Na svečanoj akademiji povodom 20. oktobra. foto: tanjug

Intervju – Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova >

Diplomata na koktel vakcini

"Kao rezultat napornog rada svih državnih organa u prethodnom periodu, 30. novembra u Briselu će biti održan sastanak na kojem očekujemo donošenje formalne odluke o ukidanju viza za građane Srbije. Da li će sama primena bezviznog režima otpočeti 19. decembra ili 1. januara, nije od presudne važnosti, s obzirom na to da smo toliko vremena čekali na trenutak da konačno ponovo budemo tretirani kao normalan svet. Ponovo ćemo početi da ostvarujemo pravo na slobodu kretanja, koje je jedno od fundamentalnih prava koje uživaju građani savremene Evrope", kaže Jeremić u razgovoru za "Vreme"

Začudo, ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić nije vakcinisan protiv novog gripa. Začudo je ovde ne zbog uobičajenog i raširenog uverenja da su ljudi od vlasti pod posebnom brigom već zbog banalne činjenice da je sagovornik "Vremena" tokom proteklih nedelju dana boravio u Japanu, na Tajlandu, Kipru, u Briselu i Istanbulu. Rutinski je vakcinisan protiv običnog, sezonskog gripa, a za neki dan ga čeka koktel vakcina pred "vezano putovanje" u nekoliko afričkih zemalja. U Nigeriju i Gabon, koje od 1. januara ulaze u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, i Kongo, gde će u Kinšasi otvoriti novi sistem automatske kontrole naplate mostarine, proizvod beogradskog "Mihaila Pupina". Na pitanje kako stoji s kondicijom za takav intenzitet putovanja kaže: "Za sada je nekako održavam."

VREME: Prošle nedelje je jedan od vodećih svetskih listova primetio da srpska diplomatija funkcioniše "na steroidima". To je kompliment?

VUK JEREMIĆ: Pročitao sam članak i mislim da je on izuzetno pozitivno konotiran. U poslednjih godinu dana, kroz sve spoljnopolitičke aktivnosti koje smo imali, uspeli smo da se "stavimo na radar" međunarodne javnosti. Ono što smo postigli zalažući se za ostvarivanje proklamovanih spoljnopolitičkih prioriteta Srbije dalo je pristojan rezultat, i to je primećeno ne samo u zemlji i regionu već i šire.

Da li u tu primećenost spada i predlog da nam vizni režim zemlje Evropske unije ukinu već 19. decembra?

Ukidanje viza za građane Srbije ovog trenutka predstavlja najvažniji kratkoročni prioritet vlade. Kao rezultat napornog rada svih državnih organa u prethodnom periodu, 30. novembra u Briselu će biti održan sastanak na kojem očekujemo donošenje formalne odluke o ukidanju viza za građane Srbije. Da li će sama primena bezviznog režima otpočeti 19. decembra ili 1. januara nije od presudne važnosti, s obzirom na to da smo toliko vremena čekali na trenutak da konačno ponovo budemo tretirani kao normalan svet. Ponovo ćemo početi da ostvarujemo pravo na slobodu kretanja, koje je jedno od fundamentalnih prava koje uživaju građani savremene Evrope.

Ako se osvrnete na sad već skoro proteklu godinu, šta smatrate svojim ličnim i drugim velikim uspesima srpske diplomatije?

Nijedan ne bih proglasio svojim ličnim uspehom, to su sve plodovi napornog rada svih državnih organa. Mislim da posebno treba istaći uspeh na polju diplomatske borbe za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i da su rezultati postignuti na tom polju takvi da ih je, imajući u vidu sve okolnosti, malo ko očekivao.

Da li je, uslovno rečeno, neočekivan uspeh i za deo domaće javnosti? Ta borba za očuvanje integriteta se dosta često tretira kao bitka za nešto što je već izgubljeno...

