Intervju – Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova
za vanredne situacije >

Civilna, a ne vojna priča

"Nema zemlje u regionu koja u proteklih nekoliko godina nije tražila pomoć od Rusije, nema zemlje u regionu gde ruski avion nije došao i gasio požar: ako se nešto krupno desi, a mi u Nišu budemo imali mogućnost da u toku leta tamo budu avioni, helikopteri za gašenje požara, ako budemo imali magacine sa ogromnom količinom opreme, primera radi za smeštaj lica koja morate da evakuišete, sa agregatima, sa poljskim kuhinjama, zaštitnim maskama, najveći benefit će od toga imati građani Srbije, a onda i građani zemalja u regionu, jer pomoć će stizati brže"

Tokom posete predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva Srbiji potpisano je sedam međudržavnih sporazuma, između ostalih Sporazum o osnivanju zajedničkog humanitarnog centra za reagovanje u vanrednim situacijama, koji bi mogao da preraste u regionalni, ako se s tim slože zemlje regiona. Prema agenciji Stratfor, ovim sporazumom su otvorena vrata Moskvi da uspostavi svoju prvu vojnu bazu izvan teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, jer u "opisu poslova", pored reagovanja u prirodnim katastrofama kao što su šumski požari i poplave, stoji i razminiravanje.

Kako kaže Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova za vanredne situacije, takav sporazum je imala još SFR Jugoslavija sa SSSR, koji je inoviran 2007. godine. "Sada se ta stvar postavlja na svoje mesto, precizno se definiše saradnja dveju država u oblasti vanrednih situacija. To ne podrazumeva samo da kad nam je problem tražimo pomoć, nego i ono preventivno, na čemu se inače radi, da šaljemo ljude u Rusiju na obuku, čitav niz aktivnosti koje se ne svode u krajnjoj liniji samo na pružanje njihove pomoći nama, već na zajedničko funkcionisanje."

"VREME": Čija je ideja da se oformi ovaj centar?

PREDRAG MARIĆ: U ovom slučaju naša, mada ideja o udruživanju i zajedničkom reagovanju u vanrednim situacijama nije nova. Nije nastala prošle godine, ona na ovim prostorima egzistira više godina, prvo kroz Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, kasnije kroz bilateralne dogovore koji postoje među državama. Međutim, budući da mi u Srbiji od tehnike i ljudi imamo ovo što imamo i da je slična situacija u zemljama u okruženju, jasno je da je za realizaciju te ideje neophodan strateški partner.

I to baš Rusi?

Nema zemlje u regionu koja u proteklih nekoliko godina nije tražila pomoć od Rusije, nema zemlje u regionu gde ruski avion nije došao i gasio požar: ako se nešto krupno desi, a mi u Nišu budemo imali mogućnost da u toku leta tamo budu avioni, helikopteri za gašenje požara, ako budemo imali magacine sa ogromnom količinom opreme, primera radi za smeštaj lica koja morate da evakuišete, sa agregatima, sa poljskim kuhinjama, zaštitnim maskama, najveći benefit će od toga imati građani Srbije, a onda i građani zemalja u regionu, jer pomoć će stizati brže. Srbija i pre osnivanja tog centra, verovatno narednog leta, može da računa na ruske letelice i helikoptere. Da podsetim: budžet Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije je 400 miliona dolara, ima 550.000 zaposlenih, sa mornaricom, avijacijom i svim onim što je potrebno. Govorim o jednom respektabilnom ministarstvu u svetskim okvirima.

Na ruske avione i helikoptere za gašenje požara računali smo i ranije. Šta je sada drugačije?

To je sada stavljeno na papir, što je vrlo važno. Prema potpisanom dokumentu, sledeća godina, bar njena prva polovina koristiće se za definisanje uslova, zapravo pripremanje uslova da taj centar počne da funkcioniše. Nerealno je očekivati da on profunkcioniše pre narednog zasedanja mešovitog rusko-srpskog komiteta, ali je nama dat zadatak da do tada sve tehničke detalje spremimo.

