GRAĐANI U BORBI ZA SVOJ GRAD: Ulice Beograda

Sećanje jednog Beograđanina >

Na Berlin! Na Gitlera!

Kako su Beograđani videli "bitku za Beograd", šta se dešavalo u njihovom gradu tih dana i kako su se obični ljudi osećali, govori za "Vreme" Miroslav Nedić (86), inženjer u penziji

"Prvi put smo videli Ruse kako dolaze Grobljanskom ulicom, valjda odozgo iz Banata i to je bila neka pešadija koja je svoje stvari prevozila velikim drvenim kolima koje je vukao po par konja", seća se Miroslav Nedić dana od pre šezdeset pet godina. Oktobar 1944. godine nije bio hladan kakav zna ponekad da bude i njegovo se društvo sa Bulbuldera okupilo na trotoarima Grobljanske ulice da vidi tu silu koja je terala Nemce sa čitavog Balkana.

"Na Berlin, na Gitlera", vikali su ovi vojnici koji su na put krenuli još iz tadašnjeg Staljingrada. Nedić objašnjava da su pomalo građani razgovarali sa tom grupom vojnika koja se docnije smestila na poljani na kojoj je danas hala "Pionir".

"To mesto se zvalo Panđelina rupa i tamo su se oni ulogorili, ali se nisu dugo ni zadržali jer su se Nemci brzo povlačili a ovi su hitali za njima", kaže naš sagovornik uz dodatak da u tom delu Beograda, na Paliluli i dalje ka Dorćolu, nije ni bilo Nemaca jer su oni odatle otišli ranije.

Pre nego što se susreo sa Rusima i oslobodiocima, tadašnji osamnaestogodišnjak je već bio oguglao na rat. Ta godina je naročito bila teška jer su sporadična bombardovanja trajala mesecima unazad.

"Onaj ko je ostao u gradu već se bio navikao, tako da je petodnevna operacija završnog isterivanja Nemaca izgledala kao završetak dugačkog procesa i osim sporadične topovske grmljavine i borbi u samom centru grada nije bilo mnogo stvari koje bi poremetile rutinu ratnih godina u Beogradu", sažima osećanja koja je imao u to doba Nedić. Bombardovanja saveznika trajala su od proleća 1944. godine i nikada nije tačno utvrđeno koliko je ljudi poginulo.

"Ljude su sahranjivali na Novom groblju, kao da su umrli prirodnom smrću, i te sahrane su bile svakodnevne i brojne. Nemali broj puta se dešavalo da pošto pokopaju poginule, podnapiti ožalošćeni pomalo i zapevaju", govori Nedić koji je sledeći instinkt svog ljubimca, psa Bilija, odlazio na groblje kada bi bombardovanje počelo.

"Tamo nije nikada pala bomba, pa je pas valjda to osetio i mislio da je sigurno mesto", otkriva detalje naš sagovornik. Dosta ljudi je te godine otišlo u obližnja sela, Mirijevo i Vrčin, na primer, tako da je u gradu živeo onaj ko nije imamo gde i ko je pokušavao nešto da radi. Centar crne berze bila je Dunav stanica i neki ljudi su se baš obogatili.

"Sećam se jednog krupnog tipa koga smo zvali Lotar i koji je dolazio na barbut kod pekara Velje. On je uvek imao brdo para kod sebe i znali smo da petlja nešto na crnoj berzi."

Ovakvi i drugi detalji otkrivaju da je život išao nekim svojim tokom meandrirajući između nevolja i smrtnih opasnosti koje su se pojavljivale svakodnevno. Tako je Nedić pet dana pred oslobođenje išao na svadbu svog druga:

"Jedino po čemu smo saznali da se nešto dešava u drugom delu grada bila je činjenica da se jedan od kumova nije pojavio, a živeo je tamo prema današnjem Južnom bulevaru, pa sam ja zauzeo njegovo mesto. Sa te strane su počinjale borbe, sa juga i sa istoka, a ovamo u našem kraju se to nije toliko primećivalo", seća se Nedić dana neposredno pred konačan pad Nemaca.

Deo njegove porodice bio je otišao iz grada a on je ostao sa ocem Brankom, koji je imao radnju u Dečanskoj gde je prodavao auto-delove i opremu za održavanje motora. Kada je akcija konačnog oslobođenja grada počela, radnja je bila zatvorena jer su se u centru vodile sporadične borbe.

"Izgledalo je da se Nemci povlače disciplinovano i da je pitanje trenutka kada će napustiti grad. Imali su neka dva protivavionska topa kod Doma studenata na Bulevaru kralja Aleksandra i gnezdo na palati Albanija. Tu na Terazijama su silni izginuli jer su se zaletali na Albaniju sa lakim pešadijskim naoružanjem, sve dok sa Slavije nije došlo neko motorizovano oklopno vozilo koje je sa dva projektila rešilo stvar i Nemci su pobegli niz Kosančićev venac ka reci", opisuje situaciju u gradu sagovornik "Vremena".

On priča da je dosta beogradskih trgovaca uzelo da sređuje svoje radnje kada su već osećali da će nemačka okupacija biti okončana i da su ono robe što je preostalo u skrivenim magacinima polako vraćali na tezge.

Nekoliko dana posle kraja akcije oslobađanja Nedić je sa svojim bratom otišao do radnje u Dečanskoj.

"Tamo smo zatekli kamion ‘džems’ uparkiran u samu radnju. Prišli smo ulazu i videli nekoliko vojnika u ruskim uniformama kako trpaju robu iz radnje u prikolicu. Tovarili su Bošove grejače za dizel-motore, razna maziva i ulja, a na galeriji gde je bila kancelarija jedan je našao i pisaću mašinu na ćirilici pa je i to ubacio u kamion", opisuje Nedić.

"‘Davaj Griška’, vikao je neki vojnik svom kolegi", seća se tadašnji tinejdžer i dodaje da se njegov brat žestoko naljutio kada su u kamion potrpali i bale sirove gume koju je ovaj specijalno čuvao planirajući da na tome dobro zaradi po završetku rata.

"‘Njet tavarišći, eta serpsko njet germansko’", pokušavao je da izvadi investiciju brat, ali ništa nije pomoglo.

"On je do tada bio zakleti komunista, ali se posle tog događaja odrekao ideologije u koju je verovao."

Dane neprestanog života pod bombama zamenili su dani iščekivanja šta će nova vlast da donese. Nedić se seća da je i tih dana, kao i u periodu posle petog oktobra 2000, bilo onih koji su napadali privatne male firme i preduzeća pokušavajući da se ponašaju kao krizni štabovi.

"Došli smo da ti uzmemo fabriku", seća se Nedić nekih sa puškama dok je sa prijateljima stajao u malom pogonu mašinske radionice Kukrika na Bulbulderu. Nije bilo prave uprave i vlasti, gradom su kružili razni ljudi, bilo je dosta ruskih obaveštajaca i gardista koji su se zadržali duže u gradu, a ostatak vojske je otišao dalje za Nemcima.

Odmah u novembru Nedić se dobrovoljno prijavio u vojsku, čim je napunio 18 godina, i bio je raspoređen dve godine na poslovima koje su obavljale građevinske jedinice tadašnje vojske u samom Beogradu.

"Na neki način imao sam sreće što sam otišao dobrovoljno jer sam tako izbegao sudbinu mnogih koji su docnije mobilisani i bili poslati na Sremski front. Spisak onih koji se nisu vratili a da sam ih poznavao dugačak je za ovakvu priču", završava svoju kratku povest ovaj Beograđanin.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net