Uslovno rečeno, "rivali" u toj bici su sasvim sigurno neke od najuticajnijih država sveta. Ova vlada se opredelila za mirna, diplomatska i pravna sredstva u odbrani teritorijalnog integriteta, a težište naših napora je usmereno na proces pred Međunarodnim sudom pravde. Učinili smo mnogo na zaustavljanju talasa priznanja Kosova i taj broj se zaustavio na jednom nivou koji je daleko niži nego što je moglo da se očekuje. S druge strane, uspeli smo da, marljivim radom, ovaj proces učinimo najvećim procesom u istoriji Međunarodnog suda pravde po mnogim kriterijumima, pre svega po broju zemalja koje su se opredelile da učestvuju u javnoj raspravi. Isto tako, nikada se nije desilo da se svih pet stalnih članova Saveta bezbednosti odluči da učestvuje u javnoj raspravi pred sudom po bilo kom pitanju. Dakle, zaustavili smo talas priznanja na relativno skromnom nivou i učini sve da proces koji počinje 1. decembra bude što je moguće više u žiži pažnje međunarodne javnosti. Za sve to vreme, mir i stabilnost u Pokrajini su očuvani, a energija i vreme posvećeno tom problemu očigledno nisu išli na uštrb ostvarivanja drugih spoljnopolitičkih prioriteta: evropskog puta Srbije i stabilizacije prilika u regionu.

Kakvi su, po vašoj oceni, odnosi Srbije sa bivšim jugoslovenskim republikama i ostalim susedima u regionu po tom pitanju koje se, sticajem okolnosti, najviše pominje, po pitanju Kosova? Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora priznale su Kosovo, vaše prve reakcije i potezi Beograda u tom pogledu ocenjeni su kao dramatični...

Odnosi sa susedima, naravno, mogu biti daleko bolji nego što su ovog trenutka. Činjenica je da su se neki susedi odlučili da činom priznanja Kosova direktno ugroze teritorijalni integritet Srbije. Te odluke nisu ni na koji način doprinele održavanju dobrih odnosa kojima mi težimo. To nije bila odluka Srbije, to su bile odluke vlada tih zemalja. Srbija se postavila na jedan pažljivo odmeren način, koji ne bih nazvao dramatičnim. Malo ima zemalja koje bi se opredelile za isključivo mirna i diplomatska sredstva u takvoj situaciji. Rekao bih, štaviše, da je Srbija možda prva koja se suočena sa takvim izazovom opredelila za isključivo mirna sredstva. U svakom slučaju, sve ono što smo učinili nije nanelo, po našem dubokom uverenju, štetu građanima bilo koje države, ni Srbije, a ni tih suseda. Ni u ekonomskoj saradnji, niti u bilo kojoj drugoj oblasti, to nam jednostavno brojke pokazuju, nije došlo do pada kao posledice diplomatskih koraka koje smo učinili nemajući drugi izbor. Da ih nismo napravili, poslali bismo poruku svetu da nam do Kosova zapravo i nije stalo, i broj priznanja bi danas sasvim sigurno bio daleko veći.

Prvi naredni efekat proizvešće rasprava u Međunarodnom sudu pravde; kako procenjujete dalji razvoj događaja zavisno od ovakvog ili onakvog mišljenja suda o legitimnosti proglašenja nezavisnosti Kosova?

Rasprava počinje 1. decembra i, ponavljam – rekordni broj učesnika je prijavljen za raspravu. Činjenica da je rekordni broj učesnika prijavljen za raspravu, uključujući neke od najuticajnijih država sveta, bitno sužava prostor za eventualne političke pritiske koji bi mogli biti vršeni na sud, što se dešavalo u prošlosti. Ovog trenutka nije zahvalno predviđati koliko će trajati proces, ali mi očekujemo da će na kraju mišljenje biti doneto u skladu s međunarodnim pravom – a duboko smo uvereni da je međunarodno pravo u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti prekršeno i da će naša pravna argumentacija, podržana nastupom jednog značajnog broja zemalja, na kraju rezultovati odlukom suda kakvu očekujemo.

Ukoliko se ta očekivanja Srbije ostvare, u kom smeru bi se mogao dalje kretati razvoj problema?