Zašto Niš?

Kada je Srbija 2007. godine, posle dugo, dugo vremena bila u situaciji da nekome pruži pomoć, kada su naši vatrogasci-spasioci išli u Kalamatu u Grčkoj, Niš je bio mesto na kome su se oni okupljali. Kada je iste godine u Srbiji gorelo 33.000 hektara šume, na niški aerodrom je sleteo ruski avion iljušin 76 i tri dana pomagao da se ti požari ugase. Iz Niša se lako stiže do Makedonije, Grčke, Bugarske, Bosne i Hercegovine, u krajnjoj liniji i do Albanije. Dakle, Niš je odabran zbog svog geografskog položaja, zbog infrastrukture, zbog aerodroma i zbog mogućnosti da se brzo stigne na mesto gde je to potrebno. Nije, međutim, ideja da se pravi zgrada i ogroman kompleks, ideja je da se koristi postojeća infrastruktura. Neće biti 2000 zaposlenih u tom centru, ali neće biti ni usko specijalistički centar, kako se u Srbiji to doživljava, iz koga će da se reaguje samo u slučaju požara, jer je najčešća ruska aktivnost u ovom delu Evrope zapravo slanje aviona i helikoptera za gašenje požara: centar će se baviti i zaštitom i spasavanjem u slučaju poplava i zemljotresa, tehničko-tehnoloških nesreća i ono što je takođe veoma važno, biće formiran zajednički rusko-srpski odred za deminiranje. Kao što znate, zahvaljujući donaciji ruske vlade već dve godine u Srbiji Rusi učestvuju u uklanjanju minsko-eksplozivnih sredstava, prvo sa aerodroma Niš, pa iz kasarne Paraćin, a sada prelaze na Smederevo.

Ima onih koji u tome vide vojno prisustvo Rusije u Srbiji.

Reč je o pripadnicima državne agencije Emerkom koja je deo službe Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije koja nema veze sa vojskom. Nema tu ljudi iz Ministarstva odbrane Ruske Federacije angažovanih na licu mesta. Znam da je za javnost to malo teško objasniti, kada kažete uklanjanje mina, prvo imate asocijaciju" da, to je neka vojna priča", ali u ovom slučaju nije. Tako, demineri sa srpske strane, koji su sada angažovani u Ministarstvu odbrane i koji će kada se usvoji Zakon o vanrednim situacijama, raditi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao takvi će biti angažovani zajedno sa ovim ruskim deminerima. Do 1. marta u Moskvi će biti ponovo zajedničko zasedanje međuvladinog komiteta, kada će biti predstavljen usaglašen nacrt rusko-srpskog odreda za razminiravanje.

Pomalo zbunjuje najava da će ta zajednička jedinica za razminiravanje biti formirana do 2012. godine. Valjda će razminiravanje na kome je angažovan Emerkom do tada biti završeno, pa te jedinice neće više ni biti potrebne ili se, možda, opet očekuje neko postavljanje mina?

Nije reč o formiranju zajedničkog tima za Srbiju koji bi samo na našoj teritoriji uništavao mine, nego za region. U Bosni se do 2012. neće očistiti sve mine, a da ne pričamo o nekim drugim regionima u svetu gde potreba za takvim aktivnostima postoji.

Ko će komandovati Centrom, budući da je "zajednički"?

