foto: a. anđić

Pet tajni srpske porodice – Beda >

Tiha kultura nemaštine

Pred Narodnom kuhinjom, na bljuzgavici, čeka žena pedesetih godina. "Samo nemojte da slikate, da me ne vide koleginice sa kojima sam radila. Kada pođem od kuće komšinice me pitaju: ‘Gde ćeš ovako rano, što si se tako sredila?’ A ja odgovaram da idem nešto da radim"

U Solunskoj ulici broj 14 u Beogradu u redu čeka nekoliko ljudi. Pola devet je ujutru, duva ledena košava i promiče sneg. U narodnoj kuhinji počinje podela obroka za najsiromašnije sugrađane. Da se Solunska ulica nalazi u opštini Stari grad, jednoj od bogatijih u Beogradu, svedoče dva nova BMW-a parkirana u dvorištu u kome se narodna kuhinja nalazi.

"Mnogo sam dala za Beograd, davala sam toliko puta kada je trebala neka pomoć, a evo šta sam dočekala", kaže starija sugrađanka oslonjena na štap. "Ali ja sam zadovoljna što i ovo imam, kakva je država i šta se dešava. Dobra je hrana, ljubazni su ovde prema nama. Imam penziju 7000 dinara, dolazim ovde deset godina, ali nikome ne govorim da dolazim, sramota me." Još jedna starija gospođa tiho priča da obrok u narodnoj kuhinji uzima tek deset dana. "Pritisla kriza, šta da radim, moram. Nemam šta drugo da vam kažem."

U redu su i dvojica mlađih muškaraca. "Ne bih ništa pričao za novine, rastrgan sam zbog ove situacije", kaže jedan od njih. Muškarac tridesetih godina, dobro obučen, sve vreme dok čeka u redu gleda u beton i okreće lice prema zidu. Pošto su mu u posude koje je doneo sipani gulaš i kupus salata, u torbu stavlja hleb i brzim korakom napušta dvorište, ne progovarajući ni reč.

Slavka Bojović, servirka u Narodnoj kuhinji, skoro sve ljude u redu poznaje po imenu i razgovara sa njima dok deli hranu. "Sada ima 117 korisnika, ove godine više ih je nego ranije", kaže Slavka. "Ima ih i mladih i starih, i bez škole i sa fakultetom, svih mogućih zanimanja. Teško im je, zato pokušavam da ih oraspoložim."

Iako se podela obroka završava u devet sati, mnogi od onih koji su hranu već uzeli ne odlaze. Po tako lošem vremenu neki korisnici ne mogu da dođu, pa ostali čekaju da uzmu hleb i hranu koji preostanu. Čekaju stariji sugrađani, često u obući za nekoliko brojeva većoj nego što je potrebno, dugokosi mladić u pohabanoj "vijetnamki", žene srednjih godina koje ne odgovaraju uobičajenoj predstavi o ljudima koji koriste usluge narodne kuhinje. "Samo nemojte da slikate, da me ne vide koleginice sa kojima sam radila", kaže žena pedesetih godina. "Kada pođem od kuće komšinice me pitaju: ‘Gde ćeš ovako rano, što si se tako sredila?’ A ja odgovaram da idem nešto da radim."

NEVIDLJIVI SUGRAĐANI: Dr Slobodan Cvejić, sa odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta, kaže za "Vreme" da je karakteristično da siromašni u našoj zemlji, naročito u Beogradu, nisu tako vidljivi, iako ih ima puno. "Ili su skoncentrisani i skriveni, ili se kreću među nama a nisu toliko primetni. Tek kada televizijske kamere i novinari zađu po mestima na kojima se oni okupljaju, poput narodnih kuhinja, vidimo da su tu, među nama."

Cvejić smatra da su, za razliku od vremena pre devedesetih kada se siromaštvo uglavnom vezivalo za Rome i zabačena seoska područja, ratovi i krize povećali društvenu nejednakost i stvorili grupu zaposlenih koji nisu mogli od svog posla da obezbede hranu, da pruže deci sve što im je potrebno. "Oni su pretrpeli šok, mnogi su se snalazili kako su znali i umeli, kroz sivu ekonomiju, promenu zanimanja." Međutim, Cvejić tvrdi da se pojavilo 20 novih generacija koje su se rodile i počele da rastu u uslovima krize i siromaštva. "Za njih su to normalni uslovi, nisu imali iskustvo boljeg. Da li nove generacije koje prihvataju siromaštvo kao nešto normalno znače da se u Srbiji širi kultura bede? To je problem koji je potrebno istražiti, što do sada nije rađeno, a važno je jer predstavlja formiranje sistema vrednosti koji onemogućava akciju i inicijativu da bi se nešto promenilo", kaže Cvejić.