Onda je prilično izvesno da neće biti novih priznanja Kosova. Države koje su se odlučile da ne priznaju Kosovo do trenutka izjašnjavanja Međunarodnog suda pravde, posle toga teško da će se za takav korak opredeliti. Isto tako mislimo da će, kada jednom imate takvu odluku suda, biti relativno lako zaustaviti eventualnu aplikaciju Kosova za članstvo u međunarodnim organizacijama. Dakle, Kosovo će se naći "zamrznuto" u ovom stanju iz kog može da izađe samo kroz neku vrstu dijaloga sa zainteresovanim stranama, pre svega sa Beogradom. Mi smo, dakle, ovog trenutka koncentrisani na stvaranje međunarodnih okolnosti u kojima je neophodno obnoviti dijalog o statusu, a jednom kada se taj dijalog obnovi, mislim da će se otvoriti nova prilika za pronalaženje rešenja koje će biti prihvatljivo za sve. Pokušaj nametanja jednostrano proglašene nezavisnosti je bio pokušaj veštačkog "zaživljavanja" rešenja koje Srbiji nije prihvatljivo. Želimo da se na kraju ovoga procesa postigne rešenje prihvatljivo za sve strane koje će omogućiti dugotrajni mir i stabilnost na prostoru Balkana, što svakako predstavlja jedan od najvažnijih preduslova za ostvarenje zajedničkog strateškog cilja, a to je integracija u EU.

Uz Kosovo nekako paralelno ide pitanje Bosne i Hercegovine. Američka štampa je relativno nedavno objavila procenu ili stav da se od Beograda očekuje da izvrši pritisak na Republiku Srpsku da se saglasi sa zahtevom za ustavno redefinisanje BiH?

Srbija nema ni kapacitet, a ni nameru da "zavrće ruke" bilo kome od svojih suseda. Mi imamo jasan interes da se prilike u Bosni i Hercegovini stabilizuju. Želimo da ceo zapadni Balkan bude integrisan u Evropsku uniju, i tu, naravno, mislimo i na teritorijalno zaokruženu Bosnu i Hercegovinu. Trudićemo se da se pronađe rešenje koje će omogućiti ubrzanje tog procesa. Određene reforme u Bosni su verovatno potrebne. Koje su to promene, mislim da to najbolje znaju sami susedi, odnosno da to treba ostaviti konstitutivnim narodima i entitetima u BiH. Ono što mi možemo i želimo da uradimo jeste da ohrabrimo sve strane da se postigne kompromis, predstavljajući im ono što mi smatramo da bi trebalo da bude naša zajednička vizija, a to je stabilan Balkan integrisan u Evropsku uniju.

Ulazak u EU je u poslednjoj deceniji najavljivan i pripreman za ovu, pa za onu godinu. Kako sad stojimo s rokovima?

Mislim da je izuzetno nezahvalno licitirati sa datumima jer su po sredi procesi u kojima mi nismo jedini relevantni faktori činjenja i odlučivanja. Na nama je da svom snagom prionemo na ostvarivanje kopenhaških kriterijuma za članstvo, a dinamika donošenja političkih odluka o proširenju je na samoj Evropskoj uniji. Mi bismo, naravno, voleli da se to desi što je moguće pre, s obzirom na to da je centralni strateški prioritet vlade Srbije članstvo u EU. Ali – što je brže moguće, to bolje.

Običan čovek se dosta često zapita da li su političari EU svesni toga koliko svaki blagonaklon ili dobar gest utiče na raspoloženje ovdašnje javnosti kao što je to ovih dana bio predlog ranijeg uvođenja bezviznog režima. Da li postoje još neki koraci koji mogu da se naprave i da li političari koji o tome odlučuju u EU imaju to u vidu?