To je ono što u ovom trenutku nije definisano. Ministri Šojgu i Dačić su potpisali saglasnost o formiranju Centra, a ja sam sa gospodinom Bražnjikovom, pomoćnikom ministra Šojgua za međunarodnu saradnju, potpisao plan aktivnosti u narednom periodu. Prva prilika kada će se zapravo govoriti o ovim detaljima, od toga koji broj ljudi, gde će biti smešteni, ko će snositi troškove i tako dalje, jeste početak februara, za kada je predviđena organizacija sastanka predstavnika Srbije, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Grčke, Bugarske, Rusije, biće takođe pozvani predstavnici međunarodnih organizacija i civilne zaštite Italije, iz još nekih zemalja, ne samo iz zemalja Jugoistočne Evrope nego i iz centralnog dela Evrope, da učestvuju kao gosti. To je period do kada moramo da izađemo sa planom o tome gde, koliko ljudi, kakva komandna struktura, ko snosi troškove i tako dalje. Mi ćemo to do tada izvesno imati. Naravno, svi ovi dokumenti će se u hodu usaglašavati. Prethodno treba organizovati čitav niz sastanaka sa ljudima iz struke, pre svega iz regiona, treba dobiti njihovo mišljenje, dobiti u krajnjoj liniji u političkom smislu mišljenje njihovih ministara kao izraz neke političke volje tih zemalja, ne samo struke. Važno je, takođe, istaći postepenost u razvoju ovoga što se sada zove Srpsko-ruski humanitarni centar, a onog trenutka kada u Beogradu bude održana Ministarska konferencija i kada bude dobijen zvaničan odgovor država u regionu da li žele da participiraju...

Tada će Centar od "zajedničkog" prerasti u "regionalni".

Tačno tako.

Jedan regionalni centar je već formiran u Hrvatskoj, u Divuljama kod Splita. Zašto je potreban i drugi?

Jeste formiran, ali on u praktičnom smislu nije zaživeo kao regionalni centar. Jeste, doduše, za pojedine obuke koje se tamo obavljaju, ali ne kao centar odakle dolazi pomoć, gde su uskladištena oprema, materijal, ljudi i tako dalje. Svaka zemlja pomalo ima ambicije da bude regionalni centar, važan i glavni. Ovde se sada poklopilo ono što smo mi imali kao želju i što su nam Rusi pružili kao mogućnost, vrlo jasno u startu definišući da je to humanitarno. I taj naziv "humanitarno" nije slučajno izabran s njihove strane, upravo da potcrtaju tu želju da ne bude vojnog prisustva, da se iza toga ne krije vojno prisustvo, kako se sada vrlo često u javnosti kalkuliše o tome. Srbija može da pruži ljude koji su prošli odgovarajući sistem obuke, a Rusija u ovom slučaju može da pruži tehniku, može da pruži zaštitna sredstva, može da pruži čitav niz centara i čitave varijante obuke za ljude ne samo iz Srbije, nego i iz regiona. U ovom slučaju to za Srbiju znači jako puno. Ja na to gledam iz potpuno pragmatičnog ugla – šta je tu korist za građane Srbije, i to je ono što je vrlo važno da se istakne. Srbija mora da razmišlja dva koraka unapred. Mora da bude spremna za ono što neminovno dolazi, a to su vanredne situacije svih kategorija. I u tom smislu ja gledam na ovaj centar kao na stvarnu korist za građane Srbije, gde će se obavljati obuka, odakle će se po potrebi angažovati tehnika, ljudstvo i odakle će se po već unapred definisanim procedurama upućivati gde je to potrebno, ne samo u zemlje Jugoistočne Evrope nego i u zemlje Evropske unije. To je naša ambicija.

Da nije to malo preambiciozno?

