja zajedno sa osnovnom predstavlja celinu, postoji izbor od desetak jezika među kojima su i japanski i kineski.

Prema našim saznanjima, skoro da nema privatne osnovne škole koja ne omogućava učenicima da slušaju pojedine ili sve predmete na engleskom ili u kojoj nastava na prvom stranom jeziku bar nije uveliko u planu. Primer je i privatna škola "Kreativno pero", koja od ove godine uvodi nastavu na engleskom.

Često isticana prednost ovih škola jeste i bezbednost dece. Uverili smo se da je kontrola posetilaca na zavidnom nivou, da slučajni prolaznik ne sme da fotografiše čak ni zgradu škole jer odmah postaje sumnjiv, da je portir veoma revnostan, a kamere "ne spavaju". Pritom, nemoguće je ne primetiti da je obično u pitanju deo grada u kom je teško, čak i u široj okolini, pronaći kafić, prodavnicu ili kladionicu. Zahvaljujući tome – ističu zaposleni u ovim privatnim školama – učenici za vreme boravka u školi ne dolaze u kontakt s narkoticima ili alkoholom. Na raznim forumima majke se "žale" da njihova deca koja pohađaju privatne škole, ukoliko dođu na žurke "običnih" školaraca, ne mogu da se načude pričama o drogi i opijanju koje čuju od svojih vršnjaka.

Neko će cinično prokomentarisati da kontrola prestaje onda kada se nastava završi, a da su tada deca bogatih po svojim materijalnim mogućnostima, po nepisanom pravilu, u većem iskušenju da pogreše. No, imajući u vidu šta i ko sve kruži oko škola u Srbiji, kao i mogućnost da se marihuana kupi tri ćoška od školskog dvorišta, razumljivo je da je bezbednost koju nude privatne škole na visokoj ceni. Ona može biti i jedan od okidača koji će navesti situiranog roditelja da svoju ćerku ili sina "zaštiti" od školovanja u državnoj ustanovi.

"Milena Pavlović Barili"

Kao jednu od najvećih vrlina, privatne škole ističu male grupe đaka. To za sobom nosi i veću posvećenost profesora, tačnije mogućnost da svaki učenik dobije dovoljno pažnje. "Kao apsolvent sam počela da radim u državnoj školi i odmah mi je bilo jasno da u odeljenju sa 30 učenika ne možete kvalitetno da realizujete čas. Deca su danas nestašnija i svugde gde ima 20 i više učenika ne možete da ispratite svakog pojedinačno i tu mnogo gubite", kaže za "Vreme" Marija Pantić, direktorka Osnovne škole "Milena Pavlović Barili". Važno je dodati da sve privatne škole u svom programu podrazumevaju mentorski rad, tako da je dete stalno u kontaktu sa nastavnikom.

Većina razreda ima od osam do 12 učenika, ponekad do 15, u slučaju da su im svi kapaciteti popunjeni. Međutim, u školi "Ruđer Bošković" odeljenje broji 20 učenika, ali su zato oni raspoređeni u grupama u zavisnosti od toga kome šta ide. "Postoje tri grupe – bazična, napredna i nadarena, i onda se deca raspoređuju po tome šta im bolje leži. Postavite za svaki predmet obrazovne standarde A i B jer jednostavno neće svi biti inženjeri niti će svi biti novinari", objašnjava za "Vreme" direktor i vlasnik ove škole Mladen Šarčević.

Većina osnovnih škola ima i "nastavak", privatnu gimnaziju. Tako se na Osnovnu školu "Plavi krug" nadovezuje Gimnazija "Crnjanski", na "Milenu Pavlović Barili" privatna gimnazija istog naziva i italijanska gimnazija, posle osnovne škole "Vladislav Petković Dis" sledi privatna gimnazija sa imenom našeg pesnika (ista škola postoji i u Novom Sadu), a ista je priča i sa OŠ "Ruđer Bošković". Uobičajeno je da učenici po izlasku iz privatne osnovne škole obrazovanje nastave u istoj ustanovi, pa tako u sistemu privatnog obrazovanja, ukoliko počnu od predškolskog uzrasta, ostaju 12 do 13 godina.