Činimo sve što je u našoj moći da to našim sagovornicima iz EU predstavimo. Postoji mnogo toga što bi ovog trenutka moglo da se uradi i kao efekat proizvede povećanje entuzijazma za proces nastavka reformi koji je neophodan da bi se ušlo u Uniju. Verovatno najvažniji od njih bio bi odmrzavanje prelaznog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je za sada, nažalost, nemoguće, jer postoji određena sumnja kod jedne zemlje članice EU da Srbija čini sve što je u njenoj moći da u potpunosti sarađuje s Haškim tribunalom. No, Srbija doista čini sve, i ovog trenutka ne postoji ništa što bi mogla da uradi a da već ne radi da bi se okončala saradnja s Haškim tribunalom. Ja lično mislim da su se stekli uslovi da se taj važan iskorak, odmrzavanje sporazuma, dogodi. To mišljenje deli veliki broj ministara spoljnih poslova EU, ali o tome odlučuje savet EU konsenzusom, a taj konsenzus još uvek nije postignut. Mi ćemo učiniti sve u saradnji sa tužilaštvom Haškog tribunala i, isto tako, na diplomatskom polju da se što pre steknu uslovi za taj korak. To bi imalo izuzetno blagotvoran efekat ne samo u Srbiji već i na celom Balkanu.

Dokle se stiglo s deobom "diplomatske imovine"?

Sukcesija SFRJ je pitanje koje ne podrazumeva samo državnu imovinu u inostranstvu već i privatnu imovinu, kao i mnoga druga, izuzetno složena i kompleksna pitanja. Na inicijativu Srbije je u septembru održana konferencija visokih predstavnika bivših republika SFRJ u Beogradu, a sledeći sastanak će biti u Skoplju. Izvestan napredak je postignut, nadam se da će ga biti još više, ali ponavljam – nije po sredi samo državna imovina već i mnoga druga pitanja. To je jedan komplikovan problem koji bi po našem mišljenju morao biti rešavan u paketu.

Za državu ove veličine i ovih razmera, koji bi bio optimalan broj diplomatskih predstavništava?

Kada je reč o nasleđenoj imovini SFRJ, nema optimalnog broja, proporcije su već dogovorene odavno, nama konkretno pripada 38 procenata ukupne mase...

Da li tih 38 odsto našeg "nasledstva" zadovoljava ono što je potencijal i kapacitet Srbije na međunarodnom diplomatskom planu?

Svakako ne. Ono što predstavlja ambiciju Srbije u ovom trenutku je više od onoga što trenutno imamo. Mi, nažalost, ne raspolažemo velikim resursima. Mogu da kažem da su naša sredstva predviđena za diplomatiju daleko manja nego što je to slučaj u većini zemalja naše veličine u, recimo, centralnoj i jugoistočnoj Evropi, uključujući tu i neke bivše jugoslovenske republike. Ja ću u svakom slučaju učiniti sve da naše diplomatsko angažovanje u svetu održimo na ovom nivou koji imamo, eventualno i da ga povećamo. Imamo izuzetno složene zadatke pred našom diplomatijom – neke od njih malo koja zemlja na svetu ima – tako da se nadam da će, u vremenima koja su pred nama, kapacitet, odnosno sredstva predviđena za spoljnopolitičke aktivnosti biti makar održana na ovom nivou, ako ne i povećana.

Kakvi su ljudski potencijali srpske diplomatije? Dugo godina smo živeli u iluziji da smo veoma važni, sada se suočavamo s činjenicom da smo dosta mali, ranije smo imali utisak da smo i na tom, diplomatskom planu veoma važni, rekao bih da smo u ponečemu i bili važni, imamo li taj ljudski kapacitet posle, evo, 30 godina?

U jednom trenutku u ne tako dalekoj prošlosti diplomatski uticaj Jugoslavije je na međunarodnoj sceni bio i te kakao vidljiv, i sa sećanjima na ta vremena se prilično često srećem putujući po svetu. Naravno, nakon tragičnih događaja iz devedesetih godina taj uticaj je umnogome nestao. Zajedno sa njim nestali su i drugi kapaciteti, uključujući i ljudske resurse, ne samo što se diplomatije tiče već kada je reč i o većini drugih oblasti. Ono što mi ovoga trenutka činimo je da te kapacitete obnovimo do što je moguće veće mere. Mislim da smo u tome bili donekle uspešni. Ovde ne govorim o globalnom uticaju koji je Jugoslavija sasvim sigurno imala, već pre svega o regionalnoj snazi, tj. naporima da stavimo Srbiju i Beograd u središte regionalnih događanja. Mislim da smo u tom smislu napravili određeni napredak.