foto: sava radovanović

Pa ne, zato što to već funkcioniše. U poslednjih nekoliko godina gasili smo požare ne samo u okolnim zemljama, već i u Grčkoj i Portugalu. Požar u Portugalu su gasili i ruski avioni. To je dokaz, ako je dokaz uopšte potreban, da se ovaj koncept nimalo ne kosi sa namerama Srbije da uđe u Evropsku uniju: ove godine smo postali punopravan član Evropskog i mediteranskog sporazuma o katastrofama Saveta Evrope EUR-OPA kao 26. država članica, pristupili smo Regionalnom paktu za stabilnost Jugoistočne Evrope. To je zapravo odgovor na pitanje da li se ovim skreće od pravca kojim je Srbija krenula, kada govorimo o vanrednim situacijama, a tiče se Evropske unije. Odgovor je ne. Ova služba i ovo ministarstvo tesno sarađuju sa službama i sa Istoka i sa Zapada, i mislim da Srbija tako treba i da se ponaša. Treba da se ponaša pragmatično, treba da se ponaša tako jer to je dobro za bezbednost njenih građana. Važno je reći da srpska služba za vanredne situacije prolazi kroz reformu koja će se sigurno okončati u narednih nekoliko meseci, ali ta reforma je neće preko noći učiniti tehnički opremljenijom, niti će je učiniti mnogobrojnijom: Srbija ima 3000 vatrogasaca, pričali smo, trebalo bi da ih ima 7000. Srbija u ovom trenutku ima tri helikoptera policije i četiri helikoptera vojske koji mogu da gase požare, nijednu letelicu sa velikom nosivošću i tako dalje i tako dalje. Mi nemamo više onih dilema o kojima smo pet godina pričali: tačno se zna gde će ko biti, šta će biti. Čitav niz aktivnosti očekuje nas ove jeseni koje, po meni, čine dobar šlagvort za usvajanje Zakona o vanrednim situacijama, koji za ovu zemlju jeste kapitalan zakonski akt i ovu zemlju zakonski zaokružuje kada je ova oblast u pitanju. I kada Civilna zaštita bude prešla kod nas, konačno ćemo imati ažurirane i definisane planove i evakuacije i zbrinjavanja, ne one prašnjave iz ‘77, nego prave, stvarno aktivne i operativne dokumente.

Zar nije to već trebalo da bude završeno?

Ako ćete da vam kažem iskreno, trebalo je da bude 2005. pa nije. Sa druge strane, dok god se stvar kreće, a kreće se, ja sam zadovoljan. Istina, ne kreće brzo, zbog toga nisam zadovoljan, ali sam zadovoljan što se kreće. Ideja je da negde u decembru bude na Vladi i na Skupštini. Da li će ga Skupština po hitnom postupku usvajati, ja tu informaciju nemam, ali u toku je ova javna rasprava, koja je jako važna, idemo na noge gradonačelnicima, predsednicima opština, da čujemo njihove ideje, da čujemo njihova iskustva i šta oni ovim zakonom stavljaju na prva mesta u vanrednim situacijama, i kada to dobijemo, tu je Fakultet bezbednosti, tu je struka...

A do tada?

Do tada ćemo raditi sve ono što smo radili i do sada na daljem osposobljavanju službe prema najvišim svetskim standardima, da reaguje brzo, efikasno, organizovano. U tome smo, slobodan sam da konstatujem, vrlo uspešni. Primer za to je nedavni požar u KBC-u "Dragiša Mišović": tri minuta posle dojave prve vatrogasne jedinice su stigle na mesto požara, uporedo sa njima pripadnici žandarmerije, policija, hitna pomoć... Dok su vatrogasci požar gasili, a gorelo je 1200 metara kvadratnih krova, žandarmerija i medicinsko osoblje su evakuisali bolesnike, nije bilo panike, konfuzije... tačno onako kako treba da bude, ako već do vanredne situacije dođe. Da podsetim: vanredna situacija je požar, poplava, zemljotres, tehničko-tehnološka nesreća, akcidenti sa opasnim materijama, ptičiji grip u krajnjoj liniji, svaka situacija koja prevazilazi redovno reagovanje država i kada je potrebno vanredno angažovanje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> "U poslednjih nekoliko godina gasili smo požare ne samo u okolnim zemljama, već i u Grčkoj i Portugalu. Požar u Portugalu su gasili i ruski avioni. To je dokaz, ako je dokaz uopšte potreban, da se ovaj koncept nimalo ne kosi sa namerama Srbije da uđe u Evropsku uniju"

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net