PRVI I POPUNJENI: Škola "Ruđer Bošković" je prva privatna škola u Srbiji. Krenula je sa jednim odeljenjem da bi uskoro postigla svoj optimum od dva odeljenja od po dvadeset učenika. Trenutno, objedinjeni sistem "Ruđer Bošković" – osnovnu školu i gimnaziju – pohađaju 572 učenika. Kapaciteti su im popunjeni za dve naredne godine, tako da se znaju skoro sva imena sadašnjih trogodišnjaka koji će krenuti u ovu školu. U pitanju je ono što se u svetu zove pripremni koledž i obuhvata decu od pet i po do 18 godina. Radi se po doakademskom programu Kembridža, a gimnazija osim nacionalnog programa ima i četvrtu generaciju takozvanog IB programa (polaganje međunarodne mature). Posle toga, pokažu li se uspešni na testu, đaci mogu direktno da idu na čuvene svetske univerzitete. Ukupna cena za nacionalni program, osnovnu školu i gimnaziju, iznosi oko 90.000 evra, dok je po Kembridžovom i kasnije, kao nastavak, IB programu ta cena uvećana za još oko pet hiljada evra.

"Ruđer Bošković"

Za prevoz osnovaca ova škola ima 32 mini-busa, svoje restorane, tim ljudi čiji je posao da se bave isključivo kreativnim aktivnostima dece. Nalaze su u Košutnjaku na zemljištu površine tri hektara. Po rečima direktora Šarčevića, polovina maturanata ode u inostranstvo, dok polovina nastavi školovanje na ovdašnjim fakultetima, privatnim ili državnim.

A OD KOJIH SI TI: Pitanje koje često privlači pažnju jeste ko su ljudi koji za osmogodišnje školovanje svog deteta mogu da izdvoje od pedeset do sto hiljada evra. Kada se pomenu konkretna imena, svi sagovornici odmahuju glavom – o tome ne sme da se priča. Ipak, Mladen Šarčević se pohvalio bivšom učenicom, glumicom Mirkom Vasiljević, a vrtić koji prethodi školi "Milena Pavlović Barili" reklamira na letku njihova polaznica, ćerka Isidore Bjelice. Svi ostali su poslovna tajna.

Kada je reč o profilu roditelja, neki su govorljiviji. "To su obično visokokvalifikovani roditelji koji su prepoznali važnost kvalitetne edukacije", kaže Snežana Stojaković, direktorka škole "Kreativno pero". U "Mileni Pavlović Barili" napominju da su to najčešće vlasnici privatnih firmi i povratnici iz inostranstva. I Mladen Šarčević objašnjava da ima dosta dece srpskog porekla, ali koja na srpskom znaju da kažu samo "Hvala" i "Dobar dan". On dodaje i da su "oko 60 odsto njih Beograđani, možda i manje, imamo decu iz cele regije, iz svih gradova. Zatim iz diplomatskih porodica. A dosta njih je i iz Crne Gore".

Koje su još prednosti privatnog obrazovanja? Osim prevoza, lepog okruženja, ljupkih uniformi, moderno opremljenih učionica – često sa takozvanim smart tablama – tu su još neki detalji, počev od onih sitnih kao što je nepostojanje zvona. I dok bi mnogi danas sa čežnjom mogli da se sete kako su iščekivali poznat, metalni zvuk i kako ih je nekoliko puta spasao loše ocene, uverili smo se da u školi "Kreativno pero", a isto je i u OŠ "Plavi krug", zvono ne postoji. "Časovi traju 45 minuta, ali nastavnici vode računa o tome. Ne želimo da zvono nasilno prekida neku aktivnost", objašnjava direktorka škole "Kreativno pero" Snežana Stojaković.

Možda bi se našli oni za koje odsustvo zvona i ne deluje kao prednost, ali spisak dodatnih aktivnosti je nesumnjivo impresivan. Ako je verovati reklamnom materijalu, učenicima su zavisno od škole na raspolaganju časovi vajarstva, keramike, glumačke, novinarske i literarne sekcije, razni sportovi, uključujući klizanje, plivanje ili rukomet, hor, orkestar, balet, ekologija, modelarstvo. U školama sa manje radnog staža kažu nam da ipak sve zavisi kako od roditeljske, odnosno dečije zainteresovanosti tako i od "trenutne mogućnosti škole".