Ponovo smo zainteresovani i za pokret nesvrstanih?

Centralni strateški prioritet vlade Srbije je članstvo u Evropskoj uniji, a ono nije kompatibilno sa članstvom u bilo kojoj drugoj međunarodnoj organizaciji, uključujući i pokret nesvrstanih. Mi, dakle, nemamo nameru da ponovo postanemo punopravni član pokreta nesvrstanih. Ali rešeni smo da povećamo stepen angažovanja sa zemljama članicama pokreta, i to je nešto od čega, po mom mišljenju, možemo da imamo samo korist. U poslednjih godinu dana, u svetu je prilično zapažen povišen stepen našeg angažovanja sa Pokretom koji se zaokružuje statusom posmatrača. Obnovili smo mnoge veze koje su u prethodnih petnaestak godina pokidane, i mislim da nam produbljivanje tih veza sa državama sa kojima imamo dugu istoriju prijateljstva iz vremena Jugoslavije može pomoći u jačanju regionalne pozicije, ali i ekonomske moći. Ali, kada je reč o strateško-političkoj orijentaciji, tu nema dileme – dok je ove vlade, to je članstvo u Evropskoj uniji i ništa drugo.

Isti onaj tekst u kom se pominje diplomatija na steroidima, kvalifikuje Beograd kao pouzdanog saveznika Moskve. A Moskva je uz Peking, Vašington i Brisel jedan od ona četiri stuba spoljne politike?

Odnosi Srbije i Rusije su tradicionalno bliski, i traju vekovima. Rusija je danas jedan od naših najvažnijih ekonomskih i trgovinskih partnera, a takođe verovatno i najglasniji i najsnažniji podržavalac Srbije u međunarodnoj areni u našoj diplomatskoj borbi za Kosovo. To je, naravno, od neprocenjivog značaja s obzirom na stalno članstvo Ruske Federacije u Savetu bezbednosti. Rusija nas, kao partner, podržava u svim našim državnim prioritetima, uključujući i članstvo u EU. Uzevši sve to u obzir, može se reći da su Srbija i Rusija bliski prijatelji. Naša orijentacija je, ponavljam, članstvo u EU i od ostvarivanja tog strateško-političkog prioriteta nećemo odustati. Mi ćemo postati član EU, ali mislim da to neće ići na štetu izuzetno dobrih odnosa koje imamo sa Ruskom Federacijom.

To se odnosi i na Peking, pretpostavljam?

Što se tiče odnosa sa Kinom, blisko sarađujemo i mislim da će ta saradnja biti još snažnija u budućnosti, pre svega na polju ekonomije. Kina je jedna od najdinamičnije rastućih sila sveta, i to partnerstvo može biti od višestruke koristi za ovu zemlju. Kada je reč o Kosovu, Kina kao još jedna stalna članica Saveta bezbednosti pruža značajnu podršku našim diplomatskim naporima. Kuriozitet je da je ovo prvi put u istoriji da se Peking odlučio za učešće pred Međunarodnim sudom pravde u bilo kom procesu. To je direktni rezultat naše diplomatske angažovanosti i dobrih odnosa i sa Kinom.

Ne tako davno, kamen spoticanja u odnosima sa Vašingtonom bio je i slučaj Kovačević?

Slučaj Kovačević više ne predstavlja kamen spoticanja u odnosima između Beograda i Vašingtona. Ta stvar je u političkom smislu razrešena, prema tome za vladu Srbije i vladu Sjedinjenih Američkih Država to više ne postoji kao problem. Što se tiče konzularnih službenika umešanih u taj slučaj, oni više nisu zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova i, koliko ja znam, ovoga trenutka se protiv njih vodi krivični postupak.

Imali ste 14 godina kada je srušen Berlinski zid. Možete li da procenite da li je pre ili posle toga bilo teže baviti se diplomatijom Srbije?