On smatra da siromaštvo uništava ljudski kapital i da se zbog toga može desiti da neke firme u budućnosti neće imati kvalitetnu i kvalifikovanu radnu snagu. "To može zvučati preterano sada, u situaciji kada na gotovo svako radno mesto konkurišu i oni koji su za to mesto prekvalifikovani, ali to jeste opasnost u budućnosti, svaka zemlja mora imati zdravo i kvalifikovano stanovništvo kao osnov razvoja", zaključuje Cvejić.

UGROŽENI: Tradicionalno najugroženije grupe stanovništva su Romi, samohrane majke, stariji od 65 godina, nezaposleni, osobe bez osnovnog obrazovanja, članovi malih seoskih domaćinstava. Procene kažu da je oko 450.000 dece direktno ili indirektno pogođeno siromaštvom.

Pre devedesetih, neka vrsta proklamovanog egalitarizma olakšavala je nelagodu dece koja su imala manje od ostalih. Osim toga, i mogućnosti su bile veće. Duboko urezani stid deteta kome se pred razredom saopšti da dobija besplatno letovanje zato što je iz siromašne porodice, mogao se kompenzovati u okolnostima besplatnog školovanja, studentskih kredita od kojih se pristojno živelo, stipendija koje su davale mnoge firme. Tako nešto teško može da očekuje dvanaestogodišnja devojčica, koja priča da u redu ispred Narodne kuhinje u Solunskoj čeka da uzme obrok za dedu, i u praznu školsku torbu stavlja tri dodatna hleba koja je dobila.

Vladan Božanić iz Republičkog zavoda za statistiku, delegat Republike Srbije u Grupi za siromaštvo i životni standard Evropske komisije, za "Vreme" kaže da broj siromašnih u Srbiji ponovo drastično raste, posle perioda od 2002. do 2008. godine kada je došlo do smanjenja siromaštva za 50 odsto. U 2008. je ispod linije apsolutnog siromaštva bilo 7,9 odsto stanovnika, odnosno 610.000 osoba, dok je za prvih šest meseci 2009. godine taj broj porastao na 9,2 odsto, odnosno na 700.000.

Božanić smatra da će broj siromašnih još rasti jer je usko povezan sa nezaposlenošću. "Očekuje se skok nezaposlenosti od najmanje dva procentna poena u oktobru 2009. u odnosu na april 2009, odnosno oko četiri procentna poena više u odnosu na oktobar 2008. To će sigurno povećati broj siromašnih na deset odsto, i to je već alarmantna situacija u kojoj država mora da počne da se bavi ovim problemom", kaže Božanić. "Vraćamo se, po mnogim pokazateljima, u 2002, polako ali sigurno. Ključni problem je velika koncentracija ljudi oko linije apsolutnog siromaštva, za mnoge je dovoljno da ostanu bez posla i da padnu ispod te linije."

U situacijama kada se dešava nešto dramatično, kao kada radnici u štrajku nedeljama ne žele da izađu iz fabrike, ljudi bez ustezanja pričaju da žive u bedi. Moglo bi se, na osnovu takvih iskustava, pomisliti da se o sirotinji otvoreno razgovara u Srbiji. Međutim, isti ti ljudi u svojim domovima, u četiri oka, sa nelagodom govore o svom siromaštvu. Tabu ili stid, svejedno je kako imenujemo ono što natera čoveka da odbijanje da izađe na piće sa prijateljima koje godinama nije video pravda obavezama, iako prijatelji znaju da je razlog to što već mesecima nije primio platu u firmi u kojoj radi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Statistika

U Srbiji se apsolutna linija siromaštva dobija sabiranjem troškova hrane za nutricionistički minimum (2280 kcal dnevno, što je po preporuci FAO-a minimalna količina kalorija koju čovek mora dnevno da unese da bi mogao normalno da živi), na koji se dodaju troškovi koji se ne odnose na hranu, poput obuće, odeće… U 2008. godini linija apsolutnog siromaštva u Srbiji je bila 7937 dinara mesečno po punoletnoj osobi, a za prvih šest meseci 2009. godine 8360 dinara. U EU se prilikom istraživanja koristi relativna linija siromaštva, što je 60 odsto prosečnih (medijalnih) prihoda.

Narodne kuhinje

Pravo na besplatan obrok u narodnim kuhinjama imaju korisnici materijalnog obezbeđenja i pomoći, ljudi sa najnižim primanjima koji ne primaju nikakvu pomoć, samačka staračka domaćinstva, penzioneri sa najnižim prihodima, porodice sa više dece pogođene teškim siromaštvom.

Prema podacima Crvenog krsta Srbije, u centralnoj Srbiji i Vojvodini postoji 55 narodnih kuhinja koje obezbeđuju jedan obrok dnevno za 25.435 korisnika. U Beogradu je, prema podacima Sekretarijata za socijalnu zaštitu, početkom ove godine bilo 5127 korisnika besplatnih obroka u narodnim kuhinjama, a u septembru 5723 korisnika.

Prve narodne kuhinje u Srbiji su otvorene posle Drugog svetskog rata, ali su zatvorene u periodu 1946–1947. Ponovo su počele da rade 1992. godine.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net