Što se tiče ishrane, na pojedinim sajtovima privatnih škola piše kako deca sama kreiraju svoj meni za sledeću nedelju ili u najmanju ruku biraju između ponuđenih opcija. Neki su bili još precizniji, pa su na sajt postavili i jelovnik škole, nazvan "zdrava hrana". Na rekreativnu nastavu, većinom uključenu u cenu školarine, ide se na poznatije planine u Srbiji. Kada je o ekskurziji reč, leti se do evropskih metropola.

Škola "Kreativno pero", koja se nalazi u vili "Olivera" i vlasništvo je sestre Bogoljuba Karića, ima u dvorištu bazen. Škola "Ruđer Bošković" je smeštena u bivšem auto-kampu, sa prelepim parkom kao dvorištem i terenima. U Lackovićevoj ulici, blizu predsedničke rezidencije, smeštena je škola "Milena Pavlović Barili". Svi naši sagovornici tvrde da njihovi učenici nisu prezaštićeni niti nesvesni teškoća koje ima većina ljudi u Srbiji. Takođe, ne primećuju kod svojih učenika bilo kakvo bahatije ponašanje u odnosu na decu iz državnih škola. Po njihovim rečima, naprotiv.

SAMOIZOLACIJA I(LI) PREKA POTREBA: "Kada su u pitanju učenici privatnih škola, ta deca imaju osećaj moći i određeni stav, oni znaju da su potrebni školi, a verovatno i roditelji to podstiču. Nastavnici su, s druge strane, spremni više da trpe, plaše se da ne izgube posao koji je dobar. Ali to ima svoje dobre strane – nastavnici ne dopuštaju sebi ono što ne bi smeli, a ima i loše – dopuštaju deci ono što ne bi smela", kaže za "Vreme" psiholog Nebojša Jovanović. Jovanović ima dugo iskustvo u radu sa decom, autor je nekoliko knjiga, a više od dvadeset godina bavi se psihoterapijom. On ističe da postoje velike razlike među privatnim školama i da one koje su se etablirale zavode strože kriterijume.

Po njegovom iskustvu, jedan broj roditelja u privatne škole upisuje decu koja imaju problem sa uklapanjem. To jeste bolji izbor jer je u većoj meri prisutan individualan rad i vaspitači su zainteresovaniji. No, ima i privatnih škola koje nisu tog tipa. Jednostavno, roditelji se odlučuju za takvu mogućnost jer su im deca zaštićenija i bezbednost je na mnogo većem nivou. "To ih možda onemogućava da vide kako izgleda život većine njihovih vršnjaka, a manje se i druže. Često drugovi iz škole nisu i drugovi iz kraja, tako da su ta deca orijentisana na prijateljstva iz školske klupe koja traju od osam do pet. Zaštićenija su, ali kao što rekoh, neke stvari im nedostaju. Šta je veće, teško je reći", kaže Jovanović, dodajući ipak da je u nekim krajevima veliki problem preživeti osnovnu školu.

Privatne osmoletke većinom pohađaju deca sličnog socijalnog statusa. Nebojša Jovanović smatra da je neka vrsta, grubo rečeno, kastinskog sistema postojala u svim vremenima. Međutim, dešava se da deca koja imaju previše materijalnog izgube na drugoj strani. Roditelj je često odsutan i nema dovoljno emotivnog kontakta.

Privatne škole u Srbiji još su novina i nepoznanica, a njihove rezultate moći ćemo da uporedimo tek za nekoliko godina. Jedno je sigurno: niti je u privatnim osnovnim školama sve tako sjajno, niti su državne tako loše. Evo i ilustracije: prilikom naše posete jednoj od privatnih osnovnih škola, nasred hodnika učenik je viknuo na direktorku: "Ne može to tako! Ne može odmah ocena u dnevnik! Zvaću mog tatu!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Najniža suma koju kao roditelj morate da izdvojite za osam godina školovanja deteta je od 45.000, pa do 60 i nešto više hiljada evra

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net