Ima trenutaka u svetskoj istoriji kada se tektonske ploče pomeraju, posle čega svet više nije isti kao pre. Pre 1989. poslednji takav trenutak je, po mom mišljenju, bila 1945, kada smo bili svedoci okončanja Drugog svetskog rata i početka jednog novog, bipolarnog svetskog poretka. Naša zemlja je te 1945. bila jedan od najvećih dobitnika promena. Sledeći takav trenutak, 1989, razvio se tako da smo bili verovatno jedan od najvećih gubitnika. Izazovi za spoljnu politiku su postojali i u jednom i u drugom vremenu, različitog karaktera. Očigledno je da smo se bolje snašli u onom prvom nego u ovom drugom. Ono što je najvažnije jeste da je danas, 2009. godine, po mom dubokom uverenju, ponovo jedan od tih prelomnih, istorijskih trenutaka. On je prouzrokovan drastičnom ekonomskom krizom i svetskim dešavanjima u prethodnih nekoliko godina, i uveren sam da je ovo momenat u kome se geopolitičke tektonske ploče ponovo smiču i kada je za malu zemlju kao što je naša od izuzetne važnosti da se dobro snađe, prepozna globalna kretanja i postavi tako da bude jedan od dobitnika. To je, naravno, moguće – imamo istorijsko iskustvo da je to moguće – i bilo bi od velikog značaja da se to desi ponovo. Ovog trenutka mislim da Srbija vodi jednu pažljivo izbalansiranu spoljnu politiku koja ima jasno definisane prioritete: članstvo u EU, odbrana Kosova diplomatskim sredstvima i ostvarivanje najboljih mogućih odnosa u regionu sa ciljem da vreme koje je pred nama bude vreme prosperiteta za građane ove države.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Dva veka i Koča

Četvrtog februara 2011. navršava se 200 godina od postavljanja prvog ministra spoljnih poslova Srbije. Hoće li se ovaj jubilej obeležiti i hoće li građani Srbije bolje upoznati svoju diplomatsku istoriju?

Ako 2011. godine i dalje budem u prilici da obavljam ovu dužnost, svakako ću se postarati da to adekvatno obeležimo. Inače, otkad sam došao u Ministarstvo spoljnih poslova, obnovljena je soba sećanja u kojoj su izložene slike svih ministara spoljnih poslova od 1811. do danas.

Koje ime vam prvo padne na pamet kad pomislite na prethodnike?

Koča Popović, bez ikakve sumnje. Imali smo izuzetne ljude tokom 200 godina na mestu ministra spoljnih poslova, ali mislim da je on bio neko ko je učinio najviše za globalnu promociju svoje zemlje i ponosan sam na to što danas, nakon mnogo vremena, Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova, na moju inicijativu, nosi njegovo ime.

Izgubljen za fiziku

Kako se iz teorijske fizike prelazi u diplomatiju?

Put je bio malo duži. Ja sam posle teorijske fizike u Kembridžu radio doktorske studije iz oblasti primenjene matematike i paralelno sa tim se zaposlio u jednoj investicionoj banci u Londonu da bih to školovanje finansirao. U banci sam se specijalizovao za oblast telekomunikacija. To je inače bilo vreme svetskog telekomunikacionog buma, a tada je došlo i do uzbudljivih događanja u Srbiji, demokratskih promena. Nakon 5. oktobra 2000. dobio sam ponudu da radim za novog ministra telekomunikacija u Vladi Jugoslavije, a to je bio Boris Tadić. Tu sam ponudu prihvatio, a posle toga sam se, opredelio da se za stalno posvetim državnoj upravi, upisao postdiplomske studije na Harvardu iz oblasti državne administracije, nakon čega sam se vratio u Srbiju.

I sad je Vuk Jeremić izgubljen za fiziku?

Nažalost, da. Ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim je da se neću vratiti fizici, jer je svaka vrhunska nauka u suštini kao i vrhunski sport – ne možete da prekinete i da se posle dužeg vremena vratite.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net